Demencija

bezuslovna ljubav:
Pokusaj da obrnes pricu i pohvali je da je ona skuvala rucak. I da je odlican. Bele lazi...
Obicno se ustreme na onoga ko im najvise pomaze. Jedan iz porodice mora da bude " dobar policajac" u tim momentima. Pusti je neka redja soljice...neka prica sa pokojnicima... ako je to smiruje. Ne podsecajte je ko je umro. To ih strasno plasi. Kada su mojoj majci rekli da je njena majka umrla, obukla je crnu haljinu i kukala. A kad sam ja dosla, rekla je " O, pa ti si ziva!". Od tada sam pricala za sve pokojnike da su otisli na posao ili u selo...da se vracaju sutra. Rodbina je pravila problem i mami i meni pokusavajuci da je podsecaju.
Kliknite za proširenje...
Nisam se javljala ovih dana, baka je jako lose, u bolnici je.... Dirala (Čupala) je konce na rani pa je inficiala ranu, dobila temperaturu. Sve to joj je jos dodatno pogorsalo demenciju, mene ne prepoznaje, muža-da. Moraju je vezati za krevet. Danas ce joj uraditi i CT glave kako bi vidjeli da se nije negdje stvorio ugrusak od udarca. Nadam se da će se sve smiriti. Dobili smo starateljstvo na sudu, pa evo dok je ona u bolnici tražimo dom u koji ćemo je prebaciti iz bolnice.
 
E pa saputnice...
Kako sam ja bila jedna od najaktivnijih na ovoj temi, delila svoja iskustva u celom procesu bolesti moje majke, ovim želim da završim priču kako je i bilo očekivano.
Pre nekoliko dana ona se upokojila.
Njena bolest me je naučila svačemu što baš i nisam morala naučiti.
I nadam se da će što manje ljudi morati da prođe kroz to.
Nadam se da će Gospod svima dozvoliti da se upokoje dostojanstveno i bez boli.
Da li sam tužna...pa jesam, majka je majka.
Ali moram da priznam da osećam kao da mi se vraća deo mog života meni. Suviše je stvari bilo posvećeno njoj i brigi. Demencija je bolest koja napada više porodicu koja se brine o dementnim nego samog bolesnika, čini mi se.
I možda će ove reči delovati surovo, ali ko je više od dvadeset godina živeo sa tim, moći će da me razume.
I kad ti u sećanju ostanu neki teški a ne lepi trenuci iz njenog života, teret je to.
Sanduk je bio zatvoren, nisam želela da je oni koji su je znali u drugom izdanju, vide mršavu, ispijenu, skoro ćelavu, otvorenih očiju.
Sahrana je bila mala, dostojanstvena, sa Sveštenikom kako to i dolikuje.
Bilo je rođaka željnih skandaloznih naricanja (njena sestra i brat) koji se nisu udostojili da je posete poslednjih 10 godina. Ali toga nije bilo, bilo je ljudskih razgovora pored njenog kovčega, bilo je par nemih suza i molitvi.
Tako sam ja želela.
 
Ona Marge:
E pa saputnice...
Kako sam ja bila jedna od najaktivnijih na ovoj temi, delila svoja iskustva u celom procesu bolesti moje majke, ovim želim da završim priču kako je i bilo očekivano.
Pre nekoliko dana ona se upokojila.
Njena bolest me je naučila svačemu što baš i nisam morala naučiti.
I nadam se da će što manje ljudi morati da prođe kroz to.
Nadam se da će Gospod svima dozvoliti da se upokoje dostojanstveno i bez boli.
Da li sam tužna...pa jesam, majka je majka.
Ali moram da priznam da osećam kao da mi se vraća deo mog života meni. Suviše je stvari bilo posvećeno njoj i brigi. Demencija je bolest koja napada više porodicu koja se brine o dementnim nego samog bolesnika, čini mi se.
I možda će ove reči delovati surovo, ali ko je više od dvadeset godina živeo sa tim, moći će da me razume.
I kad ti u sećanju ostanu neki teški a ne lepi trenuci iz njenog života, teret je to.
Sanduk je bio zatvoren, nisam želela da je oni koji su je znali u drugom izdanju, vide mršavu, ispijenu, skoro ćelavu, otvorenih očiju.
Sahrana je bila mala, dostojanstvena, sa Sveštenikom kako to i dolikuje.
Bilo je rođaka željnih skandaloznih naricanja (njena sestra i brat) koji se nisu udostojili da je posete poslednjih 10 godina. Ali toga nije bilo, bilo je ljudskih razgovora pored njenog kovčega, bilo je par nemih suza i molitvi.
Tako sam ja želela.
Kliknite za proširenje...
Draga, moje saucesce. Tvoja pozrtvovanost je bila neizmerna. Hvala ti na savetima i deljenju iskustva. Ovaj forum mi je mnogo pomogao u borbi sa demencijom moje mame. Ti si uvek bila prisutna kao deo nase velike tuzne porodice.
 
