Драгољуб Дража Михаиловић

[Koča]

HECTORIUS brate gde zivis, odakle pises?

 

[Parra-Bellum]

HECTORIUS brate gde zivis, odakle pises?

XXI vek.

 

[Koča]

nije te valjda sramota da kazes gde zivis?

 

[Parra-Bellum]

nije te valjda sramota da kazes gde zivis?

Tipicno cetnicki, kad nema nista drugo onda se vata privatnih i licnih stvari...



To je i jedan od hiljadu razloga zasto ste od komunista onako momachki dobili po nosu.

 

[Koča]

dovoljno da te diskreditujem, mada si to sam uradio, samim ucestvovanjem...

naso li si nekog ko te ozbiljno shvata ovde na forumu..

ebes coveka koga je stid da kaze odakle je...

 

[Parra-Bellum]

dovoljno da te diskreditujem, mada si to sam uradio, samim ucestvovanjem...

naso li si nekog ko te ozbiljno shvata ovde na forumu..

ebes coveka koga je stid da kaze odakle je...

Ajde me diskredituj kad kazem da su komunisti dobili rat!

 

[gost 41715]

Pozdrav prijatelju Maksimu, potpisujem svaku reč, a posebno ove ovde citirane.

Hvala prijatelju. Ravna Gora i Đeneral Draža, ostali su naši najveći simboli borbe protiv fašizma i za lepše sutra u našoj Srbiji.

Ko sto nam Karadjordjevici donesose bolje sutra...

Da dovedemo Karadjordjevice, pa da iskopamo Drazu, pa Marka Kraljevica, pa Cara Dusana...

E, pa ce onda svima da nam svane

 

[Koča]

Najnoviji feljton o Drazi, u ''Vecernjim Novostima''

GENERALN DRAŽA RATNIK I STRADALNIK

Miloslav Samardžić

Sinovi u dve vojske

Branko (prvi), Vojislav (treći) i Gordana (četvrta)

U FELjTONU koji započinjemo objavićemo najinteresantnije delove iz knjige "General Draža i opšta istorija četničkog pokreta", autora Miloslava Samardžića. U ovom izdanju, inače petom po redu tomu, koje uskoro izlazi iz štampe, Samardžić piše o stradanjima porodice Dragoljuba Mihailovića, kako tokom ratnih, tako i tokom burnih poratnih godina, o "deset Dražinih zapovesti" u gerilskom ratovanju, ali i o istini i lažima, o zlodelima i žrtvama četnika širom Srbije

U PORODIČNOJ kući, u Bregalničkoj ulici broj 24 u Beogradu, aprila 1941. godine živeli su Dražina žena Jelica, sinovi Branko (1921) i Vojislav (1924) i ćerka Gordana (1927). Kako se posle Aprilskog rata o Draži ništa nije čulo, Jelica je pokušavala da ga nađe preko Crvenog krsta. Neizvesnost je trajala do juna meseca, kada se on, preko kurira, javio sa Ravne gore.
Kod oca je prvi otišao Branko, početkom oktobra 1941. godine. Dražin ađutant, poručnik Jakša Đelević, piše da se on nikome nije službeno javio. Posle nekog vremena, počeo je da se žali na lošu hranu i neudoban smeštaj, "iako je on Dražin sin". Đeleviću nije poznato da li je ovo neko preneo Draži, ali on to nije učinio, ne želeći da se upušta "u stvari čisto lične ili porodične prirode". Nešto kasnije, Branko je tražio od Đelevića da se pusti jedan od uhvaćenih partizana, iz grupe koja se nalazila ispred Sudskog odeljenja. "On daje svoju časnu reč, tvrdeći da dotični, koga on zna iz Beograda, nije komunista", navodi Đelević.
Taj partizan je već bio ispitan. Nije mu nađena krivica i trebalo ga je odvesti do Ljiga i pustiti na slobodu, što je posle nekoliko dana i učinjeno. Sa njim je otišao i Branko, "isto onako kako je i došao: niti se kome javio, niti se sa kim iz Štaba pozdravio", navodi Đelević.
Mnogo godina kasnije, Branko Mihailović je izjavio da je taj partizan bio Duško Jovanović, koga je poznavao kao jednog od rukovodilaca Saveza komunističke omladine (Skoj) iz Beograda. Odveo ga je do prestonice, preko Ljiga, ali onda je on postao agent Specijalne policije. Pri kraju rata pokušao je da promeni stranu, međutim, Nemci su ga otkrili i streljali.
BRANKO je odmah po izbijanju rata postao član Skoja. ''Ja sam još kao srednjoškolac, neposredno pred rat, bio zahvaćen tim takozvanim naprednim pokretom. Primljen sam u Skoj 1941. godine, pre nego što se za pokret moga oca i znalo... Bio sam inficiran, indoktriniran... To ima da se otkija dok ne prođe'', njegove su reči.
Brankovo društvo iz gimnazije, koje je palo pod uticaj komunista, ponajviše zbog romana Nikolaja Ostrovskog "Kako se kalio čelik", po pravilu su činila deca iz dobrostojećih kuća. Bili su takozvani salonski komunisti. Svi iz tog društva stradali su u ratu, ili su posle Rezolucije
Informbiroa 1948. godine dospeli na Goli otok, tako da, kada su se ponovo našli u Beogradu, niko više nije bio član Komunističke partije.
Uz napomenu da nije stigao da upozna oca, jer ga je služba često odvodila daleko od Beograda, Branko je za Dražu rekao: "On je za mene uvek bio veliki čovek, pa tek onda otac".
Nešto posle Branka, na Ravnu goru dolazi Dražin mlađi sin, Vojislav. Poručnik Đelević ovako opisuje prvi susret sa njim:
- Pozdravismo se. On se odmah predstavi:
"Ja sam Vojislav Mihailović. Želeo bih da razgovaram sa komandantom."
"Valjda sa ocem", rekoh.
"Molim vas, ja hoću da razgovaram sa komandantom, ne sa ocem. On je svima nama komandant. Ja sam došao da se borim, kao i vi ostali."
Opisujući Vojislava biranim rečima, Đelević navodi šta se potom dešavalo:
- POSLE izvesnog vremena, Draža je pozvao mene i Božu Perovića, narednika-vodnika, komandanta Podoficirske grupe, tj. Dražine lične pratnje. Naredio je Boži, a posredno i meni: da se s Vojislavom ima postupati kao sa svakim drugim nepunoletnim dobrovoljcem, da ga Boža nauči rukovanju oružjem, bombama, itd; kad se taj deo obuke završi, da ga upotrebljavamo kao svakog drugog četnika, za redovne borbene dužnosti. Vojislavu su oči blistale, obrazi bili užareni. Niko, valjda, ponosniji nije bio od njega. Na kraju, Draža je dodao:
"Vojislavu sam objasnio šta znači rat i gerila, kao i teškoće koje ga čekaju. On pored svega želi da se bori kao i mi ostali, i u meni, od ovog momenta, vidi komandanta."
Posle ovoga obratio se Vojislavu:
"Na svoje mesto!"
"Razumem, gospodine pukovniče!" - odgovorio je Vojislav odsečno.
Dok je mladić napuštao sobu, na Dražinom licu se jasno video osmeh zadovoljstva i ponosa.
Vojislav je prošao kroz istinski strogu obuku, a pri tom je bio "neka vrsta dobrovoljca za sve". I pored svih napora, stalno su ga viđali nasmejanog, zadovoljnog i ponosnog. "Nikad se nije požalio, a skoro je bio uvređen kad mu se neko obraćao prvenstveno kao Dražinom sinu, ili kad bi neko želeo da mu olakša ovakvu ili onakvu dužnost. Svojim ponašanjem, skromnošću i radom vrlo brzo je zadobio simpatije okoline, da bi vremenom to prešlo u pravo poštovanje", piše Đelević.
Po završenoj obuci, početkom novembra 1941. godine, Vojislav je dobio pušku, pištolj i dve bombe. Na stražarskom mestu, Đelević je pitao Vojislava da li mu je otac u kolibi, na što je on odgovorio: "'Za oca ne znam, ali je komandant u kolibi".

 

[Koča]

Nedić traži predaju!

PRVA prilika za stupanje u borbu Vojislavu se ukazala već 10. novembra, dok su partizani nadirali prema Ravnoj gori. Đelević je raspoređivao trojke za poslednju odbranu Štaba, a Vojislavu je objasnio da mora ostati na stražarskom mestu. On je negodovao, ali je, ipak, prihvatio objašnjenje. Međutim, posle petnaestak minuta, Đelević je ugledao Vojislava na položaju. “Rekao mi je da je dobio smenu i da je odmah dotrčao. Jasno mi je bilo da me je slagao, ali sam bio ponosan na njega”, navodi Đelević. Do borbe nije došlo, jer su partizani zaustavljeni na prethodnom položaju. “Docnije, išao je i kao deo Dražine pratnje, ulazio u manje borbe, a od 1942. pa dalje bio u stalnoj i strašnoj borbi, neravnopravnoj i svirepoj. Ono što se o njemu čulo, radovalo bi svako rodoljubivo srce. A tek šta da kažemo za roditeljsko!” - piše Đelević.
Dok su Draža i Vojislav delili sudbinu ostalih četnika opkoljenih tokom nemačke Operacije “Mihailović”, početkom decembra, Gestapo je u Beogradu uhapsio Jelicu i Branka. Odvedeni su u zatvor na Obilićevom vencu i ubrzo pušteni, ali već januara 1942. godine Nemci hapse sve troje: Jelicu, Branka i Gordanu. Do marta meseca držali su ih u banjičkom logoru. Prema Brankovom sećanju, odmah po puštanju na slobodu porodica Mihailović sklanja se u Kadinu Luku kod Ljiga.
Međutim, odlazak u Kadinu Luku usledio je znatno kasnije, a događaji su se odvijali ovim redom. Najpre je 31. marta 1942, u listu “Novo vreme”, zvaničnom glasilu Nedićeve Srbije, objavljen javni poziv Draži i još četrnaestorici oficira da se predaju u roku od pet dana, ili će za njihove buduće akcije odgovarati “članovi njihovih porodica kao taoci”. Taoci su bili uhapšenici određeni za streljanje u okviru odmazdi za ubijene i ranjene okupatorske vojnike, pripadnike kvislinških formacija i Nedićevog upravnog aparata.
Rok je prošao, a niko nije uhapšen, pored ostalog, i zbog toga što je general Bader, nemački komandant Srbije, vladi Milana Nedića oduzeo ovlašćenja koja je imala ranije, za vreme generala Dankelmana. Osnivanje Nedićeve vlade, kvislinških formacija i upravnog aparata, Bader je smatrao Dankelmanovom greškom, koja je dovela do razbuktavanja ustanka. Zato je on smenjen i oteran iz Srbije.
Početkom maja Nedićevo ministarstvo unutrašnjih poslova tražilo je od Badera da se “organi srpske izvršne službe stave pod upravne organe srpske uprave i pod srpsku upravu”, jer u protivnom neće uspeti da zaustave “bandite” Draže Mihailovića, koji su već preuzeli vlast u mnogim srezovima. Kao jednu od mera za suzbijanje Dražinog pokreta, nedićevci su tražili odobrenje za sprovođenje represalija prema porodicama gerilaca. Autor elaborata poslatog Baderu pisao je: “Ne vidim razloga da sin i kćerka Draže Mihailovića mogu slobodno da žive u Beogradu, što je slučaj sa mnogim porodicama onih koji su u šumi, a da pri tome nevin narod strada. Ničim se ne može opravdati da ovi nosioci otrova uživaju slobodu.”
Drugim rečima, do ovog perioda porodice četničkih komandanata hapsili su Nemci, a sada su, pošto su
dobili odobrenje od Badera, to počeli da čine nedićevci. Ipak, neko vreme oni se nisu usudili da nasrnu na Dražinu porodicu. Tako je Draža dobio na vremenu da skloni Jelicu, Branka i Gordanu. Poručniku Zvonku Vučkoviću, komandantu 1. ravnogorskog korpusa, koji je održavao vezu sa beogradskim ilegalcima, on je 1. jula 1942. pisao: “Neka moja porodica reši gde će: kod vas ili u Gornjak. Samo moraju imati lažna imena”.
Iz Dražinog radiograma, poslatog 7. jula majoru Radoslavu Đuriću, komandantu južne Srbije, koji je kao bivši šef beogradskih ilegalaca i dalje imao svoje ljude u prestonici, vidi se da su se Jelica, Branko i Gordana i dalje nalazili u Beogradu. Zahtevajući i od Đurića da ubrza njihov odlazak, Draža u nastavku radiograma piše:
KAD je u pitanju zdravlje deteta, treba hitno postupiti po zahtevu lekara. Najbolja promena vazduha, dobra hrana i nega, neophodni uslovi za Gordanu. Hvala na ukazivanju pomoći.”
Gordana je imala zapaljenje bubrega, koje je dobila još na Banjici. Istog dana, 7. jula 1942, Draža je pisao potpukovniku Dragoslavu Pavloviću: “Izvestite čika Vasića da je Nenad stupio u vezu sa njegovom udatom ćerkom. Dete je bilo bolesno i prebolesno. Supruga i kći još u logoru, čini se sve da budu pušteni. Nemac Matl, profesor univerziteta, želi sastanak sa njim preko Nenada. Ovo nikako da ne bude.”
ReČ je o Nataliji i Tatjani Vasić, supruzi i ćerki rezervnog majora, akademika Dragiše Vasića. Beogradski obaveštajac, kapetan Nenad Mitrović “Gustav”, pokušavao je da ih izbavi sa Banjice preko oficira nemačke vojne obaveštajne službe Abver, kapetana prof. dr Matla, ali ovaj je zauzvrat tražio sastanak sa Vasićem, što Draža nije dozvolio (prethodne jeseni, 11. novembra u selu Divci, upravo su obaveštajci Mitrović i Matl ugovorili pregovore sa predstavnicima nemačke Komande Srbije, a sa Dražom je išao i Vasić).
Septembra 1942. Gestapo je uhapsio kapetana Mitrovića i ubrzo ga pustio, verovatno na intervenciju Matla. Ali, odmah potom Gestapo je ponovo uhapsio Mitrovića. Oktobra meseca on je streljan u Jajincima, zajedno sa verenicom Olgicom Vučković, koja mu je bila glavni saradnik i kurir, i sa njenom majkom.

DESET ZAPOVESTI
AMERIČKI potpukovnik Albert Sajc, član savezničke vojne misije pri Vrhovnoj komandi, u svojim zapisima pominje Dražinih deset “principa uspeha” u gerilskom ratu:
1. Uvek vodi ili nadahni inspiracijom.
2. Poznaj svoj teren kao sopstveni dlan.
3. Obučavaj svoje ljude, borce i seljake, da prijave svaki pokret i akcije neprijatelja.
4. Iskoreni svoje izdajnike i brbljivce.
5. Napadni samo onda kada zadobiješ prednost.
6. Brini o svojim borcima da su čvrsto zategnuti i nahranjeni.
7. Koristi što je manje boraca moguće, stvaraj rezerve kod seljaštva i obuči ih da se bore u specifičnim akcijama.
8. Nikad ne daj neprijatelju šansu da te napadne. Udari ga jako i potom obustavi napad i nestani, dok je on još u šoku. Budi kao kapi iz pljuska vode, bačene na tlo.
9. Rekviriraj za svoje potrebe od neprijatelja u borbi ili od onih koji mogu da ti daju. Pomaži siromašnima. To će držati ljude na tvojoj strani.
10. U svom cilju drži se Boga i narod će se držati toga, jer to znači slobodu, a bez slobode, čovek je bolji mrtav.

 

[Koča]

