Ne verujem da dete moze da odraste bez i jedne traume posle razvoda.
Svaki roditelj mora da oseti svoje dete i njegova osecanja i potrebe a svako dete se razlikuje
Trauma ima koliko hoćeš, samo je pitanje koje su sa dugotrajnijim posledicama - one, što nastanu kao rezultat života u porodici gde nema ljubavi između roditelja, ili one koje su rezultat njihovog razvoda. Zamisli, npr, 10-15 ili više godina provedenih pored oca i majke koji i ne komuniciraju; svako od njih dvoje vodi neki svoj život, odlaze na odvojena letovanja a ako i odu na neko zajedničko, ono ne liči na opušten, porodični godišnji odmor... ne liči uopšte na zajednicu. Zamisli dva potpuna stranca i dete, kao jedinu sponu između njih. Ono raste u ubeđenju da TAKO TREBA da bude u svakom braku, tj. oseća na NEŠTO fali, ali ne zna šta jer nikad nije videlo, niti osetilo to "nešto".
A onda zamisli dete od 8,9... 15 ili više godina, čiji su se roditelji razišli na miran način - bez uvreda i krupnih reči, kome je objašnjeno da prestanak ljubavi među roditeljima ne znači i da su njega prestali da vole. Jeste traumatično ne videti tatu (ili mamu) kako dolazi kući s posla, jeste traumatično ne dobiti poljubac nekog od njih svako veče pred spavanje... Ali, to osećanje tuge iščili vremenom, pogotovu kad svoje roditelje vidiš ponovo srećne, svakog ponaosob, i, naravno, osećaš njihovu ljubav prema tebi.
Da, svaki roditelj mora da oseti svoje dete i njegova osećanja... ali i svako dete treba da bude vaspitavano da razume potrebe/osećanja svojih roditelja.
Dete nije alibi za brak; dete nije RAZLOG, motiv... ono je plod ljubavi koja je desila i možda još traje a možda se i završila.
