Dodir noći .....

[FataMorgen]

 

[arebis777]

 

[Nott]

Čovek se valjda tugama najlakše vrati ...

 

[Nott]

Snaga ljubavi tek dolazi do izražaja onda, kada nekog volimo iz daljine.
Jer ako ljubav uspe opstati bez dodira tela .... jače sile od nje ne postoji .....

 

[Nott]

 

[Nott]

Potrošilo je more razbijeni talas
o hridine s tvog oznojanog tela
ostavilo krhotine od sitnih dodira
slomljen muk bure u kriku galeba
skrivenu želju u vrisku svih uzdaha
čekajući plimu zemlji do ramena ...

Ne ostavljaj me samu, u tišini bola
nisam ja noćas tebe krišom otela
oteraj te čedne reči noćas dođavola
ti si hteo so i krv sa mojih usana
da mi celog sebe daš, time uveriš
što dosanjam da me više ne plaši
u sebi zatrpam, prazninu od nemoći ...

Umirilo se more, opet sviće novi dan
isprepletane ruke i napuštena obala
ostavismo iscepkane poraze i pobede
odlazak bez stajanja iz svake uspomene
ljudima koji ne praštaju suze i uzdahe
kada krenu da mi sude, nek' me ne grle
olakšaće svaki kamen, što bace na mene ...

***
26. sept. 2012

 

[arebis777]

 

[Branko Lori]

http://s14.****************/images/140402/cyu45rbz.jpg

 

[rosel]

Svidjas mi se kad sutis

Sviđaš mi se kad šutiš jer si kao odsutna,
i čujes me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te.
Čini mi se kao da su ti letjele oči
i čini se da ti je poljubac jedan zatvorio usta.
Kako su stvari sve ispunjene dušom mojom
izranjaš iz stvari, ispunjena dušom mojom.
Leptirice sna, duši mojoj si slična,
i slična si reči melanholija.
Sviđas mi se kada šutiš i kad si kao udaljena.
I kada kao da se žališ, leptiricu u gukanju.
I čujes me izdaleka, i glas moj ne dostiže te:
Pusti me da šutim s mučanjem tvojim.
Pusti me da ti govorim takođe s tvojom šutnjom
jasnom kao sveća jedna, prostom kao jedan prsten.
kao noć si, šutljiva, zvezdana.
Šutnja tvoja je zvezdana, tako daleka i jednostavna.
Sviđas mi se kad šutis jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna reč tada, osmeh dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo što nije tačno.

Pablo Neruda​

 

[Suljo.L]

Bestraga,ti svarno neznas koliko si mi draga.

 

[Nott]

Uvek postoje trenuci, gde vam se putevi razilaze i kada svako bira svoj put nadajući se, da će se na kraju ... ipak negde i nekada ponovo spojiti..Samo, retki nađu retke... i samo oni hrabri, dobrovoljno plaćaju veliku cenu za ispunjenje ... svojih snova ...

 

[Nott]

 

[Nott]

 

[Vlado]

 

[Suljo.L]

 

[FataMorgen]

 

[Suljo.L]

 

[Ројалиста]

 

[Nott]

Ne gledam više ljude oko sebe ... ni ko dolazi ni ko odlazi. Moju pažnji imaju samo oni ... koji hrabro stoje uz mene !!, ...

 

[Nott]

Ne voliš ženu zato što je lepa, već ti je ona je lepa ... zato što je ti voliš ....

 

[Nott]

Ako ti sada ruku pružim
oživeće opet ljubav naša
i opet će ona ista biti
kao muzika tužnog pevača ...

I opet ćeš mi doći ti
sa novom pričom ove noći
i opet ćeš poželeti
da ti srce poklonim ...

Između nas ostaće samo
mirisi čežnje koji me bole
i pitaće neki strani ljudi
da li se stvarno toliko vole ...

 

[Jan Hus]

Црни човек

Друг мој, друг мој,
болестан сам много, много!
Сам не знам откуда дође овај бол.
Ваљда што ветар пишти над пустим пољима,
ветар изнемого,
ил’ што ко он шуму у септембру,
Пустоши и мозак — алкохол.

