- Poruka
- 335.060
Đorđo de Kiriko je bio italijanski umetnik i pisac. U godinama pre Prvog svetskog rata, osnovao je umetnički pokret scuola metafisica, koji je duboko uticao na nadrealiste. Posle 1919. počeo je da se interesuje za tradicionalne slikarske tehnike i radi u neoklasičnom ili neobaroknom stilu, dok se često iznova osvrće na metafizičke teme svog ranijeg rada.
De Kiriko je rođen u Volosu, u Grčkoj, od majke Đenove i oca Sicilijanca. Nakon studija umetnosti na Atinskoj politehnici,uglavnom pod vođstvom uticajnih grčkih slikara Georgiosa Roilosa i Georgiosa Jakobidesa,i Firence, preselio se u Nemačku 1906. godine, nakon očeve smrti 1905. godine. Upisao je Akademiju lepih umetnosti u Minhenu, gde je učio je kod Maksa Klingera i čitao spise filozofa Ničea, Artura Šopenhauera i Ota Vajningera. Tamo je proučavao i dela Arnolda Beklina.
U Italiju se vratio u leto 1909. i proveo šest meseci u Milanu. Početkom 1910. preselio se u Firencu gde je naslikao prvu iz svoje serije 'Metafizički gradski trg', Enigmu jesenjeg popodneva, nakon otkrovenja koje je osetio na trgu Santa Kroče. Takođe je naslikao Enigmu proročišta dok je bio u Firenci. U julu 1911. proveo je nekoliko dana u Torinu na putu za Pariz. De Kiriko je bio duboko dirnut onim što je nazvao 'metafizičkim aspektom' Torina, posebno arhitekturom njegovih lukova i trgova. De Kiriko se preselio u Pariz u julu 1911, gde se pridružio svom bratu Andrei. Preko brata je upoznao Pjera Laprada, člana žirija Osjenjeg salona, gde je izložio tri svoja dela: Enigma proročišta, Enigma jednog popodneva i Autoportret. Tokom 1913. izlagao je slike u Salon des Independants i Salon d’Automne; njegov rad su primetili Pablo Pikaso i Gijom Apoliner i prodao je svoju prvu sliku Crvena kula. Njegovo vreme u Parizu takođe je rezultiralo produkcijom Kirikove Arijadne. Godine 1914, preko Apolinera, upoznao je trgovca umetničkim delima Pola Gijoma, sa kojim je potpisao ugovor za svoje umetničko delo.
Po izbijanju Prvog svetskog rata vratio se u Italiju. Po dolasku u maju 1915. prijavio se u vojsku, ali je smatran nesposobnim za rad i raspoređen je u bolnicu u Ferari. Ovde se sastao sa Karlom Karom i zajedno su osnovali pokret pittura metafisica. Nastavio je da slika, a 1918. prelazi u Rim. Počevši od 1918. godine, njegov rad je bio mnogo izlagan u Evropi.
De Kiriko je najpoznatiji po slikama koje je proizveo između 1909. i 1919. godine, njegovog metafizičkog perioda, koje karakterišu ukleta, mračna raspoloženja izazvana njihovim slikama. Na početku ovog perioda, njegovi subjekti su još uvek bili gradski pejzaži inspirisani jarkim dnevnim svetlom mediteranskih gradova, ali je postepeno skrenuo pažnju na proučavanje pretrpanih skladišta, ponekad naseljenih hibridnim figurama nalik na lutke.
U jesen 1919. de Kiriko je u Valori plastici objavio članak pod naslovom „Povratak zanatstva“, u kome se zalaže za povratak tradicionalnim metodama i ikonografiji. Ovaj članak je najavio naglu promenu u njegovoj umetničkoj orijentaciji, pošto je usvojio klasifikacioni manir inspirisan takvim starim majstorima kao što su Rafael i Sinjoreli, i postao otvoreni protivnik moderne umetnosti.
Početkom 1920-ih, pisac nadrealista Andre Breton otkrio je jednu od de Kirikovih metafizičkih slika izloženih u Gijomovoj pariskoj galeriji i bio je oduševljen. Brojni mladi umetnici na koje su na sličan način uticale de Kirikove slike postale su jezgro pariske nadrealističke grupe usredsređene oko Bretona. Godine 1924. de Kiriko je posetio Pariz i bio primljen u grupu, iako su nadrealisti bili oštro kritični prema njegovom post-metafizičkom radu.
De Kiriko je 1925. upoznao i oženio svoju prvu ženu, rusku balerinu Raisu Gurijevič, i zajedno su se preselili u Pariz. Njegov odnos sa nadrealistima postajao je sve sporiji, jer su oni javno omalovažavali njegovo novo delo; do 1926. počeo ih je smatrati „kretenskim i neprijateljskim“. Ubrzo su se razišli u ljutnji. Godine 1928. održao je svoju prvu izložbu u Njujorku i ubrzo potom u Londonu. Pisao je eseje o umetnosti i drugim temama, a 1929. objavio je roman pod naslovom Hebdomeros, metafizičar. Takođe 1929. napravio je scenske dizajne za Sergeja Djagiljeva.
Godine 1930. de Kiriko je upoznao svoju drugu ženu, Ruskinju Izabelu Paksver Far, sa kojom će ostati do kraja života. Zajedno su se preselili u Italiju 1932. i u SAD 1936. godine, da bi se konačno nastanili u Rimu 1944. Godine 1948. kupio je kuću u blizini Španskih stepenica koja je danas muzej posvećen njegovom radu.
Godine 1939. usvojio je neobarokni stil pod uticajem Rubensa. De Kirikove kasnije slike nikada nisu dobile iste kritičke pohvale kao one iz njegovog metafizičkog perioda. To mu je zamerilo, jer je smatrao da je njegov kasniji rad bolji i zreliji. On je ipak proizveo „samo-falsifikovanja” sa zaostalim datumom kako bi profitirao
