Dobro sam, hvala na pitanju. A kako si ti?

[Urwald]

Kada nas neko sretne/pozove i pita kako smo, dosta često kažemo "da smo dobro", međutim u velikom broju slučajeva zapravo nismo dobro već odgovaramo po nekom automatizmu sa jednostavnom uzrečicom "dobro sam".
Nismo dobro i najverovatnije nisu ni oni, međutim o tome ne pričamo i nismo u stanju to da podelimo sa drugima.

Možda bi bilo bolje pitati:
Kako si, al iskreno? Ni kod mene nije dobro, ali brinem i za tebe.

Da li ste se nekada našli u situaciji da ovakvo pitanje automatski odgovarate sa "dobro sam"?
Koliko vam je teško ili lako podeliti sa nekim da niste dobro?

 

[bird again]

U poslednje vreme me niko to ne pita…ne pamtim.
Ja oduvek imam taj obicaj, ti mi je jedno od osnovnih uvoda u razgovor.
Desava se da kada upitam nekog kako je, dobijem zacudjeno kontrapitanje-odgovor: “A zasto pitas?”
Ljudi su sve manje empaticni i sve vise paranoicni..pitam jer je lep osecaj da se neko interesuje za tebe, …

 

[DarkMoon]

Ljudi su sve manje empaticni i sve vise paranoicni..pitam jer je lep osecaj da se neko interesuje za tebe, …

Da, ali iskreno a ne po automatizmu, tako da nema sta kome ni da odgovaram.

 

[bird again]

Da, ali iskreno a ne po automatizmu, tako da nema sta kome ni da odgovaram.

Ja sam napisala svoje iskustvo. To je uvek iskreno. Po automatizmu rade neke numericki upravljane masine.
Ovo je tema na Psihologiji.

 

[buudala]

Skoro uvek odgovorim 4+

 

[Urwald]

Neki moj najčešći odgovor na takvo pitanje je:
"Bio sam i gore"

 

[lapsi]

Ne pitam nikada kako je onaj ili ona koji zastanu da porazgovaramo, ali pitam za roditelje, baku, djeda i djecu.
Valjda vidiš da je dobro čim hoda, mislim zdravstveno, a psihički i ako je loše zna kome će se povjeriti, a ne uz put, niz put pričati svoje probleme.

 

[VranV]

Nisam srećan, osećam se dobro.

 

[bird again]

Ne pitam nikada kako je onaj ili ona koji zastanu da porazgovaramo, ali pitam za roditelje, baku, djeda i djecu.
Valjda vidiš da je dobro čim hoda, mislim zdravstveno, a psihički i ako je loše zna kome će se povjeriti, a ne uz put, niz put pričati svoje probleme.

Kad vec pitas za rodjake zar nije prirodno prvo da pitas kako je osoba koju propitujes

?

 

[Џорџи]

Ne uvijam nista u masnicu a niko to i ne pita posebno ne mladji,kad se s nekim normalnim cujem razumemo se i prvo kazemo samo zdravlje pa posao

 

[Paula]

Mrzi me da pričam sa ljudima

 

[Pinocchio]

Kada nas neko sretne/pozove i pita kako smo, dosta često kažemo "da smo dobro", međutim u velikom broju slučajeva zapravo nismo dobro već odgovaramo po nekom automatizmu sa jednostavnom uzrečicom "dobro sam".
Nismo dobro i najverovatnije nisu ni oni, međutim o tome ne pričamo i nismo u stanju to da podelimo sa drugima.

Možda bi bilo bolje pitati:
Kako si, al iskreno? Ni kod mene nije dobro, ali brinem i za tebe.

Da li ste se nekada našli u situaciji da ovakvo pitanje automatski odgovarate sa "dobro sam"?
Koliko vam je teško ili lako podeliti sa nekim da niste dobro?

Najčešće odogovaram sa "Dobro sam, hvala".
Ponekad sa "Trudim se", "Imala sam i boljih dana", "Dobro ali biće još bolje"...
Samo deci odgovaram iskreno, kažem kada nisam dobro.

Pitanje "Kako si?" je najčešće samo fraza, ne stvarno zainteresovanost sa druge strane.

 

[Стари пароброд]

Одговарам ”Увек добро, тако сам решио”.

 

[Pinocchio]

Ili: "Kako mi se može" / "Kako ja hoću"

 

[arch_stanton]

Da je bolje ne bi valjalo

 

[Sizif]

Stariji Kinezi kada sretnu nekoga ne pitaju "kako si" nego pitaju "jesi li jeo?"
Smisao pitanja je isti, nije poenta da saznaš da li je neko zaista jeo (i da li je dobro) već da započneš konverzaciju u tonu koji pokazuje da se brineš za nekoga. A on već ako nije dobro (ili je gladan) - to će ti reći tokom razgovora.

Tako da je pitanje formalno i tako ga treba i tretirati.

 

[Belgradeboy]

Loše je, uvek moze gore znači dobro je.

