Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 101.819
Da prozbormo i o ovoj ličnosti. Da ne dužim previše mnogo i ne ostavim za kraj osnovnu premisu, napisaću ukratko suštinu već na početku: ko do sad nije shvatio da je Đilas najveći problem opozicije, pitanje je kad će.
Mislim da svima postaje sve jasnija uloga Đilasa na političkoj sceni u Srbiji. Neki koji su malo upućeniji u zbivanja znaju i za određene sastanke koje je on imao sa izvesnim predstavnikom vlasti na Novom Beogradu. Nakon povlačenja iz nje, Đilas je ostao na čelu Košarkaškog saveza Srbije, a posle smene vlasti tj. njega kao gradonačelnika Beograda, bio je reizabran za drugi mandat 2015. godine. Bilo je izvesno da je nekadašnji (i relativno kratkotrajni) predsednik Demokratske stranke jedno vreme razmatrao i bio u određenoj shemi kohabitacije sa režimom Srpske napredne stranke. Onda, on se misteriozno krajem 2016. godine sa pozicije na čelu KSS povlači, da bi iznenada bio nakon predsedničkih izbora 2017. godine pominjan njegov mogući povratak u politiku.
Ideja o njegovom povratku u politiku krajem 2017. godine nije došla iz opozicije, već kroz medije koje je već tada u dobroj meri kontrolisao režim Aleksandra Vučića. Iz tadašnjeg pogleda u situaciji u kojoj su opozicioni kandidati na predsedničkim izborima odneli većinu glasova u Beogradu, bilo je potrebno pronaći ličnost koja bi objedinila Pokret slobodnih građana Saše Jankovića i Narodnu stranku Vuka Jeremića (uz manje elemente, Levice Srbije Borka Stefanovića i Pokret za preokret Janka Veselinovića). Kao neko ko je relativno uspešno prošao, za razliku od cele DS pod vođstvom Borisa Tadića na republičkom nivou, na izborima 2012. godine i potom reizabran za gradonačelnika, u tom momentu javio se Đilas kao neko ko bi mogao biti nosilac liste, uz u tom momentu garancije da neće praviti nikakvu samostalnu organizaciju u opoziciji. Kako je on sa mesta gradonačelnika bio i smenjen 2013. godine, ne kao posledica nekih izbora, već prekomponovanja unutar vladajuće koalicije na osnovu insistiranja SNS da se vladajuća koalicija mora obavezno preslikati na lokalne jedinice samouprave, kod određenog dela ljudi bila je razumna ideja da se barem u datom momentuna čelo te ujedinjene liste opozicije nađe doskorašnji gradonačelnik, posebno zato što nova vlast nije ostavila utisak napredka, bukvalno započinjući svoj mandat sa jednim vrlo nespretnim incidentom (rušenje u Savamali, u vreme gradonačelnika Siniše Malog). Uz dolazak gradskog menadžera Gorana Vesića, bivšeg Đilasovog saradnika, kod dobrog dela Beograđana bio je ostavljen još gorči utisak, jer je delovalo da u kontinuitetu idemo iz lošeg u gore. No, da li je, zapravo, povratak Đilasa 2018. godine pripomogao vladajućoj većini (u strmoglavom padu) da lokalnu vlast zadrži u srpskoj prestonici?
O tome šta je Đilas radio sa DS je već dosta bilo reči. Iako ja mislim da su, govoreći striktno o tom periodu kada je on (2012-2014) vodio tu političku stranku, njegovi potezi suštinski bili na tom polju za dobrobit srpske opozicije i Srbije generalno, zato što je ideja da se iz politike očiste sve ličnosti koje su bile oličenje režima 2008-2012 nominalno dobra, treba razmotriti njegovu ulogu u širem spektru. On sve do današnjegdana mešetari po opozociji. Narodnu stranku, jedinu veliku i ozbiljnu političku organizaciju u opoziciji sa u jednom momentu prilično pozamašnim brojem odbora, on je izbušio dugogodišnjim hladnim ratom protiv nje. Pola opozicije na ovaj ili onaj način proisteklo je iz NS. Bilo da govorimo o njegovom separatnom dogovoru sa Nikolom Jovanovićem, njegovoj podršci Zdravku Ponošu da bude predsednički kandidat 2022. godine (i docnije napravio stranku Srbija centar), ili pak njegovim koaliranjem sa Miroslavom Aleksićem koji je napravio Narodni pokret Srbije. Bivšeg predsednika opštine Stari grad, Marka Bastaća, navukao je na bojkot izbora i onda eliminisa. Na bojkot navukao je i Dveri Boška Obradovića, pa posle Saveza za Srbiju odmah napravio Udruženu Opoziciju Srbije bez Dveri, koje su bile krenule putem