Deo elite nije odustao od velikosrpskog projekta

[Mej bregami]

Na slici u pravougaoniku je tobožnji rimski mozaik iz muzeja Zeugma u današnjoj Turskoj. Zašto kažemo navodni? Zato što se jasno vidi ćirilicom ispisano „Trofos”, a Stari Rimljani su pisali latinicom.

pre neki dan procitam ,cak su i slike objavili da su pronasli mozaike iz vremena Alkandra Makedonskog na cirilici,i vise ih nema na netu ,mracne sile uklonile

Ovaj mozaik je star 2400 godina, nisu Rimljani izumili mozaike.

 

[Mej bregami]

Немам речи за ове твоје будалаштине, ајд на историју, покрени тему о
Винодолском законику па да загусламо.

Po tebi je glagoljica jezik?

 

[Karpoš11]

Stari Zakonik Lički, koji je bio uklesan u kamen obelisk, u gradu Sirbinu, potiče iz VIII veka pre Hrista

 

[Mej bregami]

Postoji još jedan stari dokument naziva Istarski razvod iz 1325. koji navodi da je pisan na hrvatskom, njemačkom i latinskom.

(...) I ondi gospodin Menart sluga naprid sta i pokaza listi prave v keh se udržahu zapisani razvodi i kunfini meju Sovińakom z Vrhom i Plzetom, ki bihu pisani na let Božjih 1195, ke listi ondi pred nas trih nodari postaviše, keh ta gospoda izibra: jednoga latinskoga, a drugoga nimškoga, a tretoga hrvackoga, da imamo vsaki na svoj orijinal pisat, poimeno od mesta do mesta, kako se niže udrži, po vsoj deželi. I tako mi niže imenovani nodari preda vsu tu gospodu pročtesmo kako se v ńih udrži. I tako onde obe strane se sjediniše i kuntentaše i kordaše i razvodi svojimi zlameniji postaviše, i jednoj i drugoj strani pisaše listi jazikom latinskim i hrvackim, a gospoda sebe shraniše jazikom nemškim. (...)

 

[psmaniac]

Po tebi je glagoljica jezik?

Prvobitna glagoljica je predstavljala tip oble glagoljice sa okruglim slovima. ovom su glagoljicom pisane knjige koje koje su doneli ucenici slovenske brace iz Moravske u Bugarsku, Makedoniju, Rasku, i delimicno u primorsku Hrvatsku i Dalmaciju. U Hrvatskoj je glagoljica ostala vrlo dugo u upotrebi u crkvi, ali se promenila pod uticajem beneventane i gotice, postala ostrija, uglasta, sa izlomljenim linijama i zato se naziva uglasta ili hrvatska glagoljica.


U nekim mestima Dalmacije rimokatolicki svestenici i danas odrzavaju glagoljicu kao slovensko pismo za koje se u 10. veku borio Grgur Ninski.


Glagoljicu su negovali i uporno cuvali narodni svestenici nazvani „glagoljasi“, iz otpora prema tudjinskom uticaju preko latinskog pisma u crkvi. Stare hrvatske glagoljske knjige liturgijskog karaktera pisane su svecanom glagoljicom, lepim, uspravnim slovima. Od kraja 14. veka, kada je usla u administraciju, glagoljica je brzopisna, sa mnogo ligatura i abrevijacija (vezanih slova i skracenica). Iako je usla u opstu upotrebu u 14. veku u Hrvatskoj se u istom veku javlja i latinica u spomenicima.

Vь ime B(o)žie, amen. Let g(ospod)nih 128[8], indicio pravo dan 6 miseca jenvara.
Ја сам мислио да ви кажете 'сијечањ', остатак текста садржи још латинизама.
Наравно да је писмо а језик може бити и српски.

 

[psmaniac]

Postoji još jedan stari dokument naziva Istarski razvod iz 1325. koji navodi da je pisan na hrvatskom, njemačkom i latinskom.

(...) I ondi gospodin Menart sluga naprid sta i pokaza listi prave v keh se udržahu zapisani razvodi i kunfini meju Sovińakom z Vrhom i Plzetom, ki bihu pisani na let Božjih 1195, ke listi ondi pred nas trih nodari postaviše, keh ta gospoda izibra: jednoga latinskoga, a drugoga nimškoga, a tretoga hrvackoga, da imamo vsaki na svoj orijinal pisat, poimeno od mesta do mesta, kako se niže udrži, po vsoj deželi. I tako mi niže imenovani nodari preda vsu tu gospodu pročtesmo kako se v ńih udrži. I tako onde obe strane se sjediniše i kuntentaše i kordaše i razvodi svojimi zlameniji postaviše, i jednoj i drugoj strani pisaše listi jazikom latinskim i hrvackim, a gospoda sebe shraniše jazikom nemškim. (...)

Ја овде не видим никакву разлику од Српског сем ових туђица.

 

[Mej bregami]

Prvobitna glagoljica je predstavljala tip oble glagoljice sa okruglim slovima. ovom su glagoljicom pisane knjige koje koje su doneli ucenici slovenske brace iz Moravske u Bugarsku, Makedoniju, Rasku, i delimicno u primorsku Hrvatsku i Dalmaciju. U Hrvatskoj je glagoljica ostala vrlo dugo u upotrebi u crkvi, ali se promenila pod uticajem beneventane i gotice, postala ostrija, uglasta, sa izlomljenim linijama i zato se naziva uglasta ili hrvatska glagoljica.


U nekim mestima Dalmacije rimokatolicki svestenici i danas odrzavaju glagoljicu kao slovensko pismo za koje se u 10. veku borio Grgur Ninski.


Glagoljicu su negovali i uporno cuvali narodni svestenici nazvani „glagoljasi“, iz otpora prema tudjinskom uticaju preko latinskog pisma u crkvi. Stare hrvatske glagoljske knjige liturgijskog karaktera pisane su svecanom glagoljicom, lepim, uspravnim slovima. Od kraja 14. veka, kada je usla u administraciju, glagoljica je brzopisna, sa mnogo ligatura i abrevijacija (vezanih slova i skracenica). Iako je usla u opstu upotrebu u 14. veku u Hrvatskoj se u istom veku javlja i latinica u spomenicima.

Vь ime B(o)žie, amen. Let g(ospod)nih 128[8], indicio pravo dan 6 miseca jenvara.
Ја сам мислио да ви кажете 'сијечањ', остатак текста садржи још латинизама.
Наравно да је писмо а језик може бити и српски.

Pa vidiš da je taj naziv za mjesec prilično izmijenjen, tako Srbi nisu pisali .
Zapravo za sva tri narječja u Hrvatskoj postoji pismenost na narodnom jeziku sačuvana najranije od 13.st. i može se pratiti do današnjih dana.
Sa srpskim se to ne može jer ima oštre rezove koji prekidaju sa prijašnjom tradicijom.

 

[Mej bregami]

Ја овде не видим никакву разлику од Српског сем ових туђица.

Kojim srpskim, današnjim ili srednjovjekovnim, s tim da ne znamo kako izgleda srednjovjekovni srpski narodni govor?

 

[psmaniac]

Pa vidiš da je taj naziv za mjesec prilično izmijenjen, tako Srbi nisu pisali .
Zapravo za sva tri narječja u Hrvatskoj postoji pismenost na narodnom jeziku sačuvana najranije od 13.st. i može se pratiti do današnjih dana.
Sa srpskim se to ne može jer ima oštre rezove koji prekidaju sa prijašnjom tradicijom.

Ја се стварно не могу начудити вашем наопаком размишљању.
Писали сте глагољицу, ћирилицу, латинским словима па на крају
Вуковом абцчедом а спочитаваш нама прекид са традицијом.
Шизофренија је блага реч за ваше извртање чињеница.

 

[psmaniac]

Kojim srpskim, današnjim ili srednjovjekovnim, s tim da ne znamo kako izgleda srednjovjekovni srpski narodni govor?

А како знаш изглед средњовековног Хрватског говора?
Што би ви рекли за попиздит.

 

[Karpoš11]

Светски научници, историчари, лингвисти и археролози, ни до дан данас нису дешифоровали писмо Етрураца, народа који је живео пре 3000 година у срцу данашње Италије, а интересантно је то, да су за звучну подлогу ради дешифоровања етрурског писма коришћени сви могући језици, па чак и језици народа централне Африке, једино, гле чуда, у обзир ради дешифровања етрурског писма није узет србски језик, србска ћирилица, или још тачније, србица.

Човек који је дешифровао етрурско писмо био је Светислав Билбија користећи србску ћирилицу, тумачећи етрурско писмо з десна на лево.

 

[Mej bregami]

Ја се стварно не могу начудити вашем наопаком размишљању.
Писали сте глагољицу, ћирилицу, латинским словима па на крају
Вуковом абцчедом а спочитаваш нама прекид са традицијом.
Шизофренија је блага реч за ваше извртање чињеница.