Глава моја маше ушима,
ко крил’ма птица бледа.
На врату су јој ноге
што губе све више моћ.
Црни човек
црни, црни.
Црни човек
на кревет ми седа.
Црни човек ми не да —
да заспим сву ноћ.

Црни човек
вуче прстом по одвратној књизи
и, мрмљајућ нада мном
ко над умрлим монах,
чита ми живот
о пробисвету и некој кулизи,
задајућ души тугу и страх.

Црни човек,
црни, црни!
— Слушај, слушај —
мрмља ми и вели —
много је у књизи
мисли без мана.
Тај човек је
живео у земљи
најодвратнијих
хуља и шарлатана.

У децембру, у земљи тој
снег је ђаволски чист,
и мећаве почињу
прела, без једа.
Био је тај човек авантурист
велики
и првога реда.
Био је диван,
уз то поета,
мада с невеликом

ал’ озбиљном снагом,
и неку жену
од преко четрест лета,
звао је лафицом
и својом драгом.

"Срећа је — збораше он —
вештина ума и руку.
Све невеште душе
несрећне су, ко цветови.
Не мари ништа,
што велику муку
задају скрхани
и лажни гестови.

У олуји, у бури,
крај недаћа свих,
уз тешке губитке
и уз тугу клету
бити насмејан, природан, тих —
највећа је уметност на свету."

— Црни човече!
Доста. Каква шала!
Не забадај свуд нос,
и зато не преседај!
Нашто ми живот
песника од скандала!
Другом ти то, брајко,
читај и приповедај.

Црни човек ме гледа,
упорно поглед му куља.
Већ је и скрама плава
тихо на очи пала, —
ко да ми рећи жели,
да сам лопужа, хуља,
која је немилосрдно
некога опљачакала.
- - - - - - - - -
Друг мој, друг мој,
болестан сам много, много!
Сам не знам откуда дође овај бол.
Ваљда што ветар пишти над пустим пољима,
ветар изнемого,
ил’ што ко он шуму у септембру,
пустоши и главу — алкохол.

Ноћ, пуна мраза.
Раскршћа покој глув.
Сам сам крај окна,
не чекам ни госта, ни друга.
Сву раван покрио
кречњак пртинаст, сув,
и дрвета, ко коњаници,
у врту стоје сред круга.

А негде птица плаче,
ноћна, злослутна, бледа.
Дрвени витези сеју
копитом топот лак.
И опет онај црни
у наслоњачу ми седа,
подигнув свој цилиндер
и забацив немарно фрак.

— Слушај, слушај! —
Кркља ми у лице и клима,
и нагиње се
све више, погледом прати. —
Не видех никога досад
међ подлацима
да тако непотребно
од несанице пати.

Ах, рецимо, грешим!
Јер месечина је "бона".
Зар још додати нешто
свету сна, уз мимику?
Можда ће округлих бедара
тајно доћи "она",
да јој читаш своју
трулу и тешку лирику.

Ах, волим песнике!
Диван свет и свита.
У њима увек налазим
романе знане и болне —
како чупавој студенткињи
дугокоса рита
прича о световима,
дршћућ од страсти полне.

Не знам, не памтим,
у једноме селу,
можда у Калуги,
Рзјану, сну, јави,
живљаше малишан
у кући сељачкој
жутих власи
и очију плави'...

И порастао је,
уз то поета,
мада с невеликом,
ал’ озбиљном снагом,
и неку жену
од преко четрест лета,
звао је лафицом
и својом драгом.
— Црни човече!
Ти си гост страшна соја.
О теби кружи давно
та слава мрска.
Бесан сам, разјарен,
и лети палица моја
право у њушку
да му нос размрска.
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Умро је месец.
Свитање у окну дрема.
Ах, ти, ноћи!
Шта испреде, као ала?
Под цилиндром сам.
Никога са мном нема.
Сам сам ...
и парчад огледала ...

Сергеј Јесењин

“Čega se bojim, to nije strašna prilika iza moje stolice, nego njen glas, a nisu ni reči, nego jezivo neartikulisan i nečovečan ton te prilike, dok je još govorila kao što ljudi govore.”

Niče

 

[arebis777]

 

[Nott]

 

[Suljo.L]