Gestapo pred vratima

DRAŽA se ponovo obraća Đuriću 15. jula, tražeći da ga kapetan Mitrović izvesti šta je sa njegovom porodicom. Nešto kasnije, 1. avgusta, Draža je pisao kapetanu Aleksandru Mihajloviću, šefu Vojnog štaba ilegalne Komande Beograda: „Izvestite potpukovnika Đurića da moja porodica ide privremeno i legalno“. Ovde je svakako reč o grešci u kucanju, tj. treba da stoji „ilegalno“. Kapetanu Mihajloviću Draža iza ovog šalje još jedan radiogram, koji glasi: „Potpukovnika Đurića dobro kontrolisati, ali mu se ne sme ništa odavati“.
Reč je o potpukovniku Živojinu Đuriću, šefu Nedićeve Okružne komande u Leskovcu, koji je tajno radio za četnike, kao šef obaveštajnog štaba „Antikvarnica 1“, a koji je takođe angažovan oko zbrinjavanja Dražine porodice.
Ovo je Dražin radiogram majoru Radoslavu Đuriću od 21. avgusta 1942. godine:
„Hvala na izveštaju za moje. Skrenite im pažnju da je novac ograničen do veličine moje plate. Pomognite ih koliko stvarno treba. Za Gordanu najbolja hrana. Razumeli novu šifru za Gustava.“
„Gustavu“, odnosno kapetanu Nenadu Mitroviću, Draža preko kapetana Mihajlovića 22. avgusta šalje sledeći radiogram:
„Molim vas da uzmete podatke od moje porodice koliko i od koga je uzimala novac i koliko mesečno troši. Neka se bolesnoj kćeri stvori što bolja nega i hrana. Neka se skrene pažnja da izdaci ne smeju da prelaze moja primanja, jer ja polažem računa o svemu, a naročito po pitanju novca. Pozdrav, Čiča.“
NOVI radiogram za kapetana Mitrovića Draža je poslao preko majora Đurića, 5. septembra:
„Javite gde su mi sin i kći. Šta je sa suprugom, jesu li i kad otišli iz Kadine Luke u Beograd.“
Ovo je bila reakcija na vest da su u Kadinoj Luci, posle svega pet-šest dana, pripadnici Nedićeve Srpske državne straže pronašli Dražinu porodicu. Jelicu su uhapsili i odveli u valjevski zatvor, a potom na Banjicu, dok su decu ostavili. Branko i Gordana vratili su se u Beograd. Pošto su im porodičnu kuću u Bregalničkoj ulici Nemci u međuvremenu potpuno opljačkali - čak su odneli i metlu - živeli su u kući apotekara Trajkovića na Bežaniji.
Početkom 1943. godine, pri obilasku Banjičkog logora, neki oficir Gestapoa pitao je gde su Jeličina i Dražina deca. Dobivši odgovor da su na slobodi, naredio je da se uhapse i dovedu u logor. Razgovor se odvijao pred Jelicom, koja se pravila da ništa ne razume. A razumela je sve, jer je u mladosti nekoliko godina živela u Nemačkoj, kod sestre. Preko nekih veza, poručila je deci da hitno beže iz Beograda. Na to je Branko zatražio od skojevaca da ga odmah prebace u šumu, u partizane. Nameravao je da sa sobom povede i Gordanu. Međutim, prema Brankovim rečima, skojevci su bili „potpuno nezainteresovani“.
Razočaravši se u svoje drugove, Branko je potražio četničke veze, koje su uvek bile nadohvat ruke. Ravnogorski ilegalci starali su se o Branku i Gordani koliko su mogli i pored ostalog snabdevali su ih novcem. Tako, pre nego što su stigli Gestapo i Specijalna policija, oni prebacuju Dražinu decu u Kosjerić. Gordana je potom čuvana u okolnim selima, ponajviše u Subjelu, dok je Branko otišao kod oca, u selo Gornje Lipovo iznad Kolašina.
U
MEĐUVREMENU, Vojislav je bio jedan od tridesetak četnika Podoficirske grupe kapetana Bože Perovića, koja je imala ulogu Dražine prateće jedinice. Leta 1942. godine išao je sa Dražom do Hercegovine, a potom se vratio u Gornje Lipovo. Tokom marta i aprila 1943. godine Podoficirska grupa prati Dražu na frontu u oblasti Kalinovika. Maja meseca, pred zatvaranje nemačkog obruča u Operaciji „Švarc“, sa Dražom iz doline Lima na sever odlaze i njegovi sinovi Branko i Vojislav.
Jedna od jedinica, koju je Draža pozvao u dolinu Lima radi prihvata Vrhovne komande, bila je i Kosjerićka brigada potporučnika Filipa Ajdačića. Tom prilikom, Vojislav iz Podoficirske grupe prelazi u Kosjerićku brigadu, a sa ovom jedinicom odlazi i Branko, kao civil, i pridružuje se Gordani. Već 24. maja 1943. godine, komandant Gorske kraljeve garde, kapetan Nikola Kalabić izvestio je Dražu iz oblasti Kosjerića:
„Sastao sam se sa Brankom i Gordanom. Vrlo dobro izgledaju. Gordana vežba u gađanju puškom i vrlo dobre rezultate daje.“
Juna meseca, jedan u nizu narodnih zborova Draža je održao u kosjerićkom srezu i tom prilikom je obišao svoju decu.
Septembra te 1943. godine Branko i Gordana bili su svedoci, a Vojislav učesnik, jedne od najvećih borbi četnika protiv Nemaca i ljotićevaca, kod Seče Reke. „Nemci su tukli četnike iz aviona, a pomagali su ljotićevcima i u kopnenoj blokadi. Gordana i ja smo se, skupa sa četnicima, probijali kroz nemačko-ljotićevski obruč“, svedočio je Branko. Za sve vreme provedeno sa četnicima, od početka 1943. do polovine septembra 1944, on nije video „nikakvu saradnju sa Nemcima“, niti kakvo ubistvo ili progon civila. ‘’Dok sam bio sa četnicima, ja sam sa svima bio dobar. To je bila divna grupa. Grupa ravnogorskih omladinaca u Kosjeriću sa kojima sam se družio. Bili su divni dečaci i tu nikakvih problema nije bilo’’, pričao je Branko.

PRATEĆA ČETA
Branko je odbio poziv Milorada Draškovića da učestvuje na omladinskom ravnogorskom kongresu, januara 1944. godine, ali aprila meseca najzad oblači uniformu, uzima oružje i postaje četnik. Najpre je pohađao jednoipomesečnu školu za rezervne oficire, u selu Brajići ispod Ravne gore. Bila je to prva klasa, koja je završila školovanje 1. juna. Branko je dobio čin rezervnog potporučnika Jugoslovenske vojske i ratni raspored u Pratećoj četi Kosjerićke brigade. Od sto boraca ove čete desetorica su nosila puškomitraljeze, a među njima i Vojislav Mihailović, koji je imao italijansku ‘’bredu’’. Neposredno po dolasku u jedinicu, početkom juna, Branko je položio svečanu zakletvu, zajedno sa drugim novim borcima Kosjerićke brigade.
‘’Voja je bio dobar dečko, dobar drug, dobar kavaljer i dobar borac’’, pričao je jedan od puškomitraljezaca Prateće čete, Mijalko Perišić, za mlađeg Dražinog sina. ‘’On je bio drugačiji. Mislim da je bio sklon komunističkoj ideologiji’’, pričao je Perišić za Branka.

 

[kiseli1]

ivica i marica po samardjicu.....................sta nije imao za rakiju, pa je morao jos nesto da izmisli?

 

[Koča]

Krsna slava u zatvoru

INDOKTRINACIJA komunističkom ideologijom nije bila toliko jaka da bi Branka odvela u partizanske redove, ili da bi ga naterala na neki nepromišljeni korak, ali mu nije dozvoljavala ni da bude dobar četnički oficir i borac. Mijalko Perišić nastavlja: “Naša brigada je ušla u sastav 5. jurišnog korpusa 4. grupe jurišnih korpusa, pod komandom majora Dragoslava Račića. To je bila najveća i najelitnija četnička jedinica. Jula 1944. pošli smo da se borimo protiv komunista prema Kopaoniku i Toplici. Pošto su borbe bile naporne, imali smo zamenu ljudstva. Odlazili su ranjeni i bolesni, a njihova mesta popunjavana su svežim borcima. Tada je Ajdačić vratio Branka Mihailovića. Nije bio ni ranjen, ni bolestan, nego se loše ponašao. Nije bio dobar borac. Od tada više nije nosio oružje.”
Jedinice 5. jurišnog korpusa ušle su u sastav 4. grupe jurišnih korpusa u drugoj polovini juna 1944, u oblasti Studenice. Tokom jula vodile su uspešne borbe protiv divizija komunističkog Glavnog štaba Srbije, na Kopaoniku, Jastrepcu i u Toplici, da bi u borbama od 6. do 9. avgusta bile poražene od strane Operativne grupe divizija, na Kopaoniku. Posle ovih borbi, u okviru priprema za kontraofanzivu, došlo je do zamene ljudstva, tako da se Branko ponovo našao u oblasti Kosjerića verovatno polovinom avgusta. Mnogo godina kasnije, on je izjavio: “Imao sam sreću da uopšte nisam učestvovao u građanskom ratu. Ja nisam ispalio nijedan metak ni na četnike ni na partizane.”
Prva tvrdnja je netačna, a istinitost druge možda nikada pouzdano neće biti utvrđena. Neverovatno zvuči da je pri onako velikim sudarima tokom jula i avgusta 1944. godine bilo moguće ne ispaliti nijedan metak. U svakom slučaju, kompletna percepcija minulih događaja kod Branka je bila pod uticajem šoka koji je uskoro usledio.
Jelica je puštena sa Banjice januara 1944. godine, na zahtev dr Hermana Nojbahera i Milana Nedića, a u okviru pokušaja da se Draža pridobije za saradnju sa Trećim rajhom, koji je želeo da iskoristi promenu britanske politike na Balkanu.
Ključar na Banjici Radovan Gudelj rekao je osuđenicima da je Jeličino puštanje ’’izdejstvovao Nedić preko nekog nemačkog diplomate koji je došao iz Berlina’’. U verziji ovog nedićevca, glavnu ulogu u puštanju imao je Nedić, a sporednu ’’neki diplomata’’, tj. Nojbaher - što nije tačno. Na pozive koji su došli preko obaveštajaca, Draža je 19. maja 1944. odgovorio: ’’Nemam ja šta da razgovaram sa Nojbaherom’’.
Tako je i treću krsnu slavu zaredom Jelica provela u zatvoru. Videvši upaljenu sveću u njenoj ćeliji - ćeliji br. 9, koja se nalazila u prizemlju - 19. decembra 1943. godine, osuđenici su najpre pomislili da je Draža poginuo. Kasnije su saznali da je to slavska sveća, a po tome i koji je datum, jer su bili izgubili orijentaciju.
Jelica je odmah sklonjena na teritoriju
Rasinskog korpusa, gde joj se uskoro priključuje i Gordana, jer su joj oba brata sada bila vojnici. Kada je Branko demobilisan i vraćen u oblast Kosjerića, a pošto se i Draža nalazio u zapadnoj Srbiji, tamo kreću i Jelica i Gordana. Na dugom putu one se nekoliko dana zadražavaju u selu Bresnica, između Kragujevca i Čačka, u stanu seoske učiteljice. Zajedno sa Milkom Baković, rođenom u ovom selu, i učiteljicom, 12. septembra 1944. godine slušale su govor kralja Petra Drugog Karađorđevića, u kome je on pozvao četnike da stanu pod komandu J. B. Tita. Sutradan, 13. septembra, Jelica i Gordana nastavljaju put.
TIH dana, oko Čačka su se nalazile brojne četničke jedinice i postojala je slobodna teritorija do planina zapadno od Valjeva, na kojima je bila Vrhovna komanda. Posle bitke na Jelovoj gori, 1. proleterski korpus kretao se prema Mionici i Valjevu, a 12. korpus uz desnu obalu Drine. Operativna grupa divizija ostala je u oblasti Dragačeva do 14. septembra.
U sela zapadno od Valjeva Jelica i Gordana stižu oko 15. septembra, a Vrhovna komanda u to doba odlazi u Mačvu. Da li je sa Dražom otišla i Jelica, i da li su se uopšte sreli, prvi put od početka rata, ne može se pouzdano reći.
O Jeličinom kretanju u ovo doba nema podataka i nije poznato kada se vratila u Beograd. Za pratnju Branka i Gordane određena je jedna trojka iz sastava Kosjerićke brigade, koju su činili Mijalko Perišić, Ostoja Savić i Luka Jevtić. Sačuvana je jedna njihova slika sa Gordanom. Ona je na konju i nosi bombu o pojasu. Perišić svedoči: “Jedne večeri, našli smo se opkoljeni partizanima. Bilo ih je mnogo, na svim stranama. Nas trojica pobacamo oružje i kokarde i sve petoro se sklonimo u neku jarugu. Naiđu partizani, vide nas i povedu kao zarobljenike. Tada su nas Gordana i Branko spasili.
Prvo su njih ispitivali i u jednom trenutku su ih pitali: ’’Ko su ova trojica?’’ Oni rekoše: ’’To su neki čobani. Slučajno smo naišli na njih’’. Mi smo potvrdili ovu priču. Posle, po noći, iskoristili smo priliku i pobegli. Gordanu i Branka više nisam video.”
Međutim, Branko je izjavio kako je rekao četnicima da će otići u Valjevo, koje su držali partizani, i kako su ga oni pustili. ’’Iskoristio sam priliku kad su partizani ušli u Valjevo i, prosto, došao tamo. Odem kod Mijalka Todorovića, bio je komesar 1. korpusa, i kažem ko sam i odakle dolazim’’, svedočio je on.
Drugom prilikom, na pitanje do kada je bio sa bratom Vojislavom, odgovorio je: ’’Do 12. septembra 1944. godine. Ja sam tada u okolini Valjeva stupio u partizanske redove, dolazili su već Rusi’’.
Navedeni datum nije tačan. Vezivanje za 12. septembar 1944. relativno je česta pojava kod savremenika ovih događaja, jer je to dan govora kralja Petra na Radio Londonu, koji je imao neverovatno snažan odjek.
Prvi proleterski korpus ušao je u Valjevo 15. septembra, zatim je napustio grad videvši da se Nemci vraćaju, a definitivno ostaje tu od 18. septembra, po novom odlasku Nemaca. Prema tome, komunisti su odveli Branka u Valjevo posle 18. septembra.

