Demencija

[sasandra]

Isto bih postupila. Beznadezna sam

Bre, što volim kad si tu

 

[arabeska11]

Mozda je vreme da mamu pogleda neuropsihijatar I da malo promeni terapiju. Mozda bi samo trebalo promeniti raspored davanja lekova u toku dana. Dobro je sto moze da te pozove, ali nekada to bude opterecenje za dementnog. Veruj mi da sam se svim silama trudila da sto duze moze mama sama da se javi, ali sam shvatila u jednom trenutku da je to vise uznemirava nego sto je raduje. Probaj da angazujes nekog iz komsiluka da joj pomogne ili da skrenes paznju osoblju ili da preuzmes da samo ti nju zoves I da joj kazes da ces uvek zvati. Stvari koje su nama krajnje jednostavne, dementnima mogu biti veeeeeliki problem. Kao sto je prepoznavanje kreveta. Cak I uzimanje hrane. Danas sam zvala maminu komsinicu I ona kaze da mama nije htela da pojede kroasan a I da je jutros slabo jela, kako kazu njene cimerke. Zamolim komsinicu da joj otkida parcice kroasana I stavlja u usta. Sve je pojela. Mama ija vec neko vreme imamo uobicajene recenice, koje nju raduju I drzimo se tog scenarija, uz povremeno pominjanje jos necega. ne preterujem sa recima, ali ona nekada izgovori rec ili recenicu koja je kao iz enciklopedije.. Pokusaji da se drzimo toga samo dovode do njenog opterecivanja I zbunjenosti I nervoze.Moram da se prilagodjavam njenim mogucnostima I da pratim dokle mozemo da idemo razgovoru. Izbacujem sve sto je uznemirava. A mama me odusevi kada postavi sama neko pitanje za koje sam mislila da je za nju previse tesko. Recimo * Kad vidim koliko radis dusa mi se kida. E, jado moja. Nismo mi nekada toliko radili. Jesi jela nesto? Jel ti hladno tamo?* A onda nastavlja *A jesi ti buba marica?* I ja se istopim od ljubavi, pa cmokcem u slusalicu I kazem da je ona moja buba-marica I da mi donosi srecu. A mama kaze *A kako ce buba-mara da doleti kad nema krila?* Onda joj ja kazem da cu doci I da cemo uzivati nas dve I da smo jedna drugoj najvaznije... i placem od srece sto joj mozemo da cvrkucemo I cokcemo. I od tuge. A mama kaze *Kad mi poljubis taj cmok, ja rastem odmah!

Terapija joj je promenjena negde u martu. Svakako planiram još jedan pregled neuropsihijatra negde u junu. Postoji mogućnost da ona ne uzima sve lekove, već da pravi selekciju. Tako mi je ona objasnila, ne znam koliko joj se može verovati. Skrenula sam pažnju osoblju i sada će pažljivije pratiti da li uzima sve lekove, a ne da joj se ostave negde u sobi. Ovih dana deluje pribranije, ponavlja ista pitanja, ali ne halucinira. Telefon ću joj ukinuti, ako budem primetila da je uznemirava. Ne insistiram da ona zove, ja se s njom čujem jednom ili dva puta dnevno. Njoj znači da može da me okrene kada uoči neki problem ili kada se seti šta treba da se donese, ili kada se uželi priče. Ako bih joj oduzela telefon, to bi nju mnogo više pogodilo nego što ju telefon sada na bilo koji način uznemirava. Kada se to dogodi, sigurno da ću skloniti telefon. Cimerka joj pomaže koliko može i na tome sam joj zahvalna, ali insistiram da ne preteruje i ne radi ono što ne može jer ne bih volela da se premori oko mame, da padne dok joj pomaže i sl. Govorim joj da zapravo ne mora ništa oko mame, jer je to dužnost doma, a ne njena. Međutim, na spratu su svi upućeni na pomoć i ne vidim koga bih mogla da angažujem, sve i da hoću. Dom je privatni, tako da tu nema sredovečnih žena koje trenutno nemaju kud, malo su psihički labilne, ali su fizički u stanju da se brinu o drugom pacijentu itd. Verujem da bi i uprava doma i rodbina bili iznenađeni kada bi shvatili da se tu meša neko od korisnika. Mama je, uz to, prilično nepoverljiva, tu i tamo mi ispreda čitave teorije zavere o krađama, udruživanjima protiv nje itd. Sestre prepoznaje po uniformi, zna još po nekog od zaposlenih u domu, ne druži se ni sa kim osim sa cimerkom, sa ostalima je na dobar dan i misli da je svi ogovaraju. Jede samostalno, sestre joj pomažu oko higijene i oblačenja, ponekad ja okrenem njihov telefon i zamolim za neku dodatnu pomoć ili ako hoću da proverim nešto što sam čula od mame. U poslednje vreme naši razgovori postaju sve više stereotipni, izbegavam sve što bi moglo da je uznemiri, odgovaram na pitanja što kraće i konkretnije. Važno mi je da očuvam dobru atmosferu i raspoloženje koliko je moguće, ne pričam joj o svojim problemima i brigama, zdravlju ili bilo čemu što bi moglo da je sekira. Ona ionako svuda vidi probleme, brine za sve nas, pokušava da da savet, pa ne moram dodatno da podgrevam njene crne misli (pored svega je i depresivna, terapija deluje koliko je to moguće, ti se lekovi redovno menjaju (mislim da smo na trećem ili četvrtom antidepresivu), ali tu, kao i kod demencije, čuda nema jer ona nije svesna svoje bolesti. Ovog meseca idemo na komisiju za tuđu negu i pomoć. Javiću kako je bilo i kako smo prošle.

 

[bezuslovna ljubav]

