Demencija

bezuslovna ljubav:
Tesko ces se izboriti sa ocem. Dobro je sto je tvoja mama raspolozena. Moja mama je jesenas I za Novu godinu cesto pevala I to bez greske,sto nikada ranije nije radila. Bila sam iznenadjena. A bilo mi je nekada I neprijatno kada setamo a ona uporno peva. Doduse, ja sam pevala sa komsinicama u parku, pa je mozda to negde ostalo u njoj. Tada je cesto isla I u TV salu da slusa muziku I da se druzi. Ali postala je toliko nemirna sa tim setanjem tamo-amo da su morali malo da je smire. Mislim da tvoj otac ne zeli da prihvati cinjenicu da je tvoja mama boelsna, a jos I ne ume da se postavi jer verovatno nema predstavu o demenciji. Moras nekako da dopres do njega, probaj u prisustvu doktora ili psihologa da to pomenes, pa ce ti oni pomoci.
Kliknite za proširenje...

Pokušala sam preko lekara,preko interneta da mu pokažem šta je to i kako ide razvoj bolesti ali ne,on voli da odgovara,da ispravlja ljude da ne kažem da voli da podhebava i onda kad sve dođe do te mere da se mama zatvori neće da peva neće ni da priča dođe kod mene i pita šta joj je danas...Batine će da rade :)

Nadam se da će naći na šta ti je mama tačno alergična.
 
Blesawa mala:
Pokušala sam preko lekara,preko interneta da mu pokažem šta je to i kako ide razvoj bolesti ali ne,on voli da odgovara,da ispravlja ljude da ne kažem da voli da podhebava i onda kad sve dođe do te mere da se mama zatvori neće da peva neće ni da priča dođe kod mene i pita šta joj je danas...Batine će da rade :)
Kliknite za proširenje...

Nikom nije lako da se suoči sa demencijom. Što smo stariji - to je teže. Pokušaj da razumeš tatu i šta se dešava u njegovoj glavi. Kažeš da nije glup, a opet - previše se pravi pametan? U osnovi je strah, ogroman strah od bolesti, starosti... Objasni mu nekako da ste vi saveznici, da imate obavezu prema dementnoj osobi, kao i da će sve biti lakše ako zažmuri i prećuti njene greške. Reci mu otvoreno da neće biti ništa strašno ako je ponekad zagrli kad pogreši, reci mu da je dovoljno što on to zna, ne mora to da joj kaže... Ma izmisli još nešto.
 
Poslednja izmena:
Milsim da on još u potpunosti ne razume kako će bolest da se odvija i šta nas sve čeka...Imam utisak da negira da ta bolest i postoji jer će mu tako biti lakše. Nažalost ove nedelje sam druga smena pa slabo stignem da se ispričam sa njima ali kreće vikend pa ću videti da malo sednemo i nađemo rešenje. Iskreno to sam rekla sto puta i ponoviću još sto puta,mnogo mi je lakše kad bar ovde mogu da kažem šta se dešava i dobijem pomoć od nekoga ko prolazi kroz isto. Hvala vam :zag:
 
Danima se kanim da napišem dešavanja kod mene. Nekako kad god pomislim na to, lakše mi je da zakopam u sebe i promenim temu.
Operacija bila, prošla, infarkt bio, prošao, posle dve nedelje u bolnici, vraćena je u dom, u deo stacionara. To su u stvari tri sobe sa po 4 kreveta gde leže povređeni od kojih se očekuje da se uskoro vrate u svoje sobe.
Meni, iskreno, ne deluje da će se ikad vratiti na noge. Prošlo je mesec dana od operacije, a na noge nije stala. Poprilično je dezorijentisana, kaže da ima bolove, i izgleda da je svima dosadila, kad joj je lekarka dozvolila da uzme inekciju protiv bolova kad god traži. posle te inekcije jedva priča, totalno je umrtvi. I inače jako teško priča, tiho, i često nepovezano.
Ali zato stalno ima neke zahteve vezane za hranu. I nije meni to teško, nego kad joj odnesem, pojede najviše količinu veličine oraha i to je to. Žali se da je izgladnjuju, a ja kad dođem, vidim da je hrane.
U pelenama je, ne trudi se sama da jede mada bi mogla.
Drage moje, da li je normalno da posle nekog vremena dođe do toga da se otupi i da emocije polako blede ? Nekako nemam više snage da se nerviram, znam da je na dobrom mestu, u dobrim rukama i da joj ja takvu negu ne bi mogla pružiti, ili bi mogla, ali na račun svoje porodice, muža, dece, posla...
 
Marge Simpson:
Danima se kanim da napišem dešavanja kod mene. Nekako kad god pomislim na to, lakše mi je da zakopam u sebe i promenim temu.
Operacija bila, prošla, infarkt bio, prošao, posle dve nedelje u bolnici, vraćena je u dom, u deo stacionara. To su u stvari tri sobe sa po 4 kreveta gde leže povređeni od kojih se očekuje da se uskoro vrate u svoje sobe.
Meni, iskreno, ne deluje da će se ikad vratiti na noge. Prošlo je mesec dana od operacije, a na noge nije stala. Poprilično je dezorijentisana, kaže da ima bolove, i izgleda da je svima dosadila, kad joj je lekarka dozvolila da uzme inekciju protiv bolova kad god traži. posle te inekcije jedva priča, totalno je umrtvi. I inače jako teško priča, tiho, i često nepovezano.
Ali zato stalno ima neke zahteve vezane za hranu. I nije meni to teško, nego kad joj odnesem, pojede najviše količinu veličine oraha i to je to. Žali se da je izgladnjuju, a ja kad dođem, vidim da je hrane.
U pelenama je, ne trudi se sama da jede mada bi mogla.
Drage moje, da li je normalno da posle nekog vremena dođe do toga da se otupi i da emocije polako blede ? Nekako nemam više snage da se nerviram, znam da je na dobrom mestu, u dobrim rukama i da joj ja takvu negu ne bi mogla pružiti, ili bi mogla, ali na račun svoje porodice, muža, dece, posla...
Kliknite za proširenje...

Pretpostavljam da tablete protiv bolova uticu na sediranost, a mozda joj daju nesto za smirenje da bi mirno lezala. Da li prima infuziju? Ukoliko joj daju infuziju onda nece imati apetit. Uplasena je, sve to je za nju novo I strasno. Plasi se svakog pokreta pa I ne pokusava da sama jede... nemoj mnogo da obracas paznju na njene komentare. I moja mama stalno se zali da nije jela I da joj nista ne donose. To je demencija. Variranje emocija je normalno I kod tebe. I ja stalno preispitujem sebe. Manje se potresem oko nekih svakodnevnih problema. Ranije sam skakala I histerisala za svaku sitnicu. A onda se opet sadavdesi da me nesto sto se ponavlja bez mogucnosti resenja ili nesto sasvim novo tako uzdrma da se jedva smirim. Na gastroskopiji su mi otkrili oziljak od cira, neke ranice , kazu kao posledice gastritisa. Rekli su mi da se ne nerviram. Ali to nije moguce u ovim okolnostima. Pokusaj da cuvas sebe. To su mi svi govorili na ovom forumu. Dobro je da sam isla kod doktora I uzimala terapiju - za depresiju, za smirenje, za zeludac. Inace... Cekam rezultate biopsije zeluca za tri nedelje. Valjda ce ti ovo biti dovoljno.
 
Poslednja izmena:
Shvatila sam da svi mi polako, brinući o njima , u stvari uništavamo svoje živote. Ne kažem da ne treba da brinemo, ali, možda je vreme da malo oladimo... Učiniš šta možeš, i prepustiš Bogu, sudbini, ili već onome u šta veruješ da uradi najbolje kako bi trebalo...
 
Blesawa mala:
Milsim da on još u potpunosti ne razume kako će bolest da se odvija i šta nas sve čeka...Imam utisak da negira da ta bolest i postoji jer će mu tako biti lakše. Nažalost ove nedelje sam druga smena pa slabo stignem da se ispričam sa njima ali kreće vikend pa ću videti da malo sednemo i nađemo rešenje. Iskreno to sam rekla sto puta i ponoviću još sto puta,mnogo mi je lakše kad bar ovde mogu da kažem šta se dešava i dobijem pomoć od nekoga ko prolazi kroz isto. Hvala vam :zag:
Kliknite za proširenje...

