Архетип детета провлачи се кроз многе митове и колективну свест човечанства носећи у себи нуминозну природу коју је понео из света идеја, из света познатијег као Јунгово колективно несвесно. Често се сусрећемо са приказом тог архетипа. Он је свуда око нас. Када год видимо Богородицу са дететом у рукама, гледамо управо у архетип детета. Када год видимо приказ патуљка, хобита, гнома по популарним филмовима, гледамо у тај архетип, а нарочито су интересантни сви они хорор филмови где је дете у центру страве, која треба да наш заплаши. Одакле детету толика нуминозност? Јунг је давао своја објашњења али архетип детета носи у себи нешто што нам је могла приближити само филозофија а што ћу овде и показати.
Оно што прати све приказе архетипа детета јесу речи:
Прича о СветомХристо фору као и осврт на Лајбницову Монадологију и Шопенхауерову филозофију воље може то појаснити:
Па да ли овако нешто можемо игде наћи, да ли овако нешто постоји, мање од мањег и веће од већег?
Одговор је постоји и то можемо наћи веома близу, свуда око нас боље рећи. Сваки спољашњи опажај осим што је објекат или "ствар за нас", јесте и ствар за себе или "ствар по себи". Као ствар за нас он је мањи од мањег, нешто ништавно у поређењу са универзумом из кога смо га издвојили. Међутим, као ствар по себи, као Лајбницова монада, као егзистенција изван опажања, било која ствар је СВЕ И СВЈА, егзистенција изван форми опажања разума или простора, времена и каузалитета, и самим тим као таква не само већа од целог опажајног свемира, него сама суштина свега познатог и непознатог која садржи у себи цео универзум у потенцији.
То је управо Лајбницова монада. Мали делић опажајног света који у себи, по себи, садржи читав свемир.
Али нема ништа боље од Шопенхауерове филозофије да нам приближи веће од већег и мање од мањег.
1) Ја сазнајем спољњи свет, при чему сам ја субјекат а испред мене је објекат, опажај, слика.
2) Ја сазнајем унутрашњи свет своје свести и тамо налазим вољу. Али и у самосвести ја сам онај који сазнаје, а воља је оно што је сазнато. Међутим, при овоме се дешава једно право чудо, јер долази до стапања субјекта сазнања са субјектом хтења, где сам ја онај који сазнаје, а у исто време и онај ко је сазнат, или онај ко хоће.
Пошто је ово непосредна чињеница свести, а која је немогућа у емпиријском свету где би била противуречност, Шопенхауер ју је назвао чудом.
Ово је право откровење једног чуда. Ако обратимо пажњу на то преклапање субјекта и објекта које налазимо у себи, видећемо да када спознајемо вољу као субјекти сазнања, она је мања од мањег, она је опажај наспрам субјекта сличан некој ствари, јер ја сазнајем а воља је сазната. Али у исто време као воља, она је изван поделе на субјекат и објекат, и изван било које форме опажања разума, простора и времена. Као таква, она је већа од већег, јер је потпуно изван било каквих ограничења. А исти принцип који примењујемо приликом опажања воље у самосвести важи и приликом опажања спољашњег емпиријског света јер је он објективације те исте воље.
Ова противуречност на делу. Ово преклапање најмањег и највећег, може нам пружити оно што архетип божанског детета представља.
Може нам објаснити зашто је дете (воља) кога носимо на раменима, толико тешко.
Оно што прати све приказе архетипа детета јесу речи:
Па шта може казивати ова контрадикторна реченица?
Прича о СветомХристо фору као и осврт на Лајбницову Монадологију и Шопенхауерову филозофију воље може то појаснити:
Па да ли овако нешто можемо игде наћи, да ли овако нешто постоји, мање од мањег и веће од већег?
Одговор је постоји и то можемо наћи веома близу, свуда око нас боље рећи. Сваки спољашњи опажај осим што је објекат или "ствар за нас", јесте и ствар за себе или "ствар по себи". Као ствар за нас он је мањи од мањег, нешто ништавно у поређењу са универзумом из кога смо га издвојили. Међутим, као ствар по себи, као Лајбницова монада, као егзистенција изван опажања, било која ствар је СВЕ И СВЈА, егзистенција изван форми опажања разума или простора, времена и каузалитета, и самим тим као таква не само већа од целог опажајног свемира, него сама суштина свега познатог и непознатог која садржи у себи цео универзум у потенцији.
То је управо Лајбницова монада. Мали делић опажајног света који у себи, по себи, садржи читав свемир.
Али нема ништа боље од Шопенхауерове филозофије да нам приближи веће од већег и мање од мањег.
1) Ја сазнајем спољњи свет, при чему сам ја субјекат а испред мене је објекат, опажај, слика.
2) Ја сазнајем унутрашњи свет своје свести и тамо налазим вољу. Али и у самосвести ја сам онај који сазнаје, а воља је оно што је сазнато. Међутим, при овоме се дешава једно право чудо, јер долази до стапања субјекта сазнања са субјектом хтења, где сам ја онај који сазнаје, а у исто време и онај ко је сазнат, или онај ко хоће.
Пошто је ово непосредна чињеница свести, а која је немогућа у емпиријском свету где би била противуречност, Шопенхауер ју је назвао чудом.
Ово је право откровење једног чуда. Ако обратимо пажњу на то преклапање субјекта и објекта које налазимо у себи, видећемо да када спознајемо вољу као субјекти сазнања, она је мања од мањег, она је опажај наспрам субјекта сличан некој ствари, јер ја сазнајем а воља је сазната. Али у исто време као воља, она је изван поделе на субјекат и објекат, и изван било које форме опажања разума, простора и времена. Као таква, она је већа од већег, јер је потпуно изван било каквих ограничења. А исти принцип који примењујемо приликом опажања воље у самосвести важи и приликом опажања спољашњег емпиријског света јер је он објективације те исте воље.
Ова противуречност на делу. Ово преклапање најмањег и највећег, може нам пружити оно што архетип божанског детета представља.
Може нам објаснити зашто је дете (воља) кога носимо на раменима, толико тешко.
Poslednja izmena:
