Записник са састанка Михаиловића са немачким представницима у селу Дивци 11.11.1941.
З а п и с н и к
са састанка са српским генералштабним пуковником Дражом Михаиловићем 11. новембра 1941.
Састанак је одржан у гостионици преко пута станице Дивци, а почео је у 19,15 и завршио се у 20,35 часова.
Присутни су са немачке стране:
Потпуковник Когард
Војни управни саветник др Кисел
Капетан Матл
СС Оберштурмфирер Винике
Штандартенфирер Матерн
Присутни са српске стране:
Пуковник Дража Михаиловић
Мајор Александар Мишић, обојица у униформи
Пуковник Пантић
Капетан Митровић, обојица у цивилу
Скраћенице у тексту:
п. пуковник Когард = К; пуковник Дража Михаиловић = ДМ; мајор Алекс. Мишић = АМ пуковник Пантић = П
Потпуковник Когард прочитао је следећу изјаву:
Господине пуковниче! Од стране Главне команде у Србији имам налог да изјавим:
Пре две недеље поручили сте нам преко Ваших повереника у Београду да је Ваша намера 'да нећете више дозволити да се српска крв бескорисно пролива и српска имовина даље уништава'. Истоврамено сте понудили да се заједно са немачким Вермахтом и органима Недићеве владе борите против комунизма. Понуда је од стране Главне команде одбијена јер:
1) Немачки Вермахт ће сам у најкраћем времену окончати са комунизмом и
2) главни командант не може имати поверења према Вама као савезнику.
Недићева влада, полазећи од правилног сагледавања стања у Србији, од почетка се ставила у борбу против комунизма. Генерал Недић је тежио да за ову борбу придобије све расположиве борце у српском подручју, али му то, упркос многим настојањиина, код Вас, господине пуковниче, није пошло за руком. Ви сте се ставили на страну оних који желе да Немце протерају из земље и који су већ крајем септембра склопили са комунистима чврст борбени савез. Борбу сте водили са оним официрима, подофицифима и војницима који су се својевремено сакрили у шумама и засеоцима и који нису на одговарајући начин одведени у ропство од стране немачког Вермахта.
О Вашим борбеним методама мора се, на жалост, истаћи да се Ваши људи често служе лукавствима и да би остварили успехе против мирних немачких трупа. При том указујем на заробљавање немачких војника код Крупња, Лознице и Горњег Милановца. Ваши четници нанели су на тај начин штету немачком Вермахту, примењујући средства која нису у употреби регуларних трупа.
И ако се Ви сада, после свега наведеног, проглашавате савезницима немачког Вермахта, онда се то не може сматрати као стварно уверење.
Немачки Вермахт је почео са уништавањем свих 'устаника' и у томе постигао добре успехе. Вама је, такође, познато да су у покрету првокласне фронтовске дивизије и тенковски одреди. Ваш положај, господине пуковниче, погоршава се из дана у дан, док се наш положај стално побољшава. Као генералштабни официр, Ви свакако оцењујете исправно положај и знате да ће се зима и наставак немачких операција рђаво завршити по Ваше борбене групе.
Немачки Вермахт не може да се оптерети таквим савезницима који му се привремено прикључују из разлога опортунитета. Сем тога, став Ваших вођа и бораца не може се тако брзо променити као што је то потребно.
Да је Ваша понуда дошла из стварног уверења, господине пуковниче, то би се морало осетити у вођењу борби у последње време. Али, то није био случај, јер Ви сте допустили да Краљево буде 1. новембра нападнуто тенковима, иако сте 28. октобра упутили понуду немачком Вермахту.
Ви сте, господине пуковниче, имали више прилика да се прикључите елементима реда у интересу српског народа, па ипак их нисте искористили. Коста Пећанац је правовремено кренуо исправним путем.
У односу на Вашу намеру да поштедите српску крв и имовину овлашћен сам да Вам означим једини пут, а то је: обустављање борбе и безусловна предаја.
