Dragutin Gavrilović: heroj odbrane Beograda 1915. godine

[Neno]

Hrabri branioci Beograda pokazali su svetu da čast i sloboda nemaju cenu. Njihova žrtva zauvek će ostati deo kolektivnog pamćenja Srbije i podsetnik na slavne trenutke borbe za nezavisnost i čast srpske prestonice.

Govor majora Dragutina Gavrilovića, braniocima Beograda, glasio je ovako:

„Vojnici, junaci!

Tačno u 15 časova neprijatelj se ima razneti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Otadžbine i Beograda. Vi nemate više da se brinete za vaše živote, koji više ne postoje.
Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Beograd!“

Ove reči, pune hrabrosti i odanosti Otadžbini, pozvale su branioce na herojski juriš protiv daleko nadmoćnijeg neprijatelja, pretvarajući ih u besmrtne simbole srpske istorije.

 

[Neno]

 

[Neno]

Dragutin Gavrilović je završio 32. klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu 1901. godine. Pitomci ove klase posebno su se istakli u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje, a njihovoj slavi mnogo je doprineo i Dragutin Gavrilović.
Ukazom Kralja Aleksandra Obrenovića, 15. avgusta 1901. godine, proizveden je u čin pešadijskog potporučnika kao 109. u rangu od 192 svršena pitomca.

Na fotografiji:Grupa oficira X pesadijskog puka "Takovskog" iz XXXII klase VA, Kragujevac, 1904. Porucnik Dragutin Gavrilovic sedi prvi s leva.

Učesnik je Balkanskih, I svetskog rata i Aprilskog rata 1941. godine. Sa 18 odlikovanja spada među najodlikovanije oficire srpske vojske, mada je svoj prvi orden, Zlatnu medalju „Miloš Obilić“, zaradio tek kao kapetan I klase, za hrabrost iskazanu u bici na Bregalnici. Tada je, 13. novembra 1913. godine i unapređen u čin majora.

U toku Kolubarske bitke ranjen je u borbama kod sela Konatice kod Obrenovca, a za iskazanu hrabrost odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima.
Gavrilović je imao svega 33 godine, kada je komandovao 2. bataljonom 10. kadrovskog puka Odbrane Beograda. Tu će u jesen 1915. godine svojom nepokolobljivošću, hrabrošću i govorom koji je održao svojim junačkim vojnicima, ući u večnost srpske istorije i u panteon neumrlih srpskih heroja.

 

[Neno]

ODBRANA BEOGRADA I LEGENDARNI GOVOR

U toku borbi za odbranu Beograda od 6. do 9. oktobra 1915. godine Austrijanci su forsirali Dunav i iskrcali se na delu obale koji je držao 2. bataljon majora Dragutina Gavrilovića. Neprijateljske jedinice zauzele su su nasip iza Železničkog mosta, na samoj obali Dunava i tu se ukopale. Žestoko dejstvo artiljerije proteklih dana pretvorilo je srpske položaje u tom kraju Beograda u ruševine, ali su hrabri srpski branioci i dalje pružali otpor. Rastojanje između srpskih i austrijskih položaja na pojedinim mestima iznosilo je svega 20 do 30 metara. Zadatak branilaca na ovim položajima bio je da neprijatelju nikako ne dozvole da utvrdi mostobran. Tog 7. oktobra Rošov Žandarmerijski odred koji je prvi napao neprijateljske položaje, negde oko 14 časova, nije uspeo da potisne neprijatelja, čak ni po cenu ogromnih gubitaka. Ispostavilo se da je jedina mogućnost da se daleko nadmoćniji 59. austrougarski puk u potpunosti odbaci bila da sve raspoložive srpske jedinice na ovom sektoru fronta izvrše opšti kontranapad.
Zato je negde između 14 i 14 i 30 časova major Gavrilović prikupio tri voda svog 2. bataljona, dva voda 3. bataljona, ostatke Sremskog i Žandarmerijskog odreda pred kafanom Jasenica (Prema nekim drugim izvorima to se dešavalo ispred kafane Šaran ili Zlatni šaran, na kraju Dubrovačke ulice ili ispod Bajlonijeve pijace, dok neki izvori tvrde da je u pitanju bio kraj ulice Rige od Fere).

Okupljenim vojnicima major je izdao sledeću zapovest:

„Vojnici,
tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima.
Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao.
Vojnici! Junaci!
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate dakle, da se brinete za vaše živote, oni više ne postoje.

