Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.423
Почевши од 5. августа текуће године, Политика објављује изузетно занимљив фељтон под насловом Двојац царева, који садржи разговоре Николаја Сванидзеа са председником Русије Дмитријем Медведевим. Фељтон очигледно представља зналачки одабране одломке из Сванидзеове књиге о Медведеву, засноване управо на интервјуима са њим и објављене у коауторству са Марином Сванидзе, супругом писца књиге. Под „двојцем царева" подразумевају се, наравно, сâм председник Медведев и председник руске владе Владимир Путин.
Николај Сванидзе је иначе познати руски телевизијски и радио-водитељ, члан Јавне коморе Русије. Био је научни сарадник у Институту за америчке и канадске студије. Такође је радио за Сверуску државну телевизију и Радио-компанију. Особито се истакао као аутор и водитељ недељног аналитичког програма Огледало.
Уредници фељтонске стране Политике, госпођи Душици Милановић, честитамо за многе садржајне и корисне фељтоне, а за овај - нарочито.
Овде преносимо делове фељтона из наставака од 4. - 6. августа који сведоче о личном односу Медведева као верника и као државника према вери и Цркви. Напомињемо да су поднаслови у тексту наши, а не Политикини, и да смо извршили два ситна језичко-стилска захвата:
- за реч Црква користили смо велико почетно слово кад је посреди Заједница, а мало кад она означава храм или богомољу;
- термин религиозни заменили смо изразом религијски где год се говори о вери, осећањима, идентитету, статусу и слично, јер сматрамо да религиозан може бити само жив човек, а не неки његов елеменат или својство нити пак друштвени феномен.
Епископ бачки Иринеј
Смена традицијâ: интуитивно враћање Цркви и традицији историјске, предсовјетске Русије
Николај Сванидзе: Дмитрије Анатољевичу, у земљи је после пада комунистичке идеологије створен природни вакуум, празнина коју лако може да попуни религија. Православна религија има вишевековно искуство у попуњавању празнинâ те врсте. Какав је ваш однос према томе?
Дмитриј Медведев: Знате, ја сам затекао оно време развоја совјетске државе када значајан део људи више није веровао у социјалистичке и комунистичке догме, иако то неверовање није било свеопште. Могу да говорим о својим утисцима. Мени се чинило да је много шта од онога што се ради у нашој држави смешно и неправедно. Али није тачно да сам са шеснаест година био убеђени дисидент. Напротив, мени се, као и већини људи тог времена, чинило да је идеја исправна. Греше њени извршиоци који одступају од правила, они који су у једном тренутку издали идеју. То је било веома згодно, зато што се тако могло лако објаснити понашање готово сваког совјетског лидера почев од Лењина па до Брежњева.
Сада је, наравно, мој однос према томе потпуно друкчији. Али зашто о томе говорим? Ипак су одређене идеолошке представе постојале чак и у мојој генерацији. Биле су прилично дубоко скривене, али су постојале. Након краха читаве идеологије социјализма, заиста су створене колосалне празнине. Оне нису настале чак ни у области државне идеологије - а посебна је тема да ли је потребна јединствена државна идеологија - већ пре свега у личној сфери сваког човека. Нестао је систем вредности.
Зато је требало да дође до његове замене. И заиста, то се десило и дешава се преко поновног јачања вере. Сфера идеалног је пре свега везана за веру у Бога. За већи део наших грађана - за хришћанску, православну веру.
У одређеној мери читаве деведесете биле су године када је идеологија била у кризи. Пређашња идеологија је нестала. Ништа ново држава није могла да створи, а није се нарочито ни трудила. А окретање Цркви дешавало се код већине управо на интуитивном плану. То је била смена традицијâ - враћање пређашњој традицији.
Сада је ситуација друкчија. Потпуно је очигледно да људи иду у храмове, џамије, цркве, трудећи се да добију снагу и подршку да би могли да живе. Мислим да за нашу земљу то није лоше. Држава неће моћи да понуди људима нешто друго што би их претворило у људе с јасном моралном основом. Човечанство није смислило ништа друго. И у најразличитијим земљама, у развијеним државама, сфером идеалног бави се Црква. Црква је различито организована, али њена улога је иста.
И мени се чини да је сваки покушај да се нађе нешто друго осуђен на пропаст. У ствари, тиме се и завршио покушај бољшевикâ да створе комунистичку веру.
Црква и школа
...Јел због тога што изрекох истину?..
(.