 

[Koča]

Nisam se odrekao oca

Branko Mihailović (prvi sleva)

VEST o zarobljavanju Dražine dece - preciznije rečeno, pomenut je samo Branko - radio-stanice su prvi put objavile 20. septembra. Pozivajući se na Radio London, Nedićevo ''Novo vreme'' 21. septembra piše: ''Sin Draže Mihailovića pao u ruke bandi. Engleska obaveštajna služba javlja iz Titovog glavnog stana, da su komunistički banditi zarobili sina generala Mihailovića''.
Razume se, Englezi nisu koristili ovu terminologiju, ali izgleda da tih prvih dana kod komunista nije postojala ideja o zloupotrebi Dražine dece, već su oni požurili da se pohvale da su ih zarobili.
Zašto je, dakle, Branko rekao da su ga četnici ''pustili'', odnosno da nije zarobljen i sproveden u štab 1. proleterskog korpusa u Valjevu! I bez svedočenja Mijalka Perišića, sa ovom izjavom nešto nije u redu: niti su četnici mogli da ''puste'' decu svog komandanta koja su im poverena na čuvanje, niti se tako jednostavno moglo otići u štab 1. proleterskog korpusa. Između jednih i drugih postojala je linija fronta oko koje je neprekidno lila krv.
U doba kada je o ovome počelo slobodno da se priča, posle pada Berlinskog zida, svi su Branka i Gordanu posmatrali očima agitpropa s kraja 1944. godine. Naime, u štabu
1. proleterskog korpusa, posle višenedeljnih priprema, od njih je zatraženo da se izjasne protiv oca. ''Dobili smo pismeni zadatak da napišemo izjave'', svedočio je Branko. ''Svoga oca se nikada nisam odricao'', rekao je, sugerišući šta je od njega i njegove sestre zahtevano. U ''Politici'' od 31. oktobra 1944. godine objavljeno je upravo to: ''Deca Draže Mihailovića odriču se svoga nedostojnog oca'', glasio je naslov.
U ČLANKU je objavljen niz neverovatnih izjava pripisanih Dražinoj deci, u skladu sa tada već ustaljenom komunističkom propagandom, o saradnji četnika sa Nemcima, čak i sa beogradskim Gestapoom, o tome kako im je ''jedini interes rakija, kocka, sve ono što kafana pruža'' i kako su ''izdali srpski narod''. Slučajno, ili verujući da se to podrazumeva, u tekstu nema potvrde konstatacije izrečene u naslovu.
Članak u ''Politici'' ilustrovan je fotografijom Branka i Gordane dok sede i pišu svoje izjave. Svakako, agitprop je želeo da na taj način potkrepi autentičnost datih izjava. Ali, ispalo je upravo obratno. ''Politika'' je u to doba objavljivala dve vrste fotografija.
Na jednima su nasmejani komunisti, ''radni narod'' i ''poštena inteligencija'', dok su na drugima objektivi hvatali grč na licima ''narodnih izdajnika'' i pripadnika ''reakcije'' izvedenih pred ''narodni sud''. Prvi gledaju pravo u kameru, drugi kriju poglede.
Samo je fotografija Branka i Gordane odudarala od stereotipa: tvrdilo se da oni pripadaju prvoj, a izgledali su poput onih iz druge grupe. Komunisti nisu imali njihove fotografije gordog držanja, nasmejanih lica i vedrih očiju, uperenih ravno napred. Takvi snimci Branka i Gordane ostali su među četnicima i dospeli su u
javnost tek posle pola veka.
SEM ''Politike'', navedenu verziju objavljuje i ''Borba'', i mnoge druge novine, a ona se mogla čuti i sa talasa radio-stanica. Kao što su to i inače činili, vremenom su komunisti nadograđivali svoju priču raznim detaljima, pa su čak govorili da se
J. B. Tito lično starao da Dražina deca ne stradaju i da ih je zbog toga doveo u svoj Prateći bataljon. Karakterističan primer je izjava Đoke Jovanića, komandanta 6. ličke divizije, jedne od jedinica 1. proleterskog korpusa, koja glasi:
"Mi smo vodili borbe za oslobođenje Valjeva, 1944. i posle dok smo se odmarali, meni javljaju: 'Hoće jedna devojka da razgovara sa vama. Izgleda da je ćerka Draže Mihailovića.' Stvarno dođe ta mlada devojka, kaže: 'Ja sam Gordana Mihailović, ćerka Draže Mihailovića, ja sam skojevka i ja hoću da se borim.' 'Pa, dobro, kako to, vaš otac je na jednoj strani, a vi...' 'Pa, moji otac i majka su se rastali, ja i moj mlađi brat smo za partizane, ja sam sama skojevka, i on će doći posle mene.' A njen stariji brat bio je na Dražinoj strani i on je poginuo kod Sutjeske u borbi sa partizanima.
Ona je bila stvarno dobra, poštena devojka, i kad je došao Vrhovni štab, naredili su nam da pošaljemo Gordanu i Branka u Prateći bataljon. Oni su tamo bili jer se Vrhovni štab bojao da im se nešto ne desi, da ne poginu.
Ja sam se posle interesovao za tu malu Dražinu i čuo sam da je ostala stvarno dobra devojka, da ima svoju porodicu itd. Tražio sam da dođe nekada na sastanak boraca 6. divizije da porazgovaramo, ali nije dolazila."

IZDAJA ĐURIĆA
Neka Dražina greška koja je bitno uticala na ishod rata za sada nije ubedljivo obrazložena. U domenu na koji je on zaista mogao da utiče, najveću grešku načinio je u slučaju komandanta južne Srbije, potpukovnika Radoslava Đurića. To je bio najviši oficir koji je izdao i prišao komunistima. Đurić je još novembra 1941. godine, u oblasti Kraljeva i Čačka, osujetio efikasnu borbu protiv komunista, kada su oni krenuli u otvoreni građanski rat. Potom je sputavao antikomunističku akciju i na svom novom položaju, u južnoj Srbiji.
Informacije o Đurićevom držanju novembra 1941. godine do Draže su stigle posle nekoliko dana. A da je sprečavao uništenje tada malobrojnih komunista u južnoj Srbiji, od novembra 1942. godine počeli su da javljaju komandant Srbije general Miroslav Trifunović i komandant Rasinskog korpusa major Dragutin Keserović. Draža je 28. novembra odgovorio Trifunoviću kako je Đurić ''do sada bio najsolidniji u radu'' i kako je ''dao maksimum svega'', zaključujući: ''Ja ne mogu da ga posle toga bezrazložno vređam''.

