Tko te k meni poslao da mi anđelima kvariš posao

[Banovic Strahinja]

U pesmi „Makedo“ Darka Rundeka, (po mom razumevanju) glavni lik traga za odgovorima, višim smislom i duhovnim prosvetljenjem. Preko mora i planina i uz pomoć anđela, no tokom traganja za višim idealom (oblikovan njegovim ličnim vrednostima) susreće se sa misterioznom ženom, koja je sve ono što njegovi ideali odbacuju — divlja, neukrotiva, spontana, i to dovodi do preispitivanja tih standarda.
(Po taktu i melodiji pesme se da zaključiti da je ljubav trijumfovala).


Ovo je neka vrsta kognitivne disonance, sukob između idealnog sebe- onoga što mislimo da treba da budemo i stvarnog sebe- onoga što zaista jesmo.
Kroz prizmu kognitivno-bihejvioralne grane psihologije, ovaj susret može se tumačiti kao prekid rigidnih obrazaca i vrednosti i početak novih uverenja i vrednosti.

Gledano kroz prizmu Carl Rogers-ove humanističke psihologije, žena u pesmi simbolizuje autentičnost i bezuslovno prihvatanje. Njena prisutnost izaziva lik da preispita sopstvenu neautentičnost i da se približi svom stvarnom „ja“, oslobađajući se od nametnutih vrednosti i društvenih očekivanja.
(teorija se zasniva na ideji da autentičnost i bezuslovno pozitivno prihvatanje vode ka psihološkom rastu).
————-
Da li zaista znamo šta želimo od partnera ili sledimo neke nametnute ili kopirane obrasce i norme?

Da li ste spremni da se odreknete obrazaca i
očekivanja i potpuno prekršite društvene norme i nadjete sreću s nekim zbog koga bih vas se svi drugi odrekli?

Da li postoje granice i neki standardi i norme kojih se ne bi odrekli, pa makar i bili nesretni do samog kraja?

Da li su ljudi koji imaju visoke standarde i očekivanja zapravo žrtve sopstvenih (ili društvenih) zabluda i strahova, te su time sami sebe osudili na večito lutanje i usamljenost? I da li zbog toga, možda, ni ne zaslužuju ljubav, ili svi ljudi samim postojanjem zaslužuju ljubav?

 

[Edmund]

Da li ste spremni da se odreknete obrazaca i
očekivanja i potpuno prekršite društvene norme i nadjete sreću s nekim zbog koga bih vas se svi drugi odrekli?

Da

Da li postoje granice i neki standardi i norme kojih se ne bi odrekli, pa makar i bili nesretni do samog kraja?

Da, poštovanja moje suštine, srži, prirode....
To je puno puta bilo ponižavano, uslovljavano, unižavano, od strane mnogih u mojoj okolini, a cena je preskupa
Radije bih capnuo nego živeo po tim utiscima, pritiscima i ostalim nasiljima (u ruhu nečeg drugog)

 

[VranV]

Skrati listu želja, pa će ti se ostvariti najvažnija.

 

[Džudi S]

Da li zaista znamo šta želimo od partnera ili sledimo neke nametnute ili kopirane obrasce i norme?

Da.

Da li ste spremni da se odreknete obrazaca i
očekivanja i potpuno prekršite društvene norme i nadjete sreću s nekim zbog koga bih vas se svi drugi odrekli?

Ne znam, nisam nikada bila u takvoj situaciji.

Da li postoje granice i neki standardi i norme kojih se ne bi odrekli, pa makar i bili nesretni do samog kraja?

Da, potrebno je da se razumemo i da se međusobno poštujemo.

 

[bird again]

U pesmi „Makedo“ Darka Rundeka, (po mom razumevanju) glavni lik traga za odgovorima, višim smislom i duhovnim prosvetljenjem. Preko mora i planina i uz pomoć anđela, no tokom traganja za višim idealom (oblikovan njegovim ličnim vrednostima) susreće se sa misterioznom ženom, koja je sve ono što njegovi ideali odbacuju — divlja, neukrotiva, spontana, i to dovodi do preispitivanja tih standarda.
(Po taktu i melodiji pesme se da zaključiti da je ljubav trijumfovala).