У то спада: предаја свег оружја, као и целокупне муниције и опреме; ослобађање немачких заробљеника који су ухваћени од стране Ваших група или се налазе на Вашем подручју. Познато Вам је, господине пуковниче, да настављање борби на Вас ставља кривицу за даље проливање крви. То утолико више што за сваког мртвог Немца стотину, а за сваког рањеног Немца 50 Срба одговара својим животом. Ваши људи такође знају да немачки Вермахт мора да примењује мере одмазде у првој линији на породицама бораца који се налазе у шумама.
Вама, господине пуковниче, неће бити лако да донесете одлуку о капитулацији. Главна команда у Србији не види ни после зрелог размишљања никакав други излаз из ситуације. Не би ни са немачког ни са српског становишта било одрживо да Ваше борбене групе у погодном тренутку поново почну са илегалном борбом. А то је изгледа и намера Ваших претпостављених, оних који вуку конце из Лондона.
Уколико Ви, господине пуковниче, не прихватите услове које сам навео, борба против Ваших четника наставиће се у истој форми као што је против комунистичких банди већ поћела. Можете бити уверени да ће Србија по други пут, али овога пута од Ваше стране, бити непотребно гурнута у несрећу, да ће у њој после најновије офанзиве немачког Вермахта у најкраће време бити заведени мир, ред и рад.'
Пуковник Дража Михаиловић је одговорио (приложено стенограму):
'Нисам представник ни Лондона ни било које друге земље. Не интересују ме зато ни Ваше досадашње ни Ваше будуће намере. Али, у Србији су у току мере на основу којих се неће проливати крв оних који нису криви. Комунисти ће и даље изазивати препаде да би убијали невине. Недић се није могао пробити, јер се није могло деловати на отворени начин. Српски народ воли слободу, без обзира на то што је слободу изгубио, он се нада да ће је поново стећи. Недићева влада је потпуно отворено иступила и ставила се на страну окупатора, и то је била њена грешка. Није моја намера да ратујем против окупатора, јер као генералштабни официр познајем снаге обеју снага. Нисам ни комуниста, нити радим за њих. Али, ја сам покушао да ублажим и спречим њихов терор. Сами Немци су предали Ужице, а тиме је почела трка између мене и комуниста. Пошто су Немци повукли свој слаби гарнизон, комунисти су напали Горњи Милановац, па сам стога и ја морао то да учиним. Они су кренули на Чачак, па сам морао и ја. Пошли су на Краљево, морао сам и ја.
Напад на Крупањ није моје дело, већ је то дело отпадника поручника Мартиновића. Али, моји људи су кренули на Лозницу зато да је комунисти не заузму. Напад на Шабац је дело непослушних елемената. Тамо сам наредио повлачење, јер је бесмислено нападати Шабац, ако се не може заузети лева обала. Никад нисам склапао озбиљне споразуме са комунистима, јер они се не брину за народ. Њих воде странци, они који нису Срби: Бугарин Јанковић, Јеврејин Линдемајер, Мађар Борота, два муслимана чија ми имена нису позната, припадник усташа мајор Боганић. (Имена и подаци су нетачни сем имена Бороте, али он није Мађар — нап. аутура.) То је све што знам о комунистичком вођству. Они хоће да погине што више Срба како би доцније имали успеха. Моја једина намера је да спречим терор који је исто толико ужасан као и немачки. Народ је тренутно изложен двема терористичким акцијама, а невин је! Терористички акти комуниста се спроводе изазивањем инцидената, како би били стрељани они које су Немци похапсили.
Као војник не стидим се што сам националиста. У том својству желим једино да служим народу. При том нисам се ставио на страну оних који желе да истерају Немце. Али нећу да дозволим, узимајући у обзир слабе немачке снаге које су у земљи, да Србија постане комунистичка. Водила се борба са појединим официрима и подофицирима, али то је ипак био само мањи број. Наша дужност је, као војника да се не предамо док год можемо издржати. С тога нам се не може пребацити зашто се не предајемо. Никад нисам помишљао на то да се у вези с тим служим лукавствима.
Захтевам да ми се омогући да наставим борбу против комунизма која је почела 31. октобра. Ми знамо како се води борба у шуми, нарочито против елемената који желе да се сакрију.
Неопходно је имати муницију! Рачунајући с тим, дошао сам овамо.