Terapija joj je promenjena negde u martu. Svakako planiram još jedan pregled neuropsihijatra negde u junu. Postoji mogućnost da ona ne uzima sve lekove, već da pravi selekciju. Tako mi je ona objasnila, ne znam koliko joj se može verovati. Skrenula sam pažnju osoblju i sada će pažljivije pratiti da li uzima sve lekove, a ne da joj se ostave negde u sobi. Ovih dana deluje pribranije, ponavlja ista pitanja, ali ne halucinira. Telefon ću joj ukinuti, ako budem primetila da je uznemirava. Ne insistiram da ona zove, ja se s njom čujem jednom ili dva puta dnevno. Njoj znači da može da me okrene kada uoči neki problem ili kada se seti šta treba da se donese, ili kada se uželi priče. Ako bih joj oduzela telefon, to bi nju mnogo više pogodilo nego što ju telefon sada na bilo koji način uznemirava. Kada se to dogodi, sigurno da ću skloniti telefon. Cimerka joj pomaže koliko može i na tome sam joj zahvalna, ali insistiram da ne preteruje i ne radi ono što ne može jer ne bih volela da se premori oko mame, da padne dok joj pomaže i sl. Govorim joj da zapravo ne mora ništa oko mame, jer je to dužnost doma, a ne njena. Međutim, na spratu su svi upućeni na pomoć i ne vidim koga bih mogla da angažujem, sve i da hoću. Dom je privatni, tako da tu nema sredovečnih žena koje trenutno nemaju kud, malo su psihički labilne, ali su fizički u stanju da se brinu o drugom pacijentu itd. Verujem da bi i uprava doma i rodbina bili iznenađeni kada bi shvatili da se tu meša neko od korisnika. Mama je, uz to, prilično nepoverljiva, tu i tamo mi ispreda čitave teorije zavere o krađama, udruživanjima protiv nje itd. Sestre prepoznaje po uniformi, zna još po nekog od zaposlenih u domu, ne druži se ni sa kim osim sa cimerkom, sa ostalima je na dobar dan i misli da je svi ogovaraju. Jede samostalno, sestre joj pomažu oko higijene i oblačenja, ponekad ja okrenem njihov telefon i zamolim za neku dodatnu pomoć ili ako hoću da proverim nešto što sam čula od mame. U poslednje vreme naši razgovori postaju sve više stereotipni, izbegavam sve što bi moglo da je uznemiri, odgovaram na pitanja što kraće i konkretnije. Važno mi je da očuvam dobru atmosferu i raspoloženje koliko je moguće, ne pričam joj o svojim problemima i brigama, zdravlju ili bilo čemu što bi moglo da je sekira. Ona ionako svuda vidi probleme, brine za sve nas, pokušava da da savet, pa ne moram dodatno da podgrevam njene crne misli (pored svega je i depresivna, terapija deluje koliko je to moguće, ti se lekovi redovno menjaju (mislim da smo na trećem ili četvrtom antidepresivu), ali tu, kao i kod demencije, čuda nema jer ona nije svesna svoje bolesti. Ovog meseca idemo na komisiju za tuđu negu i pomoć. Javiću kako je bilo i kako smo prošle.

Cudno mi je da u privatnom domu nisu sami primetili I preduzeli nesto u vezi sa nesnalazenjem pri uzimanju terapije. Sto pre insistiraj da osoblje saceka dok tvoja mama poopije lekove, da joj ne ostavljaju da sama uzima. Nikakao. I moja mama je uvek bila brizna I ophrvana crnim slutnjama. I sada zna da ponavlja da je neko nestao ili gde je do sada ili da me napadne da sam odskitala ... ili da preti *Kad ja uzmem stap, ti ces da vidis! Samo skitas, a ja ne znam gde da te trazim.* Cesto pobrka koga trazi, da li sam to ja ili neko od njenih sestara ili njena pokojna majka otac... Mojoj mami nikada nisu davali antidepresiv. Ja sam promenila za sebe 3 vrste. Od prvog sam bila skroz sedirana I neupotrebljiva. Kaze mi moja doktorica da je tako pokusavala da me smiri, jer se ja u depresiji raspadam od posla I jurnjave. Nikako mi nije odgovarao taj seroxat. Sad uzimam pola doze od propisane, nekog treceg leka. Cini mi se da postoje odredjeni antidepresivi za stare I da tu treba biti obazriv. Mislim da sam to negde procitala, jer su jedno vreme ukazivali u domu na to da je moja mama depresivna. Psiholog se nesto petljao, a nije ni pokusavao psiholoskim metodama da je animira. Draga, odlicno se ti snalazis. Samo mi se ne svidja to sto si napisala o osoblju u privatnom domu. Mozda zato sto nemam to iskustvo I navikla sam da stalno nesto zahtevam u drzavnom domu I da nadzirem non-stop... Nemoj joj uzimati telefon, dok god moze da se javi. Nisam na to ni mislila. Ali ja sam u jednom trenutku morala da kazem da je telefon u servisu na popravci. To je bila blago receno opsesija telefonom 24h, a bez realnih mogucnosti da uopste ubode I jedno dugme kako treba. Zamenili smo fiksnim, za koji se odmah vezala I lepo se javljala kada zvoni. Onda je pocela posle par meseci da ga popravlja ili da spava sa slusalicom ispod glave. Kad se setimkoliko sam se potresla kada sam je zatekla pri poseti kako lezi sa slusalicom ispod obraza. Boze, kako sam plakala I kako sam se pokidala. Evo I sada mi idu suze. Nikada necu sebi oprostiti sto nisam pored nje!Koliko god da znam da je tako moralo... Posle ga je skroz zaboravila. Povremeno bi veselo poskocila kada zazvoni, jer smo proballi da je ucimo da se javi. *Slusaj zvoni! Jao sto lepo zvoni!*, a I ne gleda u telefon, vec nege u daljinu. Kazem joj da se javi, a ona odgovara *sto da se javim kad ovako lepo zvoni*. Mozda je mislila da je radio ili transistor, pitam se sada. I izgledam sebi smesno koliko sam se trudila da joj ostane u secanju kako da se javi. Cak sam I pisala na zidu objasnjenje. Nista nije pomagalo. Uzivala je da cuje kako zvoni.Onda su se ukljucile cimerke I komsinice da pomognu. Mozda je to bila uvertira pred sadasnju fiksaciju muzikom. Cudo jedno koliko joj prija. Da li si pokusala tvoju mamu da ukljucis u domu u neke aktivnosti. Ili nema toga u privatnom domu?
Mislim da oni treba da budu kompetentni da procenju potrebe I mogucnosti dementnog, kao I da tebi ukazuju na potrebu za vecom podrskom mami. Da li u tom domu ima negovatelja? Koliko sam te razumela, medicinsko osoblje hrani korisnika.

 

[arabeska11]

Cudno mi je da u privatnom domu nisu sami primetili I preduzeli nesto u vezi sa nesnalazenjem pri uzimanju terapije. Sto pre insistiraj da osoblje saceka dok tvoja mama poopije lekove, da joj ne ostavljaju da sama uzima. Nikakao. I moja mama je uvek bila brizna I ophrvana crnim slutnjama. I sada zna da ponavlja da je neko nestao ili gde je do sada ili da me napadne da sam odskitala ... ili da preti *Kad ja uzmem stap, ti ces da vidis! Samo skitas, a ja ne znam gde da te trazim.* Cesto pobrka koga trazi, da li sam to ja ili neko od njenih sestara ili njena pokojna majka otac... Mojoj mami nikada nisu davali antidepresiv. Ja sam promenila za sebe 3 vrste. Od prvog sam bila skroz sedirana I neupotrebljiva. Kaze mi moja doktorica da je tako pokusavala da me smiri, jer se ja u depresiji raspadam od posla I jurnjave. Nikako mi nije odgovarao taj seroxat. Sad uzimam pola doze od propisane, nekog treceg leka. Cini mi se da postoje odredjeni antidepresivi za stare I da tu treba biti obazriv. Mislim da sam to negde procitala, jer su jedno vreme ukazivali u domu na to da je moja mama depresivna. Psiholog se nesto petljao, a nije ni pokusavao psiholoskim metodama da je animira. Draga, odlicno se ti snalazis. Samo mi se ne svidja to sto si napisala o osoblju u privatnom domu. Mozda zato sto nemam to iskustvo I navikla sam da stalno nesto zahtevam u drzavnom domu I da nadzirem non-stop... Nemoj joj uzimati telefon, dok god moze da se javi. Nisam na to ni mislila. Ali ja sam u jednom trenutku morala da kazem da je telefon u servisu na popravci. To je bila blago receno opsesija telefonom 24h, a bez realnih mogucnosti da uopste ubode I jedno dugme kako treba. Zamenili smo fiksnim, za koji se odmah vezala I lepo se javljala kada zvoni. Onda je pocela posle par meseci da ga popravlja ili da spava sa slusalicom ispod glave. Kad se setimkoliko sam se potresla kada sam je zatekla pri poseti kako lezi sa slusalicom ispod obraza. Boze, kako sam plakala I kako sam se pokidala. Evo I sada mi idu suze. Nikada necu sebi oprostiti sto nisam pored nje!Koliko god da znam da je tako moralo... Posle ga je skroz zaboravila. Povremeno bi veselo poskocila kada zazvoni, jer smo proballi da je ucimo da se javi. *Slusaj zvoni! Jao sto lepo zvoni!*, a I ne gleda u telefon, vec nege u daljinu. Kazem joj da se javi, a ona odgovara *sto da se javim kad ovako lepo zvoni*. Mozda je mislila da je radio ili transistor, pitam se sada. I izgledam sebi smesno koliko sam se trudila da joj ostane u secanju kako da se javi. Cak sam I pisala na zidu objasnjenje. Nista nije pomagalo. Uzivala je da cuje kako zvoni.Onda su se ukljucile cimerke I komsinice da pomognu. Mozda je to bila uvertira pred sadasnju fiksaciju muzikom. Cudo jedno koliko joj prija. Da li si pokusala tvoju mamu da ukljucis u domu u neke aktivnosti. Ili nema toga u privatnom domu?
Mislim da oni treba da budu kompetentni da procenju potrebe I mogucnosti dementnog, kao I da tebi ukazuju na potrebu za vecom podrskom mami. Da li u tom domu ima negovatelja? Koliko sam te razumela, medicinsko osoblje hrani korisnika.

Što se lekova tiče, nisu oni toliko nemarni, koliko ona ima želju da smanji lekove jer smatra da su nepotrebni. Misli da joj to sestre daju samoinicijativno, a ne da su ih prepisali doktori. Zamolila sam da obrate pažnju na to, i ove nedelje mi deluje bistrije, moguće da to ima neke veze. Proveravam koliko mogu, većina stvari je o.k., reagujem kada mislim da nešto mamu može da ugrozi, a ne zbog toga što se meni ovo ili ono sviđa ili ne. Par puta se ispostavilo da ono što čujem od mame ili mislim da primećujem baš i nije tako. Oni sve upisuju u knjigu, kako redovne procedure, tako i vanredne događaje, promene u ponašanju itd, tako da ih ponekad samo zamolim da provere ponešto. Kada samo pomislim koliko bi ona bila u lošijem stanju kod kuće, sa mnogo više stresa i za nju i za mene, onda se naprasno smanje naleti griže savesti. Antidepresiv ona mora da pije jer je bez njega bukvalno u paklu, počela je da ga pije kod kuće i bila je vidna promena nabolje u smislu normalnije komunikacije, sa manje verbalne agresije, ispada, histeričnih napada i svega što je bilo problem i za nju i za mene. Kako god, ona je za ove dve godine fizički i psihički stabilnija nego pre, kognitivno lošije, ali makar ne ugrožava sebe i druge zbog toga (sve smo prošli: uključene ringle, zagorela hrana, problem sa brojevima, vrednošću novca, naopako obučena garderoba, nesnalaženje oko higijene, padovi, svađalačko raspoloženje itd.). Većina tih stvari je u domu nestala jer je bila uzrokovana neredovnim dnevnim rasporedom i njenim odbijanjem saradnje oko toga u kućnim uslovima.

Što se tiče razlike privatni / državni dom, to je kao sa fakultetima, ima dobrih i loših svuda. U Beogradu je nemoguća misija dobiti mesto u državnom domu u kratkom roku bez debele veze, a nama je gorelo pod nogama. Ovde se uklopila, to što ne učestvuje u radionicama i drugim aktivnostima (kojih ima) i što se slabo druži jeste šteta, ali smo i osoblje doma (psiholog, soc. radnik, sestre) i ja bezbroj puta pokušavali da je ubedimo da bi trebalo da se malo aktivira. Ništa ne pomaže, jednostavno pruža otpor (verbalni), nalazi stotinu razloga, pa smo digli ruke. Svaki put je zovu, ona svaki put odbije. Gleda TV, sluša šta joj priča cimerka, sestre svaki čas ulaze da vide kako je, ja je zovem telefonom, i tu i tamo još po neko (mada sve ređe), i tako joj prođe dan. Žao mi je zbog toga, ali ne znam šta bih mogla da preduzmem. Njena demencija nije takva da je u nekom svom svetu, da misli da ima 15 godina i da sam joj ja sestra. Sve nas poznaje i prepoznaje, ponešto prati i u vestima i komentariše, ali ne može da sklopi više od dve do tri rečenice u nizu, posle toga više ne zna šta je htela da kaže. Dolasci kući su i njoj zamorni, pa mnogo manje insistira na njima. Posle dva-tri sata sama traži da se vrati u dom.

Zaboravih da objasnim, ona jede samostalno. Naravno, ima negovatelja, oni bi joj pomogli da ona nije u stanju da to uradi. Pomažu joj u svemu što ona ne može.

 

[sonjche]

U medjuvremenu jos nekoliko poseta msmi. Njeno radpolozenje promenljivo, kao i vreme. Najgore mi je kad "veže" nekoliko poseta u bukvalno očajnom stanju, kad se sve svede na njen plač i zapomaganje i moje bezuspešno nastojanje da je smirim. Kao da se njeno raspoloženje prenese na mene i ja postanem beskrajno tužna.
Danas je bila pospama, dosli smo posle rucka, pa joj je razovor teze pao. Nasmejala me kad mi je na pitanje sta je danas radila, odgovorila da je isla na bazen i plivala kao riba. Inace je neplivac, ali je danas na redu bilo kupanje, pa je ona to tako povezala.
Tata se malo smirio, shvata tezinu siruacije, ali opet mu padaju razne ideje...u svakom slucaju nema premestaja.
Interesantno je da zene koje u u sobi sa mamom, uopste medjusobno ne komuniciraju. Pitah majku da li prica sa cimerkama, ona kaze da nema s kim. Sve tri su dementne, jedna je pokretna, a druga nepokretna kao i mama.
Najbitnija stvar koja me vezuje za ovaj centar je upravo prisustvo svih specijalista, kao i pratece opreme, osim skenera i MR. Stogod trebalo, nema nosenja, vozenja, vracanja i sl.
Negovatelji su korektni, ima tu propusta, kadkad intervenisem kod njih, ali i kod doktora. Imam duboko uvazavanje za njihov posao te neke stvari razumem, ali donekle.