propasti. Iako je dugo tvrdio da neće praviti neku svoju organizaciju, napravio je tim svojih ljudi i sad već ima sopstvenu stranku...Stranku slobode i pravde. Svojim insistiranjima i dilovima uspeo je mnoge da ostavi sa kraćim štapićem, uključujući i njegovu staru političku stranku, kao i stranku Zajedno Nebojše Zelenovića. Možemo da govorimo o tome kako je žutima nametnuo Zorana Lutovca, PSG-u Sergeja Trifunovića, kako je pokušavao da Demokratsku stranku Srbije uvuče u širu koaliciju i kako je njegov kum Mlađan Đorđević (lider tzv. pokreta Oslobođenje) vršio na DSS pritiske (nekim čudo, uspeo je da čitavu koaliciju NADA ovog puta u najnovijem periodu privoli na svoju stranu, kao što se i sa Ponošem dogovorio — za sada — nakon bezuspešnog pokušaja njegovog eliminisanja u vreme predsedničke kampanje i neposredno posle, kada se i lično sastao s Vučićem). Da ni ne pominjemo Đorđevićeve sukobe sa prof. Milošem Kovićem, koji je tu bio prepreka i koji je želeo žarko (uz blagoslov i podršku Matije Bećkovića) da dođe do objedinjavanja i formiranja nekakve patriotske koalicije u opoziciji, a što neki smatraju potencijalno najvećom pretnjom po režim. Mogli bismo na strane i strane pričati o svemu što je radio, pa sve do tužakanja Cvjetina Milvojevića (!?!), koji ga je nedavno na sudu i dobio.
Jedna stvar zapada za oči kao vrlo teško objašnjiva. Đilas je sebe uspešno ugurao u centar priče, nikada ličnom popularnošću ili angažmanom, ili čak aktivnostima sopstvenih ljudi (tj. odbora njegove današnje stranke). Iz nekog razloga, sebe drži na poziciji predsednika SSP, iako tako nešto uopšte nije ni logično. On nije odabrao da se, kao njegov bivši stranački kolega (i kratkotrajni ministar pravde u drugoj vladi Vojislava Koštunice 2007/8) povuče u senke i isturi neku ličnost kao npr. Nebojšu Zelenovića, a eventualno zadrži uticaj neki u pozadini. Takav potez bi bio savršeno smislen; ne znam, npr. da podnese ostavku i Marinika Tepić bude izabrana za novu predsednicu njegove stranke. Ionako Srbija ima ozbiljan deficit na planu žena na čelu stranačkih lidera, tako da bi takav potez bio verovatno i koristan o sam SSP. Međutim, on čak ni tako nešto ne radi.
Jedino logično objašnjenje je da je krajnja uloga Đilasa, ne ulazeći sada u to da li mu je to i aktivan cilj, jeste da je njegova uloga posve destruktivna. On je, u tom smislu, saradnik Vučićevog režima i njegov najpouzdaniji partner u opoziciji, zato što je njegova uloga da Vučić vlada doveka. Sećamo se prošlogodišnjeg bojkota lokalnih izbora u Beogradu, a sve je izvesnije da se Đilas sprema i za bojkot sledećih potencijalnih vanrednih parlamentarnih izbora, pozivajući se na loše izborne uslove. Postoji mogućnost da on želi da napravi jednu novu čistku u opoziciji, uspešniju ovog puta od one pre 5 godina, kao i da se kroz bojkot osigura da će vladajuća većina imati 2/3 narodnih poslanika u parlamentu Srbije. Iliti, dovoljno da se pokrene procedura za izmenu Ustava Republike Srbije. Deduktivno zaključujem da Vučić planira da 2026. godina bude referendumska, jer želi da se tada bude glasalo o izmenama ustava, koje uključuju i izmenu procedure za izbor Predsednika Republike Srbije. Ne, neće omogućiti sebi 3. predsednički mandat, već on planira da te izbore ukine i da se predsednik države, slično kao što je u Albaniji ili na Kosovu, bira prostom većinom u parlamentu glasom 126 narodnih poslanika. Na taj će način, po toj koncepciji, izbeći predsedničke izbore 2027. godine (u godini BelEXPO-a) i društvenu polarizaciju oko njegovog naslednika na toj poziciji. Može prosto da npr. u parlamentu Anu Brnabić izabere i da to još bude vrlo slavno predstavljeno i prosleđivano kao izbor prve žene za predsednika Srbije.
Rekavši sve to i imajući na umu da ovi studentski protesti i blokade nisu nešto što je Đilas ni sanjao, mislim da je jako važno iskoristiti ovaj momenat za jasno slanje Đilasa u definitivnu političku prošlost, ovog puta i trajno. Ako i ne dođe na nekim vanrednim izborima ove godine do smene režima, možda je još i bitniji cilj konačan obračun sa Đilasom.
