Skafander
Domaćin
- Poruka
- 3.209
Da li ste se ikada zapitali da li demoni zaista postoje? I ako postoje — gde se kriju?
Po mom dubokom uverenju, jedini istinski demon u čoveku je – ego. Sve ostale „sile tame“ koje ljudi zamišljaju spolja, zapravo su projekcije tog unutrašnjeg demona. Ego je taj koji razdvaja čoveka od Boga. On je uzrok gordosti, zavisti, pohlepe, laži, oholosti, samoobmane, agresije i svake druge tame.
Ego je glas koji kaže: „Ja sam iznad drugih“, „Meni se mora“, „Ja znam“, „Ja ne grešim“... To je onaj deo nas koji ne može da klekne, da ćuti, da se pokaje, da primi Ljubav bez da je prisvaja kao svoju zaslugu.
Ego ne trpi istinu jer u istini nestaje. Zato je ego sam koren svih demona.
Možemo ga zvati drugačije: Sotona, lažni ja, tamni duh, stari čovek, iluzija. Ali suština je ista — to nije neko ili nešto napolju, već unutrašnji virus koji se hrani pažnjom, pohvalom, strahom i kontrolom.
Zato je duhovna borba uvek bila unutrašnja. Isus nije isterivao spoljašnje sile — on je čoveka oslobađao iznutra.
Bog ne može prebivati u srcu koje je puno ega.
Zato verujem da se svaka istinska religija, i svaka prava borba protiv zla, vodi protiv sopstvenog ega — ne spolja, već u dubini bića.
Ego nije samo psihološki mehanizam – ego je duhovni parazit. On je najpodmukliji i najopasniji "demon" koji deluje iznutra. Nije spoljašnja sila zla, već unutrašnja slepilo koje se lažno predstavlja kao ti. Ego je glas koji kaže: "Ja sam važniji. Ja sam bolji. Meni pripada. Meni se duguje."
Ali to "ja" nije tvoje pravo ja – to je lažno ja, izopačeno ogledalo koje te odvaja od Boga, od ljudi, od ljubavi, od mira.
Ego je izvor:
– gordosti i zavisti,
– pohlepe i potrebe za kontrolom,
– ljutnje, osude, nasilja,
– straha od gubitka, potrebe za dokazivanjem,
– mržnje prema istini i slobodi drugih.
Bog traži poniznost – ego traži uzdizanje.
Bog daje – ego traži.
Bog jeste – ego mora da se pravi da jeste.
Svaki greh, svaka nesloga, svaka duhovna slabost – potiče iz ega.
Sve što ljudi nazivaju "demonima" – pohota, nasilje, laž, korupcija, gordost – sve su to maske ega.
Ako čovek želi da bude duhovno čist, mora da odbaci ego. Ne da ga potiskuje, nego da ga providi i prepozna – da shvati da nije on taj ego, već svedok koji vidi.
Ego je čovekov demon. I samo njegov.
Niko ti ga ne stavlja. Ti ga hraniš. Ti ga širiš. Ti ga možeš i ublažiti.
Ali ne snagom ega – već predajom Bogu.
Ego nije samo ljudska slabost – on je smrtni greh, jer odvaja čoveka od istine, ljubavi i Boga. On porobljava dušu u iluziju posebnosti, nadmoći i samodovoljnosti, uništavajući duhovno jedinstvo koje je temelj svakog bića. Ego je tiha, ali sveprisutna laž – on stvara sukobe, zavist, pohlepu, mržnju, osećaj ugroženosti i potrebu za dominacijom.
Ego nije samo suprotan Bogu – ego je direktni protivnik Boga. Dok Bog daje, ego uzima. Dok Bog povezuje, ego odvaja. Dok Bog prašta, ego zamera. On je unutrašnji demon, lažni bog u čoveku, koji mu šapuće: „Ti si najvažniji. Ti si iznad drugih. Svi drugi treba tebi da služe.“
Poniženje egu je oslobođenje duše. Biti ponizan ne znači biti slab – znači biti slobodan od demonske iluzije važnosti. Poniznost nije pokornost ljudima, već uzdizanje Boga iznad sebe i poštovanje božanskog u drugima.
Najviši oblik svesti nije „ja sam“, već „mi smo“. Altruizam je svetlost koja sagoreva ego. Davanje, i to bez očekivanja, poništava njegovu glad. A poštovanje drugog u njegovoj patnji, borbi i vrednosti – to je sveta poniznost, najviši izraz ljubavi.
Zato, ko iskreno želi Boga, mora sahraniti sopstveni ego. Mora ga posmatrati kao zver u sebi, kao najopasniju silu koja ruši odnose, mir, ljubav, i sopstvenu dušu.
I tek kada nestane ono "ja iznad svega", rađa se ono "Bog u svima nama".
Tada se ne borimo više – tada miruje i srce i um, i više ništa ne treba da se dokaže.