 

[sasandra]

Nikada necu sebi oprostiti sto nisam pored nje!

Da te nisam čula! Ne postoji bolje mesto za dementne, a, mislim, ni za obične zdrave stare ljude, od doma. Svakome treba društvo njegovih godina, čak i kad mu nega ne treba, a i zdravima kad dođu u te godine treba nega. Mi smo zatucan narod, siromašan pre svega, tako da je kod nas uobičajeno da se na stare ne troši, uz izgovor da im je bolje sa njihovom decom. Nit imamo iste ritmove, niti interesovanja, unučićima su dosadni, a njima su unučići zamorni... Danas sam slušala ćerku malo stariju od nas koja besni što njena majka, već u ozbiljnim godinama, stalno priča o stvarima koje su se dešavale kad je ona bila mlada, ispljuva žena majku, kaže kako je sebična, ne zanimam je ni ja ni moja deca... Sirota baka, sad treba da ih sluša i sa njima razgovara o kreditima u švajcarcima ili o tabletima i telefonima. Ako su bolesni, dovede im se neka žena, to je ono sa čim ja trenutno muku mučim, mi ne možemo da nađemo ni jednu ženu koja se bavi čuvanjem starih a da sa njom ima šta da se popriča. Mojoj mami za sad treba društvo a ne spremačica, medicinska sestra, kuvarica... I, svaki dan me pita kad će u dom, posebno kad napravi neku glupost ili ukapira da mi je naporna.

Što se tiče privatnih i državnih, moj tata je bio u privatnom i što se tiče rada sa korisnicima, tamo od toga nije bilo ništa, jednostavno je bilo premalo osoblja, a ti zaposleni su padali na nos od teškog fizičkog rada oko nepokretnih kao moj tata. Imate tu priču na temi o domovima, javljao se neki čika-insajder, slično je i po fensi domovima u Beogradu. Mog tatu, mutavog i nepokretnog su sestre obožavale, pa su mu posvećivale najviše pažnje, ali je on bio takav čovek. Ja sam u svakoj poseti išla u sobu za sestre da se ispričam s njima, kupovala im sitnice, hvalila ih... Meni je bilo važno da je čist, da nema rane od ležanja, da ga neko lepo nahrani. Kad mama ode u dom, ne mogu da očekujem da neka sestra sedi s njom i razgovara pre nego da pomogne nekome ko ne može sam ni da se počeše. Volela bih da živim u zemlji gde vlasnici ne zapošljavaju samo onoliko ljudi koliko mora da bude da se sve ne raspadne. Svi znamo kako je sa dementnima, jedan animator treba da radi samo sa par pacijenata, ali od toga nema ništa, nego kako se ko snađe. Ko je bio alapača kao moj tata će i mutav da se da zagovara sve, a ko je ćutljiv kao moja mama zavisiće od cimerki jer će negovateljica da joj da da jede i da završi s njom, srećna što nema tu više posla i da odjuri dalje da menja pelene.

 

[sonjche]

To 'Nikada sebi necu oprostiti...' stalno je prisutno. Kad sednem sama sa sobom i trezveno razmislim, znam da je ovakvo resenje najbolje. Ipak, cesto se pitam kako se drugi bore sa tim, da li je postojalo i drugo resenje. Osecam se bespomocno i porazeno, kao da sam pala na velikom zadatku...Onda pogledam svoju dobru decu, muza i shvatim da nije sve crno.
@sasandra ti si apsolutno u pravu, tvoje reci tese, no covek se vazda preispituje..

 

[sasandra]

Nisam ja ovo pisala da tešim nego da vam otvorim oči

Stvar je u tome što Alchajmer zeza sve nas stalnom "sad me vidiš - sad me ne vidiš" igrom. Stalno smo izložene momentima kad nam mame (i tetka ) progledaju i iste su kao kad su bile zdrave, pa se nadamo da nešto može da se poboljša. Ne može ništa da se poboljša, to je to. Ovde imamo drugarice koje su na temi od početka, ne znam da li ste vi koje ste došle kad i ja čitale sve, ali je meni najjasnije predočilo ovu bolest pisanje člana koji je negovao starog oca u porodičnoj kući. Deka je stalno tražio da ide kući iako je bio u kući u kojoj se rodio. Kad ga je sin pitao gde je ta kuća, on je izdeklamovao adresu kuće u kojoj su bili. Sa tim se mi borimo i nemamo lek. Jedini lek je da im obezbedimo, u okviru mogućnosti, najbolje uslove za život. Da su čisti, siti, bezbedni i u društvu. Neko ima para da bira dom, neko ima veliku porodicu koja želi da se angažuje pa svi pomažu, neko je snalažljiv pa izvuče iz državnog doma najviše što može... U svakom slučaju, da nas ne interesuju mi ne bi bile ovde, a i naše mame bi negde sad tumarale i svi bi, počevši od nas, pričali "ma pusti je, baba izlapela, eto, šta da se radi, godine su to".

Evo, za utehu, mislim da sam to već pisala, al moram da se ponovim. Razgovaramo moja blesa i ja o njenom budućem domu. Ja navodim kao bitan uslov za izbor da je blizu (kod nas u gradu nema više privatnog doma, a u državnom je lista čekanja da ja mogu odmah sebi da upišem mesto) da mogu da je često obilazim.
Ona kaže: "To uopšte nije bitno"
Ja: "Kako nije, to je najvažnije"
Ona: "Što da se cimaš kad ja neću ni da znam ko si"
Onda umire od smeha, kao zeznula me, a obe znamo da nas to čeka. Al se smejemo, to nam je što nam je.

 

[bezuslovna ljubav]

Da te nisam čula! Ne postoji bolje mesto za dementne, a, mislim, ni za obične zdrave stare ljude, od doma. Svakome treba društvo njegovih godina, čak i kad mu nega ne treba, a i zdravima kad dođu u te godine treba nega. Mi smo zatucan narod, siromašan pre svega, tako da je kod nas uobičajeno da se na stare ne troši, uz izgovor da im je bolje sa njihovom decom. Nit imamo iste ritmove, niti interesovanja, unučićima su dosadni, a njima su unučići zamorni... Danas sam slušala ćerku malo stariju od nas koja besni što njena majka, već u ozbiljnim godinama, stalno priča o stvarima koje su se dešavale kad je ona bila mlada, ispljuva žena majku, kaže kako je sebična, ne zanimam je ni ja ni moja deca... Sirota baka, sad treba da ih sluša i sa njima razgovara o kreditima u švajcarcima ili o tabletima i telefonima. Ako su bolesni, dovede im se neka žena, to je ono sa čim ja trenutno muku mučim, mi ne možemo da nađemo ni jednu ženu koja se bavi čuvanjem starih a da sa njom ima šta da se popriča. Mojoj mami za sad treba društvo a ne spremačica, medicinska sestra, kuvarica... I, svaki dan me pita kad će u dom, posebno kad napravi neku glupost ili ukapira da mi je naporna.