Mislim da svima postaje sve jasnija uloga Đilasa na političkoj sceni u Srbiji. Neki koji su malo upućeniji u zbivanja znaju i za određene sastanke koje je on imao sa izvesnim predstavnikom vlasti na Novom Beogradu. Nakon povlačenja iz nje, Đilas je ostao na čelu Košarkaškog saveza Srbije, a posle smene vlasti tj. njega kao gradonačelnika Beograda, bio je reizabran za drugi mandat 2015. godine. Bilo je izvesno da je nekadašnji (i relativno kratkotrajni) predsednik Demokratske stranke jedno vreme razmatrao i bio u određenoj shemi kohabitacije sa režimom Srpske napredne stranke. Onda, on se misteriozno krajem 2016. godine sa pozicije na čelu KSS povlači, da bi iznenada bio nakon predsedničkih izbora 2017. godine pominjan njegov mogući povratak u politiku.
Ideja o njegovom povratku u politiku krajem 2017. godine nije došla iz opozicije, već kroz medije koje je već tada u dobroj meri kontrolisao režim Aleksandra Vučića. Iz tadašnjeg pogleda u situaciji u kojoj su opozicioni kandidati na predsedničkim izborima odneli većinu glasova u Beogradu, bilo je potrebno pronaći ličnost koja bi objedinila Pokret slobodnih građana Saše Jankovića i Narodnu stranku Vuka Jeremića (uz manje elemente, Levice Srbije Borka Stefanovića i Pokret za preokret Janka Veselinovića). Kao neko ko je relativno uspešno prošao, za razliku od cele DS pod vođstvom Borisa Tadića na republičkom nivou, na izborima 2012. godine i potom reizabran za gradonačelnika, u tom momentu javio se Đilas kao neko ko bi mogao biti nosilac liste, uz u tom momentu garancije da neće praviti nikakvu samostalnu organizaciju u opoziciji. Kako je on sa mesta gradonačelnika bio i smenjen 2013. godine, ne kao posledica nekih izbora, već prekomponovanja unutar vladajuće koalicije na osnovu insistiranja SNS da se vladajuća koalicija mora obavezno preslikati na lokalne jedinice samouprave, kod određenog dela ljudi bila je razumna ideja da se barem u datom momentuna čelo te ujedinjene liste opozicije nađe doskorašnji gradonačelnik, posebno zato što nova vlast nije ostavila utisak napredka, bukvalno započinjući svoj mandat sa jednim vrlo nespretnim incidentom (rušenje u Savamali, u vreme gradonačelnika Siniše Malog). Uz dolazak gradskog menadžera Gorana Vesića, bivšeg Đilasovog saradnika, kod dobrog dela Beograđana bio je ostavljen još gorči utisak, jer je delovalo da u kontinuitetu idemo iz lošeg u gore. No, da li je, zapravo, povratak Đilasa 2018. godine pripomogao vladajućoj većini (u strmoglavom padu) da lokalnu vlast zadrži u srpskoj prestonici?
O tome šta je Đilas radio sa DS je već dosta bilo reči. Iako ja mislim da su, govoreći striktno o tom periodu kada je on (2012-2014) vodio tu političku stranku, njegovi potezi suštinski bili na tom polju za dobrobit srpske opozicije i Srbije generalno, zato što je ideja da se iz politike očiste sve ličnosti koje su bile oličenje režima 2008-2012 nominalno dobra, treba razmotriti njegovu ulogu u širem spektru. On sve do današnjegdana mešetari po opozociji. Narodnu stranku, jedinu veliku i ozbiljnu političku organizaciju u opoziciji sa u jednom momentu prilično pozamašnim brojem odbora, on je izbušio dugogodišnjim hladnim ratom protiv nje. Pola opozicije na ovaj ili onaj način proisteklo je iz NS. Bilo da govorimo o njegovom separatnom dogovoru sa Nikolom Jovanovićem, njegovoj podršci Zdravku Ponošu da bude predsednički kandidat 2022. godine (i docnije napravio stranku Srbija centar), ili pak njegovim koaliranjem sa Miroslavom Aleksićem koji je napravio Narodni pokret Srbije. Bivšeg predsednika opštine Stari grad, Marka Bastaća, navukao je na bojkot izbora i onda eliminisa. Na bojkot navukao je i Dveri Boška Obradovića, pa posle Saveza za Srbiju odmah napravio Udruženu Opoziciju Srbije bez Dveri, koje su bile krenule putem propasti. Iako je dugo tvrdio da neće praviti neku svoju organizaciju, napravio je tim svojih ljudi i sad već ima sopstvenu stranku...Stranku