Vukova abeceda, hmmm da, imao sam ćirilicu u školi u Jugoslaviji, ali sigurno se nije pisalo ćirilicom u Hrvatskoj, čak ni hrvatski Srbi to nisu radili.
Pisalo sve svim pismima koja si nabrojao u zavisnosti od vremenskog razdoblja u pojedinim dijelovima Hrvatske, pa što sad?

 

[psmaniac]

Светски научници, историчари, лингвисти и археролози, ни до дан данас нису дешифоровали писмо Етрураца, народа који је живео пре 3000 година у срцу данашње Италије, а интересантно је то, да су за звучну подлогу ради дешифоровања етрурског писма коришћени сви могући језици, па чак и језици народа централне Африке, једино, гле чуда, у обзир ради дешифровања етрурског писма није узет србски језик, србска ћирилица, или још тачније, србица.

Човек који је дешифровао етрурско писмо био је Светислав Билбија користећи србску ћирилицу, тумачећи етрурско писмо з десна на лево.

Па то си ти Пантелићу, што си мењао ник?
Па јеси успео прочитати нешто са Ликијске стеле?

 

[psmaniac]

Vukova abeceda, hmmm da, imao sam ćirilicu u školi u Jugoslaviji, ali sigurno se nije pisalo ćirilicom u Hrvatskoj, čak ni hrvatski Srbi to nisu radili.
Pisalo sve svim pismima koja si nabrojao u zavisnosti od vremenskog razdoblja u pojedinim dijelovima Hrvatske, pa što sad?

Па ништа, то је била само опсервација на разлаз са традицијом.
Не абецеда, абцчеда је исправно.

 

[Mej bregami]

Светски научници, историчари, лингвисти и археролози, ни до дан данас нису дешифоровали писмо Етрураца, народа који је живео пре 3000 година у срцу данашње Италије, а интересантно је то, да су за звучну подлогу ради дешифоровања етрурског писма коришћени сви могући језици, па чак и језици народа централне Африке, једино, гле чуда, у обзир ради дешифровања етрурског писма није узет србски језик, србска ћирилица, или још тачније, србица.

Човек који је дешифровао етрурско писмо био је Светислав Билбија користећи србску ћирилицу, тумачећи етрурско писмо з десна на лево.

Da je to istina ne misliš li da bi se to moglo i dokazati?

 

[Mej bregami]

Па ништа, то је била само опсервација на разлаз са традицијом.
Не абецеда, абцчеда је исправно.

Koristila se i još se koristi glagoljica. Danas se uči u školama kao prije ćirilica, ćirilica se samo kratko koristila u južnim dijelovima Hrvatske. Latinica je prevladala jer se koristila u književnosti i u službama. Glagoljica je ostala u pojedinim župana na moru i na njoj se vodile župne knjige i tu i tamo koja knjiga tiskana.

 

[Karpoš11]

Mracne sile,vatikan,satanisti,iluminati i itd ........

Олга Луковић-Пјановић за Грке каже да су они остатак хорди асирских и Рамзесових трупа, које су се помешале са српским племенима, а такав став заступа и сам Херодот. На Криту се задржало једно племе Боруси, које се није мешало са Крићанима. Када су се и они упутили на север, запосели су обалу Балтика и одржали свој језик све до пре 200 година, од када су их Немци германизовали и преименовали у Прусе (Пројзен изговарају Немци написано Преусен). Срби са Пелопонеза населили су области изнад Саве и Дунава створивси прву Панонску Србију. О самој Троји записи Михаила Ломоносова и Мавра Орбинија, као и певање Ивана Гундулића, иду у прилог умешаности Срба у тројански рат. Падом Троје Срби су у другом таласу 1860 година пре Христа, опет дошли на Балкан и проширили се до Венеције.
Катарина Велика, руска царица, је лужичко-српског порекла, што су историчари потврдили по титули њенога оца (био је принц области Anhatt, Zerbst – Serbiste). Катарину су у младости звали “Северна Семирамида”. Она је сама за себе говорила да је словенске расе и писала Гриму 1784. године да је словенски језик био првобитни језик људскога рода, а како каже наш народ: “Царска се не пориче”.

ps. pantelic? ne nisam pantela ja sam jedan jedini nisam elita ali sma za veliku Srbiju

 

[psmaniac]

Koristila se i još se koristi glagoljica. Danas se uči u školama kao prije ćirilica, ćirilica se samo kratko koristila u južnim dijelovima Hrvatske. Latinica je prevladala jer se koristila u književnosti i u službama. Glagoljica je ostala u pojedinim župana na moru i na njoj se vodile župne knjige i tu i tamo koja knjiga tiskana.