Što se tiče privatnih i državnih, moj tata je bio u privatnom i što se tiče rada sa korisnicima, tamo od toga nije bilo ništa, jednostavno je bilo premalo osoblja, a ti zaposleni su padali na nos od teškog fizičkog rada oko nepokretnih kao moj tata. Imate tu priču na temi o domovima, javljao se neki čika-insajder, slično je i po fensi domovima u Beogradu. Mog tatu, mutavog i nepokretnog su sestre obožavale, pa su mu posvećivale najviše pažnje, ali je on bio takav čovek. Ja sam u svakoj poseti išla u sobu za sestre da se ispričam s njima, kupovala im sitnice, hvalila ih... Meni je bilo važno da je čist, da nema rane od ležanja, da ga neko lepo nahrani. Kad mama ode u dom, ne mogu da očekujem da neka sestra sedi s njom i razgovara pre nego da pomogne nekome ko ne može sam ni da se počeše. Volela bih da živim u zemlji gde vlasnici ne zapošljavaju samo onoliko ljudi koliko mora da bude da se sve ne raspadne. Svi znamo kako je sa dementnima, jedan animator treba da radi samo sa par pacijenata, ali od toga nema ništa, nego kako se ko snađe. Ko je bio alapača kao moj tata će i mutav da se da zagovara sve, a ko je ćutljiv kao moja mama zavisiće od cimerki jer će negovateljica da joj da da jede i da završi s njom, srećna što nema tu više posla i da odjuri dalje da menja pelene.

*Ljubim ti puno cmokica*, draga moja

- - - - - - - - - -

Nisam ja ovo pisala da tešim nego da vam otvorim oči

Stvar je u tome što Alchajmer zeza sve nas stalnom "sad me vidiš - sad me ne vidiš" igrom. Stalno smo izložene momentima kad nam mame (i tetka ) progledaju i iste su kao kad su bile zdrave, pa se nadamo da nešto može da se poboljša. Ne može ništa da se poboljša, to je to. Ovde imamo drugarice koje su na temi od početka, ne znam da li ste vi koje ste došle kad i ja čitale sve, ali je meni najjasnije predočilo ovu bolest pisanje člana koji je negovao starog oca u porodičnoj kući. Deka je stalno tražio da ide kući iako je bio u kući u kojoj se rodio. Kad ga je sin pitao gde je ta kuća, on je izdeklamovao adresu kuće u kojoj su bili. Sa tim se mi borimo i nemamo lek. Jedini lek je da im obezbedimo, u okviru mogućnosti, najbolje uslove za život. Da su čisti, siti, bezbedni i u društvu. Neko ima para da bira dom, neko ima veliku porodicu koja želi da se angažuje pa svi pomažu, neko je snalažljiv pa izvuče iz državnog doma najviše što može... U svakom slučaju, da nas ne interesuju mi ne bi bile ovde, a i naše mame bi negde sad tumarale i svi bi, počevši od nas, pričali "ma pusti je, baba izlapela, eto, šta da se radi, godine su to".

Evo, za utehu, mislim da sam to već pisala, al moram da se ponovim. Razgovaramo moja blesa i ja o njenom budućem domu. Ja navodim kao bitan uslov za izbor da je blizu (kod nas u gradu nema više privatnog doma, a u državnom je lista čekanja da ja mogu odmah sebi da upišem mesto) da mogu da je često obilazim.
Ona kaže: "To uopšte nije bitno"
Ja: "Kako nije, to je najvažnije"
Ona: "Što da se cimaš kad ja neću ni da znam ko si"
Onda umire od smeha, kao zeznula me, a obe znamo da nas to čeka. Al se smejemo, to nam je što nam je.

Dobro je sto te slusa I nije agresivna. Retkost je da dementni budu tako spremni na saradnju. A jel takva bila I pre bolesti? Volela da se sali? Sta pije od lekova sada?

 

[pahuljicagm]

To 'Nikada sebi necu oprostiti...' stalno je prisutno. Kad sednem sama sa sobom i trezveno razmislim, znam da je ovakvo resenje najbolje. Ipak, cesto se pitam kako se drugi bore sa tim, da li je postojalo i drugo resenje. Osecam se bespomocno i porazeno, kao da sam pala na velikom zadatku...Onda pogledam svoju dobru decu, muza i shvatim da nije sve crno.
@sasandra ti si apsolutno u pravu, tvoje reci tese, no covek se vazda preispituje..

...... Sve si rekla.....
Verovatno se sve isto osecamo. samo su varijacije na temu u pitanju

 

[pahuljicagm]

Nisam ja ovo pisala da tešim nego da vam otvorim oči

Stvar je u tome što Alchajmer zeza sve nas stalnom "sad me vidiš - sad me ne vidiš" igrom. Stalno smo izložene momentima kad nam mame (i tetka ) progledaju i iste su kao kad su bile zdrave, pa se nadamo da nešto može da se poboljša. Ne može ništa da se poboljša, to je to. Ovde imamo drugarice koje su na temi od početka, ne znam da li ste vi koje ste došle kad i ja čitale sve, ali je meni najjasnije predočilo ovu bolest pisanje člana koji je negovao starog oca u porodičnoj kući. Deka je stalno tražio da ide kući iako je bio u kući u kojoj se rodio. Kad ga je sin pitao gde je ta kuća, on je izdeklamovao adresu kuće u kojoj su bili. Sa tim se mi borimo i nemamo lek. Jedini lek je da im obezbedimo, u okviru mogućnosti, najbolje uslove za život. Da su čisti, siti, bezbedni i u društvu. Neko ima para da bira dom, neko ima veliku porodicu koja želi da se angažuje pa svi pomažu, neko je snalažljiv pa izvuče iz državnog doma najviše što može... U svakom slučaju, da nas ne interesuju mi ne bi bile ovde, a i naše mame bi negde sad tumarale i svi bi, počevši od nas, pričali "ma pusti je, baba izlapela, eto, šta da se radi, godine su to".

Evo, za utehu, mislim da sam to već pisala, al moram da se ponovim. Razgovaramo moja blesa i ja o njenom budućem domu. Ja navodim kao bitan uslov za izbor da je blizu (kod nas u gradu nema više privatnog doma, a u državnom je lista čekanja da ja mogu odmah sebi da upišem mesto) da mogu da je često obilazim.
Ona kaže: "To uopšte nije bitno"
Ja: "Kako nije, to je najvažnije"
Ona: "Što da se cimaš kad ja neću ni da znam ko si"
Onda umire od smeha, kao zeznula me, a obe znamo da nas to čeka. Al se smejemo, to nam je što nam je.

