Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Постоји догма о линеарном напретку човечанства кроз историју. Материјална култура, историја и цивилизација су по овој догми наставак преисторијског развоја. Овај нови развој почиње неколико миленијума пре Христа у Египту и Вавилонији и наставља се до данашњег европског човека који је круна еволуције. Европска култура тако представља континуитет кроз целу познату историју и постојаће у недоглед или до нестанка човечанства. Европска култура постаје исто што и човечанство, то је главни ток, осим ње све остало су „слепа црева“ или „мрак и вриштање“, како неко рече.
Ова догма обухвата изучавање историје у данашњим школама. Ја сам такву историју учио у школи. Прво се мало говори о праисторији, ту се само помене Лепенски вир. За Винчанско писмо већ не верујем, кад сам ја учио школу није се помињало. Онда се прелази на прве цивилизације – Египат и Месопотамију, ову другу нешто више. Онда долази нашироко изучавање старе Грчке, повремено досадно, са свим ратовима између полиса, атинске и спартанске лиге и слично. Персија се овде помиње само као претња грчкој демократији и светлости. Онда је изучавање усмерено на Рим са устаљеним схватањима узрока успона и падова. Онда долазе варвари, после је мрачни Средњи век, док се они не култивишу у смислу јединствене европске културе...
Све што се догађа у тих неколико миленијума не постоји или се само помиње. Период завађених држава у Кини, Веде (овде додајмо да се филозофија изучава на још линеарнији начин од древних Грка на овамо), цела претколумбовска Америка. Све то постоји само уколико има везе са Европом. Наравно, ко воли историју, или оно што је „егзотично“ или „оригинално“, сам ће доћи до жељених знања. У време интернета то није проблем. Али проблем остаје начин мишљења који се усваја од школских дана.
Најснажнији пример оваквог изучавања је глорификација антике, одакле потичу култура, демократија и слобода Запада. Западна култура постоји у континуитету од Грчке, а ту се надовезује на раније узоре. Већ се упадљиве разлике сагледавања света, материјалне културе и организације Египта, Месопотамије и Грчке овде занемарују. Оне се не уклапају у „систем“, осим ако се не могу објаснити „напретком“. А онда наступа експандирање духа савремених Западњака, или боље рећи њихових славнијих непосредних предака, на онај Грчки. Стари Грци постају нама налик.
Да, било је и Грка морепловаца. Али који је постао славан као рецимо Колумбо за савремену Европу? Његово откриће Америке западна цивилизација сасвим исправно сматра својим Новим веком. Оно је поред самог догађаја и парадигма, јер се поклапа са бројним другим открићима Васка да Гаме, Бартоломеа Дијаза и осталих. Нажалост, то је и Нови век других култура, које су прво упознале ропство, пљачку и страдање. Мрак и вриштање за њих су наступили тек тада. У том смислу испада да је западна цивилизација у праву што се тиче „линеарности“ Новог века – од онда се она наметнула осталима.
Вратимо се на Грке, колико је њиховом идеалу био близак овај концепт бесконачног ширења?! Могу ли се поредити конквистадори и хеленистичка елита? Они који су разорили све на шта су наишли са онима који су прво гледали да прихвате згодне обичаје на које су наишли... Прихватајући појам статике за грчки поглед на свет наишао сам на жестока оспоравања апологета савремене европске културе. То је и разумљиво, јер им такав поглед на свет делује као увреда. Није ли идеал да све буде Ново, при чему се та реч обавезно пише великим почетним словом, фалусно уздигнуто. Испада да неко ко увиђа разлику напада антику, зато што јој не приписује атрибуте неконтролисане динамике. Данас науком упознајемо појмове хомеостазе и еквилибријума, одрживи развој постаје модерна реч када се дошло до опасности да последње дрво буде посечено. А други пре нас су те појмове инстинктивно знали. Други, укључујући и старе Грке и Римљане.