 

[Koča]

Pakao Sremskog fronta

Vojislav (prvi zdesna gore) i
Branko (drugi zdesna dole)

Objektivnih informacija nije bilo i vremenom je stvoren fenomen koji je književnik Milovan Danojlić opisao u priči ’’Saradnja’’. Devedesetih godina 20. veka, literata je pitao jednog starog Dražinog borca, iz okoline Ljiga, da li su četnici sarađivali sa Nemcima. Dobio je potvrdan odgovor, na šta je pitao sagovornika da li je on lično sarađivao sa Nemcima. Starac je planuo, rekavši da je Nemce celog rata gledao samo preko nišana. Usledila su pitanja da li je sarađivala njegova jedinica, neka susedna jedinica i da li je uopšte video ma koje Dražine četnike u saradnji sa Nemcima. Kako su svi odgovori bili negativni, pisac je upitao starca kako onda zna da su četnici sarađivali sa Nemcima, a on je odgovorio: ’’Kako ne bih znao, kad novine o tome pišu 50 godina!’’
Potpisnik ovih redaka ima i lični primer o snazi uticaja komunističke propagande u to doba. Reč je o prvom razgovoru sa Gordanom Mihailović, negde s proleća 1992. godine. Rekao sam da mi je veoma drago i da sam počastvovan razgovorom sa Dražinom ćerkom, a onda zamolio da mi kaže kako da je oslovljavam. Nije me dobro razumela pa sam direktno saopštio svoju dilemu: da li je gospođa ili drugarica. Odgovorila je da neće zalupiti slušalicu samo zbog onoga što sam učinio za njenog oca (’’Pogledi” su prvi otvorili ’’četničko pitanje’’). Ali, ovim odgovorom moja dvoumica nije bila rešena i upravo to sam rekao. ’’Gospođa, oduvek!’’ - ljutito je rekla Gordana.
Bio je to najnesrećniji početak komunikacije koji uopšte pamtim. Ipak, zahvaljujući njenom razumevanju, razgovarali smo bezbroj puta. Gordana je izuzetno inteligentna, obrazovana i duhovita osoba, idealan predstavnik predratne građanske klase, koju su, nažalost, komunisti uništili. Ne oglašava se javno jer je isuviše ponosna, jer je mnogo namučena i povređena (Glavnjača i Banjica, Zabela, Sremski front, Goli otok i Sveti Grgur, oduzeta kuća, teškoće pri školovanju i nalaženju posla...) i jer ima loše iskustvo sa novinarima, od 1944, pa do početka devedesetih, kada je njena prva izjava netačno preneta.
Oko pisanja predratne porodične biografije, rado mi je pomogla. Od ratnih tema odustao sam još u to doba, videvši da ih teško podnosi, kao i većina drugih žrtava i potomaka žrtava (najdrastičniji slučaj doživeo sam u Jagodini, kada ćerka industrijalca streljanog 1944, koja me je pozvala na razgovor, umalo nije doživela infarkt od uzbuđenja izazvanog podsećanjem na te dane). U javnosti Gordana se pojavila samo 2005, kada joj je američka ambasada uručila Orden legije zaslužnih, kojim je predsednik Truman posthumno odlikovao đenerala Dražu 1948. Posavetovavši se sa svojim sveštenikom, Gordana je orden zaveštala crkvi Ružici na Kalemegdanu.
Tako, 1990. godine niko nije ni pomišljao da je Branko Mihailović znatno više vremena proveo sa četnicima nego sa partizanima, da je četiri meseca nosio oružje i kokardu na šajkači, da je na Ravnoj gori završio Školu rezervnih oficira i da u partizanske redove nije stupio svojevoljno. Polaznu tačku svih
novinarskih razgovora sa Brankom činio je naslov iz ’’Politike’’ od 31. oktobra 1944. godine, a on je reagovao na isti način kao onaj starac iz Danojlićeve priče.
Istina je krčila put sporo, ali neumoljivo, i najzad je i sama ’’Politika’’, 18. septembra 2005. godine, objavila pravu verziju događaja, koja glasi:
“Ovo je tipičan primer manipulacije, jer su pobednici zloupotrebili decu, prisilivši ih da navodno priđu partizanima, kako bi ostalom narodu pokazali da i deca četničkog generala podržavaju nove komunističke vlasti.”
Članak je propraćen objavljivanjem dokumenta koji ranije nije mogao da ugleda svetlo dana. Reč je o Gordaninom pismu ocu iz te iste 1944. godine. Verovatno iz Subjela, Gordana je 27. marta 1944. pisala Draži:
“Dragi tata, žao mi je što te ne videh kad si bio u U. Onda si bio blizu i da je došao po mene neko ja bih vrlo rado došla da te vidim. Tim pre što smo sve praznike proveli odvojeno. Na Božić, na Badnje veče, naročito mi je mnogo teško što sam sama. Tada sam bila sa Čika Acom (senator Aleksandar Aksentijević, član Centralnog nacionalnog komiteta - prim. aut). Oni njegovi su vrlo dobri, ali meni nije bilo moje braće i roditelja. Sećala sam se onih Badnjih večeri provedenih ranije u Beogradu i nisam mogla da ne žalim što nismo zajedno. Posao te je, tata, potpuno otrgnuo od nas, zar nisi poželeo da me vidiš kada smo bili na sat odstojanja. Znam da je sada rat, svesna sam prilika u kojima se nalazimo, znam da ne trpim sama, da je ugrožen ceo srpski narod, ali ne mogu da shvatim da te je to moglo otuđiti baš ove prilike koje se oblikuju. Razgovarala sam sa bratom i njemu je žao što smo praznike proveli odvojeno, kad smo već bili u šumi. Pa ipak, tata, ja sam srećna da te je dužnost prema otadžbini otrgla od nas dece, a da se nije desilo obrnuto. Nadam se da je i kraj rata blizu, kao što si mi u poslednjem pismu nagovestio.
Voli te, Gordana.”
Ovo pismo nedvosmisleno pokazuje afirmativan stav Gordane Mihailović prema ocu i njegovoj borbi, a takođe i da ona nije bila skojevka. Pismo je u skladu sa prkosnim Gordaninim licem na fotografijama među ravnogorkama i ravnogorcima.
Prisilna mobilizacija svih na neprijateljskoj teritoriji, uključujući i neprijateljske borce, odnosno zarobljenike, uz objavu da su svi oni dobrovoljci, bio je metod ustanovljen tokom Oktobarske revolucije. Takvi ’’dobrovoljci’’ po pravilu su upućivani na najteže zadatke. U slučaju Branka i Gordane Mihailović, kao i mnogih bivših četnika, njihovih pristalica i članova porodica, to je bio Sremski front. Branko je ovo gubilište srpske omladine srećno prošao, dok je Gordana bila ranjena. Lečena je u Smederevu, gde je bolničko osoblje nastojalo da je što više zadrži i odloži njen povratak na kasapnicu.

 

[Koča]

