A kada tvoj miljenik veliki Aca, uzvikuje EU nema alternativu i sastaje se svako malo sa predstavnicima Brisela, MMF-om, sprovodi reforme u lasterima, e onda je to mudra politika?
alexe vuci
pravi si amerikanac, samo te tramp pedalirao kao poslednje vnagoovo je sustina - sav zuti olus je clan sns-a. tako da...
samo kezuala prozivaj, a ovi ce shvatiti pre ili kasnije, ne mozes im nista ako su lower iq
Vucic je objektivna teskoca, protiv koje nije lako boriti se u postojecim okolnostima.
Pa i nije ti baš kratak tekst, kao što si rekao na početku. No, nije to problem, nego što nisi naveo glavni način na koji Đilas pomaže Neandreju da ostane na vlasti, a to je da insistira na sebi kao lideru iako glasačko telo ima negativnu percepciju o njemu i da je ta percepcija formirana u periodu 2007-2012, u vreme kada je neprikosnoveno radio šta je hteo, otkupljivao minute od RTS i preprodavao ih po daleko višim cenama, uvodio onaj njegov sistem naplate karata u javnom prevozu (BusPlus li se zvaše?), naduvavao fakture javnih radova, postavio Gangulu za gradskog menadžera, vodio ratove sa stranačkim kolegama i uopšte ponašao se bahato i sa verom da je bolji i vredniji od svih ostalih i da mu niko ništa ne može. E taj čovek, omrznut i odvratan u očima ogromne većine glasača, pa i mojim, se onda nameće kao lider opozicije. U studentskom pokretu, kad neki pojedinac nešto zabrlja, ostali se momentalno ograđuju od njega i udaljavaju ga iz daljih akcija, ne zato što ga možda lično ne vole i ne slažu se s njegovim delima i idejama, već zato što će taj biti laka meta za režim, a preko njega i čitav studentski pokret. Dakle, eliminiše se slaba tačka. A opozicija radi upravo suprotno. Na čelu drži likove koji imaju toliko putera na glavi, da režim ne mora da radi ništa drugo sem da čitavu opoziciju valja u katran i perje svakog dana samo zato što ih vode ti ljudi. Nije tu samo antijunak ove priče problem. Tu su i Ponoš (napredovao u profesionalnoj karijeri zahvaljujući vezama sa Tadićem, šurovao sa SSP iza leđa svojim partijskim drugovima ne bi li došao do predsedničke kandidature), Aleksić (bio u koaliciji sa Dinkićem, pa onda sa Vučićem, pa sad pravi stranku od nezadovoljnih članova SNS i SRS), Grbović (obećao da neće na izbore pa pogazio obećanje), Milivojević i Zelenović (marionete Duleta Petrovića) itd. I kao šlag na torti, baš studentski protesti opovrgavaju Đilasovo glavno opravdanje svojih loših izbornih rezultata - mali prostor u medijima. Ne, prijatelju, nije mali prostor, nego te narod jednostavno ne voli. Ni tebe, ni ostale lidere opozicije.Da prozbormo i o ovoj ličnosti. Da ne dužim previše mnogo i ne ostavim za kraj osnovnu premisu, napisaću ukratko suštinu već na početku: ko do sad nije shvatio da je Đilas najveći problem opozicije, pitanje je kad će.
Mislim da svima postaje sve jasnija uloga Đilasa na političkoj sceni u Srbiji. Neki koji su malo upućeniji u zbivanja znaju i za određene sastanke koje je on imao sa izvesnim predstavnikom vlasti na Novom Beogradu. Nakon povlačenja iz nje, Đilas je ostao na čelu Košarkaškog saveza Srbije, a posle smene vlasti tj. njega kao gradonačelnika Beograda, bio je reizabran za drugi mandat 2015. godine. Bilo je izvesno da je nekadašnji (i relativno kratkotrajni) predsednik Demokratske stranke jedno vreme razmatrao i bio u određenoj shemi kohabitacije sa režimom Srpske napredne stranke. Onda, on se misteriozno krajem 2016. godine sa pozicije na čelu KSS povlači, da bi iznenada bio nakon predsedničkih izbora 2017. godine pominjan njegov mogući povratak u politiku.