Jer u tišini bez ega, Bog govori najjasnije.
Šta vi mislite?
Po mom dubokom uverenju, jedini istinski demon u čoveku je – ego. Sve ostale „sile tame“ koje ljudi zamišljaju spolja, zapravo su projekcije tog unutrašnjeg demona. Ego je taj koji razdvaja čoveka od Boga. On je uzrok gordosti, zavisti, pohlepe, laži, oholosti, samoobmane, agresije i svake druge tame.
Ego je glas koji kaže: „Ja sam iznad drugih“, „Meni se mora“, „Ja znam“, „Ja ne grešim“... To je onaj deo nas koji ne može da klekne, da ćuti, da se pokaje, da primi Ljubav bez da je prisvaja kao svoju zaslugu.
Ego ne trpi istinu jer u istini nestaje. Zato je ego sam koren svih demona.
Možemo ga zvati drugačije: Sotona, lažni ja, tamni duh, stari čovek, iluzija. Ali suština je ista — to nije neko ili nešto napolju, već unutrašnji virus koji se hrani pažnjom, pohvalom, strahom i kontrolom.
Zato je duhovna borba uvek bila unutrašnja. Isus nije isterivao spoljašnje sile — on je čoveka oslobađao iznutra.
Bog ne može prebivati u srcu koje je puno ega.
Zato verujem da se svaka istinska religija, i svaka prava borba protiv zla, vodi protiv sopstvenog ega — ne spolja, već u dubini bića.
Ego nije samo psihološki mehanizam – ego je duhovni parazit. On je najpodmukliji i najopasniji "demon" koji deluje iznutra. Nije spoljašnja sila zla, već unutrašnja slepilo koje se lažno predstavlja kao ti. Ego je glas koji kaže: "Ja sam važniji. Ja sam bolji. Meni pripada. Meni se duguje."
Ali to "ja" nije tvoje pravo ja – to je lažno ja, izopačeno ogledalo koje te odvaja od Boga, od ljudi, od ljubavi, od mira.
Ego je izvor:
– gordosti i zavisti,
– pohlepe i potrebe za kontrolom,
– ljutnje, osude, nasilja,
– straha od gubitka, potrebe za dokazivanjem,
– mržnje prema istini i slobodi drugih.
Bog traži poniznost – ego traži uzdizanje.
Bog daje – ego traži.
Bog jeste – ego mora da se pravi da jeste.
Svaki greh, svaka nesloga, svaka duhovna slabost – potiče iz ega.
Sve što ljudi nazivaju "demonima" – pohota, nasilje, laž, korupcija, gordost – sve su to maske ega.
Ako čovek želi da bude duhovno čist, mora da odbaci ego. Ne da ga potiskuje, nego da ga providi i prepozna – da shvati da nije on taj ego, već svedok koji vidi.
Ego je čovekov demon. I samo njegov.
Niko ti ga ne stavlja. Ti ga hraniš. Ti ga širiš. Ti ga možeš i ublažiti.
Ali ne snagom ega – već predajom Bogu.
Ego nije samo ljudska slabost – on je smrtni greh, jer odvaja čoveka od istine, ljubavi i Boga. On porobljava dušu u iluziju posebnosti, nadmoći i samodovoljnosti, uništavajući duhovno jedinstvo koje je temelj svakog bića. Ego je tiha, ali sveprisutna laž – on stvara sukobe, zavist, pohlepu, mržnju, osećaj ugroženosti i potrebu za dominacijom.
Ego nije samo suprotan Bogu – ego je direktni protivnik Boga. Dok Bog daje, ego uzima. Dok Bog povezuje, ego odvaja. Dok Bog prašta, ego zamera. On je unutrašnji demon, lažni bog u čoveku, koji mu šapuće: „Ti si najvažniji. Ti si iznad drugih. Svi drugi treba tebi da služe.“
Poniženje egu je oslobođenje duše. Biti ponizan ne znači biti slab – znači biti slobodan od demonske iluzije važnosti. Poniznost nije pokornost ljudima, već uzdizanje Boga iznad sebe i poštovanje božanskog u drugima.
Najviši oblik svesti nije „ja sam“, već „mi smo“. Altruizam je svetlost koja sagoreva ego. Davanje, i to bez očekivanja, poništava njegovu glad. A poštovanje drugog u njegovoj patnji, borbi i vrednosti – to je sveta poniznost, najviši izraz ljubavi.
Zato, ko iskreno želi Boga, mora sahraniti sopstveni ego. Mora ga posmatrati kao zver u sebi, kao najopasniju silu koja ruši odnose, mir, ljubav, i sopstvenu dušu.
I tek kada nestane ono "ja iznad svega", rađa se ono "Bog u svima nama".
Tada se ne borimo više – tada miruje i srce i um, i više ništa ne treba da se dokaže.
Jer u tišini bez ega, Bog govori najjasnije.
Šta vi mislite?