Paćenik Golog otoka

Vojislav Mihailović, krajem aprila 1944. godine

Komunisti opisuju četnike kao grupe bandita koje su tumarale okolo i uz pomoć okupatora likvidirale nevino stanovništvo. Teško da se iz bilo koje njihove knjige može zaključiti da su četnici, zapravo, bili legalna Jugoslovenska vojska, predvođena sa oko 3.000 oficira i uređena po pravilima službe svoje države, Kraljevine Jugoslavije.
Kao i svaka država, i Kraljevina Jugoslavija je imala propise o delovanju oružane sile u ratnom dobu. Jugoslovensko kraljevsko zakonodavstvo poslednji put se propisima o vojnim i prekim vojnim sudovima bavilo 8. marta 1940. godine. Toga dana doneta je Uredba o vojnim i prekim vojnim sudovima M.S. Br.327, koja će, uz dopune iz 1943, važiti do 1945. godine, tj. sve dok je postojala Kraljevina Jugoslavija. S pravne tačke gledišta, Kraljevina i njeni zakoni postojali su do onog momenta kada je nova, komunistička vlast, stekla međunarodno priznanje, a to je bilo posle priznavanja rezultata izbora održanih 11. novembra 1945. Prema tome, likvidacije koje su počinili pripadnici četničkog pokreta, odnosno Jugoslovenske vojske, u skladu sa zakonom, ne mogu se smatrati ratnim zločinima.
MeĐu ostalima, proleća 1945. godine bila je mobilisana i petnaestogodišnja Mirjana Kalabić, ćerka Nikole Kalabića. Ona je dospela u 18. hrvatsku udarnu brigadu.
Ali, agitprop nije eksploatisao druge slučajeve, jer bi tvrdnja o masovnim dobrovoljcima sa neprijateljske strane bila kontraproduktivna.
Vest da su se njegova dva deteta ’’predala komunistima’’, kako je to zapisao načelnik Ađutantskog odeljenja Vrhovne komande major Milan Stojanović, Dražu je stigla na Trebavi. Nešto kasnije, kod Draže je došao Vojislav, koji je bio “mladi junak i ponos celog korpusa Filipa Ajdačića’’, nastavlja Stojanović. Razgovarali su nasamo, a kada su se pojavili videlo se da su obrvani tugom. “Na rastanku, sin je pozdravio oca po vojnički i sa pratiocima krenuo natrag na položaj. Mi smo nastavili ka selu Srpska Grapska. Niko od nas nije doznao o čemu su otac i sin razgovarali’’, zaključuje Stojanović.
Onog snežnog dana krajem 1944. godine, kada se Vojislav pričestio sa puškomitraljezom na ramenu, što je ovekovečio fotoaparat, Branko i Gordana bili su tema razgovora grupe četnika Požeškog korpusa. ’’Ona je mlada’’, rekao je Vojislav za Gordanu, dok za Branka nije imao razumevanja, jer je ’’zreo čovek i odgovara za svoje postupke’’.
I DraŽa i Vojislav i svi na četničkoj strani verovali su da je Branko dobrovoljno pristupio partizanima. Još jeseni 1941. na Ravnoj gori on je ostavio ustisak da je prokomunistički nastrojen. U selu Gornje Lipovo, 1943. godine, Dragiša Vasić je rekao Milki Baković da je Branko komunista. Da je sklon komunizmu smatrali su i Brankovi saborci iz Kosjerićke brigade. To je bio jedan od razloga zbog kog je vraćen sa Kopaonika. Međutim, postojao je još jedan razlog: oportunizam.
Branko Mihailović nije bio od ljudi spremnih da se žrtvuju za ideju.
Nije ni imao tako jako usađenu ideju, a sem toga pamtio je skojevcima to što su ga ostavili na cedilu početkom 1943, kao i četnicima što su ga tada spasli. Specijalno, on nije imao sklonosti ka vojnom pozivu. Uoči rata dogovorio se sa ocem da će studirati prava, tj. da se sa njim prekida vojnička tradicija, koja je bila velika kad se uzmu u obzir preci po majčinoj liniji i šira rodbina. Da ga nije zarobio i mobilisao 1. proleterski korpus, Branko bi i kraj rata dočekao u pozadini. Ovako, vihor sudbine učinio je svoje.
Posle Rezoluciji Informbiroa 1948. godine, komunisti su iskoristili priliku da Branka i Gordanu pošalju u logore, upravo osnovane za njihove drugove koji su se izjasnili za Staljina, ili kojima je to iz nekog razloga pripisano. Branka su najpre odveli u zatvor na Obilićevom vencu, i to u istu ćeliju u kojoj ga je 1941. godine držao Gestapo. Potom je odveden na Goli otok. Gordana je uhapšena posle jednog zbora studenata Medicinskog fakulteta. Komunisti su lažno optuživali jednog studenta, a ona se javila i rekla da ništa od toga što pričaju nije tačno. Provela je dve godina u ženskom logoru na Svetom Grguru, ostrvu pored Golog otoka.
Po povratku iz logora, Gordana je završila fakultet, ali nije mogla da nađe ni posao, ni stan. Šezdesetih godina, po izlasku sa dugogodišnje robije u Zabeli, Gordanu je u jednoj ambulanti u Beogradu, gde je privremeno radila kao medicinski tehničar, slučajno srela Milka Baković. Gordana ju je prepoznala i krenule su ka Milkinom stanu, da se ispričaju. Milka beleži:
“Kada smo došle u moj ’stan’ - šupu koja na prvi pogled nije više mnogo rđavo izgledala, jer sam je ukrasila raznim sitnicama i ručnim radovima, Gordana uzviknu:
- Kako je lepa ova vaša sobica! Znate, ja i mama smo u mnogo bednijoj sobi. Obe spavamo na jednoj slamarici i nigde ništa nemamo. Sve nam je oduzeto...
Kada me zapita, da li pozitivno znam da je njen polubrat Voja Mihailović poginuo i kada to potvrdih, ona me zamoli, ako ikada dođem u dodir sa njenom majkom, da joj ne kažem da je Voja zaista poginuo, jer i ona, kao i svaka majka, još živi u nadi da joj je sin živ i da će joj se odnekuda javiti... Pozdravile smo se i ona je otišla iz moje ’lepe’ sobice, a ja sam ostala u razmišljanju o sudbini porodice Draže Mihailovića, a najviše o životu njegove poćerke Gordane.”
Na vesti koje su komunisti širili krajem 1944. godine, Propagandni odsek Vrhovne komande odgovorio je tvrdnjom da Branko i Gordana nisu Dražina rođena deca, već da ih je on usvojio. Pri tom je korišćena činjenica da je Draža zaista imao jedno usvojeno dete, ćerku Radmilu. Mnogi, a među njima i Milka Baković, nikada nisu saznali da je to bila samo ratna propaganda.

 

[Koča]

Slike koje su pratile feljton...za istinu, i razbijanje komunjarske propagande...

U sredini je Vojislav Mihailović. Levo je Mijalko Perišić iz Kosjerića, koji je sačuvao ovu zbirku fotografija

Vojislav stoji u sredini. Mijalko Perišić je prvi s leva, leži

U oblasti Kosjerića, leta 1943: Branko Mihailović, Voja Mihailović i Mijalko Perišić (gornji red)

U oblasti Kosjerića, verovatno 1943: Branko (prvi), Vojislav (treći) i Gordana (četvrta)

Četnik Kosjerićke brigade: Branko Mihailović, prvi s leva na desno

Četnici Kosjerićke brigade: Voja prvi s desna gore, Branko drugi s desna dole

Četnici Kosjerićke brigade: Branko drugi, Voja četvrti s leva na desno

Početkom septembra 1944, u oblasti Valjeva. Gordana Mihailović sa Lukom Jevtićem, Mijalkom Perišićem i Ostojom Savićem (s leva na desno)

''Politika'', 31. oktobra 1944. godine ...(propaganda, citaj feljton)

Pričest Voje Mihailovića, krajem 1944. godine

http://www.novosti.rs/code/navigate... 21:36:30&feljton=7377&title_add=GENERALN DRA

 

[Koča]

Delovi iz knjige Dejvid Martin Rodoljub ili izdajnik - Slucaj djenerala Mihailovica

KOMITET ZA PRAVEDNO SUDJENJE DRAZI MIHAILOVICU PO PITANJU ISKAZA AMERICKOG I SAVEZNICKOG VOJNOG OSOBLJA

Izvestaj istrazne komisije

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

[/IMG]

 

[gost 41715]

Mis'im, citiram ti prevod Bojane Drachkovitch-Bojovic dok ti njen braca Rasha Drachkovitch pravi varikina-dokumentarac za beljenje Drazhe u visokoj produkciji, a Vuk Drachkovitch radi reklamnu kampanju pred premijeru dokumentarca...

A'e tako za Drazhu, pa cemo posle za pajtasa mu Nedica.

Da pofashizish...

 

[snoshaj efendija]

jel onaj dokumentarac o drazi konacno snimljen?
jedva cekam..

 

[gost 41715]

jel onaj dokumentarac o drazi konacno snimljen?
jedva cekam..

I ja.

Pretpostavljam da je gotov, ali se cuva za svecano otkrivanje Drazinog groba.

 

[Koča]

Mis'im, citiram ti prevod Bojane Drachkovitch-Bojovic dok ti njen braca Rasha Drachkovitch pravi varikina-dokumentarac za beljenje Drazhe u visokoj produkciji, a Vuk Drachkovitch radi reklamnu kampanju pred premijeru dokumentarca...

A'e tako za Drazhu, pa cemo posle za pajtasa mu Nedica.

Da pofashizish...

Sta hoces da kazes ovime...razumeo bih i da si osporio ovaj sud ali ovo sto pises nema nikakvog smisla....

...cudo kako nemas komentar na svaku do sada rayotkrivenu komunjarsku laz...npr lazni Kalabic, ili Drazina deca u partizanima...sve to jasno govori da si obojen i da ti je najmanje stalo do istine...

...pa tako i odvalis gluposti poput ovog poslednjeg posta...

 

[BLAJBI]

...cudo kako nemas komentar na svaku do sada rayotkrivenu komunjarsku laz...npr lazni Kalabic, ili Drazina deca u partizanima...sve to jasno govori da si obojen i da ti je najmanje stalo do istine...

...pa tako i odvalis gluposti poput ovog poslednjeg posta...

Koco, shvatas li ti da NEMA ISTINE?

Ono sto je tebi istina, meni je laz i obrnuto.

NIKAD se necemo nagoditi.

 

[Koča]

nemamo mi sta da se nagadjamo, niti takve kao ti imam nameru da ubedjujem u nesto, niti je tako nesto usled tvoje ''zaslepljenosti'' moguce...bitno je ono sto iznosimo ovde...

i umesto da se stidite ove slike, vi je uporno postavljate...ali cega se to komunisti pa stide...

slika je od 28. septembra 1944, slikana je u Bijeljini, a nakon sastanka sa članovima Muslimanskog komiteta

Pa cu ti tako samo reci, da su na toj slici koju si postavio (o kojoj smo govorili mali milion puta), a koja je uzeta na staljinistickom procesu protiv Draze, kao dokaz njegove saradnje sa ustasama i koja je potpisana kao ''Draza sa grupom ustasa'':

1. americki pukovnik Robert Mekdauel, sef poslednje americke misije. (cetvrti s desna na slici koju si postavio)

Draza sa clanovima americke misije u jesen 1944. Prvi s leva, Robert Mekdauel

Draza s narodom, i poslednjom americkom misijom. Robert Mekdauel do njega (desno).