 

[Lagerta]

Kada nas neko sretne/pozove i pita kako smo, dosta često kažemo "da smo dobro", međutim u velikom broju slučajeva zapravo nismo dobro već odgovaramo po nekom automatizmu sa jednostavnom uzrečicom "dobro sam".
Nismo dobro i najverovatnije nisu ni oni, međutim o tome ne pričamo i nismo u stanju to da podelimo sa drugima.

Možda bi bilo bolje pitati:
Kako si, al iskreno? Ni kod mene nije dobro, ali brinem i za tebe.

Da li ste se nekada našli u situaciji da ovakvo pitanje automatski odgovarate sa "dobro sam"?
Koliko vam je teško ili lako podeliti sa nekim da niste dobro?

Zavisi i ko me pita. Ako je to moja bliska osoba, onda normalno da je pitanje iskreno. U tom slučaju je i odgovor iskren. Na kurtoazno kako si, odgovaram može i bolje ne objašnjavajući detalje. Sa bliskim osobama mi nije teško da iskreno kažem kako se osećam, šta mi smeta, šta mi nije dobro...

 

[Serafim]

Ne pitam. Kada pitam očekujem iskren odgovor, uglavnom i bude tako.

 

[bird again]

Samo licemeri ili povrsni ljudi “pro forme” postavljaju ovo pitanje.

A to se uvek prepoznaje.

 

[lapsi]

Rijetko to pitam, ali ako znam da je osoba imala zdravstvene tegobe, obavezno pitam!

 

[Jugoslav Čvarak]

Stariji Kinezi kada sretnu nekoga ne pitaju "kako si" nego pitaju "jesi li jeo?"
Smisao pitanja je isti, nije poenta da saznaš da li je neko zaista jeo (i da li je dobro) već da započneš konverzaciju u tonu koji pokazuje da se brineš za nekoga. A on već ako nije dobro (ili je gladan) - to će ti reći tokom razgovora.

Tako da je pitanje formalno i tako ga treba i tretirati.

Pa uglavnom narodi u tom dijelu svijeta dosta koriste metafore, tako npr. Koreanci kada su žedni kažu - grlo je suho.
Jedini problem kod ovog kineskog pozdrava je mogućnost da se dovedeš u neugodnu situaciju da nekome moraš za ručak platiti Pekinšku patku, a u džepu ni prebijene.

 

[Džudi S]

Kada nas neko sretne/pozove i pita kako smo, dosta često kažemo "da smo dobro", međutim u velikom broju slučajeva zapravo nismo dobro već odgovaramo po nekom automatizmu sa jednostavnom uzrečicom "dobro sam".
Nismo dobro i najverovatnije nisu ni oni, međutim o tome ne pričamo i nismo u stanju to da podelimo sa drugima.

Možda bi bilo bolje pitati:
Kako si, al iskreno? Ni kod mene nije dobro, ali brinem i za tebe.

Da li ste se nekada našli u situaciji da ovakvo pitanje automatski odgovarate sa "dobro sam"?
Koliko vam je teško ili lako podeliti sa nekim da niste dobro?

Kada nekoga sretnem u prolazu i usput me pita "Kako si? " odgovaram "Dobro sam". Taj neko onda ode, nije ni čuo moj odgovor.

Kada mi to pisanje postavi neko ko mi je blizak, ili drag, odgovorim "Nisam baš dobro, ali proći će.." ili napišem šta me sve muči. Onda isto pitam tu osobu, i ta osoba iskreno odgovori, i nastavimo razgovor.

Ne mogu da kažem da nisam dobro, osobi koju to ne zanima, ali mogu drugim ljudima iz svog bliskog okruženja.

Mislim da je sve manje empatije u ljudima.

 

[Samsonight]

Najlakše i najjeftinije je razmeniti "Dobro, a ti?" sa povratnim "Dobro sam i ja.".
Naravno da kad se sa nekim u prolazu prepoznam i pozdravim, i u vazduhu se oseća žurba, neću insistirati na tome da tom poznaniku koji me je pitao kako sam ispostavljam dugometražni opis svog stanja.

Najčudnije mi je bilo kad sam se srela posle mnogo godina sa drugaricom iz srednje škole čekajući isti bus, pa smo se raspričale na autobuskoj stanici kao da smo bile nokat i prst, a nismo, pa nas je, hteo-ne hteo, slušao svako u mini-busu kako pretresamo generaciju, savetujemo se i hvalimo/grdimo jedna drugu...
Bio joj je, očito, potreban razgovor, a i mene palo kao Ciganina carstvo, ali sad nešto mislim... bilo je baš nekulturno u odnosu na ljude koji su sa nama sedeli u malom javnom prevoznom sredstvu.
U Japanu ili Južnoj Koreji bi nas vozač izbacio na prvoj sledećoj stanici, ali da je prijalo-prijalo jeste!
Viđamo se i dalje i uviđamo da smo bile veoma glupe što se više nismo družile onda kad smo imale sve vreme ovog sveta.