Ideja o njegovom povratku u politiku krajem 2017. godine nije došla iz opozicije, već kroz medije koje je već tada u dobroj meri kontrolisao režim Aleksandra Vučića. Iz tadašnjeg pogleda u situaciji u kojoj su opozicioni kandidati na predsedničkim izborima odneli većinu glasova u Beogradu, bilo je potrebno pronaći ličnost koja bi objedinila Pokret slobodnih građana Saše Jankovića i Narodnu stranku Vuka Jeremića (uz manje elemente, Levice Srbije Borka Stefanovića i Pokret za preokret Janka Veselinovića). Kao neko ko je relativno uspešno prošao, za razliku od cele DS pod vođstvom Borisa Tadića na republičkom nivou, na izborima 2012. godine i potom reizabran za gradonačelnika, u tom momentu javio se Đilas kao neko ko bi mogao biti nosilac liste, uz u tom momentu garancije da neće praviti nikakvu samostalnu organizaciju u opoziciji. Kako je on sa mesta gradonačelnika bio i smenjen 2013. godine, ne kao posledica nekih izbora, već prekomponovanja unutar vladajuće koalicije na osnovu insistiranja SNS da se vladajuća koalicija mora obavezno preslikati na lokalne jedinice samouprave, kod određenog dela ljudi bila je razumna ideja da se barem u datom momentuna čelo te ujedinjene liste opozicije nađe doskorašnji gradonačelnik, posebno zato što nova vlast nije ostavila utisak napredka, bukvalno započinjući svoj mandat sa jednim vrlo nespretnim incidentom (rušenje u Savamali, u vreme gradonačelnika Siniše Malog). Uz dolazak gradskog menadžera Gorana Vesića, bivšeg Đilasovog saradnika, kod dobrog dela Beograđana bio je ostavljen još gorči utisak, jer je delovalo da u kontinuitetu idemo iz lošeg u gore. No, da li je, zapravo, povratak Đilasa 2018. godine pripomogao vladajućoj većini (u strmoglavom padu) da lokalnu vlast zadrži u srpskoj prestonici?
O tome šta je Đilas radio sa DS je već dosta bilo reči. Iako ja mislim da su, govoreći striktno o tom periodu kada je on (2012-2014) vodio tu političku stranku, njegovi potezi suštinski bili na tom polju za dobrobit srpske opozicije i Srbije generalno, zato što je ideja da se iz politike očiste sve ličnosti koje su bile oličenje režima 2008-2012 nominalno dobra, treba razmotriti njegovu ulogu u širem spektru. On sve do današnjegdana mešetari po opozociji. Narodnu stranku, jedinu veliku i ozbiljnu političku organizaciju u opoziciji sa u jednom momentu prilično pozamašnim brojem odbora, on je izbušio dugogodišnjim hladnim ratom protiv nje. Pola opozicije na ovaj ili onaj način proisteklo je iz NS. Bilo da govorimo o njegovom separatnom dogovoru sa Nikolom Jovanovićem, njegovoj podršci Zdravku Ponošu da bude predsednički kandidat 2022. godine (i docnije napravio stranku Srbija centar), ili pak njegovim koaliranjem sa Miroslavom Aleksićem koji je napravio Narodni pokret Srbije. Bivšeg predsednika opštine Stari grad, Marka Bastaća, navukao je na bojkot izbora i onda eliminisa. Na bojkot navukao je i Dveri Boška Obradovića, pa posle Saveza za Srbiju odmah napravio Udruženu Opoziciju Srbije bez Dveri, koje su bile krenule putem propasti. Iako je dugo tvrdio da neće praviti neku svoju organizaciju, napravio je tim svojih ljudi i sad već ima sopstvenu stranku...Stranku slobode i pravde. Svojim insistiranjima i dilovima uspeo je mnoge da ostavi sa kraćim štapićem, uključujući i njegovu staru političku stranku, kao i stranku Zajedno Nebojše Zelenovića. Možemo da govorimo o tome kako je žutima nametnuo Zorana Lutovca, PSG-u Sergeja Trifunovića, kako je pokušavao da Demokratsku stranku Srbije uvuče u širu koaliciju i kako je njegov kum Mlađan Đorđević (lider tzv. pokreta Oslobođenje) vršio na DSS pritiske (nekim čudo, uspeo je da čitavu koaliciju NADA ovog puta u najnovijem periodu privoli na svoju stranu, kao što se i sa Ponošem dogovorio — za sada — nakon bezuspešnog pokušaja njegovog eliminisanja u vreme predsedničke kampanje i neposredno posle, kada se i lično sastao s Vučićem). Da ni ne pominjemo Đorđevićeve sukobe sa prof. Milošem Kovićem, koji je tu bio prepreka i koji je želeo žarko (uz blagoslov i podršku Matije Bećkovića) da dođe do objedinjavanja i formiranja nekakve patriotske koalicije u opoziciji, a što neki smatraju potencijalno najvećom pretnjom po režim. Mogli bismo na strane i strane pričati o svemu što je radio, pa sve do tužakanja Cvjetina Milvojevića (!?!), koji ga je nedavno na sudu i dobio.
