Dodir noći .....

[FataMorgen]

 

[Maha-maja]

 

[Nott]

Ponekad pronađemo nešto
u nečijim očima u nečijoj duši
i nepoznato nam se čini
kao odavno znano
i ponekad ono što ne bi nikad
... to nekome otvorenog srca damo ....
Krznarić

 

[Nott]

Iz stare knjige uzeh uzorak reči i stavih ih pred sebe ... da se spojimo u hladnom mraku i da oči duše pogledaju ... u ono što osećaju u odlasku zaborava.
I opet tražiš me, zoveš i pišeš ... trebam ti ?!,,... kao slmaka zbog stihije propalih razočarenja jer si hteo ... bosonog da ideš u najskupljim cipelama. Bio si siguran da u meni još uvijek struji ... ona muzika naših susreta. Ali vreme ipak čini svoje. Tvoja duša se više ne hrani sa mojih izvora i kako odlazi vreme mojih nemira i verovanja ... u to ime prekrih noć talasom belog satena ... neka se i ona polako odmori ....

 

[arebis777]

 

[Jan Hus]

Јама
I
Крв jе моjе свjетло и моjа тама.
Блажену ноћ су мени ископали
Са сретним видом из очињих jама;
Од капља дана биjесни огањ пали
Крваву зjену у мозгу, ко рану.
Моjе су очи згасле на моме длану.

Сигурно jош су трепериле птице
У њима, небо благо се окрену;
И ћутио сам, крваво ми лице
Утонуло jе с модрином у зjену;
На длану очи зракама се смиjу
И моjе сузе не могу да лиjу.

Само кроз прсте капале су капи
Топле и густе коjе крвник нађе
Jош горчом муком дупља коjе зjапи
Да бодеж у врат забоде ми слађе:
А мене драгост ове крви узе,
И ћутио сам капље као сузе.

Посљедње свjетло приjе страшне ноћи
Био jе бљесак муњевита ножа,
И врисак, биjел jош и сад у сљепоћи,
И биjела, биjела крвникова кожа;
Jер до поjаса сви су били голи
И тако наги очи су нам боли.

О болно свjетло, никад тако jако
И оштро никад ниси синуло у зори,
У стриjели, огњу; и ко да сам плако
Ватрене сузе с коjих дупље гори;
А кроз таj пако бљескови су пекли,
Врискови других мученика сjекли.

Не знам колико жар jе биjесни траjо,
Кад грозне кврге с дупља расти стану,
Ко кугле тврде, и jедва сам стаjо.
Тад спознах склиске очи на свом длану
И рекох: „Слиjеп сам, мила моjа мати,
како ћу тебе сада оплакати...”

А силно свjетло, ко стотине звона
Са звоника биjелих, у памети
Лудоj сиjевне: свjетлост са Сиона,
Дивна свjетлост, свjетлост коjа свиjети!
Свиjетла птицо, Свиjетло дрво! Риjеко!
Мjесече! Свjетло ко маjчино млиjеко!

Ал ову страшну бол већ нисам чеко:
Крвник ми рече: „Згњечи своjе очи!”
Обезумљен сам скоро преда њ клеко,
Кад грч ми шаку густом слузи смоћи;
И више нисам ништа чуо, знао:
У бездан као у раку сам пао.

Иван Горан Ковачић

 

[Rusalka]

Noći su prekratke za one koji umeju da sanjaju.
A snovi su nekad toliko stvarni da ostaju urezani u kožu.
Mirišete posle na njih, nosite ih uvek sa sobom kao dragi privezak.

 

[arebis777]

 

[FataMorgen]

Велика ноћ

Кад геније ноћи на крилима сјајним,
Крилима од ватре, преко реке мину,
Невидљива вода усхићено сину,
И запева гласом болним и бескрајним.

Кад поноћни ветар поред горе глухе
Прође и отресе тешки мрак са грања,
Као страсна песма жудног умирања,
Чу се глас музике из трстике сухе.