Tetka je od toga imala panican strah. Uzasavala je cinjenica da cu morati da se brinem o njoj, i nikako nisam uspevala da joj objasnim da je meni to potpuno normalno i da ne treba da brine zbog toga.

" Demencija je gora od smrti. Uzela mi je od majke sve sto majka jeste i ostavila telo koje nista ne zna" - covek cija majka boluje od demencije.

 

[sasandra]

*Ljubim ti puno cmokica*, draga moja

- - - - - - - - - -



Dobro je sto te slusa I nije agresivna. Retkost je da dementni budu tako spremni na saradnju. A jel takva bila I pre bolesti? Volela da se sali? Sta pije od lekova sada?

Ma jok, ona je bila uvek kruta i ozbiljna, ovaj nemac je malo doveo u red Sluša i nije agresivna zato što je još dobro, neće to da potraje, još uvek zna da je bolesna pa zato i sluša. Sve će da se okrene onog momenta kad izgubi svest o bolesti, onda će da mi naplati za sve ovo. Inače, ovako pitoma nikad bila nije, sređivale smo njen orman u subotu, sama je određivala stvari za bacanje, a ceo život je sve živo skupljala i pravila magacin od sobe.

Terapija je:
Exelon 9,5
Milgama - 3 puta nedeljno
Folnak - 3 puta nedeljno
B12 - 2 kapsule dnevno
Vigantol - 2 puta nedeljno po 20 kapi
Q10 - 1 dnevno
Curcuma - 1 dnevno (još nismo kupile, skupa je ko đavo)

Možda je nama lakše zato što smo u kratkom vremenskom roku imale takve teške bolesti u užoj porodici, ne znam, lakše je ovo i od raka i od parkinsona, o tragediji koju smo doživele s mojim bratom neću ni da pišem, mlad, zdrav i prav pa mu puče srce kao ništa... Zeznut je život.

 

[beket]

Pa kakva je to skupa kurkuma? Nešto u kapsulama kao lek?

Kasno sam saznala za taj začin, mojoj majci to više ne može biti od pomoći, ali kupila sam za sebe i sviđa mi se, to čak daje atraktivnu žutu boju pirinču ili kuskusu.

 

[sasandra]

Beket, zlatna je izgleda, ova što nam je prepisao je 2670 rsd - 30 kapsula, naravno da nigde ne mogu da vidim specifikaciju koliko kurkume sadrži, našla sam nekog drugog proizvođača za 1900 rsd - 60 kapsula (400mg svaka) i to je onda baš velika razlika. Moram malo da pronjuškam koliko to košta u inostranstvu i da li se nama isporučuju suplementi, znaš gde živimo... Eto šta ću večeras da radim, istražujem on-line kupovinu lekova

 

[sasandra]

Što ja volim ovaj internet!!!

Naručila kapsule, kurkuma 500mg - 60 kom - 5,99$ i Q10 100mg - 60 kom - 9.63$ Malo ću da se načekam dok stignu, ali ću posle da uhvatim ritam koliko putuju do nas. Bemmumiša, u ovoj našoj nedođiji moraš stalno nešto da se snalaziš.

 

[sonjche]

Tri posete, tri razlicita stanja. Prva poseta, mama sva usplahirena posetom. Pocinje da sapatom prica kako treba da se pazimo od njih ( osoblja) , jer ce da nas isteraju kad vide , e sad ne znam bas sta, jer kod te reci ona stane i nikako da je izgovori. Pridje negovateljica i pita mamu, kako je, da li se seca njihovog jutrosnjeg razgovora. Majka je gleda, mislim da nije ni razumela pitanje i kaze joj : "Lepa si ko ikona". U zivotu nisam cula da je neciju lepotu tako poredila.
Ode negivateljica, a mama tera pricu o sklanjanju da nas "ovi" ne bi isterali. Onda sledi konstatacija, kako je najpametnija od svih tamo...
Kazem joj : Ma ajd sto si pametna, ali sto si lepa, lepa ti i kosa, i okice..
A ona meni:Ma sta pricas, lazes me, daj da vidim.
Ja pomislih gde da sad nadjem ogledalo, pa se setih da joj dam mobilni da je snima prednja kamera. Ona ne moze da drzi telefon, ali okrece glavu da se bolje vidi, pa kaze: E , odavde nije lose :-D.
Kad dodjem, obicno joj donesem rucak od kuce, pa tako i ovaj put. Iako je njihov rucak bio pola sata pre posete, ona je zakukala da je gladna, da nista nije jela. Rekoh joj da malo pricamo, pa kasnije da je nahranim, kad me ona u pola recenice prekide: More daj mi to sto si donela!
Kad se nabobala, sve cokćući od slasti, pocese da joj se sklapaju oke, te smo ubrzo otisli.
Druga poseta...Od prvog trenutka prica kao navijena, ali tako tiho, brzo, nerazumljivo, da nemam pojma o cemu se tu radilo. I to je trajalo, trajalo...Čarobe reči su: Hocemo li da ručamo?
Opet ruckala i to dobro, a dok jede ne pitam je nista, strah me je da joj ne zapadne hrana jer je u polusedecem polozaju. I naravno , pred kraj rucka pocne da drema, tako da mogu samo da sedim i gledam je dok spava.
Danasnja se poseta i svela otprilike na to. Kupali su je, pa sam se uplasila kad je videh sa rumenim obrazima gde drema, pomislila sam da nije dobila temperaturu.
Malo je prodrmusljah, ali ona pospana, pogleda me, ali nema sad panike da sto pre isprica sta zeli, samo nastavlja dremku. Do rucka mi bilo zao da je uznemiravam. I ovaj put je ispraznila " manjerke", ali se sve vreme borila da ne zaspi. Kad sam joj dala lekove, iskolacila je oci, jer ne voli da ih pije. Pomislih da ce da ih pljune, jer ih je onako polusnena pocela da zvace umesto da ih guta. Nakon toga je cvrsto zaspala.
Pitah doktorku da li joj daju neki sedativ, odgovor je : Ne, prima uobicajenu terapiju.

 

[pahuljicagm]

Bila sam kod Tetke juce.
Bila je odlicno raspolozena, naravno da sam opet dobila gomilu komplimenata, lepa ja, lepa garderoba i jos lepo mirisem. I kad ce ona da ima tako lepu esarpu kao ja
Prica lepo, mada povremeno ima problem da pronadje odgovarajuce reci - spomenula je juce " bazu podataka" u pravom kontekstu, ali zato nije mogla da se seti kako se kaze maramica vec je crtala prstom kvadrat i pokazivala na nos
Jela je toliko da sam pomislila da ce joj pozliti. Pojela je i svoju i tudju veceru-jedan od korisnika za stolom juce bas nije imao apetit, pa je ona lepo capala sa tanjira sve dok nije sve pojela. Kazu da bas lepo jede.
Vadili su joj krv, sve je odlicno, holesterol joj nikad bolji nije bio,krvna slika dobra. A jede sve po redu. Pisala sam vec o tome.