Jedna stvar zapada za oči kao vrlo teško objašnjiva. Đilas je sebe uspešno ugurao u centar priče, nikada ličnom popularnošću ili angažmanom, ili čak aktivnostima sopstvenih ljudi (tj. odbora njegove današnje stranke). Iz nekog razloga, sebe drži na poziciji predsednika SSP, iako tako nešto uopšte nije ni logično. On nije odabrao da se, kao njegov bivši stranački kolega (i kratkotrajni ministar pravde u drugoj vladi Vojislava Koštunice 2007/8) povuče u senke i isturi neku ličnost kao npr. Nebojšu Zelenovića, a eventualno zadrži uticaj neki u pozadini. Takav potez bi bio savršeno smislen; ne znam, npr. da podnese ostavku i Marinika Tepić bude izabrana za novu predsednicu njegove stranke. Ionako Srbija ima ozbiljan deficit na planu žena na čelu stranačkih lidera, tako da bi takav potez bio verovatno i koristan o sam SSP. Međutim, on čak ni tako nešto ne radi.
Jedino logično objašnjenje je da je krajnja uloga Đilasa, ne ulazeći sada u to da li mu je to i aktivan cilj, jeste da je njegova uloga posve destruktivna. On je, u tom smislu, saradnik Vučićevog režima i njegov najpouzdaniji partner u opoziciji, zato što je njegova uloga da Vučić vlada doveka. Sećamo se prošlogodišnjeg bojkota lokalnih izbora u Beogradu, a sve je izvesnije da se Đilas sprema i za bojkot sledećih potencijalnih vanrednih parlamentarnih izbora, pozivajući se na loše izborne uslove. Postoji mogućnost da on želi da napravi jednu novu čistku u opoziciji, uspešniju ovog puta od one pre 5 godina, kao i da se kroz bojkot osigura da će vladajuća većina imati 2/3 narodnih poslanika u parlamentu Srbije. Iliti, dovoljno da se pokrene procedura za izmenu Ustava Republike Srbije. Deduktivno zaključujem da Vučić planira da 2026. godina bude referendumska, jer želi da se tada bude glasalo o izmenama ustava, koje uključuju i izmenu procedure za izbor Predsednika Republike Srbije. Ne, neće omogućiti sebi 3. predsednički mandat, već on planira da te izbore ukine i da se predsednik države, slično kao što je u Albaniji ili na Kosovu, bira prostom većinom u parlamentu glasom 126 narodnih poslanika. Na taj će način, po toj koncepciji, izbeći predsedničke izbore 2027. godine (u godini BelEXPO-a) i društvenu polarizaciju oko njegovog naslednika na toj poziciji. Može prosto da npr. u parlamentu Anu Brnabić izabere i da to još bude vrlo slavno predstavljeno i prosleđivano kao izbor prve žene za predsednika Srbije.
Rekavši sve to i imajući na umu da ovi studentski protesti i blokade nisu nešto što je Đilas ni sanjao, mislim da je jako važno iskoristiti ovaj momenat za jasno slanje Đilasa u definitivnu političku prošlost, ovog puta i trajno. Ako i ne dođe na nekim vanrednim izborima ove godine do smene režima, možda je još i bitniji cilj konačan obračun sa Đilasom.