slobode i pravde. Svojim insistiranjima i dilovima uspeo je mnoge da ostavi sa kraćim štapićem, uključujući i njegovu staru političku stranku, kao i stranku Zajedno Nebojše Zelenovića. Možemo da govorimo o tome kako je žutima nametnuo Zorana Lutovca, PSG-u Sergeja Trifunovića, kako je pokušavao da Demokratsku stranku Srbije uvuče u širu koaliciju i kako je njegov kum Mlađan Đorđević (lider tzv. pokreta Oslobođenje) vršio na DSS pritiske (nekim čudo, uspeo je da čitavu koaliciju NADA ovog puta u najnovijem periodu privoli na svoju stranu, kao što se i sa Ponošem dogovorio — za sada — nakon bezuspešnog pokušaja njegovog eliminisanja u vreme predsedničke kampanje i neposredno posle, kada se i lično sastao s Vučićem). Da ni ne pominjemo Đorđevićeve sukobe sa prof. Milošem Kovićem, koji je tu bio prepreka i koji je želeo žarko (uz blagoslov i podršku Matije Bećkovića) da dođe do objedinjavanja i formiranja nekakve patriotske koalicije u opoziciji, a što neki smatraju potencijalno najvećom pretnjom po režim. Mogli bismo na strane i strane pričati o svemu što je radio, pa sve do tužakanja Cvjetina Milvojevića (!?!), koji ga je nedavno na sudu i dobio.
Jedna stvar zapada za oči kao vrlo teško objašnjiva. Đilas je sebe uspešno ugurao u centar priče, nikada ličnom popularnošću ili angažmanom, ili čak aktivnostima sopstvenih ljudi (tj. odbora njegove današnje stranke). Iz nekog razloga, sebe drži na poziciji predsednika SSP, iako tako nešto uopšte nije ni logično. On nije odabrao da se, kao njegov bivši stranački kolega (i kratkotrajni ministar pravde u drugoj vladi Vojislava Koštunice 2007/8) povuče u senke i isturi neku ličnost kao npr. Nebojšu Zelenovića, a eventualno zadrži uticaj neki u pozadini. Takav potez bi bio savršeno smislen; ne znam, npr. da podnese ostavku i Marinika Tepić bude izabrana za novu predsednicu njegove stranke. Ionako Srbija ima ozbiljan deficit na planu žena na čelu stranačkih lidera, tako da bi takav potez bio verovatno i koristan o sam SSP. Međutim, on čak ni tako nešto ne radi.
Jedino logično objašnjenje je da je krajnja uloga Đilasa, ne ulazeći sada u to da li mu je to i aktivan cilj, jeste da je njegova uloga posve destruktivna. On je, u tom smislu, saradnik Vučićevog režima i njegov najpouzdaniji partner u opoziciji, zato što je njegova uloga da Vučić vlada doveka. Sećamo se prošlogodišnjeg bojkota lokalnih izbora u Beogradu, a sve je izvesnije da se Đilas sprema i za bojkot sledećih potencijalnih vanrednih parlamentarnih izbora, pozivajući se na loše izborne uslove. Postoji mogućnost da on želi da napravi jednu novu čistku u opoziciji, uspešniju ovog puta od one pre 5 godina, kao i da se kroz bojkot osigura da će vladajuća većina imati 2/3 narodnih poslanika u parlamentu Srbije. Iliti, dovoljno da se pokrene procedura za izmenu Ustava Republike Srbije. Deduktivno zaključujem da Vučić planira da 2026. godina bude referendumska, jer želi da se tada bude glasalo o izmenama ustava, koje uključuju i izmenu procedure za izbor Predsednika Republike Srbije. Ne, neće omogućiti sebi 3. predsednički mandat, već on planira da te izbore ukine i da se predsednik države, slično kao što je u Albaniji ili na Kosovu, bira prostom većinom u parlamentu glasom 126 narodnih poslanika. Na taj će način, po toj koncepciji, izbeći predsedničke izbore 2027. godine (u godini BelEXPO-a) i društvenu polarizaciju oko njegovog naslednika na toj poziciji. Može prosto da npr. u parlamentu Anu Brnabić izabere i da to još bude vrlo slavno predstavljeno i prosleđivano kao izbor prve žene za predsednika Srbije.
Rekavši sve to i imajući na umu da ovi studentski protesti i blokade nisu nešto što je Đilas ni sanjao, mislim da je jako važno iskoristiti ovaj momenat za jasno slanje Đilasa u definitivnu političku prošlost, ovog puta i trajno. Ako i ne dođe na nekim vanrednim izborima ove godine do smene režima, možda je još i bitniji cilj konačan obračun sa Đilasom.