Осим тога, античка култура је била и физички мртва. Колосеум је служио као стамбена зграда, римским форумом су пасле овце. Није то била клиничка смрт, то је била дезинтеграција. Након тога је остало само наслеђе које је пренето преко Арапа, који су опет нека трећа култура. Наследници нису исто што и првобитни власници. Они наслеђе користе у складу са својим хтењима, а не захтевима првобитних власника. У случају антике, само помишљање о наслеђу које се оставља следећим генерацијама није било уобичајено. Оно је опет мит Западњака.
Касније „васрсавање“ антике , „ренесанса“ (поново рађање) је такође више мит него стварност. Да, јесте порасло интересовање за антику у једном периоду. То јесте био бунт против устаљених правила, која су опет у великој мери била источњачка. Такође бунт против једног већ покренутог развоја. Али није ренесанса била узрок бројним проналасцима и открићима. Они се само с њом поклапају, јер је исти развој довео до обе ствари. Тешко је рећи да је Колумбо открио Америку, односно тражио пут за Индију, вођен духом античке културе. Да је Гутенберг због исте ствари применио кинески изум штампе.
Реформација наступа отприлике кад и ренесанса, али има различите, чак у нечему и супротне ставове. Идеали скромности и пуританизма нису ни мало ренесансни. Превођење Библије на говорне језике, је створило ове језике као књижевни стандард. То је допринело настанку савремених нација. Ето још једне супротности антици која је сасвим солидно функционисала са грчким у разним дијалектима (претпоставка) и са „вулгарним латинским“.
Најзад, зашто све ово? Ако је историја учитељица живота, чему нас она учи? Тема је заиста опширна, а почетак овог огледа би се могао завршити закључцима
1. Западњачка култура не постоји у континуитету од почетка историје, она је настала много касније.
2. Ранија античка култура је умрла, престала да постоји. Културе умиру као и све органско.
3. Када се има у виду крај античке и неких других култура, могу се уочавати морфолошке сличности са актуелним крајем западњачке културе.
То је дакле поента свега – иако је успела да се рашири на цело човечанство и наметне слику како је јединствена са његовим развојем, западњачка култура је само једна међу осталим. То је историјски, органски, феномен који има свој почетак и крај. Њен крај неће бити и крај човечанства, осим ако сама ова цивилизација не уништи човечанство и цео екосистем.
Али да би се стигло до оваквог учења, потребно је изучавати свет онакав какав је био, а не какав сматрамо да је требало да буде. Само тако се стварају услови за превазилажење догми европоцентризма.
Ова догма обухвата изучавање историје у данашњим школама. Ја сам такву историју учио у школи. Прво се мало говори о праисторији, ту се само помене Лепенски вир. За Винчанско писмо већ не верујем, кад сам ја учио школу није се помињало. Онда се прелази на прве цивилизације – Египат и Месопотамију, ову другу нешто више. Онда долази нашироко изучавање старе Грчке, повремено досадно, са свим ратовима између полиса, атинске и спартанске лиге и слично. Персија се овде помиње само као претња грчкој демократији и светлости. Онда је изучавање усмерено на Рим са устаљеним схватањима узрока успона и падова. Онда долазе варвари, после је мрачни Средњи век, док се они не култивишу у смислу јединствене европске културе...
Све што се догађа у тих неколико миленијума не постоји или се само помиње. Период завађених држава у Кини, Веде (овде додајмо да се филозофија изучава на још линеарнији начин од древних Грка на овамо), цела претколумбовска Америка. Све то постоји само уколико има везе са Европом. Наравно, ко воли историју, или оно што је „егзотично“ или „оригинално“, сам ће доћи до жељених знања. У време интернета то није проблем. Али проблем остаје начин мишљења који се усваја од школских дана.
Најснажнији пример оваквог изучавања је глорификација антике, одакле потичу култура, демократија и слобода Запада. Западна култура постоји у континуитету од Грчке, а ту се надовезује на раније узоре. Већ се упадљиве разлике сагледавања света, материјалне културе и организације Египта, Месопотамије и Грчке овде занемарују. Оне се не уклапају у „систем“, осим ако се не могу објаснити „напретком“. А онда наступа експандирање духа савремених Западњака, или боље рећи њихових славнијих непосредних предака, на онај Грчки. Стари Грци постају нама налик.
