ТРАМП: Украјина мора бити део Русије!

Ми Срби смо браћа са Укрима и Русима,
то је једна шира породица народа - Словени.

Не разумете ви Спартанци то ... :dosadno::dosadno::dosadno:


Sluzis satanistima sa zapada i protiv si i Srba i Rusa. U interesu Srba i Rusa je da NATO pakt u Ukrajini bude porazen i da se pravoslavni narod u Ukrajini oslobodi nacistickog zla.
 

ТРАМП: Украјина мора бити део Русије!​


Бивши амерички председник Доналд Трамп је током свог мандата "веома јасно ставио до знања" да мисли да Украјина "мора бити део Русије".​




Ово је навела његова бивша саветница Фиона Хил у новој књизи америчког новинара Дејвида Сенгера о америчкој националној безбедности у условима постојања претњи од Русије и Кине.

trump-approved-thumbs-up-xpxbhfbmes8s27m8.gif



„Трамп је врло јасно ставио до знања да мисли, знате, да Украјина, а свакако и Крим, морају бити део Русије“, рекла је Хил, виша директорка за европске и руске послове у Савету за националну безбедност САД између 2017. и 2019. године, Дејвиду Сенгеру, новинару „Њујорк тајмса“ и аутору књиге „Нови хладни ратови: успон Кине, инвазија Русије и борба Америке за одбрану Запада“, пренео је Гардијан који је имао увид у књигу која ће бити објављена у уторак у САД.


Она је истакла да Трамп заиста није могао да схвати да је Украјина независна држава.

То, пише Сенгер, значи да је Трампов поглед на Украјину „у суштини идентичан“ погледу председника Русије Владимира Путина, који је наредио напад на Украјину у фебруару 2022, годину дана након што је Трамп напустио функцију.


Пре него што је покренуо напад, Путин је у говору рекао да је Украјина неотуђиви део руске историје, културе и духовног простора, навео је лист.

Прошлог месеца, у говору поводом 10 година од припајања Крима, Путин је изјавио да су делови окупиране Украјине део „Нове Русије“.


https://srbin.info/svet/tramp-ukrajina-mora-biti-deo-rusije/

Tramp je resio da Ukrajinu prepusti Rusima.
Mora samo da se umre.
RF će iskrvariti za 4-6 regijuna sa Rusima u Ukr.

Ruse iz Ukr boli tuki da dižu rat, kontra Ukr...što govori da poznaju 2 mafije.

Njima nebitno tkoja ih reketari.
 

Руска порука Западу: Спремите се, једино ћемо разговарати о капитулацији Украјине​

e, a ja kada sam to pisao ovde da sve ide ka potpunoj kapitulaciji...
zali Boze koji nisu znali da dezertiraju, mrtve, i ove nase drugosrbe koji su mozdano mrtvi
 

Руска порука Западу: Спремите се, једино ћемо разговарати о капитулацији Украјине​

Драгољуб Петровић

07:00 13.04.2024.
0

У свом редовном „Историјском додатку“, под насловом Суноврат Титове Југославије, Новости записују (11. марта 2024) да је „истина [о тој држави] изгорела у пламену револуције“. А није нигде ни назначено да, у ствари, никакве „револуције није ни било“, тј. да је „та Југославија“ приређивана тако да се, у неком тренутку, што темељитије распадне и да се то овери Великим Злочином – за разлику од „оне претходне“ коју је сваки нормалан ум оцењивао као Велику Заблуду.​




Као покретачима Великог Злочина признање ваља одати Вудроу Вилсону и Винстону Черчилу, а они знају ко је њих, као извршне зликовце, покренуо и овластио да Злочин потпале. При чему је и потпаљивачима и њиховим налогодавцима било једино важно да сломе Русију и прекину њен свакорук успон (економски, демографски, културни), послали тамо Троцког и Лењина да то опосле, пре тога убили Столипина, а после, са Стаљином и другима, смакли 60-ак милиона руских глава, измислили реч („холокауст“) за 3-4 милиона Јевреја које је побио Хитлер, а још немају реч за 60-ак милиона Руса које је побио „Не-зна-се-ко“ и из Русије опљачкао и изнео све богатство које се отуд „у торбама“ могло изнети, потом наставио да пустоши њене природне ресурсе. И томе дотурио 4-5 милиона Срба: најпре најјужнијих, потом свих заједно, за време Другог св. рата сатирао „западне“, после рата прикључио им и „источне“… (А кад је, коју годину после рата, та разарачка сила најавила повратак својим творцима, Америка „није препознала“ своје дело, неколико најистакнутијих њених представника посадила на електричну столицу, а 24. авг. 1954. председничким декретом Ајзенхауер је означио као злочиначку и погодну за „разарање других“, али не и за „домаћу употребу“.)
Много сам страница исписао о томе каквим је све злочинима комунизам задуживао и Русе и Србе, а овде ћу из свега тога издвојити тек неке појединости о томе како је то чинио Броз предводећи домаћи олош у сатирању Срба. Пре свих других, то потврђује чињеница да је он имао једнако добар „прикључак“ и код Хитлера као и код Стаљина и западних савезника, тј. „иза њега“ једнако су се налазили и Хитлер и сви (и западни и источни) савезници, с тим што се он више уздао у помоћ – с Истока, а успешније се залагао и за Хитлера и за савезнике – са Запада (после сам сазнао: и Броз и Павелић били су – енглески шпијуни, при чему је други био 7-8 година „искуснији“ од првог).