Кад за пољем пуним црне детелине,
Почеше влашићи да бледе и слазе,
Мртво лишће поче да пада на стазе,
И као црн уздах да изби из тмине.

Сад, у ово дуго вече које пати,
Цела моја душа затрепери гола,
А челом уморним од труда и бола,
Смрт је прешла руком, меком, као мати.

 

[Nott]

Zamutismo tišinu rečima
potonulu u sivilo slutnje
Potmulo tinjaše nam nade
gledasmo a ne razumesmo se
zakovani u tim praznim očima ...
Vezaše nas noć i okovi zablude
damarima pogrešnih dodira
ščučurenih u težini vremena
Do juče blizu, sada predaleka
dva smo sveta, čudno različita
krvničkih kletvi, boli i čemera
bili smo jedan drugom prošlost
sa ožiljkom suze u krajičku oka !! ...
12 januar 2010

 

[Nott]

Nikad ne možemo suditi o životima drugih, jer svako zna samo svoju vlastitu bol i odricanje.
Jedno je misliti da je tvoj put ispravan, a nešto sasvim drugo ... da je tvoj put jedini ...
Paolo Koeljo

 

[FataMorgen]

 

[Branko Lori]

http://s14.****************/images/140325/8nwumnwb.jpg
KAO BRODOLOMAC PRI TVOJOJ SVJETLOSTI

Kao brodolomac rađam se pri tvojoj svjetlosti,
večeri bistrih voda.

Od spokojna lišća
izgara utješeni zrak.

Od živih iskorijenjen,
srce privremeno,
varljiva sam međa.

Tvoj strahoviti dar riječi,
Gospode,
ustrajno otplaćujem.

Preni me od mrtvih:
svatko je uzeo svoju zemlju
i svoju ženu.

Ti si me pogledao do dna
u tamu utrobe:
nitko kao ja nije očajan
u svome srcu.

Samo sam jedan čovjek,
samo jedan pakao.

Salvatore Quasimodo

 

[rosel]

Zaspi na meni

Gorim od nestrpljenja da osetim
kako će se moje srce snaći
sa tvojim uzdahom, poslednjim pred san.
Nešto ćeš, kroz uzdah, morati šapnuti,
nešto što nagoveštava kako ti srce razmišlja
i kakve će slike oživeti
u bioskopskoj tami ispod tvojih kapaka.
Moram znati šta sanjaš.
Želim i ja da se smešim.

Jastuk odbija da liči na tebe,
dozlogrdilo mu da ga grlim.
Zaspi na meni.
Odjek iz mojih grudi učiniće da pomisliš
da si u svečanoj dvorani, ili pred oltarom,
a moj dlan na tvojoj kosi krunisaće snove
i dati blagoslov svakoj tvojoj želji.
Osetićeš spokoj, koji toliko želim da osetim.

Budi mirna.
Dozvoli mom nemiru da se kočoperi
i ne dozvoli mojim prstima da budu nemirni.
Tvoj spokoj neće mi dati da dišem.
Moj dah bi mogao oduvati tvoj san,
a možda baš mene sanjaš, možda baš nas.

Zaspi na meni.
U ovom dušeku, ljubavi ima za čitav svet,
a jedino tebi je namenjena.
Zaspi na vulkanu, koji se uzdržava
da vrelinu iz dubine ne potroši na prečac,
da ne postane samo ugašena uspomena
na veličanstveni gorući trenutak.

Zaspi na meni.
Oblak sam, koji se spustio da bi ti bio postelja,
da bi te uzdigao do visina o kojima nisi ni sanjala.
Nisam ljubavnik, već ljubav.
Trebam ti, više no sebi.
Trebam ti, jer nikom ne trebaš k’o meni.

Zaspi na meni.
Zalepi se za mene kao za plišanog medu
i maštaj da se nismo uzalud sreli.
Želim da mi tvoj san na oči dođe.
Ako na meni zaspiš,
moji snovi nisu mi više potrebni.