Гргур Нински је био нински епископ из 10. века, који се борио за словенско писмо глагољицу и богослужење на старословенском језику.

Гргур је столовао у Нину, покрај Задра, између 900. и 929. године. За време свог столовања познат је као главни заговорник старословенског језика, народног писма и глагољашког богослужења, насупрот латинском писму и језику богослужења, који су били обавезни у римској цркви. Глагољица се ширила Далмацијом и Истром без дозволе црквених поглавара, а један од њених првобораца је био Гргур Нински. Када се 925. године Томислав прогласио краљем Гргур Нински је имао водећу врховну црквену власт у Хрватској и био је канцелар хрватског краљевског двора. [1]

Гргур је радио исто што и наши владари и црквени великодостојници
попут Светог Саве. Борио се за народну цркву против римске,
нажалост није му успело, због издаје и убиства Димитрија на Косовском пољу крај
Книна.

 

[Karpoš11]

Немци тврде: „Порфирогенит је једини извор тврдње о досељавању Срба и Хрвата на Балканско полуострво у VII веку. Порфирогенита су се слепо држали и Ватикан и представници германско-нордијске историјске школе“.
Немачки научници данас овако описују кнеза Борну, који је у званичним друштвеним наукама уписан као хрватски кнез, мада је рођен у Кучеву, у Источној Србији, где је био обласни владар земље око Кучева и око реке Тимока. Ево најновијих немачких истраживања о Борни: „Најстарију вест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог летописца на франачком двору. Године 818, бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика – жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били „legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant“ (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли). Борна, Тимочанин, био је заједнички кнез Гудушчанаца и Тимочана. Гудушчанци су српско племе тада настањено у долини Пека. Име су добили по античком граду Гудускуму, данашње Кучево, чији се слабо истражени остаци налазе недалеко од данашње варошице Кучева, на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи грађевина овог града, зидани од опеке и камена, протежу се дуж Пека дужином од 4 километра. Дакле, племе Гудушчанаца географски се налазило између Браничеваца и Тимочана. Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак Људевита Посавског, у Славонији.
Способни кнез Борна убрзо постаје господар у приморској Хрватској. Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (dux Guduscanorum et Timocianorum). Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ „dux Dalmatiæ“. У трећој години устанка (821), Борна постаје „dux Dalmatiæ atque Liburniæ“, дакле кнез целе далматинско-хрватске области.
Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај.
Треба знати, да се Србија прибрала у време Крепимирове власти и повела је ослободилачки рат, да би ослободила окупиране територије. Победила је Франке у Срему, код Славонског брода и у трећој бици, такође, 829. године у Истри, те је половина Истре и североисточна обала Јадранског мора враћена у Србију, што је српски краљ Крепимир прославио у главном граду Србије – Скадру. Већ се зна, а и на основу и изјава данашњих немачких историчара, да су у Србији биле племићке административне области: Рашка, Зета, Хрватска и Босна.

 

[psmaniac]

Немци тврде: „Порфирогенит је једини извор тврдње о досељавању Срба и Хрвата на Балканско полуострво у VII веку. Порфирогенита су се слепо држали и Ватикан и представници германско-нордијске историјске школе“.
Немачки научници данас овако описују кнеза Борну, који је у званичним друштвеним наукама уписан као хрватски кнез, мада је рођен у Кучеву, у Источној Србији, где је био обласни владар земље око Кучева и око реке Тимока. Ево најновијих немачких истраживања о Борни: „Најстарију вест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог летописца на франачком двору. Године 818, бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика – жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били „legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant“ (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли). Борна, Тимочанин, био је заједнички кнез Гудушчанаца и Тимочана. Гудушчанци су српско племе тада настањено у долини Пека. Име су добили по античком граду Гудускуму, данашње Кучево, чији се слабо истражени остаци налазе недалеко од данашње варошице Кучева, на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи грађевина овог града, зидани од опеке и камена, протежу се дуж Пека дужином од 4 километра. Дакле, племе Гудушчанаца географски се налазило између Браничеваца и Тимочана. Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак Људевита Посавског, у Славонији.
Способни кнез Борна убрзо постаје господар у приморској Хрватској. Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (dux Guduscanorum et Timocianorum). Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ „dux Dalmatiæ“. У трећој години устанка (821), Борна постаје „dux Dalmatiæ atque Liburniæ“, дакле кнез целе далматинско-хрватске области.
Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај.
Треба знати, да се Србија прибрала у време Крепимирове власти и повела је ослободилачки рат, да би ослободила окупиране територије. Победила је Франке у Срему, код Славонског брода и у трећој бици, такође, 829. године у Истри, те је половина Истре и североисточна обала Јадранског мора враћена у Србију, што је српски краљ Крепимир прославио у главном граду Србије – Скадру. Већ се зна, а и на основу и изјава данашњих немачких историчара, да су у Србији биле племићке административне области: Рашка, Зета, Хрватска и Босна.