Moje saučešće. Razumem te u potpunosti. Svaka reč ti je na mestu.
Boli i boleće te uvek,naučićeš samo da živiš sa tim. Smrt je prirodan proces,ali boli one koji ostaju.
Verujem,biram da verujem da se naše namučene mame sada nalaze u mestu mira i spokoja.
Grlim te 🫂
 
Ona Marge:
E pa saputnice...
Kako sam ja bila jedna od najaktivnijih na ovoj temi, delila svoja iskustva u celom procesu bolesti moje majke, ovim želim da završim priču kako je i bilo očekivano.
Pre nekoliko dana ona se upokojila.
Njena bolest me je naučila svačemu što baš i nisam morala naučiti.
I nadam se da će što manje ljudi morati da prođe kroz to.
Nadam se da će Gospod svima dozvoliti da se upokoje dostojanstveno i bez boli.
Da li sam tužna...pa jesam, majka je majka.
Ali moram da priznam da osećam kao da mi se vraća deo mog života meni. Suviše je stvari bilo posvećeno njoj i brigi. Demencija je bolest koja napada više porodicu koja se brine o dementnim nego samog bolesnika, čini mi se.
I možda će ove reči delovati surovo, ali ko je više od dvadeset godina živeo sa tim, moći će da me razume.
I kad ti u sećanju ostanu neki teški a ne lepi trenuci iz njenog života, teret je to.
Sanduk je bio zatvoren, nisam želela da je oni koji su je znali u drugom izdanju, vide mršavu, ispijenu, skoro ćelavu, otvorenih očiju.
Sahrana je bila mala, dostojanstvena, sa Sveštenikom kako to i dolikuje.
Bilo je rođaka željnih skandaloznih naricanja (njena sestra i brat) koji se nisu udostojili da je posete poslednjih 10 godina. Ali toga nije bilo, bilo je ljudskih razgovora pored njenog kovčega, bilo je par nemih suza i molitvi.
Tako sam ja želela.
Kliknite za proširenje...

Primi moje najiskrenije saučešće... Čitala sam sve o tvojoj mami, pisala si na nekoliko tema.

Bold: U sećanju ostaju teški trenuci, kasnije oni nestaju i ostaju samo lepi.. znam iz ličnog iskustva.
 
Kod moje svekrve bolest je naglo eskalirala.
Sada nam je najveći problem što hoće da je vodimo kući. U ovoj kući živi 62 godine. Do sada smo nekako izvrdavali da ćemo sutra, prekosutra, ali sada je toliko uporna da uveče neće da legne da spava dok je ne odvedemo kući. Ne znam šta ćemo raditi dalje. 😐
 
Zadovoljna domacica:
Kod moje svekrve bolest je naglo eskalirala.
Sada nam je najveći problem što hoće da je vodimo kući. U ovoj kući živi 62 godine. Do sada smo nekako izvrdavali da ćemo sutra, prekosutra, ali sada je toliko uporna da uveče neće da legne da spava dok je ne odvedemo kući. Ne znam šta ćemo raditi dalje. 😐
Kliknite za proširenje...
Da li može da hoda ?
Možda da uveče izađete sa njom, prošetate po mraku i vratite je kući.
 
Zadovoljna domacica:
Kod moje svekrve bolest je naglo eskalirala.
Sada nam je najveći problem što hoće da je vodimo kući. U ovoj kući živi 62 godine. Do sada smo nekako izvrdavali da ćemo sutra, prekosutra, ali sada je toliko uporna da uveče neće da legne da spava dok je ne odvedemo kući. Ne znam šta ćemo raditi dalje. 😐
Kliknite za proširenje...
ne znam hoće li kod tvoje sveki upalaliti, kod moje mame jeste.
torba sa par stvari, obavezno njen novčanik, i tašna, odvela bih je u drugu sobu i eto, stigosmo kući.
leti bi tamo ostala da spava, a zimi bi se opet vratile u sobu iz koje je krenula.
bilo je šetnji po kući jer je bila slabo pokretna, pa posle nepokretna.

mi smo sve njene provale okrenuli na zezanje.
bilo je lakše nego se ubeđivati i pokušavati objasniti...
moja mama je imala tri kuće pa ti vidi :fdlan:
imala je samo jednu, tu u kojoj je živela, al ajd... birali smo u koju će prvo. :lol:

drž' se domažice.
 
