Za Goksija:
Kad već pričamo o nedosanjanim snovima (mada se još uvek nadam da će Milsu dosanjati svoj, uz napomenu da ovaj post nema nikakve veze sa njegovom ispovešću), moj gimnazijski drugar zaljubio se u nepoznatu ženu iz dvadeset šestice. Bio je tada sedamnaestogodišnjak, i vozio se do gimnazije nekoliko stanica.
Žena iz autobusa ("zgodna matorka") imala je, po njegovoj proceni, oko 30. Drugar nije bio zgodan niti posebno uočljiv, dok je dotična bila bujna plavuša, prosečne visine, s dugačkom kosom i krupnim očima, izazovno obučena. (Uzgred, plavuše su u muškim pričama uvek "bujne", a crnokose "vatrene". ) Slala mu je razne neverbalne poruke koje su nedvosmisleno upućivale na to da joj se on dopada.
Kako sam povremeno išla dvadeset šesticom do (iste) gimnazije, dešavalo se da drugar i ja budemo u istom busu, ali nikada nisam videla njegovu ljubav. Ona bi, sticajem neočekivanih okolnosti, izašla na prethodnoj stanici, ili se tog dana uopšte ne bi pojavila.
Počela sam, naravno, da sumnjam u njegovu priču. Oko nas su, u jutarnjim satima, uglavnom bile bakice sa zembiljima, spremne za pohod na Kalenićevu pijacu. Nigde ni senke od zanosne plavuše. A njegova priča se u međuvremenu zahuktavala: te mu se osmehnula, te ga pozdravila, sela do njega, nehotice ga dodirnula, provokativno prekrstila noge ... Sve do jednog dana kada nam je uzbuđeno prepričao šta mu se desilo: opet su se sreli u autobusu, i ona mu je prišla, direktno, i pozvala ga na piće .... pa kod nje u gajbu, gde su radili sve ono o čemu je maštao mesecima. Nije joj ni ime saznao.
E sad, zbunjujući momenat: više nikada je nije spomenuo.
I dan-danas smatram da je sve izmislio – u cilju da nas fascinira, ili dokaže kako i on ume i može biti privlačan, ne samo devojci već, štaviše, zgodnoj, mladoj i već iskusnoj ženi (koja je u njemu videla erotski potencijal). Verovatno mu mnogi iz društva nisu verovali, ali su mudro ćutali, svesni sopstvenih izmišljenih, trofejnih priča. On je posle toga zbilja postao nekako samouvereniji, i bez zadrške prilazio najboljim ribama, šireći oko sebe famu o dečku koji je imao avanturu kakvu su i najzgodniji frajeri (a kamoli prosečni) mogli da dožive samo u snu, ili na filmu.
Uvek mi je bilo interesantno pitanje čemu višemesečno autobusko flertovanje, da bi se sve završilo u jednom danu, bez spominjanja mogućnosti da se susreti nastave? Bilo je toliko loše? Ili toliko dobro da je šteta kvariti uspomenu?
Ali, šta ako nije izmislio svoju avanturu? Ljudi, je li to mogooče?
Dakle, ostavimo romantiku ovog tipa
po strani
i probajmo da odgovorimo na nekoliko pitanja:
postoje li zaista zgodne mlade žene koje zavode napaljene klince u autobusima, vozovima, tramvajima itd?
Da li anonimnost/tajnovitost (imena, tj identiteta) garantuje bolji kvalitet jednokratnog doživljaja?
Da li insistiranje na anonimnosti/tajanstvenosti ima veze sa slatkom nedodirljivošću ideala?
Da li je san o kratkom (isključivo seksa radi) susretu - fetiš?
Šta je tu uzbudljivije: tiha predigra koja traje nedeljama (ili mesecima), ili grand finale?
u našim mislima dobija osobine koje uopšte nema 
...i onda na kraju ispadne - Spolja gladac 
a unutra jadac 
. Zato, u akciju, pa kud puklo da puklo 
.
