СДК, политичка и пропагандна активност[уреди | уреди извор]
Немци су веровали Љотићу више него иједном Србину у окупираној Југославији.
Михаило Олћан је предложио формирање Српске добровољачке команде тј. јединица које би се бориле против партизана. Пошто су им биле потребне поуздане локалне колаборационистичке снаге, Немци су септембра 1941. дали дозволу за оснивање ових одреда. Те јединице наоружане су од стране немачке власти. Команда је објављивала јавне апеле који су позивали добровољце „у борбу против комунистичке опасности“ и до краја је нарасла на снагу од око 3.500 наоружаних људи. Иако ови апели нису помињaли пуковника
Драгољуба Михаиловића и његове
четнике, Љотић је до новембра 1941. почео да јавно напада Михаиловића. У једном новинском чланку, Љотић је оптужио Михаиловића да је одговоран за смрт многих Срба и изазивање великог разарања као последицу његове „наивне“ сарадње са комунистима.
[27] У октобру 1941. одреди СДК су делимично учествовали у
Крагујевачком масакру, помагавши Немцима током привођења цивила. Дана 22. новембра 1941.
добровољци, жандармерија и
четници Косте Пећанца стављени су под јединствено заповедништво под заједничким именом Шумадијски корпус.
[37] Тај корпус потпадао је под заповедништво 113. немачке дивизије и као такав учествовао је у борбама против партизана.
[37] Димитрије Љотић никада својом идеологијом није успео да придобије значајнији део српског народа. Напротив, сврставањем уз окупатора и учешћу у Крагујевачком масакру, његове јединице су у српском народу углавном постале омражене, а изразити антикомунистички карактер је био њихова главна карактеристика. Дејство његових јединица није било значајно за ток рата на овим просторима. Биле су малобројне, формиране по допуштењу окупатора, и организоване под командом
Косте Мушицког. Бројност је варирала од 3.000 до 9.886 што је био максимум постигнут пред крај рата у окупираној Србији уз присилну мобилизацију.
[38] Највише су биле стациониране у Шумадији и већим местима у Србији, али су и мање јединице Српског добровољачког корпуса помагале борбу четника изван Србије. Имали су неколико значајнијих борби, и борбена снага која је конкретно учествовала у тим борбама била је јачине до једног батаљона, тј. око 500 људи.
Збор је 22. октобра 1941, дан након масакра у Крагујевцу, организовао
Антимасонску изложбу у Београду
[39] уз немачку финансијску помоћ. Циљ ове изложбе је било разоткривање јудеомасонcке/комунистичке завере за
владавину светом.
[40] Српске колаборационистичке новине, као што су „Обнова“ и „Наша борба“ су позитивно писале о овој изложби, пишући да су „Јевреји древни непријатељи српског народа“ и да „Срби не би требало да чекају Немце да почну истребљење Јевреја“.
[41] Име новина
Наша борба, које је раније те године основао Љотић, је одражавало име Хитлерове књиге „
Мајн кампф“ (Моја борба). Многи писци чланака у њима су били добро образовани, а међу њима је било студената, учитеља, адвоката и инжењера. Љотић и његови сарадници су били одговорни за штампање око педесет антисемитских дела између 1941. и 1944.
[39] Љотић је такође основао Радну службу, омладински покрет сличан
Хитлерјугенду.
[42]
У новембру је Љотић интервенисао у корист 300-500 особа које су ухапсили Немци под сумњом да су
масони. Убедио је шефа немачке војне администрације
Харалда Турнера да ухапшене особе нису масони и да не би требало да их стреља као таоце. Према исказу његовог личног секретара, Љотић је такође замолио Турнера да не наређује убиства Јевреја, изјавивши: „Ja сам против Јевреја који владају привредом моје земље, али сам против њихових убистава“. Додао је да „њихова невино проливена крв не може донети било какво добро народу који ради ово“. Турнер је наводно био изненађен Љотићевим изјавама, узевши у обзир историју његовог антисемитизма.
[43]
Недић је 28. марта 1942. наговестио Турнеру да је, у случају његовог одласка, Љотић једина особа која би се могла узети у обзир да буде Недићев наследник на месту председника Владе народног спаса. Турнер је оценио да „Недић не може бити озбиљан по томе јер је Љотић био пророк и визионар, а не вођа и политичар“.
[27] Српски добровољачки одреди су у децембру преименовани у Српски добровољачки корпус и стављени под команду генерала артиљерије
Паула Бадера. Иако није формално био део Вермахта, СДК је добијао оружје, муницију, храну и оружје од Немаца.
[44] Они су били једина група наоружаних Срба којима су Немци веровали током рата, њене јединице су немачке командати често хвалили за храброст у акцијама.
[45] СДК је често помагао Гестапу у проналажењу и скупљању јеврејских цивила који су успели да избегну немачко заробљавање,
[46] а Јевреје и присталице партизана су слали у
логор Бањица.
[47] Јединицама СДК није било дозвољено да се крећу ван додељене територије окупиране Србије без немачког одобрења.
[48] Чланови СДК су полагали заклетву да ће се борити до смрти и против комуниста и четника, да ће остати у редовима СДК најмање шест месеци и да ће „служити у корист српског народа“.
[49] Сам Љотић није имао команду над СДК, на чијем се челу налазио пуковник
Коста Мушицки. Већина официра у СДК је долазило из редова распуштене Југословенске војске или жандармерије. Морал добровољаца је био висок, јер су у својим редовима имали официре-просветаре, слично као што су Совјети и партизани имали
политичке комесаре, у свакој чети, батаљону или пукy да образују и индоктринишу војнике и одржавају висок ниво морала. Према идеологији СДК, Љотић је био „звезда водиља“ на темељу „својих политичких и филозофских прогласа“.
[50] У својим инструкцијама командантима јединица, Љотић је наглашавао потребу да добровољци верују и поштују Бога. Ургирао је да се редовно моле и упозорио их је да лоши резултати на бојишту и неуспех да стекну подршку српске јавности долазе као последица „све слабије побожности и вере командантаната“ и њиховог честог псовања Божјег имена. Љотић је критиковао раширену појаву алкохолизма, коцкања и сексуалне декаденције међу добровољцима.
[51] Такође их је осуђивао почињена дела непотребног насиља када би био информисан о њима.
[52]