Ја сматрам да су Трпимировићи Српска династија те старе Србије
од Скопља до Алпа. Нико се никада није питао зашто се Самова
држава звала Карантанија. Моје мишљење је да је Сам имао титулу
Карана као и Филип док није прешао у Грке.
Краљево се некад звало Карановац.

 

[Mej bregami]

Гргур Нински је био нински епископ из 10. века, који се борио за словенско писмо глагољицу и богослужење на старословенском језику.

Гргур је столовао у Нину, покрај Задра, између 900. и 929. године. За време свог столовања познат је као главни заговорник старословенског језика, народног писма и глагољашког богослужења, насупрот латинском писму и језику богослужења, који су били обавезни у римској цркви. Глагољица се ширила Далмацијом и Истром без дозволе црквених поглавара, а један од њених првобораца је био Гргур Нински. Када се 925. године Томислав прогласио краљем Гргур Нински је имао водећу врховну црквену власт у Хрватској и био је канцелар хрватског краљевског двора. [1]

Гргур је радио исто што и наши владари и црквени великодостојници
попут Светог Саве. Борио се за народну цркву против римске,
нажалост није му успело, због издаје и убиства Димитрија на Косовском пољу крај
Книна.

To ne znamo, tako je to stilizirano, ali zapravo se borio za svoju poziciju na dvoru i u crkvi u hrvatskoj državi.
I nakon njega je glagoljaštvo cvalo i vjerske službe na narodnom jeziku što nam kazuju papinska pisma još stoljećima kasnije.
Pa i knjige koje se pišu na narodnom jeziku pored sveprisutnog latinskog.

 

[Karpoš11]

Грчка фатаморгана – Украдена Србска митологија
https://drevnik.org/grcka-fatamorgana-ukradena-srbska-mitologija-istorija

 

[psmaniac]

To ne znamo, tako je to stilizirano, ali zapravo se borio za svoju poziciju na dvoru i u crkvi u hrvatskoj državi.
I nakon njega je glagoljaštvo cvalo i vjerske službe na narodnom jeziku što nam kazuju papinska pisma još stoljećima kasnije.
Pa i knjige koje se pišu na narodnom jeziku pored sveprisutnog latinskog.

О сукобу гљагољаша с папом знамо из два сачувана папина писма из 925. године. Папа Јован X је уочио да његову политику на словенској обали Јадрана у првом реду угрожава глагољица. Зато је циљ папине политике био да се сузбије словенски покрет и да се успостави чврста црквена дисциплина. Писма показују да је, с гледишта Рима, питање црквеног језика било централно спорно питање у тадашњем далматинском сукобу.

У првом писму, упућеном епископату „свете салонитске цркве“, папа приговара далматинском клеру што се у њихове бискупије увукла нека наука „које нема у светим књигама“, и позива клер да се грешке одлучно исправе како би се у словенској земљи богослужење опет обављало на латинском језику.[1]

У другом папа обраћа се краљу Томиславу, захумском кнезу Михајлу и свим бискупима, жупанима, свештеницима и народу Склавоније и Далмације. Папа их обавештава да су Словени примили хришћанство још у апостолско доба и тражи од Словена да децу коју желе посветити свештеничком позиву од ране младости поучавају римској науци. Папа се при томе питао: „Који би се прави син свете римске цркве, а такви сте сви ви, могао радовати приносећи жртву на варварском или славенском језику"? (лат. in barbara seu Sclavinica lingua).[1] На крају Јован X моли све да се покоре наредбама далматинских бискупа и да се у свим обредима служе искључиво латинским језиком.

Пошто је бискупија у Нину била центар глагољашког покрета, латински клер је намеравао да је укине и потчини је Сплиту. Сплитски клер се позивао на легенду да је први епископ у Салони, свети Дује, био непосредан ученик апостола Петра, и да су његове кости сахрањене под олтаром сплитске стоне цркве, која је „апостолског порекла“. Зато јој треба вратити сва права што их је изгубила доласком Хрвата на Јадран, односно, треба нинску бискупију ставити под власт „метрополитанске“ сплитске цркве.