Zadovoljna domacica:
Jako teško hoda. Ali vidiš, nije loša ideja. Možda pokušamo.
Kliknite za proširenje...
moraš sa njom strpljivo, iako ćeš neki put poludeti i vikati.
ako možeš izvrišti se napolju.

kad su se mojoj mami počele pričinjavati neke neradnice i k.rve u drugoj sobi, neki svet u šubarama,
morala sam ih terati napolje, kroz prozor. :fdlan:

kad je trebala kćer (mene) nije me poznavala, nego sam bila neka što je plaćena da je servisira.
pa bi njena drugaraica i ja izašla u dvorište i vikale moje ime.
pa kako me nema, zaključila je da sam na poslu. :lol:

žmu i ja smo brinuli o njoj, i samo nas dvoje nije poznavala, a sve druge jeste.
mene nije gotivila, ali me je trpela, nema druge. :lol:
redovno, kad joj dođu komšinice, a svakodnevno su dolazile na kafu, prvo kad uđu je bilo novčanik na uvid, da je ne kraduckam.
bila sam opasna "ne zna kako ova (ja) sve živo o njoj zna" ...

mislim, računaj na svašta, ali to nije sveki, to je ta luda bolest. :aha:

nauči je pratiti, nema ti druge....
 
Ona Marge:
Meni se ta jedna priča završila, ali na žalost, počinje druga.
Sa majkom je trajalo dugo, skoro 10 godina i nije živela u poslednje vreme sa nama nego u domu.
Sveki živi sa nama...i osim što ozbiljno počinje demencija, ona je i alkoholičar...gadna stvar u kombinaciji jer je i agresivna .
Kliknite za proširenje...
ovo je baš gadna kombinacija.
ako je moguć dogovor sa suprugom, da bi sačuvala i sebe i svoju porodicu,
dom bi bio jedino rešenje, ako je izvodljivo.
previše je ovo za sve vas. :aha:

p.s.nisam mamu morala smestiti u dom, jer u to vrfeme nisam radila.
pritom smo živeli u dve odvojene stambene jedinice, na istom placu.
nekih 6-7 meseci pred njen odlazak, angažovala sam ženu za pomoć.
nisam više imala ni volje ni snage....
 
Pozdrav svima,
Nova sam na forumu. U mom slucaju tata ima pocetnu demenciju.
Lekaru smo se obratili iz razloga sto je tata poceo u poslednje vreme, recimo dve godine, da pomalo zaboravlja. Pored zaboravljanja, ima promene u ponasanju koje se manifestuju bezvoljnoscu, nezainteresovanoscu za nekakvu diskusiju, u stanju je da sedi u kuci, odgovara samo ako ga neko nesto pita. Ponekad zna da burnije odreaguje ako nesto radimo, a ne slazemo se sa njegovim predlogom kako on hoce, onda se on naljuti.
Inace tata ima 70 godina, zivi sa mamom, vozi kola, sam obavlja sve aktvnosti, moze da otputuje autobusom u susedni grad kod lekara.

Tata je dobio da stavlja Exelon flaster, sada je 5.mesec kako koristi, i do skoro mu je bilo ok, ali od pre dve nedelje je postao jako neraspolozen, jos bezvoljniji, placljiv.

Zelela bih da pitam kakva su iskustva sa Exelon flasterom? Da li lek ima negativna dejstva na ostale organe u telu? Na poslednjoj analizi krvi glukoza se povecala, pa ne znam da li mozda ima veze lekom. Tata inace pije farin, lorazepam i treanu.

Citajuci forum i iskustva drugih, ja sada sumnjam da li je uopste doktor dobro dijagnostifikovao bolest, mozda je jednostavno depresija, staracka zaboravnost...

Hvala na odgovoru.
 
Posle pregleda neuropsihijatra, moja svekrva nema demenciju.
Ima Parkinsonovu i ranu fazu Alchajmerove bolesti, i neku organski uslovljenu sumanutnost, sličnu šizofreniji.
Kako dugo nismo mogli da zakažemo pregled neuropsihijatra (ni privatno), ja sam joj u dogovoru sa mužem i decom počela da dajem rispolept od 1mg i u podne, umesto samo ujutru, jer je bila nemoguća. Plakala je i tražila da je vodimo kući, stalno je pitala ko je ta žena koja mi pomaže (ne postoji nikakva žena), pričala kako spava u komšiluku... I situacija se znatno popravila. Doktorka je rekla da rispolept nastavi da pije tako 2x dnevno, i uvela joj lekove za Parkinsonovu bolest.
Rekla nam je da je vodimo kod očnog lekara, i da na osnovu teško oštećenog vida podnesemo zahtev za tuđu negu i pomoć, jer na osnovu njenog izveštaja nećemo dobiti.
Na nekom testu, od mogućih 28 bodova moja svekrva ima 14, a trebalo bi da ima manje od 10 da bi dobila tuđu negu i pomoć.
Meni je to vodanje po lekarima prevelika gnjavaža, još ako je budemo morali voditi u Novi Sad na komisiju, tako da ćemo možda i odustati od tuđe nege.
Bitnije mi je ako joj je potrefila terapiju, jer stvarno nismo znali šta da radimo. :sad2:
 