Razumem te u potpunosti.
Muz iako je bio tu pored mene i podrska da me zagrli i pomogne oko dede, ipak nije u potpunosti razumeo kakva je to bolest.
Razgovori jesu pomogli, ali samo donekle.
Samo polako i koliko god mozes trudi se da se ne nerviras. :zag:
 
Drage moje, da li je normalno da posle nekog vremena dođe do toga da se otupi i da emocije polako blede ? Nekako nemam više snage da se nerviram, znam da je na dobrom mestu, u dobrim rukama i da joj ja takvu negu ne bi mogla pružiti, ili bi mogla, ali na račun svoje porodice, muža, dece, posla...
Kliknite za proširenje...

Da, to je sve normalna reakcija na bolest i na sve sto si prosla dosad sa majkom.
Emocije i dalje ostaju ali nekako vremenom pocnes mirnije da reagujes na desavanja, bar je kod mene bilo tako.
Prihvatila sam tatu bolest, ucinila sve sto je bilo u mojoj moci, nekad je to bilo i na racun porodice, nekad i na racun njega.
Ako si vec primetila da pojede malu kolicinu onoga sto zeli, napravi manju kolicini toga sto joj se jede i sto voli i ako mozes stavi u frizider ili zamrzivac.
 
Marge Simpson:
Drage moje, da li je normalno da posle nekog vremena dođe do toga da se otupi i da emocije polako blede ? Nekako nemam više snage da se nerviram, znam da je na dobrom mestu, u dobrim rukama i da joj ja takvu negu ne bi mogla pružiti, ili bi mogla, ali na račun svoje porodice, muža, dece, posla...
Kliknite za proširenje...

Ne znam kako drugi misle, ali meni je to normalno. Normalno mi je da čovek realno sagleda situaciju, i počne da reaguje mozgom, a ne osećanjima.

Posle prvobitnog šoka, po dobijanju očeve dijagnoze, želela sam dve stvari: da nema bolove i da ne traje dugo. Surovo, ali tako je. Jer sam se plašila, da ako potraje, mama će umreti pre njega, a ja zaraditi neki čir, ili nešto slično. Nekoliko puta sam, vraćajući se od njega, (živim 4km od roditeljske kuće), morala da stanem uz put, jer od suza nisam mogla da vozim. A nisu bile suze kojima bih njega žalila, nego suze nemoći, i beznađa. Suze zbog celokupne situacije, zbog moje rastrzanosti, zbog toga što sam pomislila da ne mogu više, i da ću se rasprsnuti u komadiće...
 
Dobili smo poziv za ponovni pregled nakon žalbe za tuđu negu i pomoć. Jedino što je taj poziv za Novi Sad a ja sam u Subotici. S obzirom da je mama nepokretna, kako to ide sa prevozom ? Treba da na neki način tražim hitnu pomoć da je preveze ili šta ?
 
Marge Simpson:
Dobili smo poziv za ponovni pregled nakon žalbe za tuđu negu i pomoć. Jedino što je taj poziv za Novi Sad a ja sam u Subotici. S obzirom da je mama nepokretna, kako to ide sa prevozom ? Treba da na neki način tražim hitnu pomoć da je preveze ili šta ?
Kliknite za proširenje...

Pokusaj da dogovoris sa Geronto centrum. Mojoj mami su oni organizovali, a znam da su I ostale vozili 100 km dalje kada su u pitanju pregledi I sl.
 
Bili, odradili, vratili se. Mislim da ćemo dobiti ali na određeno vreme. Jer, komentar posle pregleda je bio "Pa dobro, za sad ćemo tako, a posle ćemo videti da li ima napredka"
Na koje vreme se dobija tuđa nega i pomoć ako je na određeno vreme ? Valjda me neće cimati opet na par meseci ?
 
Marge Simpson:
Bili, odradili, vratili se. Mislim da ćemo dobiti ali na određeno vreme. Jer, komentar posle pregleda je bio "Pa dobro, za sad ćemo tako, a posle ćemo videti da li ima napredka"
Na koje vreme se dobija tuđa nega i pomoć ako je na određeno vreme ? Valjda me neće cimati opet na par meseci ?
Kliknite za proširenje...