Poslednjih par odlazaka nije bas bila dobro, ali je bila prehladjena pa nije ni cudo. Sad se vec vraca u neku svoju normalu.Uzivam dok je tako.

BEzuslovna, kako ti je mama?

 

[bezuslovna ljubav]

Bila sam kod Tetke juce.
Bila je odlicno raspolozena, naravno da sam opet dobila gomilu komplimenata, lepa ja, lepa garderoba i jos lepo mirisem. I kad ce ona da ima tako lepu esarpu kao ja
Prica lepo, mada povremeno ima problem da pronadje odgovarajuce reci - spomenula je juce " bazu podataka" u pravom kontekstu, ali zato nije mogla da se seti kako se kaze maramica vec je crtala prstom kvadrat i pokazivala na nos
Jela je toliko da sam pomislila da ce joj pozliti. Pojela je i svoju i tudju veceru-jedan od korisnika za stolom juce bas nije imao apetit, pa je ona lepo capala sa tanjira sve dok nije sve pojela. Kazu da bas lepo jede.
Vadili su joj krv, sve je odlicno, holesterol joj nikad bolji nije bio,krvna slika dobra. A jede sve po redu. Pisala sam vec o tome.

Poslednjih par odlazaka nije bas bila dobro, ali je bila prehladjena pa nije ni cudo. Sad se vec vraca u neku svoju normalu.Uzivam dok je tako.

BEzuslovna, kako ti je mama?

Oooooo, pa tvoja tetka prava sajber devojak. I jos poslusna. Bas se radujem. Moja mama je za vikend bila nervozna, pogotovo u nedelju. Vikendom negovatelji hvataju krivine, a I tako ih malo ima I nisu raspolozeni za posao. Ne svi, ali vecina. Mama oseca prosto kada je ekipa koja se sali I ume sa njom. Toliko se svadjala u nedelju popodne sa jednom cimerkom, koja je ceesto gruba jer je seceras I invalid. A ova moja nece da ucuti. A nece ni ova druga da ucuti. Onda cujem kako cimerka urla da mama sve laze I da je ona kriva za svadju. A mama kaze *Slusaj, slusaj kako lupa. Vidi se da je luda.* Jedva ih nekako smirismo. Videla sam pri posetama da se ta zena cesto izdire na ostale, da nekako dominira. Ne smeju bake da progovore, ova se odmah ostrvi takvom snagom, da se sva zacrveni i udara se rukama po glavi I psuje. Druge bake cute, ali moja mama nece da cuti. U ponedeljak sam zakljucila da joj je stolica okrenuta prema zidu. Posizela sam. Pozvala sam glavnu sestru, ona pita medicinskog tehnicara kako je okrenuta stolica I onda tajac pa tiho izgovara *prema zidu*. Pade mi roletna. Odmah su otisli da je okrenu I popodne je bila lepo raspolozena. Pevusile smo I smejale se. Sinoc je bila nervozna pred spavanje I jutros nije htela da jede, ali je pojela kiflu kasnije. Borba neprestana.

 

[bezuslovna ljubav]

Tri posete, tri razlicita stanja. Prva poseta, mama sva usplahirena posetom. Pocinje da sapatom prica kako treba da se pazimo od njih ( osoblja) , jer ce da nas isteraju kad vide , e sad ne znam bas sta, jer kod te reci ona stane i nikako da je izgovori. Pridje negovateljica i pita mamu, kako je, da li se seca njihovog jutrosnjeg razgovora. Majka je gleda, mislim da nije ni razumela pitanje i kaze joj : "Lepa si ko ikona". U zivotu nisam cula da je neciju lepotu tako poredila.
Ode negivateljica, a mama tera pricu o sklanjanju da nas "ovi" ne bi isterali. Onda sledi konstatacija, kako je najpametnija od svih tamo...
Kazem joj : Ma ajd sto si pametna, ali sto si lepa, lepa ti i kosa, i okice..
A ona meni:Ma sta pricas, lazes me, daj da vidim.
Ja pomislih gde da sad nadjem ogledalo, pa se setih da joj dam mobilni da je snima prednja kamera. Ona ne moze da drzi telefon, ali okrece glavu da se bolje vidi, pa kaze: E , odavde nije lose :-D.
Kad dodjem, obicno joj donesem rucak od kuce, pa tako i ovaj put. Iako je njihov rucak bio pola sata pre posete, ona je zakukala da je gladna, da nista nije jela. Rekoh joj da malo pricamo, pa kasnije da je nahranim, kad me ona u pola recenice prekide: More daj mi to sto si donela!
Kad se nabobala, sve cokćući od slasti, pocese da joj se sklapaju oke, te smo ubrzo otisli.
Druga poseta...Od prvog trenutka prica kao navijena, ali tako tiho, brzo, nerazumljivo, da nemam pojma o cemu se tu radilo. I to je trajalo, trajalo...Čarobe reči su: Hocemo li da ručamo?
Opet ruckala i to dobro, a dok jede ne pitam je nista, strah me je da joj ne zapadne hrana jer je u polusedecem polozaju. I naravno , pred kraj rucka pocne da drema, tako da mogu samo da sedim i gledam je dok spava.
Danasnja se poseta i svela otprilike na to. Kupali su je, pa sam se uplasila kad je videh sa rumenim obrazima gde drema, pomislila sam da nije dobila temperaturu.
Malo je prodrmusljah, ali ona pospana, pogleda me, ali nema sad panike da sto pre isprica sta zeli, samo nastavlja dremku. Do rucka mi bilo zao da je uznemiravam. I ovaj put je ispraznila " manjerke", ali se sve vreme borila da ne zaspi. Kad sam joj dala lekove, iskolacila je oci, jer ne voli da ih pije. Pomislih da ce da ih pljune, jer ih je onako polusnena pocela da zvace umesto da ih guta. Nakon toga je cvrsto zaspala.
Pitah doktorku da li joj daju neki sedativ, odgovor je : Ne, prima uobicajenu terapiju.

Prima uobicajenu terapiju, a pogledaj kakvo je vreme. Ja se poslednjih dana, posto imam nizak pritisak, jedva dovucem kuci s posla. Sve gledam ulicom gde cu da se spustim, ako krenem da padam. Dobro je sto tvoja mama ima apetit. Moja mama me sekria vec par dana sa odbijanjem hrane. Da nije voca I krofni, ne znam sta bih. Moram da proverim ko je od negovatelja bio dezuran, jer imam utisak da se bas ne trude da je nahrane. Mozda je tvoja mama prisustvovala sceni kada neko vice od osoblja, pa je to uznemirilo prvog dana. Prati to, jer moze da bude I halucinacija.