Zadovoljna domacica:
Posle pregleda neuropsihijatra, moja svekrva nema demenciju.
Ima Parkinsonovu i ranu fazu Alchajmerove bolesti, i neku organski uslovljenu sumanutnost, sličnu šizofreniji.
Kako dugo nismo mogli da zakažemo pregled neuropsihijatra (ni privatno), ja sam joj u dogovoru sa mužem i decom počela da dajem rispolept od 1mg i u podne, umesto samo ujutru, jer je bila nemoguća. Plakala je i tražila da je vodimo kući, stalno je pitala ko je ta žena koja mi pomaže (ne postoji nikakva žena), pričala kako spava u komšiluku... I situacija se znatno popravila. Doktorka je rekla da rispolept nastavi da pije tako 2x dnevno, i uvela joj lekove za Parkinsonovu bolest.
Rekla nam je da je vodimo kod očnog lekara, i da na osnovu teško oštećenog vida podnesemo zahtev za tuđu negu i pomoć, jer na osnovu njenog izveštaja nećemo dobiti.
Na nekom testu, od mogućih 28 bodova moja svekrva ima 14, a trebalo bi da ima manje od 10 da bi dobila tuđu negu i pomoć.
Meni je to vodanje po lekarima prevelika gnjavaža, još ako je budemo morali voditi u Novi Sad na komisiju, tako da ćemo možda i odustati od tuđe nege.
Bitnije mi je ako joj je potrefila terapiju, jer stvarno nismo znali šta da radimo. :sad2:
Kliknite za proširenje...
Šta od lekova za parkinsona?
Madopar, bromokriptin, rivortril ?
To je kombinacija koja je moju mamu držala pod kontrolom preko 30 godina, a otprilike joj je bila takva početna dijagnoza.
 
A kod nas strahota sa svekrvom.
Par nedelja ima velike modrice po telu i neće kod lekara.
Juče nije mogla da ustane i noge su joj skroz bile crne.
Pozovemo hitnu, odvezu je, odem i ja u to urgentno. Trajalo je otprilike 5 sati, jer oni je unesu pa kad koji lekar specijalista stigne, ispregleda je.
Nije dobro, sumnjaju na leukemiju, ostala je u bolnici, znaće se konkretno za koji dan kad odrade sve preglede.
U međuvremenu doneli beživotnog dečaka od 11 godina, otac bio u čekaonici sa nama. Na žalost, preminuo je, a to su mu javili tek posle sat i po. Baš me pogodilo. Samohrani otac, žena ih napustila kad je sin imao godinu dana. Nema ni svoje roditelje, nikoga da mu da podršku, a sestra mu saopštila takvu vest ,kao da im je nestalo kafe u kafematu. Izgubio je sve što je imao u životu. Izašao je iz čekaonice, nikoga nije ni telefonom pozvao, otišao je ko zna gde ...
Zar u takvim situacijama ne treba da postoji neki psiholog ili stručna osoba da provede neko vreme sa njim ?
 
Sveki na hematologiji, definitivno jeste leukemija i to izgleda vrlo progresivna. U ponedeljak je šalju za NS na još neke analize, kako bi joj odredili terapiju, ali to meni ne deluje kao da bi išta moglo pomoći.
Puca psihički, zove me svakih pola sata, priča iste stvari, a posete nisu dozvoljene zbog korone.
Mislila sam da mi je teško bilo sa majkom, e pa, teško mi je i kad nju čujem.
Zašto kraj života mora da bude tako nedostojanstven i bolan ?
 
Juče uz debelu vezu smo uspeli da uđemo kod nje na 3 minuta.
I ,kao što ranije pisah o njenoj samoživosti i poganosti, i za ta tri minuta, uspela je da se iskaže.
Reče "pitaju me sestre, zar ti nemaš snaju, nego ti samo sin dolazi".
Nije ni svesna koliko je potrebno veze da bi joj i on ušao na tri minuta.
A ne zove telefonom njega noću, nego mene. Noćas samo sedam poziva...
 
Preminula je...
Kratka ali teška bolest, leukemija, koja je izazvala i upalu pluća, je okončala njene muke.
Život je završila u Novosadskoj bolnici.
Nadam se da će joj Bog pružiti upokojenje kakvo je želela.
Potrudićemo se da u životu ispunimo njene želje koje je imala dok je još razum služio.
Osim tekućih obaveza koje sve ovo nosi, preuzimamo na sebe njenu poćerku sa kojom je živela. Ona je osoba sa posebnim potrebama od 56 godina i blagim oblikom Daunovog sindroma.
I do sad smo brinuli o njoj, ali je ipak bila najviše upućena na svekrvu.
Nadam se da priča sa njom neće dospeti na ovu temu.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top