Robert Mekdauel se pozdravlja sa protojerejom Budimirom Sokolovicem, verskim referentom Vrhovne komande, u pozadini Draza...

___________________________________

2. Mustafa Mulalic, predstavnik muslimana u centralnom nacionalnom komitetu, urednik lista ''Ravna Gora i Ravnogorska misao'', clan politickog dela Vrhovne komande JVuO, urednik lista ''Istok'', angazovan na stvaranju muslimanskih cetnickih jedinica...Nakon rata osudjen na 5 godina zbog cetnicke ideologije.

Draža u Bosni, proleća 1945. Iza njega (jedini sa šajkačom i kokardom) je Mustafa Mulalić, predstavnik muslimana u Centralnom nacionalnom komitetu. U donjem desnom uglu vidi se dr Stevan Moljević, jedan od glavnih četničkih ideologa

Draza i isti cetnici muslimani (muslimanski prvaci), oktobra 1944. u Bijeljini, kao sa slike koju si postavio

Postrojeni muslimani cetnici dok ih obilazi Draza, oktobra 1944. u Bijeljini...


Slike iz

("Братство" - новембар 1956). , аутор текста који прате слике Алија С. КОЊХОЏИЋ

Urednik "Bratstva" Alija Konjhodžić i princ Andrija Karađorđević, u manastiru Sveti Sava kod Libertvila

List "Bratstvo", glasilo Srba islamske veroispovesti

__________________________

3. Druga osoba s leva je u pratnji pukovnika Roberta Mekdauela. U to vreme britanska misija vise nije bila kod Draze, pa moguce da je u pitanju Dzon Milodragovic, jedan od Mekdauelovih oficira (sudeci po kapi, od ranijih slika)....mada jasno se vidi da je ova osoba u uniformi clanova britanskih misija

Clanovi britanske vojne misije sa cetnicima u Azbukovackom srezu 1943 godine

__________________-


Ne znam da li je tragicnije sto je ova slika uzeta kao dokaz saradnje Draze sa ustasama i uz to potpisana kao ''Draza sa grupom ustasa'' (iako izuzmemo sve koje sam spomenuo, na slici nema niti jednog ustase) ili to sto komunjare i danas masu ovom slikom i prave budale od nas...mada pre bih rekao od sebe...

 

[Koča]

Зашто не треба рехабилитовати Дражу Михаиловића

Владислав Б. Сотировић
недеља, 18. октобар 2009.

За сваку је похвалу да је у Србији покренута иницијатива за враћање достојанства лика и дела Драгољуба Драже Михаиловића. Можда ће званична Србија (оваква каква јесте) ипак и скупити моралне куражи да исправи једну од највећих неправди у историји српског народа. Ако су 1946. г. након стрељања команданта равногораца комунисти врло вероватно мртво ђенералово тело раскомадали (с обзиром на Дражину последњу фотографију на којој се јасно види да му је лева рука одсечена) и разбацали на разне стране како му се гроб не би знао, оно што Србија може (најмање) да уради за њега, његов покрет и Србство у целини јесте да га правно и морално удостоји свих људских и национално-патриотских почасти, а уместо освештавања гробног места (које очигледно, нажалост, не постоји) подигне достојне споменике у земљи „Боже правде“.

Лично се не залажем за ђенералову формалну „рехабилитацију“ као што то нпр. предлаже Српска либерална странка из два једноставна разлога:

· Уколико би се покренуо судски процес или пак јавна расправа за формалну рехабилитацију ђенералову индиректно би се признало да је он тада године 1946. имао „велеиздајничку“ кривицу на основу које му се и судило (тј. да је наводно издао народ и народне интересе) али су се сада стекли услови за покретање новог судског поступка услед прикупљања нових чињеница које говоре у његову корист.

· Уколико би и дошло до формалне рехабилитације ђенералове директно би се признало да су комунистички контра-револуционарни судови након освајања Београда 20. октобра 1944. г. били легитимни и легални, а тиме би се исто тако на индиректан начин признао и легитимитет и легалитет саме антисрпске комунистичке страховладе након окупације Србије у октобру 1944. године.

У контексту горе написаног осврнуо бих се на неке базичне чињенице из историје Другог светског рата на нашим просторима.

Основна војна тактика Југословенске војске у отаџбини под техничко-војном командом пуковника и касније ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића (врховни командант краљ Петар Други Карађорђевић) се састојала од круцијалног принципа сваке герилске борбе а то је избегавање већих сукоба са непријатељем и припремања људства и технике за одсудан удар по окупаторским формацијама када за то дође прави тренутак, тј. другим речима, кад Трећи рајх доживи коначни слом на неком од светских фронтова (у принципу на Источном). У југословенском, тј. боље речено српском, конкретном случају од 1941. до 1945. г. поред секундарног општег разлога за избегавање отворене борбе са окупатором у великом стилу (офанзиве, заузимање великих насеља, наношење већих губитака непријатељској војној сили) – недостатак наоружања, муниције и војне опреме насупрот у сваком погледу супериорнијој окупаторској војној сили – постојао је и онај примарни а то је реална политика одмазде Немаца над цивилима српског етноса. Нарочито у сразмери – 100 цивила за једног убијеног и 50 за једног рањеног немачког војника – која би одвратила и много веће и јаче светске герилске формације од изазивања немачке педантне аритметике коју су већ у јесен прве окупационе године у октобру 1941. на својој кожи искусили грађани Краљева и Крагујевца.

С друге стране, директни војно-политички конкуренти равногорцима – Титови комунист-партизани (са ознакама стране армије на својим униформама – Црвене армије) нису штедели ни часа од момента Стаљинове директне наредбе из Москве након 22. јуна 1941. г. да ступе у најотворенију и сулуду (чак и фронталну) борбу против далеко јачих и опремљенијих окупаторских формација у Србији, не водећи апсолутно рачуна о консеквентном страдању цивила услед немачких казнених одмазда. Чак шта више, постоје случајеви у којима су локални партизани с гађењем одбацивали сваку помисао да помогну српским сужњима одређеним за одстрел. Можда је као најупечатљивији такав случај онај из села Дивостина недалеко од Крагујевца: када су локални мештани запитали партизане зашто шенлуче и банче док Немци стрељају у оближњим крагујевачким Шумарицама („Крагујевачки октобар“ 1941. г.) одговор је био једноставан – ко није са њима партизанима јесте против њих!

Поставља се наравно и логично питање зашто су партизани и равногорци имали овако дијаметрално супротне војне тактике током рата. Уколико знамо за неколико основних чињеница из овог периода српско-српског грађанског рата добићемо и логичан одговор.

· Као прво, у четнике су ишли сељаци-домаћини и синови из домаћинских кућа којима је патриотизам био светиња док се у партизане ишли (бар у Србији) „они без кучета и мачета“ (за разлику од Срба из НХД који су пред усташком камом бежали главом без обзира у прву шуму) и којима је једини политички циљ борбе био да се домогну власти након рата.

· Друго, руководство Равногорског покрета чинили су школовани српски официри који се нису предали непријатељу након формалне капитулације Војске Краљевине Југославије, што значи да су се разумели у војне послове, док су на супротној страни војно-политичку врхушку чинили аматери „интернационалци“, тј. „белосветски плаћеници“ који су из идеолошко-авантуристичких разлога (дакле не и из патриотских) између два светска рата војевали по разним Шпанијама.

· Треће, најистакнутије и најутицајније фигуре тзв. НОВЈ нису биле етнички Срби: сам генсек КПЈ и тзв. „врховни командант“ НОВЈ је био полу-Хрват, полу-Словенац, рођен у хрватском Загорју, према званичној комунистичкој верзији (не као Чича у србијанској Ивањици), и римокатолик (који се уосталом у Првом светском рату борио у Србији али у плавој аустро-угарској униформи). Овај браварски помоћник је у загребачкој полицији пре рата био заведен под бројем 10434.

· Четврто, мора се напоменути и главна, али мало позната и добро скривана од стране титоистичких власти, чињеница да је, врло вероватно уз дозволу Немаца, Јосипа Броза Тита из Загреба у Србију послао усташки поглавник Анте Павелић како би подигао устанак у Србији и тако увео србијанске Србе у међусобни грађански рат са циљем да поглавнику остану одвезане руке за наставак физичког уништавања Срба у НДХ . Тако је Тито у четвртак 22. маја 1941. отпутовао из Загреба у Београд возом са фалсификованом исказницом где је стигао потпуно безбедно (дакле пре „Барбаросе“ од 22. јуна 1941). Тито је из Београда кренуо 17. септембра на „ослобођену територију“ на коју је обрзо и стигао – у село Робаје код Ваљева. Тада је Михаиловић са својим четницима био на Равној гори и то само тридесетак километара далеко од Тита. Чича је након првих разговора са Титом, поред опаске својим четничким сапутницима да га више не воде на разговоре са злочинцима, безумницима и олошем који жели да уништи и оно што је Немац оставио у животу, приметио да Тито говори са веома тешким руским акцентом – што се уклапа у извештаје немачке обавештајне службе о Титу као рођеном „Русу“ (то јест човека који је дошао из СССР-а) кога је Стаљин 1937. г. послао да реорганизује КПЈ.