Sve ok...ali ništa nije važnije od obaranja režima.Da prozbormo i o ovoj ličnosti. Da ne dužim previše mnogo i ne ostavim za kraj osnovnu premisu, napisaću ukratko suštinu već na početku: ko do sad nije shvatio da je Đilas najveći problem opozicije, pitanje je kad će.
Mislim da svima postaje sve jasnija uloga Đilasa na političkoj sceni u Srbiji. Neki koji su malo upućeniji u zbivanja znaju i za određene sastanke koje je on imao sa izvesnim predstavnikom vlasti na Novom Beogradu. Nakon povlačenja iz nje, Đilas je ostao na čelu Košarkaškog saveza Srbije, a posle smene vlasti tj. njega kao gradonačelnika Beograda, bio je reizabran za drugi mandat 2015. godine. Bilo je izvesno da je nekadašnji (i relativno kratkotrajni) predsednik Demokratske stranke jedno vreme razmatrao i bio u određenoj shemi kohabitacije sa režimom Srpske napredne stranke. Onda, on se misteriozno krajem 2016. godine sa pozicije na čelu KSS povlači, da bi iznenada bio nakon predsedničkih izbora 2017. godine pominjan njegov mogući povratak u politiku.
Ideja o njegovom povratku u politiku krajem 2017. godine nije došla iz opozicije, već kroz medije koje je već tada u dobroj meri kontrolisao režim Aleksandra Vučića. Iz tadašnjeg pogleda u situaciji u kojoj su opozicioni kandidati na predsedničkim izborima odneli većinu glasova u Beogradu, bilo je potrebno pronaći ličnost koja bi objedinila Pokret slobodnih građana Saše Jankovića i Narodnu stranku Vuka Jeremića (uz manje elemente, Levice Srbije Borka Stefanovića i Pokret za preokret Janka Veselinovića). Kao neko ko je relativno uspešno prošao, za razliku od cele DS pod vođstvom Borisa Tadića na republičkom nivou, na izborima 2012. godine i potom reizabran za gradonačelnika, u tom momentu javio se Đilas kao neko ko bi mogao biti nosilac liste, uz u tom momentu garancije da neće praviti nikakvu samostalnu organizaciju u opoziciji. Kako je on sa mesta gradonačelnika bio i smenjen 2013. godine, ne kao posledica nekih izbora, već prekomponovanja unutar vladajuće koalicije na osnovu insistiranja SNS da se vladajuća koalicija mora obavezno preslikati na lokalne jedinice samouprave, kod određenog dela ljudi bila je razumna ideja da se barem u datom momentuna čelo te ujedinjene liste opozicije nađe doskorašnji gradonačelnik, posebno zato što nova vlast nije ostavila utisak napredka, bukvalno započinjući svoj mandat sa jednim vrlo nespretnim incidentom (rušenje u Savamali, u vreme gradonačelnika Siniše Malog). Uz dolazak gradskog menadžera Gorana Vesića, bivšeg Đilasovog saradnika, kod dobrog dela Beograđana bio je ostavljen još gorči utisak, jer je delovalo da u kontinuitetu idemo iz lošeg u gore. No, da li je, zapravo, povratak Đilasa 2018. godine pripomogao vladajućoj većini (u strmoglavom padu) da lokalnu vlast zadrži u srpskoj prestonici?