Zato napred, u slavu! Za Kralja i Otadžbinu!
Živeo Kralj!
Živeo Beograd!„

Vrhovna komanda srpske vojske naravno nikada nije donela odluku kojim bi žrtvovala neku jedinicu. U ovom govoru, koji se danas i u školama uči kao primer junaštva, ta Gavrilovićeva misao je samo jedna veoma snažna metafora. Od nje se vremenom stvorio još jedan od mnogobrojnih srpskih istorijskih mitova. Major Gavrilović želeo je samo da ovim dramatičnim i poetičnim govorom nadahne i ohrabri i svoje borce i samog sebe, pred predstojeću bitku. Uz gromoglasni poklič srpski vojnici, okićeni cvećem iz jedne obližnje dorćolske cvećare, krenuli su u kontranapad predvođeni svojim majorom.

Major Gavrilovic sa svojim vojnicima uoci polaska na juris

Karađorđeva ulica, okolina Kule Nebojša, prostor Donjeg grada i današnjeg Zoološkog vrta postali su poprište krvave bitke u kojoj je većina srpskih vojnika izginula, a sam major Gavrilović dva puta je ranjen (to mu je bilo zapravo treće ranjavanje, jer je prvi put ranjen još 1914).

Jedan od učesnika herojskog juriša i bitke na Dunavskom keju ovako se sećao svog komandanta majora Gavrilovića u tim trenucima:
„Naiđe, iznenada, major Gavrilović. Ruka mu u krvavim zavojima. Ne pokazuj se previše! ‐ zapoveda vojnicima. Ne istrčavaj! Čekaj da priđe. Nišani, pa gađaj! Ne pucaj u vazduh, nisi na svadbi! Gađaj u meso! Jednog, koji je glavu izložio mecima, povuče za nogu. Posle odjuri dalje, da hrabri iznemogle vojnike. Malo posle šapatom stiže vest da je major Gavrilović ranjen. Po drugi put…“
Vrhovna komanda je trupama Odbrane Beograda iz Sopota u pomoć uputila Timočku diviziju II poziva. Dva bataljona stigla su preko Banjice na Dorćol sat vremena nakon juriša Gavrilovićeve grupe, ali ove snage samo su sprečile dalje napredovanje sve brojnijih austrougarskih četa.

 

[Neno]

U čuvenom jurišu besmrtnika na Dunavskom keju major Gavrilović bio je prvo lakše ranjen u ruku, a potom teško ranjen u vrat. Prenet je u čuveno previjalište gospođe Vuke Popadićke u Dušanovoj ulici broj 6. Tu je previjen i potom transportovan jednim od poslednjih vozova iz Beograda u bolnicu u Čačku. Proveo je 24 dana na kućnom lečenju, sa porodicom, da bi zatim svojevoljno prekinuo bolovanje i priključio se svojim ratnim drugovima koji su se povlačili u pravcu Jadranskog mora i Albanije.


Još uvek neoporavljen od teških rana major Gavrilović se sa srpskim trupama povlačio preko Albanije, iskusivši sve nedaće „Albanske golgote“. Iako lekari nisu imali nimalo optimističke prognoze njegovog zdravstvenog stanja major Gavrilović je u toku povlačenja srpske vojske komandovao svojim 2. bataljonom koji je štitio povlačenje dela trupa i istakao se u borbama kod Rekovca i kod Novog Brda 1915. Naročito je bila velika njihova zasluga u borbama na Šimširovom Brdu iste godine, kada su omogućili prelazak Moravske divizije preko čuvenog Vezirovog mosta.
Gavrilović i njegove desetkovane trupe bespoštedno su štitile od Arnauta svoje iznemogle drugove i narod koji se sa vojskom povlačio preko ledenih albanskih gudura.

Na Solunskom frontu major Gavrilović je, za ranije zasluge u Odbrani Beograda unapređen u čin potpukovnika i odlikovan Ordenom Belog orla sa mačevima. Od 1916. do 1918. godine sa svojim vojnicima se istakao u borbama na Istočnom i Zapadnom Veterniku, Trnavskoj Kosi i Obloj Čuki, za šta je odlikovan još jednom Karađorđevom zvezdom i dva puta Ordenom belog orla. Učestvovao je i u proboju Solunskog fronta i operacijama za oslobođenje Srbije i stvaranje Kraljevine SHS. Pričalo se da ga je posle proboja Solunskog fronta vojvoda Bojović odmah predložio za unapređenje u čin pukovnika, ali da je navodno vojvoda Stepa Stepanović bio protiv toga jer je smatrao da je Gavrilović „isuviše mlad za pukovnički čin“.

 

[Neno]

Posle I svetskog rata potpukovnik Dragutin Gavrilović bio je komandant u više mesta ‐ Kikindi, Vršcu i Segedinu.

U čin pukovnika unapređen je 27. oktobra 1920, a potom je postavljen za komandanta 47. (12) puka koji je bio stacioniran u Kruševcu u kasarni „Car Lazar“.
Na službi u Kruševcu Gavrilović je proveo najlepše godine svog života. Tu se oženio svojom suprugom Darinkom i dobio petoro dece: četiri ćerke (Milicu, Ljubicu, Dragicu i Emiliju) i sina Dragoša. Sve kćeri udale su se za oficire, a sin je završio Vojnu akademiju i uoči II svetskog rata dobio čin kapetana.

