.....Na osnovu svega ovoga je jasno da će se nekadašnja socijalistička društva na svome putu u normalne civilizacijske tokove morati kretati istovremeno u dve brzine. Ono što je u njima bilo stvoreno i održavano političkim odlukama i veštački, mora neodložno i radikalno da bude uklonjeno. To se pre svega odnosi na način upravljanja društvom, na državne i društvene ustanove, na tip vlasti i delovanje njenih nosilaca. U transformaciji državnog i društvenog uređenja bivša socijalistička društva moraju se kretati četvrtom brzinom, ili će se zagubiti na stranputici. Međutim, u menjanju i korigovanju socijalnog mentaliteta i strukture ponašanja primerena je druga brzina. Iako je taj mentalitet nasleđe socijalizma, on nije mehanička tvorevina koja se može dekretom ukidati. Rušioci socijalizma ponovili bi fatalnu grešku njegovih graditelja, ukoliko bi poverovali da je ljudska psiha tabula rasa koja se može brisati jednim potezom sunđera.
Znatan broj problema Sovjetskog Saveza proizlazi iz nespremnosti da se jasno odvoje promene koje se moraju izvršiti radikalno i odmah, i promene za koje je potrebno vreme. Neuspeli puč delovao je otrežnjujuće. Bez razvlašćivanja partije koja svoju vlast legitimiše revolucijom i birokratskom rutinom, bez čišćenja države od ideoloških taloga, bez radikalnog odvajanja privrede i politike, bez potpunog oslobađanja medija kao sredstva kontrole politike - nema pomaka. Jeljcinov radikalizam samo je prividan. Radi se o elementarnom realizmu. Komunističke ustanove dekretom su uvedene i dekretom se mogu i moraju ukinuti. U toku sedam decenija apsolutnog monopola one su akumulirale takvu moć da ne dolazi u obzir njihovo pripuštanje na pluralističko političko tržište, na kome bi bile beskrajno privilegovane u odnosu na druge aktere. Ukidanje Komunističke partije, zabrana "Pravde", pretvaranje TASS-a u deoničarsko društvo, i slične mere, nekome mogu izgledati kao preterano radikalne, čak demokratske. Međutim, tek tim merama se uspostavljaju uslovi za pristup političkom tržištu pod relativno ravnopravnim uslovima.
Ako poslednje ubrzanje društvenih promena u Sovjetskom Savezu uporedimo sa stanjem u Srbiji, odmah ćemo uočiti naše sve veće zaostajanje. U političkoj javnosti Srbije nije opšteprihvaćeno čak ni elementarno razlikovanje između socijalizma kao državnog i društvenog uređenja, i socijalizma kao trenutnog oblika vlasti, tj. stranke na vlasti. U ideološku odbranu jednopartijske države, društvene svojine, mešanja politike u privredu, itd. navodi se neobično obrazloženje da je i u Francuskoj na vlasti socijalistička partija. Naravno, samo što u Francuskoj na vlasti nije socijalističko državno i društveno uređenje.
Stavljanje komunističkih ili socijalističkih ustanova van zakona u stvari predstavlja ispunjavanje elementarnog uslova za bilo kakve suštinske promene. Ovo važi za sve države u kojima je isproban projekt pravljenja istorije po meri ideologije. Nema ničeg prirodnijeg nego da se nakon uvida da je poduhvat propao ona sredstva koja su korišćena vrate u prethodno stanje. Dakle, da se imovina komunističkih organizacija kao nekadašnje ideološke ekspoziture društva oduzme njihovim trenutnim uživaocima i pretvori u državnu svojinu. To se desilo u gotovo svim bivšim komunističkim državama. To se nije desilo u Srbiji. Ništa nije logičnije od zahteva da se raspusti stara nomenklatura, pre svega u državnom, partijskom i policijskom aparatu, pošto je ona bila stub represivnog mehanizma. Nije potrebno nabrajati gde se to sve desilo. Možda je važno napomenuti da se u Srbiji to nije desilo.
Bilo bi pogrešno uski pojam legalnosti koristiti za objašnjavanje promena koje su neophodne za spas nekadašnjih socijalističkih društava i njihovih građana. Ukidanje partije koja je stalni potencijalni izvor remećenja legalnosti predstavlja uslov za stabilizovanje legalnosti. Ne radi se ni o kakvom "lovu na komuniste" niti o nekom novom obliku diskriminacije. Ni u kom slučaju ne treba sprečavati komunizam kao političku orijentaciju, ili komunističku (socijalističku) partiju kao jednu u višestranačkom spektru.
Međutim, da bi višestranačka demokratija postala više od šarene fasade, država i društvo moraju biti dezinfikovani i dekontaminirani od svih tragova partije koja ih je oblikovala po svojoj meri. Za taj poduhvat je potrebna jasna odluka i jasni činovi. U Sovjetskom Savezu je bio neophodan državni udar da bi reformski političari shvatili ovu elementarnu činjenicu. U Srbiji se o radikalnim promenama i ne govori, a kamoli da se sprovode. Osim ako nam možda iz zemlje iz koje nam je došla bolest ne dođe i lek za nju?"
potrebno da prodju vekovi da bi se u potpunosti sanirale sve posledice
brozove vladadavine
!