O tome šta je Đilas radio sa DS je već dosta bilo reči. Iako ja mislim da su, govoreći striktno o tom periodu kada je on (2012-2014) vodio tu političku stranku, njegovi potezi suštinski bili na tom polju za dobrobit srpske opozicije i Srbije generalno, zato što je ideja da se iz politike očiste sve ličnosti koje su bile oličenje režima 2008-2012 nominalno dobra, treba razmotriti njegovu ulogu u širem spektru. On sve do današnjegdana mešetari po opozociji. Narodnu stranku, jedinu veliku i ozbiljnu političku organizaciju u opoziciji sa u jednom momentu prilično pozamašnim brojem odbora, on je izbušio dugogodišnjim hladnim ratom protiv nje. Pola opozicije na ovaj ili onaj način proisteklo je iz NS. Bilo da govorimo o njegovom separatnom dogovoru sa Nikolom Jovanovićem, njegovoj podršci Zdravku Ponošu da bude predsednički kandidat 2022. godine (i docnije napravio stranku Srbija centar), ili pak njegovim koaliranjem sa Miroslavom Aleksićem koji je napravio Narodni pokret Srbije. Bivšeg predsednika opštine Stari grad, Marka Bastaća, navukao je na bojkot izbora i onda eliminisa. Na bojkot navukao je i Dveri Boška Obradovića, pa posle Saveza za Srbiju odmah napravio Udruženu Opoziciju Srbije bez Dveri, koje su bile krenule putem propasti. Iako je dugo tvrdio da neće praviti neku svoju organizaciju, napravio je tim svojih ljudi i sad već ima sopstvenu stranku...Stranku slobode i pravde. Svojim insistiranjima i dilovima uspeo je mnoge da ostavi sa kraćim štapićem, uključujući i njegovu staru političku stranku, kao i stranku Zajedno Nebojše Zelenovića. Možemo da govorimo o tome kako je žutima nametnuo Zorana Lutovca, PSG-u Sergeja Trifunovića, kako je pokušavao da Demokratsku stranku Srbije uvuče u širu koaliciju i kako je njegov kum Mlađan Đorđević (lider tzv. pokreta Oslobođenje) vršio na DSS pritiske (nekim čudo, uspeo je da čitavu koaliciju NADA ovog puta u najnovijem periodu privoli na svoju stranu, kao što se i sa Ponošem dogovorio — za sada — nakon bezuspešnog pokušaja njegovog eliminisanja u vreme predsedničke kampanje i neposredno posle, kada se i lično sastao s Vučićem). Da ni ne pominjemo Đorđevićeve sukobe sa prof. Milošem Kovićem, koji je tu bio prepreka i koji je želeo žarko (uz blagoslov i podršku Matije Bećkovića) da dođe do objedinjavanja i formiranja nekakve patriotske koalicije u opoziciji, a što neki smatraju potencijalno najvećom pretnjom po režim. Mogli bismo na strane i strane pričati o svemu što je radio, pa sve do tužakanja Cvjetina Milvojevića (!?!), koji ga je nedavno na sudu i dobio.
Jedna stvar zapada za oči kao vrlo teško objašnjiva. Đilas je sebe uspešno ugurao u centar priče, nikada ličnom popularnošću ili angažmanom, ili čak aktivnostima sopstvenih ljudi (tj. odbora njegove današnje stranke). Iz nekog razloga, sebe drži na poziciji predsednika SSP, iako tako nešto uopšte nije ni logično. On nije odabrao da se, kao njegov bivši stranački kolega (i kratkotrajni ministar pravde u drugoj vladi Vojislava Koštunice 2007/8) povuče u senke i isturi neku ličnost kao npr. Nebojšu Zelenovića, a eventualno zadrži uticaj neki u pozadini. Takav potez bi bio savršeno smislen; ne znam, npr. da podnese ostavku i Marinika Tepić bude izabrana za novu predsednicu njegove stranke. Ionako Srbija ima ozbiljan deficit na planu žena na čelu stranačkih lidera, tako da bi takav potez bio verovatno i koristan o sam SSP. Međutim, on čak ni tako nešto ne radi.