Свој разарачки посао Броз је почео у Љуљацима масакром мале санитетске јединице, тиме изазвао „немачку једначину 1=100“ у Краљеву, Крагујевцу и другде, послао Раднички батаљон да на Кадињачи („праћкама“) заустави немачку моторизовану колону и тамо изгине (да би, пре дугог марша до НДХ, „још једну ноћ“ преспавао у удобном кревету – са својом секретарицом). И тамо, чим је предахнуо, издао („строго пов. бр. 39 од 27. дец. 1941“) наредбу да се неће тући с Немцима, признао да су Срби једини његови непријатељи, а после тога много пута на усташе слао „чисто српске партизанске јединице“ јављајући унапред својим савезницима да им „приреде дочек“ или покретао избегличке колоне, а онда их остављао да крепавају од глади и студени (као у зиму 1943, рецимо, кад је с Баније и Кордуна 60.000 деце, жена и стараца претерано у Босну и од њих 40.000 поумирало од хладноће и глади, а око 700 старих и болесних, који се нису могли укључити у избегличку колону, осуђено за „сарадњу с окупатором“ и пострељано). И тако „са стране“ подупирао свој и Павелићев „јасеновачки пројекат“: Павелић у Јасеновцу постављао „заповједнике“, а надзирао их Бакарић мотрећи пажљиво да му се која партизанска јединица (а много их се тамо мотало за све време рата) не примакне сувише близу и да неком њиховом својеглавом команданту не падне на ум идеја да логор нападне и да покоље српске нејачи заустави (то је једном предложио Никола Демоња, али му је Бакарић, у потиљак, објаснио зашто то не треба чинити).
Да је Броз тамо ратовао једино против Срба, лепо је потврдио његов револуционар Ратко Дражевић, за кога је остао запис да је „неограничено располагао туђим животима, чашћу и иметком“, да је био „партизан, удбаш, државни шверцер, обавештајац, моћни филмски продуцент, највећи љубавник Титове епохе. Можда једини који је срушио мит о партизанској херојској и честитој борби не штедећи ни себе кад је Марићу својевремено признао да неке нарочите борбе он и његови другови са Немцима нису ни водили, да су цео рат чекали кад ће се појавити Руси да ослободе земљу и да се њихова борба углавном сводила на хватање и клање четника. Признао је и комунистичка масовна убиства српских сељака извршена из обести и најнижих страсти“: такви револуционари, осим својих класних и идеолошких непријатеља, систематски су прогонили, тј. убијали, и људе чија је једина кривица била што су имали лепе жене или кћери. Преносим овде тек неколико редова о томе како се Марићу хвалио својим револуционарним подвизима: „Чистили смо по бањи (Врњачка Бања) и уклањали чак и оне који су нам сметали да дођемо до жена. Ми смо стрељали у зимско доба у подруму Озне у Краљеву. Нисмо могли нигде да их вучемо, па смо их, једног преко другог, ређали у једном склоништу, а оно хладноћа, цича зима, тела им се смрзнула. Кад смо напунили то склониште, бацили смо бомбе, да падну дрвени носачи и све затрпамо и заувек предамо забораву. Дан-данас у тој згради живи неких 500-600 људи, а нико и не зна колико је невиних људи уграђено у њене темеље, само што нису били по укусу нас комуниста“.

Своје савезништво са Хитлером Броз је темељито потврдио макар у три наврата: најпре 1941. кад је, уз подршку Коминтерне и Павелића, испословао да му Хитлер из својих логора ослободи „проверене шпанске борце“ – из којих су касније „израсли његови прослављени команданти“; потом у пролеће 1943. кад су се његови делегати Ђилас, Коча и Вл. Велебит у Загребу договорили с Немцима да на Неретви партизанима препусте да „реше спор“ са четницима: партизани седам дана прелазили преко Неретве, пренели 4.500 рањеника, сатрли 20.000 четника (и поклали коју десетину хиљада нејачи која их је пратила), а Немци их после сатерали на Сутјеску и тамо обавили оно што су пропустили на Неретви (а не би их, вероватно, ни тамо гањали да се није помињала могућност искрцавања Западних савезника негде на Јадрану па су се плашили да ће им партизани послужити као мостобран); трећи пут Броз је то учинио после „ослобођења Београда“ кад је, мимо свих добрих ратних обичаја, отворио „Сремски фронт“, тамо се његови команданти пола године прослављали нагонећи српску децу на минска поља и пред немачке митраљезе чекајући да се немачке трупе с Блиског истока и из Грчке извуку до Аустрије и пред „својим савезницима“ положе оружје; за то време Броз „преуређивао“ Бели двор, а Бакарић надгледао Јасеновац и омогућио му „да функционише као и у најбољим данима“ и у време кад су сви Хитлерови логори били ослобођени, а крематорији погашени. И из тога Брозовог пазара проистекао и још један велики злочин: његов договор с Немцима одлучио је да одбије предлог заповедника руских трупа да пређе преко Срема, спржи немачке положаје и преко Драве пређе у Барању, већ га је упутио преко Бачке да на Батини прелази преко Дунава и да му тамо изгине 15.000 војника.
Брозову „идеју“, према каснијем Ранковићевом хвалисању, није разумело 586.000 источних Срба и то је њима свима лепо објашњено током првих пет-шест година послератне револуционарне праксе, али је остало нејасно шта све улази у ту Брозову револуционарну математику:

  • да ли само 210 „Лисичјих потока“;
  • да ли и 180.000 дечака пострељаних на Сремском фронту;
  • да ли и 30.000 дечака убачених у јаме око Фоче од 13. до 18. маја 1945. и 25.000 деце од 7-15 година бачених у исте јаме почетком августа исте године; и све то „у изведби“ неке Брозове СС дивизије (уз подршку Десете херцеговачке), при чему никад нисам схватио је ли то била 13. или 16. СС Ханџар дивизија, нити којом је од њих командовао Мухамед Хаџиефендић, а у којој је ратовао рахметли Алија Изетбеговић, али је извесно да је од њих много славнија остала она пуковнија Марка Месића која је с Немцима ратовала за Стаљинград, а после тога оно што је од ње тамо остало уз долину Западне Мораве Србе ослобађала и од најумнијих глава и од најбољих домаћина;
  • да ли „незнано-колико-десетина-хиљада“ заробљеника које су енглески зликовци вратили из Аустрије, а Броз њиховим телесима, кад је рат већ увелико био завршен, напунио јаме око Кочевскога рога и заравнио тенковске траншеје око Дравограда: Броз је побио много десетина хиљада ратних заробљеника и, без суда и пресуде, много стотина хиљада Срба – и то само зато што је дошао с јединим циљем да их што темељитије – затре.
Припремајући се за дочек руских трупа и за окупацију Србије и дружећи се с Черчиловим изаслаником (био је то, „случајно“, његов син Рандолф), Броз је увек имао лепу прилику да с аеродрома у Бос. Петровцу „скокне“ на шестосатну аудијенцију код Папе, или на сликање са савезничким командантима (или сусрете с Черчилом) по Средоземљу (и да ли само тамо?) и да врло педантно планира што темељитије сатирање Срба и разарање њихових етничких простора. Њему је, наиме, било јасно да с војском у којој је био тек који ситан проценат Хрвата или њиховог „муслиманског цвијећа“ није могао „кренути на Србију“ и зато је већ почетком јула 1943. под своју заставу позвао усташе гарантујући им и безбедност и чинове које су стекли као кољачи Срба, а отворио им и могућност да и у комунистичкој војсци стигну до највиших командних положаја (ако не да је у једном тренутку и у целини преузму). Према неким истраживањима, Броз је већ до почетка априла 1944. уписао у комунисте 80.000 усташа (други ће рећи да је таквих било и макар двоструко више), не зна се је ли из његових спискова испала иједна „ханџар-дивизија“ (историчари ће нам рећи колико их је било и куд су све водили њихови револуционарни путеви), али му је то било сасвим довољно да Јасеновац пресели у Јајинце, а Јадовно и Гаравице да распоређује по Лисичјим потоцима и подавалским рововима.
Држећи се наредбе да се неће тући с Немцима, партизани су увек водили рачуна да се не нађу ни у њиховој близини – да кољачима српске нејачи не би „[по]кварили посао“. Тако је, рецимо, у августу 1942. године Броз наредио команданту Четврте пролетерске бригаде Пеку Дапчевићу да надгледа усташке покоље у купрешким селима, а остала је „мистериозна“ и наредба Вл. Мартиновића-Бајице и М. Ђиласа за напад на Васојевиће с почетка фебруара 1942. (Озбиљне су назнаке, наиме, да је та наредба Ђиласу „подметнута“, овде је помињем зато што се њоме потврђује она „почетна“ од 27. дец. 1941, а да је она „важила“ и до краја рата, потврдио је злочин у Велици, за који је остало сведочанство бораца неке крајишке бригаде да се њихова јединица отуд повукла дан пре него што је, 28. јула 1944. године, Брозова 21. СС дивизија „Скендербег“ спалила тај крај и поклала много стотина српске нејачи.)
*
Prenapuhavanje od puta 10 do 100.

Srba je po popisu od 31 i 48 u % bilo više od Hrvata, a Hrv su vratili Istru, Rijeku, Kvarner, Zadar, Baranju, Međimurje.
 
Аљаска је продата и предата међудржавним уговором. Наравно да нема ни помисли да се то мења. Уосталом, шта би РФ и радила са америчком савезном државом Аљаском чак и да им је САД поклоне? Потпуна бесмислица.
Aljaska može da bude lepo mesto za ruske rakete.
 

Back
Top