 

[*samouka*]

To je jedino sto preostaje u borbi protiv ove bolesti, zelja da se pomogne i olaksa kolko tolko neizbezan kraj.

Citam sta se desava sa vasim roditeljima, bliznjima... i uz vas sam...
Borite se i dalje

Prošla sam kroz to sa mojom Cucom. Moja mama, moja najbolja drugarica. Moj uzor u životu. Najveći i najjači borac. Najlepša žena čije su štikle odzvanjale Skadarskom ulicom, dok su napirlitani lepotani izmišljali načine kako da im se, bar odazove na zvižduk, sa prozora. Najopasniji prevarant Beogradskog asfalta koji je tatu i mene odhranio, za vreme gladnih godina. Moja surova Cuca, koja nije priznavala postojanje mentalnih bolesti." U depresiji si? Diži to lenjo dupe iz kreveta". Nijedna seda u njenoj kosi. Veče, dosadni zimski celodnevni mrak, gledamo u televizor, on gleda u nas, prošla Nova Godina, ali neka petarda još prasne....sedimo na trosedu, Cuca me pogleda, oči je bistre, ja odmah vesela i kaže "Znaš, Bebo, meni je dosta". Glas svestan, uobičajen, odlučan, ali bez emocija. Odćutah. Prođoše dva meseca.
Kasnije sam se setila neke knjige o Indijanskim šamanima - kaže, samo odluče da umru (nije predaja, samoubistvo, ništa nama poznato). Samo uzdahnu, običan uzdah, ni glasniji, ni dublji. Odluka je već donesena.
Moja Cuca, najlepši osmeh Beograda 60.-ih, 70.-ih godina prošloga veka. Za mene, najlepši osmeh ikada.

 

[*samouka*]

Moj savet je samo budite nežni. Budite stršno nežni i strpljivi.

 

[sonjche]

Prošla sam kroz to sa mojom Cucom. Moja mama, moja najbolja drugarica. Moj uzor u životu. Najveći i najjači borac. Najlepša žena čije su štikle odzvanjale Skadarskom ulicom, dok su napirlitani lepotani izmišljali načine kako da im se, bar odazove na zvižduk, sa prozora. Najopasniji prevarant Beogradskog asfalta koji je tatu i mene odhranio, za vreme gladnih godina. Moja surova Cuca, koja nije priznavala postojanje mentalnih bolesti." U depresiji si? Diži to lenjo dupe iz kreveta". Nijedna seda u njenoj kosi. Veče, dosadni zimski celodnevni mrak, gledamo u televizor, on gleda u nas, prošla Nova Godina, ali neka petarda još prasne....sedimo na trosedu, Cuca me pogleda, oči je bistre, ja odmah vesela i kaže "Znaš, Bebo, meni je dosta". Glas svestan, uobičajen, odlučan, ali bez emocija. Odćutah. Prođoše dva meseca.
Kasnije sam se setila neke knjige o Indijanskim šamanima - kaže, samo odluče da umru (nije predaja, samoubistvo, ništa nama poznato). Samo uzdahnu, običan uzdah, ni glasniji, ni dublji. Odluka je već donesena.
Moja Cuca, najlepši osmeh Beograda 60.-ih, 70.-ih godina prošloga veka. Za mene, najlepši osmeh ikada.

Rasplakah se, ovo kao da je opis moje majke...u svoje vreme lepotica, bez sedih i u osamdesetim.
Kada je pre nekoliko meseci mama, onako prikovana za krevet bila jos koliko-toliko svesna teske situacije u kojoj se nalazi, u jednom trenutku rekla je da je doslo vreme da " ide ". Uplasila sam se i pomislila da ima ljudi koji prosto tako rese i tako bude. Preklinjala sam je da se drzi, da ce biti bolje sigurno, da svaki dan napreduje.. Tada sam mislila da ce upornim vezbanjem uspeti da ce uz pomoc setalice krece po kuci, da ce govor da se popravi, a taj haos od misli u glavi da se sredi. Nije mi pao na pamet ovakav razvoj bolesti.
Svakim danom sve je vise nema, " odlazi" lagano, ali ne i lako.

 

[beket]

@samouka - saučešće (ako sam dobro shvatila)

Bila je i moja majka lepa, uvek nasmejana i predusretljiva. Ceo život je izgledala kao da ima 20 godina manje. Sve dok nije stigla ova grozna bolest.

Sad polako kopni. Njene mlade negovateljice i ne znaju da ima samo 72, jer izgleda kao da ima preko sto.

Ali vole je i takvu, mirna je i ponekad grimasa lica daje znake života. Kažu da se "obraduje" svaki put kad joj donose hranu.

 

[*samouka*]

Pozdrav dragi dobri ljudi. (evo suza i kod mene)
Svi ćemo jednoga dana otići....svoje se smrti ne bojim. Ni moja majka nije, bojala se samo fizičkog bola. Jednoga jutra, pre godinu dana, probudila se sa dekubitisom na leđima. Pitala sam je, sa strahom, da li je nešto boli i na sreću, odgovor je bio - ne.
Sada živim sa mojom malom lepom porodicom - mužem i žutim mačkom.
Ponekada pomislim " Cuco, zašto si bila sebična, volela bih da me vidiš sada, kako sam srećna". I kao da čujem odgovor "Ja sam svoje lepo proživela, Bebo moja".
Ovo je moja priča, o tome kako nekada treba pustiti svoje voljene. A svačija priča, drugačija je.
Puno pozdrava za vas i vaše drage.

 

[bezuslovna ljubav]

Pozdrav dragi dobri ljudi. (evo suza i kod mene)
Svi ćemo jednoga dana otići....svoje se smrti ne bojim. Ni moja majka nije, bojala se samo fizičkog bola. Jednoga jutra, pre godinu dana, probudila se sa dekubitisom na leđima. Pitala sam je, sa strahom, da li je nešto boli i na sreću, odgovor je bio - ne.
Sada živim sa mojom malom lepom porodicom - mužem i žutim mačkom.
Ponekada pomislim " Cuco, zašto si bila sebična, volela bih da me vidiš sada, kako sam srećna". I kao da čujem odgovor "Ja sam svoje lepo proživela, Bebo moja".
Ovo je moja priča, o tome kako nekada treba pustiti svoje voljene. A svačija priča, drugačija je.
Puno pozdrava za vas i vaše drage.

Hvala za ovu divnu pricu. Moja mama povremeno u trenucima lucidnosti kaze *nisam vise ono sto sam bila*, *ne boli me nista, ali venem*, *svi radite a ja sam sve ostavila*... A onda nastavi da se ponasa kao dete, koje nije svesno sta se desava. Koje je zadovoljno da neko brine o njemu, da ima slatkis, da ga smeste u krevetic... Pre neki dan je rekla *dosta je bilo svega*, sto me bas preseklo. A u nastavku *idem ja kuci*. Kojoj kuci ne zna ni ona ni ja. Ne smem da pitam, a ona ne ume da objasni.