Jedino logično objašnjenje je da je krajnja uloga Đilasa, ne ulazeći sada u to da li mu je to i aktivan cilj, jeste da je njegova uloga posve destruktivna. On je, u tom smislu, saradnik Vučićevog režima i njegov najpouzdaniji partner u opoziciji, zato što je njegova uloga da Vučić vlada doveka. Sećamo se prošlogodišnjeg bojkota lokalnih izbora u Beogradu, a sve je izvesnije da se Đilas sprema i za bojkot sledećih potencijalnih vanrednih parlamentarnih izbora, pozivajući se na loše izborne uslove. Postoji mogućnost da on želi da napravi jednu novu čistku u opoziciji, uspešniju ovog puta od one pre 5 godina, kao i da se kroz bojkot osigura da će vladajuća većina imati 2/3 narodnih poslanika u parlamentu Srbije. Iliti, dovoljno da se pokrene procedura za izmenu Ustava Republike Srbije. Deduktivno zaključujem da Vučić planira da 2026. godina bude referendumska, jer želi da se tada bude glasalo o izmenama ustava, koje uključuju i izmenu procedure za izbor Predsednika Republike Srbije. Ne, neće omogućiti sebi 3. predsednički mandat, već on planira da te izbore ukine i da se predsednik države, slično kao što je u Albaniji ili na Kosovu, bira prostom većinom u parlamentu glasom 126 narodnih poslanika. Na taj će način, po toj koncepciji, izbeći predsedničke izbore 2027. godine (u godini BelEXPO-a) i društvenu polarizaciju oko njegovog naslednika na toj poziciji. Može prosto da npr. u parlamentu Anu Brnabić izabere i da to još bude vrlo slavno predstavljeno i prosleđivano kao izbor prve žene za predsednika Srbije.
Rekavši sve to i imajući na umu da ovi studentski protesti i blokade nisu nešto što je Đilas ni sanjao, mislim da je jako važno iskoristiti ovaj momenat za jasno slanje Đilasa u definitivnu političku prošlost, ovog puta i trajno. Ako i ne dođe na nekim vanrednim izborima ove godine do smene režima, možda je još i bitniji cilj konačan obračun sa Đilasom.
Sasečena je kada je nosilac te ideje skrenuo u neku drugu dimenziju...i to ne u prenesenom smislu
Nije.Sasečena je kada je nosilac te ideje skrenuo u neku drugu dimenziju...i to ne u prenesenom smislu
Koliko se ja sećam, u trenutku kada ga funkcioneri SSP (Marinika je iznela predlog, mislim, kod Jugoslava Ćosića) predlažu, on je još uvek član NS. Bilo je baš neprijatno za gledati.
Janković je potrošen kao i svako drugi što bi bio potrošen da je izašao na te izbore. To što ga nisu stavili kao zajedničkog kandidata mu svakako nije uništilo karijeru jer bi isto prošao.
Radulović skreće u desno tek nakon što gubi glasače iz 2016, a čemu je najviše doprinela Jankovićeva kandidatura, a zatim i nakon što ga napušta gomila poslanika i stranačkih kolega. Nisu mu glasači DS otišli zato što je počeo da priča da su Srbi narod najstariji, nego zato što su se polakomili na mamac u vidu Saše ''Ray Ban naočare'' Jankovića. Bio i onaj ''Apel 100'' pa se posle mučeni Bane Trifunović pravdao da je to bila greška i da je Janković podmetnut od strane Službe.
Sećam se ja jako dobro šta se dešavalo. Jugoslav pita Mariniku ''Pa zar nije malo nekorektno da šurujete sa članom druge partije i predlažete ga za predsedničkog kandidata?'' a ona odgovara ''A što bi bilo nekorektno? Ponoš je dobar lik, inženjer, što bi nekome smetala njegova kandidatura.''
Ma čiji je AV to “miljenik”?! Zahebi da drugima pripisuješ političke stavove da bi posle polemisao o tome a ne o onome o čemu je bilo reči.
Onako kao što je bilo izvodljivo “sklanjanje” DOS-a posle bezizbornog preuzimanja vlasti pomoću Neobaveštenog trojanskog konja (fakat da on sam nije znao da je trojanski konj) 5. oktobra, kao recimo u onoj epizodi sa “zamenom poslanika DSS”?
Izvini, da li se neko bavi politikom samo da bi smenio nekoga, ili ipak da bi sam došao na vlast?
Malo realizma nije na odmet: EU ne dozvoljava nikakva “blago proevropska” usmerenje nego zahteva apsolutnu i bezuslovnu pokornost, sve do pogađanja želja. To se sada naziva “usklađivanje”, nekada se za to koristila reč ‘Gleichschaltung’.
A izaćiće i na izbore sa nehomogenom izbornom listom?