Bože, ne uznemiravaj!
Bar nekad gledaj svoja posla.
Ne kvari. Pusti da na meni zaspi.
Ako je najlepši, nije jedini anđeo.
Imaš ih dovoljno, ovog mi ne diraj.
Čuvaj se da ga čuvaš kada me ne bude.

Goran Tadić

 

[Beskraj]

sve godine koje su ti urezivale bore

Toliko toga sam pozelela,toliko toga sam planirala...toliko sam verovala,ne znajuci da svaki korak je bio uzaludan,bio prazan i pogresan.Ne krivim nikoga,to je moj izbor,jos jedan pokusaj da se nadmecem sa zivotom.Da se poigram sa njim i da mu prkosim.Pitajuci samu sebe:" kako se nisam do sada umorila od svih laznih osmeha",koje sam danima stavljala pred svaki izlazak.Zavaravam sebe,da mi je to sudbina,da mi je tako zapisano,zadrzavajuci stvari koje nisam mogla da zadrzim.Lagajuci samu sebe,da lose stvari ipak na kraju moraju da izadju na dobro.A jos jedan dan prolazi bez tebe,nema te...zatvaram oci i znam da sve godine koje su ti urezivale bore okrecu jos jednu stranicu zivota.Jos jedan list se okrece.Samoca i velika gorcina nas deli.Po prvi put ne zelim da znam sta si zapisao,ne zelim da provirim u deo zivota tvoje nove ispisane stranice.Umorna sam od tuge,od bola od toga da si pored mene tu,a vise me ne prepoznajes.Umorna sam od pitanja : " Kako si,jesi li dobro?"Kada oboje znamo kako sam.Izvini sto sam pogresno mislila,sto sam pozelela da me cvrsto drzis za ruku i da me nikada ne ispustis.Izvini...Nastavicu tamo gde sam i stala,razgovor sa svojom sopstvenom dusom u tisini svoga kovcega uspomena,koracajuci stazama secanja.
Beskraj

 

[FataMorgen]

 

[Suljo.L]

 

[Branko Lori]

Анна Ахматова Ana Ahmatova

Сжала руки под темной вуалью...
'Отчего ты сегодня бледна?'
- Оттого, что я терпкой печалью
Напоила его допьяна.

Как забуду? Он вышел, шатаясь,
Искривился мучительно рот...
Я сбежала, перил не касаясь,
Я бежала за ним до ворот.

Задыхаясь, я крикнула: 'Шутка
Все, что было. Уйдешь, я умру'.
Улыбнулся спокойно и жутко
И сказал мне: 'Не стой на ветру'.

Grčih ruke ja pod tamnim velom...
'Od čega si danas bleda, čega?'
- Zato što sam tugom neveselom
Do pijanstva napojila njega.
Pamtim. On je izašao tada
Iskrivivši usta najbolnije.
Ne taknuvši drvo s balustrada
Trčala sam za njim do kapije.
Zadihana viknuh: 'Šala sve je.
Ako odeš - ode život moj.'
Jezivo, a kao da se smeje,
Reče mi: 'Na promaji ne stoj'.
http://s1.****************/images/140327/9tq7j6vv.jpg

 

[sirijus49]

 

[FataMorgen]

 

[vecic]

​

Čuješ li? - Goran Tadić


Čuješ li kako je blaga tišina nekapnute suze?
Dobro je ponekad zaplakati uz smešak.
To su one tuge zbog prohujale radosti,
koja se suzama ne sme naružiti,
jer bolje je što je prošlo, nego da nije bilo.
A možda bi bolje bilo da nije bilo,
kad nikada više biti neće?
Čuješ li kako ćutim tugu zbog toga?
Dobro je ponekad prećutati
da ne umem bez tebe.
Zašto da te mučim svojom mukom?
Bolje da ćutim i da te volim,
to ne možeš čuti.

​

 

[Suljo.L]

 

[Daringo]

Zar ne shvaćaš
Koliko trebam tvoje riječi
Sa okusom vječnosti
Ove noći....

 

[Jan Hus]

 

[arebis777]