Да, било је и Грка морепловаца. Али који је постао славан као рецимо Колумбо за савремену Европу? Његово откриће Америке западна цивилизација сасвим исправно сматра својим Новим веком. Оно је поред самог догађаја и парадигма, јер се поклапа са бројним другим открићима Васка да Гаме, Бартоломеа Дијаза и осталих. Нажалост, то је и Нови век других култура, које су прво упознале ропство, пљачку и страдање. Мрак и вриштање за њих су наступили тек тада. У том смислу испада да је западна цивилизација у праву што се тиче „линеарности“ Новог века – од онда се она наметнула осталима.
Вратимо се на Грке, колико је њиховом идеалу био близак овај концепт бесконачног ширења?! Могу ли се поредити конквистадори и хеленистичка елита? Они који су разорили све на шта су наишли са онима који су прво гледали да прихвате згодне обичаје на које су наишли... Прихватајући појам статике за грчки поглед на свет наишао сам на жестока оспоравања апологета савремене европске културе. То је и разумљиво, јер им такав поглед на свет делује као увреда. Није ли идеал да све буде Ново, при чему се та реч обавезно пише великим почетним словом, фалусно уздигнуто. Испада да неко ко увиђа разлику напада антику, зато што јој не приписује атрибуте неконтролисане динамике. Данас науком упознајемо појмове хомеостазе и еквилибријума, одрживи развој постаје модерна реч када се дошло до опасности да последње дрво буде посечено. А други пре нас су те појмове инстинктивно знали. Други, укључујући и старе Грке и Римљане.
Осим тога, античка култура је била и физички мртва. Колосеум је служио као стамбена зграда, римским форумом су пасле овце. Није то била клиничка смрт, то је била дезинтеграција. Након тога је остало само наслеђе које је пренето преко Арапа, који су опет нека трећа култура. Наследници нису исто што и првобитни власници. Они наслеђе користе у складу са својим хтењима, а не захтевима првобитних власника. У случају антике, само помишљање о наслеђу које се оставља следећим генерацијама није било уобичајено. Оно је опет мит Западњака.
Касније „васрсавање“ антике , „ренесанса“ (поново рађање) је такође више мит него стварност. Да, јесте порасло интересовање за антику у једном периоду. То јесте био бунт против устаљених правила, која су опет у великој мери била источњачка. Такође бунт против једног већ покренутог развоја. Али није ренесанса била узрок бројним проналасцима и открићима. Они се само с њом поклапају, јер је исти развој довео до обе ствари. Тешко је рећи да је Колумбо открио Америку, односно тражио пут за Индију, вођен духом античке културе. Да је Гутенберг због исте ствари применио кинески изум штампе.
Реформација наступа отприлике кад и ренесанса, али има различите, чак у нечему и супротне ставове. Идеали скромности и пуританизма нису ни мало ренесансни. Превођење Библије на говорне језике, је створило ове језике као књижевни стандард. То је допринело настанку савремених нација. Ето још једне супротности антици која је сасвим солидно функционисала са грчким у разним дијалектима (претпоставка) и са „вулгарним латинским“.
Најзад, зашто све ово? Ако је историја учитељица живота, чему нас она учи? Тема је заиста опширна, а почетак овог огледа би се могао завршити закључцима
1. Западњачка култура не постоји у континуитету од почетка историје, она је настала много касније.
2. Ранија античка култура је умрла, престала да постоји. Културе умиру као и све органско.
3. Када се има у виду крај античке и неких других култура, могу се уочавати морфолошке сличности са актуелним крајем западњачке културе.
То је дакле поента свега – иако је успела да се рашири на цело човечанство и наметне слику како је јединствена са његовим развојем, западњачка култура је само једна међу осталим. То је историјски, органски, феномен који има свој почетак и крај. Њен крај неће бити и крај човечанства, осим ако сама ова цивилизација не уништи човечанство и цео екосистем.
Али да би се стигло до оваквог учења, потребно је изучавати свет онакав какав је био, а не какав сматрамо да је требало да буде. Само тако се стварају услови за превазилажење догми европоцентризма.
