- Poruka
- 41.996
| уторак, 01. јун 2021. |
| Немачка се извинила за колонијалне злочине у данашњој Намибији и финансира пројекте помоћи. Шта је са репарацијама? И како се друге европске земље носе са својом колонијалном прошлошћу? Више од сто година након злочина немачких колонијалних власти у данашњој Намибији, влада у Берлину је 28. маја признала злочине почињене над етничким групама Хереро и Нама и назвала их геноцидом. Сада се поставља питање каква би одштета или компензација за жртве и њихове породице, односно потомке, била примерена? И да ли би Немачка, својим приступом у Намибији, могла да укаже на нови пут суочавања с прошлошћу, без уобичајеног гурања ствари по тепих, тако типичног за старе европске колонијалне силе? 
„Мислим да би требало да будемо веома опрезни када говоримо о репарацијама“, каже за ДW историчарка Оливете Отеле, која на Универзитету у Бристолу истражује колонијалну прошлост Француске и Велике Британије. Било би, сматра она, боље говорити о „поновном успостављању правде“. Именовање Оливете Отеле за прву тамнопуту професорку историје у тој земљи била је својевремено вест која се нашла на многим насловницама. Када су у питању репарације, Отеле не мисли на једнократне исплате, већ на мере суочавања с траумама прошлости и покушај да се то компензује у неком другом облику. Можда би, каже, нешто могло да се уради за образовање или здравство у бившим колонизованима земљама. Али пре свега, „требало би размишљати дугорочно – не само дати новац и веровати да се наша одговорност тиме завршава“. Поглед на политичку расправу о том питању у Европи показује колико су бивше колонијалне силе још увек далеко од таквих конструктивних приступа. Белгија и Конго Белгија је владала данашњим Конгом тако брутално, да су друге колонијалне силе тог доба биле згрожене. Почетком 20. века, милиони становника Конга убијени су и унакажени током владавином краља Леополда II. 
Тек је 2020, дакле 60 година након стицања независности Конга, белгијски краљ Филип послао писмо влади у Киншаси изражавајући своје „најдубље жаљење због повреда у прошлости“. У међувремену је било критика на рачун неких породица у Белгији које су се обогатиле углавном експлоатацијом Конга. Италија и северна Африка Италија се званично извинила за своје колонијалне злочине почињене у северној Африци у првој половини 20. века. Када је тадашњи премијер Силвио Берлускони посетио Либију 2008. године, он се договорио с тадашњим либијским председником Муамером ел Гадафијем да Рим плати четири милијарде евра за инфраструктурне пројекте у Либији. То је, међутим, више био узајамни дил него репарација, јер је Либија заузврат обећала да же да извози више сирове нафте у Италију и да ће спречавати избеглице да се Средоземним морем пребацују у Италију. Португалија и трговина робљем Португалски морнари били су пионири у трансатлантској трговини робљем. Многи Португалци и даље се поносе храброшћу тадашњих помораца и притом затварају очи пред њиховом бруталношћу. Португалија је веома дуго држала своја окупирана подручја: Ангола је ослобођена тек 1975. године. Тек сада, 50 година касније, требало би да у Португалији буде подигнут први споменик жртвама колонијализма. Расправа о прошлости и даље ствара јаз у земљи. Холандија и југоисточна Азија Холандија је 2020. године први пут исплатила одштету жртвама колонијалног насиља које су починиле њене снаге у Индонезији. Ради се, међутим, само о малим износима исплаћенима директним потомцима жртава. Холандија генерално одбија да исплати одштету. Влада се у међувремену извинила за насиље које су њене трупе починиле у Индонезији, посебно четрдестих година прошлог века. У то време, хиљаде индонежанских мушкараца убијено је у такозваном „антигерилском рату“. У марту ове године краљ Вилем-Александер званично је изразио своје жаљење због почињених злочина. Француска и „непорециви чинови насиља“ Током посете Африци 2017. године, француски председник Емануел Макрон позвао је на помирење између бивших колонијалних сила и колонизованих земаља. Али одбио је плаћање репарација у новцу. У једном телевизијском интервјуу рекао је да би било „смешно“ када би Француска „плаћала компензацију“ за колонијално доба. У исто вриеме, насиље које су починиле европске колонијалне силе назвао је „непорецивим“. Француска је 2001. године усвојила закон којим је трговина робљем класификована као „злочин против човечности“. Око рата за независност у Алжиру, с друге стране, и даље су различита мишљења која изазивају поделе у француској политици. „По питању компензацијске правде, расправа је потпуно у слепој улици“, напомиње историчарка Отеле. Француска, каже, по том питању још није урадила ништа. Неки људи су сматрали да би враћање уметничких дела могао да буде облик репарације, каже Отеле и наглашава: „Ја се с тим не слажем!“ Велика Британија и њена империја Званични Лондон такође одбацује идеју о репарацији или компензацији у новцу. И када је реч о препознавању неправде, напредак је спор. Током посете Индији 2013. године, тадашњи премиер Дејвид Камерон извинио се због масакра у Амритсару 1919. Он је, међутим, у исто време нагласио: „Мислим да има много тога што је урадила британска империја, а чиме можемо да се поносимо“. Прошле године је, према анкетама, чак 43 одсто Британаца делило то Камероново мишљење. У појединачним случајевима британска влада исплатила је одштету, на пример жртвама насилног гушења тзв. „побуне Мау Мау“ у Кенији педесетих година. Међутим, све је то било на бази појединачних новчаних одштета. У целини гледано, званична Велика Британија још увек живи у прошлости и ствари улепшава, сматра Оливете Отеле. „Прошлост, с причама о величанственом и сјајном колонијалном добу, у којем су се ти далеки народи ’цивилизовани’, ус твари никада није остојала као таква.“ Да ли су неке колонијалне земље биле „напредније“? Оливете Отеле не мисли да у тој расправи постоји нешто попут добрих или лоших примера. Оно што научите из прошлости, каже, јесте да не можете да је промените: „Морамо научити да живимо заједно и то уз константно ангажовање.“ Отеле не верује да држава новцем може једноставно да надокнади социјалну неправду. „Каква је корист ако групи људи дате новац?“ Међутим, сада постоје и другачији приступи. На пример, у Великој Британији се много тога догађа ван званичних институција. Фондације или универзитети се, према речима историчарке, ангажују на поновном успостављању правде и постављају основе за неопходне промене у идућим годинама. Отеле наводи пример Уиверзитета у Глазгову који је уложио милионе фунти у наставу и дијалог с карипским земљама. „Можда ни то није решење, али поздрављам сваку иницијативу која се бави трауматичном прошлошћу. (Дојче веле) |