Иначе, горе споменута комунистичко-усташка антисрпска сарадња датира још од 1935. г. када су КПЈ и ХРО (Хрватска револуционарна организација, тј. усташе) потписале заједнички споразум о билатералном деловању на рушењу „великосрпског хегемонизма“ и саме Краљевине Југославије. Сарадња је настављена и током, као и након, рата. У том контексту да се подсетимо на следеће чињенице:

· У концентрационом логору Јасеновац постојали су и чувари комунисти, поједини хрватски чланови Политбироа ЦК КПЈ су неколико пута долазили легално у посету логору да виде како се одвијају ствари и затим подносили извештаје Титу.

· Партизанске јединице попуњене Србима су намерно слате на јаке усташке постројбе где су безглаво гинули.

· Након рата је управо Титовом политиком „братства и јединства“ геноцид над Србима плански заташкаван и тиме верификован.

· Тито није никада посетио Јасеновац (а обишао је пола света на својим „путевима мира“, где је стигао чак до Кине), док су неки усташки крвници били касније и чувари на Голом отоку а сам споменик јасеновачким жртвама се у ствари састоји од четири слова „U“ (тзв. „распукла ружа“).

· Након рата су у исту раван стављени четници и усташе, све у намери да се вештачки направи формални пандан хрватско-муслиманским злочинима над Србима.

Међутим, с обзиром да фактографских доказа није било, исто као ни за стварну четничку „колаборацију“ са окупатором, Ранковићева ОЗНА је прибегавала најчешће најбаналнијим фалсификатима – као што су фотографије са убаченим четничким командантима међу немачке или италијанске војнике; на једној од њих се испоставило да се уопште не ради о Дражином већ о Пећанчевом четнику а на другој не о четнику већ о белогардејском козаку који је емигрирао у Србију итд. Из истих разлога је и заплењена четничка архива „испарила“ исто као и текст партизанско-немачког споразума о колаборацији против четника из марта 1943. Монтирано суђење ђенералу са лажним „сведоцима“ у Топчидеру 1946. би сигурно могло да уђе у неку „Енциклопедију стаљинистичких процеса“.

 

[Koča]

Овде бисмо се осврнули и на један до сада непознат документ а који управо говори о суштини тзв. НОБ.

За време званичне послератне опште међунационалне „љубави“ свих југословенских народа и народности (без обзира ко је за време рата био егзекутор а ко жртва у апсолутним бројкама и процентима), када је постојао закон о заштити лика и д(ј)ела нашег „највећег југословенског сина свих наших и народа и народности“ (бившег војника-каплара Аустроугарске монархије који је сам себи пришио на Другом засиједању тзв. АВНОЈ-а чин маршала) „црне четничке кољачке тројке“ су биле синоним за најмрачнији вид „империјалистичке одбрамбене политике српске буржоазије“ која је оваквим начином тактичке борбе покушавала да се врати на своје хегемонистичке позиције које је изгубила за време Априлског рата 1941.

Агитпропски стереотип оваквих четничких „црних тројки“ се сводио на две фазне акције: 1) прво се шаље (антифашистичкој) жртви писмо са словом „З“ (што обавезно подразумева само реч „заклати“ али никако „заплашити“) и 2) ступање у конкретну акцију и то по могућности „на кварно“, тј. с леђа. Сви грађани самоуправне Југославије од Вардара па до Триглава су тако нпр. могли у серијалу „Повратка отписаних“ да и конкретно доживе „кољачку акцију“ великосрпских црнокошуљаша и то у првој епизоди серијала по свим стереотипним стандардима ђиласовског Агитпроп-а (о „лијевим скретањима“ у Црној Гори на прелазу из 1941. г. на 1942. г., а нарочито о тзв. „пасјим гробљима“ као продукту скретања неком другом приликом).

„Нажалост“, и самопрокламовани „маршали“ и „највећи синови“ имају биолошки век трајања (о политичком року упорабе бар на територији скраћене „Петооктобарске Србије“ се треба обратити тзв. „Државној комисији Републике Србије за проналажење гроба Драгољуба Драже Михаиловића“ која уместо дотичног гроба „игром случаја“ проналази Калабићева „издајничка“ писма са верификованим аутентичним рукописима, итд.) па постепено али сигурно постаје „out of order“ и „Закон о заштити лика и дела“ божијих синова (којима се и за живота а и након физичке смрти, по свим горама и морима носе за рођендан штафете верности, бескрајне љубави и оданости – што нису себи допуштали поред Стаљина ни Мусолини и Хитлер), чијим престанком важења ступа на снагу и либерализација објављивања докумената и о оним другим тројкама за ликвидацију. Тако, овом приликом прилажемо јавности свих наших народа и народности документ о комунистичким црвеним тројкама за ликвидацију а који конкретно гласи:

„Стално и успешно напредовање Црвене армије даје нам снаге да наставимо започету борбу и да је са успехом приведемо крају.

Да би постигле сигуран успјех потребно је са успјехом ликвидирати четничку организацију, претставити се савезницима као једина борбена група у Југославији.

Из досадашњих борби повукли смо закључак да је немогуће уништити целу снагу четника и четничке организације услијед њиховог доброг вођства. Као најбољи начин, који се до сада показао, јесте обезглављивање четничких јединица ухођењем вођства како вишег тако и нижег. У вези са тим наставићете рад на својој територији повећањем броја тројки за ликвидирање. Тројкама ставите у дужност првенствено ликвидирање четничких команданата корпуса, бригада и њихових присталица како по селима тако и по градовима.

Материјална средства за извршавање ових задатака немојте жалити...

Да би се колико је год могуће сумња отклонила одмах ћете пропагандом приказати сваку овакву ликвидацију као резултат међусобних свађа четничких вођа. Овим ће се извршити раздор у четничким јединицама.“

(Архива Војноисторијског института у Београду, Штаб Врховне команде, Четничка архива, К-12, 30/12, Из наређења комунистичког Врховног штаба НОВ и ПОЈ, строго поверљиво 785 од дана 25. јула године 1943. Документ је објављен у књизи групе аутора: „Равногорска омладина у рату 1941-1945“, Удружење припадника ЈВУО 1941–1945, Београд, 2008. г. на страници 336)

Аматерском методолошком упоредном анализом садржаја овог документа (стручно-професионалну анализу остављамо већ споменутој Комисији која ће вероватно успети ускоро да докаже да је фотографија Хитлера са Павелићем из 1941. г. чист фалсификат, с обзиром да се ту ради о "аутентичној" фотографији Хитлера са Дражом) један овоземаљски смртник било ког нашег народа и народности може да закључи следеће:

1. Да би се започета борба (освајања власти у читавој Југославији, распарчавања Србије и верификације злочина геноцидног карактера над Србима) успешно привела крају неопходно је ликвидирати само водеће припаднике четничке организације Драже Михаиловића али никако врховништво усташа или шиптарских балиста или немачких окупатора. Зашто не треба ликвидирати усташко врховништво системом комунистичких тројки (или четворки није ни битно) остаје за сада непознато, бар док Комисија не утврди прави разлог, али бисмо Комисији скренули у том контексту пажњу да су Немци 1941. буквално предали град Ужице са све читаве војне фабрике војним формацијама „нашег нам највећег сина“ док је исти тај син имао два неометана заседања АВНОЈ-а (у новембру 1942. и новембру 1943) на територији под контролом јаких усташких снага.

2. Материјална средства армаде „нашег највећег сина“ не треба жалити за ликвидацију четничког вођства, али се та иста средства требају рационализовати по питању ослобађања фабрике смрти у Јасеновцу или пак по питању ликвидације усташког врховништва.

3. Читаву акцију треба савезницима лажно представити из чега произилази аматерски закључак (стручно мишљење чекамо од стране Комисије) да је и читава тзв. „народноослободилачка борба“ КПЈ и њене тзв. НОВЈ била чиста лаж и фалсификат чији су техничко-пропагандни филтери били „Радио слободна Југославија“ под окриљем Коминтерне као и „Радио Лондон“ са својим комунистичким кртицама које су четничке диверзантске акције против Немаца, њихових гарнизона као и саобраћајница под немачком контролом пласирали као успехе постројби „највећег сина“.

Из свега горе наведеног предлажем да се уместо „рехабилитације“ Драже Михаиловића пре свега „разтитоише“ Србија а удостојавање лика и дела команданта ЈВУО и његовог покрета спроведе (бар за прву руку) преко следећих конкретних државно-политичких одлука:

· Да се 11. мај (1941. г.) прогласи „Даном почетка Трећег српског устанка“.

· Да се називи улица, школа и других јавних установа именују по четничким војводама и догађајима везаним за равногорску борбу против непријатеља Српства у Другом светском рату.

· Да се Јосип Броз депортује у родну Хрватску или пак неку другу праву отаџбину.

· Да се историји Равногорског покрета да заслужно место у историји српског народа.