Ovo je neka vrsta kognitivne disonance, sukob između idealnog sebe- onoga što mislimo da treba da budemo i stvarnog sebe- onoga što zaista jesmo.
Kroz prizmu kognitivno-bihejvioralne grane psihologije, ovaj susret može se tumačiti kao prekid rigidnih obrazaca i vrednosti i početak novih uverenja i vrednosti.

Gledano kroz prizmu Carl Rogers-ove humanističke psihologije, žena u pesmi simbolizuje autentičnost i bezuslovno prihvatanje. Njena prisutnost izaziva lik da preispita sopstvenu neautentičnost i da se približi svom stvarnom „ja“, oslobađajući se od nametnutih vrednosti i društvenih očekivanja.
(teorija se zasniva na ideji da autentičnost i bezuslovno pozitivno prihvatanje vode ka psihološkom rastu).
————-
Da li zaista znamo šta želimo od partnera ili sledimo neke nametnute ili kopirane obrasce i norme?

Da li ste spremni da se odreknete obrazaca i
očekivanja i potpuno prekršite društvene norme i nadjete sreću s nekim zbog koga bih vas se svi drugi odrekli?

Da li postoje granice i neki standardi i norme kojih se ne bi odrekli, pa makar i bili nesretni do samog kraja?

Da li su ljudi koji imaju visoke standarde i očekivanja zapravo žrtve sopstvenih (ili društvenih) zabluda i strahova, te su time sami sebe osudili na večito lutanje i usamljenost? I da li zbog toga, možda, ni ne zaslužuju ljubav, ili svi ljudi samim postojanjem zaslužuju ljubav?

Temu si postavio u startu sa jasnom kretnjom u jednom smeru, da bi skrenuo malo s kursa i dosao do nekih pitanja koje meni bas i nemaju mnogo veze sa zadatim stanjem s pocetka.
Zapravo, u pesmi je devojka-izazov, kao poziv u nepoznato, a na kraju nas prizemljujes pitanjima iz poznate nam sfere, sadasnjeg stanja, iskustva, cak i proslosti ..da li nas oprezno pitas zivimo li izazov ili da li bismo bili u stanju za tako nesto?
Nisam sigurna koliko sam dobro razumela postavku, a zanimljivo mi deluje pocetak i odgovoricu upravo onako kako sam shvatila-mozda potpuno pogresno..

Ajmo da predpostavimo da je u pitanju samo zena kao simbol psiholoskog rasta coveka.
Onda to spojimo sa stvarnim stanjem, ajmo da kazemo trenutnim.

 

[bird again]

Da li zaista znamo šta želimo od partnera ili sledimo neke nametnute ili kopirane obrasce i norme?

Znamo sta zelimo, a norme hteli ili ne moramo do neke mere da sledimo (nismo sebicno sami na ovome svetu da sebi damo taj luksuz na potpuni, apsolutni odabir).

Da li ste spremni da se odreknete obrazaca i
očekivanja i potpuno prekršite društvene norme i nadjete sreću s nekim zbog koga bih vas se svi drugi odrekli?

U ovom trenutku ne, sa ovim iskustvom ne.

Da li postoje granice i neki standardi i norme kojih se ne bi odrekli, pa makar i bili nesretni do samog kraja?

Da. Zasto nesretna? Svesno cinjenje je razumno delo odraslog coveka.

Da li su ljudi koji imaju visoke standarde i očekivanja zapravo žrtve sopstvenih (ili društvenih) zabluda i strahova, te su time sami sebe osudili na večito lutanje i usamljenost? I da li zbog toga, možda, ni ne zaslužuju ljubav, ili svi ljudi samim postojanjem zaslužuju ljubav?

Zavisi sta je kome visoki standard i veliko ocekivanje. Postoje ljudi koji svesno muce sami sebe na nacin koji opisujes.
Svi zasluzuju ljubav.