Словени примили хришћанство у апостолско доба?
Доласком Хрвата на Јадран?

 

[Mej bregami]

Немци тврде: „Порфирогенит је једини извор тврдње о досељавању Срба и Хрвата на Балканско полуострво у VII веку. Порфирогенита су се слепо држали и Ватикан и представници германско-нордијске историјске школе“.
Немачки научници данас овако описују кнеза Борну, који је у званичним друштвеним наукама уписан као хрватски кнез, мада је рођен у Кучеву, у Источној Србији, где је био обласни владар земље око Кучева и око реке Тимока. Ево најновијих немачких истраживања о Борни: „Најстарију вест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог летописца на франачком двору. Године 818, бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика – жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били „legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant“ (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли). Борна, Тимочанин, био је заједнички кнез Гудушчанаца и Тимочана. Гудушчанци су српско племе тада настањено у долини Пека. Име су добили по античком граду Гудускуму, данашње Кучево, чији се слабо истражени остаци налазе недалеко од данашње варошице Кучева, на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи грађевина овог града, зидани од опеке и камена, протежу се дуж Пека дужином од 4 километра. Дакле, племе Гудушчанаца географски се налазило између Браничеваца и Тимочана. Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак Људевита Посавског, у Славонији.
Способни кнез Борна убрзо постаје господар у приморској Хрватској. Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (dux Guduscanorum et Timocianorum). Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ „dux Dalmatiæ“. У трећој години устанка (821), Борна постаје „dux Dalmatiæ atque Liburniæ“, дакле кнез целе далматинско-хрватске области.
Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај.
Треба знати, да се Србија прибрала у време Крепимирове власти и повела је ослободилачки рат, да би ослободила окупиране територије. Победила је Франке у Срему, код Славонског брода и у трећој бици, такође, 829. године у Истри, те је половина Истре и североисточна обала Јадранског мора враћена у Србију, што је српски краљ Крепимир прославио у главном граду Србије – Скадру. Већ се зна, а и на основу и изјава данашњих немачких историчара, да су у Србији биле племићке административне области: Рашка, Зета, Хрватска и Босна.

Zanimljivo je to da se u franačkoj kronici spominju Srbi na neodređenom području, ali isto tako i Timočani i Braničevci koji su susjedi Bugarima i pod njihovom vlašću što nam kazuje da su Srbi samo mali dio današnje Srbije držali, točnije današnji Sandžak od kuda su od 13.st širili svoju vlast. Lijepo za vidjeti od kuda kreće gradnja prvih manastira i kako se vremenom to područje širi.

Borna nije mogao biti sa područja današnje Srbije jer je on kako je zapisano knez Gaćana iz Like, a ne Braničevica i Timocana koji se još na toj audijenciji spominju i protiv kojih se ubrzo bori jer očito nisu dobili dopuštenje za zaštitu od Bugara i naseljavanje te se stavljaju se na Ljudevitovu stranu u borbi protiv Franaka.
Sve je zapisano samo treba razumjeti pročitano.

 

[psmaniac]

Zanimljivo je to da se u franačkoj kronici spominju Srbi na neodređenom području, ali isto tako i Timočani i Braničevci koji su susjedi Bugarima i pod njihovom vlašću što nam kazuje da su Srbi samo mali dio današnje Srbije držali, točnije današnji Sandžak od kuda su od 13.st širili svoju vlast. Lijepo za vidjeti od kuda kreće gradnja prvih manastira i kako se vremenom to područje širi.

Borna nije mogao biti sa područja današnje Srbije jer je on kako je zapisano knez Gaćana iz Like, a ne Braničevica i Timocana koji se još na toj audijenciji spominju i protiv kojih se ubrzo bori jer očito nisu dobili dopuštenje za zaštitu od Bugara i naseljavanje te se stavljaju se na Ljudevitovu stranu u borbi protiv Franaka.
Sve je zapisano samo treba razumjeti pročitano.

Како си ти разумио Франачко непомињање Хрвата?
Како разумети ваше доскочице типа:
O Zvonimirovom podrijetlu ne zna se gotovo ništa. Najvjerojatnije je bio potomak kralja Svetoslava Suronje, dakle rođak kralja Petra Krešimira
И не мисли се на данашњу Србију већ на ону велику.