U resenju napisu kada treba ici na kontrolni pregled. To sam saznala od sociologa, kada je citao resenje moje mame, posto sam pitala da li treba da cuvam racune od troskova za potrebe nege. Rekli su mi da to treba samo ako je na odredjeni rok tudja nega. Mislim da je sociolog pomenuo godinu dana. Mojoj mami je trajno.
 
Sutra idem kod mame. Provescu s njom praznike. Primecujem negativan pomak u njenoj bolesti, a i doktori su me obavestili o tome. Pospana je, cutljiva, bez volje... Alergija je i dalje prisutna, sto je cini nervoznom. I antialergeni dodatno je uspavljuju. Kao i ovo vreme. Kao i odsustvo leka za cirkulaciju i povecani antipsihotiici...i demencija, ta strasna bolest... Pokusacu da resim problem alergije, bar da je to ne uznemirava dodatno.
 
Pokušaj da joj umesto lekova za alergiju koje dobija, ubaciš homeopatski polinol. Ima ga u apotekama, pakovanje od 100 komada je oko 600 dinara. Mm je od pre tri godine na tome, bezbedan je i za bebe, decu...a pomaže. Sme se uzeti i do 10 komada na dan, gricka se, sladkast je.
 
Počela je da priča sa tv-om pa držimo na našim kanalima,sa nama retko komunicira zadnjih dana. Pustim joj muziku pa ona peva i igra zadovoljna je. Ne znam kako će iči dalje,sve teže priča i komunikacija sa njom je teška,idemo korak po korak pa kako bude.
 
Blesawa mala:
Počela je da priča sa tv-om pa držimo na našim kanalima,sa nama retko komunicira zadnjih dana. Pustim joj muziku pa ona peva i igra zadovoljna je. Ne znam kako će iči dalje,sve teže priča i komunikacija sa njom je teška,idemo korak po korak pa kako bude.
Kliknite za proširenje...

Nažalost, i to je normalno u nekim slučajevima. U knjizi "Kao stari kralj u izgnanstvu" postoji jedna takva epizoda kad dementni starac nudi voditelja kolačima. Arno Gajger o svom ocu dalje piše: "Njegovo stanje se rapidno menjalo u zavisnosti od toga koliko su se oni koji brinu o njemu dobro ponašali prema njemu."
 
Sa nama retko komunicira...pokušava da se izrazi a ne može i onda bude besna na sebe i zatvori se još više...juče sam je gledala pola sata kako priča sa ogledalom posle čega sam ja morala da se izolujem isplačem pa vratim sa sve osmehom kao da ništa nije bilo. Nekad osetim da sam hladna da me ništa ne potresa al kad vidim da ide na gore onda se slomim i tako u krug,
 
Blesawa mala:
Sa nama retko komunicira...pokušava da se izrazi a ne može i onda bude besna na sebe i zatvori se još više...juče sam je gledala pola sata kako priča sa ogledalom posle čega sam ja morala da se izolujem isplačem pa vratim sa sve osmehom kao da ništa nije bilo. Nekad osetim da sam hladna da me ništa ne potresa al kad vidim da ide na gore onda se slomim i tako u krug,
Kliknite za proširenje...

Da, to je taj najgori period suočavanja sa demencijom. Pokušaj da komuniciraš s majkom baš onda kad osetiš da si "hladna", pokušaj da je nasmeješ... distanca dosta pomaže, sačekaj reakciju smireno i bez nervoze... tako ćeš valjda i osetiti kako treba komunicati sa dementnima -

Na svaki način probaj da prodreš do nje, to je faza kad se još može, pevaj s njom makar falš, ništa neće smetati, bitna je kakva-takva komunikacija -
 
Poslednja izmena:
Juče smo bili kod babe na ručku,a ona naravno ne voli da izlazi iz kuće,i da bih smirila situaciju pustila sam lepo muziku i nas dve smo igrale i pevale i onda se smirila...Muzika je njen recept za smirenje izgleda a i meni je prijalo :D
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top