Dragutin Gavrilović sa porodicom
Gavrilovićev puk je bio jedan od najuspešnijih u Vojsci Kraljevine SHS. Najuspešnije je savlađivao redovnu nastavu i služio za ugled u svakom pogledu. Gavrilovića su nadređeni isticali kao veoma uspešnog starešinu. Za najbolje izvedenu nastavnu obuku vojnika u nastavnoj 1925/26. godini Gavrilović je odlikovan Ordenom Svetog Save IV reda.
Pukovnik Gavrilović je u Kruševcu proveo punih 10 godina (1920‐1930). U tom periodu aktivno je radio u Aero‐klubu, bio predsednik Streljačke družine „Obilić“ i Sokolskog društva. Kada je 1930. premešten u Beograd, proglašen je za prvog počasnog građanina grada Kruševca (17.V.1930). Ovo priznanje mu je uručio ugledni kruševački sudija i predsednik opštine Đorđe Drenovac. Sokolsko društvo proglasilo ga je svojim počasnim članom.
Za vreme službovanja u Kruševcu pukovnik Gavrilović je sa porodicom živeo u današnjoj ulici Majke Jugovića (tada Dušanovoj ulici), u kući na kojoj se danas nalazi spomen‐ploča. Kao ugledni građanin, uvažena ličnost i po položaju prisustvovao je svim važnijim događajima i manifestacijama. Posebno je zaslužan za podizanje Sokolskog doma, zgrade koja se nekada nalazila na delu Arheološkog parka. Ovo zdanje porušeno je 60‐tih godina u sklopu arheoloških istraživanja Lazarevog grada.
Prema nekim izvorima gradske vlasti Krusevca su 1961.godine ponistile predratnu odluku da Dragutin Gavrilovic bude prvi pocasni gradjanin Krusevca kako bi za prvog pocasnog gradjanina proglasili tadasnjeg predesednika SFRJ Josipa Broza Tita.

 

[Neno]

U jednom clanku o Dragutinu Gavrilovicu njegov praunik kaze:
-Kada je izbio puc 27. marta 1941, general Simovic je nudio Gavrilovicu da ga unapredi u generala i da mu dodeli mesto ministra, ali je on odgovorio: „Ne zelim ni generalski cin, ni ministarsku fotelju! Ja sam vojnik!“

Dragutin Gavrilovic je zarobljen, pri povlacenju Jugoslovenske kraljevske vojske, 1941. godine, u Sarajevu. Bio je u logoru u Nirnbergu do kraja rata.


Pricalo se da je Dragutin Gavrilovic bio hapsen, a potom pretucen na ulicama Beograda do smrti.

- Nista od toga nije tacno. Kad je moj pradeda dosao iz zarobljenistva bio je kost i koza. Bio je sedam dana u sabirnom centru na Banjici, gde se malo oporavio. Dosao je kuci i okupio porodicu oko sebe. Srce mu je desetog dana puklo od uzbudjenja. Umro je u svom stanu na Slaviji, 19. jula 1945, u krajnjoj bedi. Sahranjen je u odrpanoj uniformi pukovnika Jugoslovenske kraljevske vojske, u grobnici svoje rodjake na Novom groblju, jer nije imao svoju - kazuje Milos Marinković, koji je za maturski rad o pradedi dobio nagradu grada Beograda.

Pre i posle zarobljeništva

Odlikovanja

 

[Neno]

Major na venčanju ćerke

Večernje novosti online

 

[Povijest]

Austrougarski-bugarski-nemački-turski napadači na Srbiju 1915. godine izgubili su 30-50% svoje početne snage. Samo kod Beograda za veoma kratko vreme poginulo je na hiljada agresora.

 

[Bastiani]

Mit o govoru majora Gavrilovića nije izdržao kritičku istoriografsku analizu. Ispostavilo se da se prvi put pojavio u javnosti tek desetak godina posle rata i da je za to zaslužan Đorđe Roš, koji je takođe ličnost koja ima svoje mesto u istoriji i koji je mogao biti prisutan Gavrilovićevom obraćanju vojnicima ali je malo verovatno da je taj govor prenet potpuno verodostojno. Ako se samo malo razmisli, to je i očekivano, ko je u tim prilikama imao volje da tačno zapisuje reči kojim neki komandant hrabri svoje vojnike.

Gavrilovićeva vojna karijera nije se dobro završila. Ogorčen što je po drugi put oboren na generalskom ispitu, dao je ostavku i napustio vojsku negde pred rat.