Сећајући се бескрајних распри православаца и аријанаца Јулијан реши да сам сазове црквени сабор видевши да ће тако против галилејаца постићи више него најоштријим казнама. Позвавши се на већ проглашену слободу вероисповести, позва из прогонства донатисте, полуаријевце, маркионите, монтанисте, кекилијанце, и друге јеретике – све саме хришћане!
Јутарње плаво небо изгледало је тамно према заслепљујућем мермеру стубова атријума и статуе Афродите Калипиге. Монаси пролазећи поред окренуше главе, као да је кип жив, а не обичан мермер како учи њихова религија. Црне монашке одеће овде су изгледале још црње.
Био је ту Евандор Никомедијски, који је радосно прикупљао стварне и измишљене јереси и све бележио у огроман спис Против јеретика. Били су донатисти и кекилијанци, сукобљени око тога да ли је неправилно рукоположен Кекилијан или Донат. Полудивљи, мрки, горостасни Африканац ђакон Леона ишао је са тољагом. Припадник секте самомучитеља који би на путевима давали новац путницима уз речи: „Убијте нас или ћемо вас убити!“ Рањавали су се железом или радосно скакали у провалију – самоубиство у славу Бога.
Били су каинити и други гностици уверени да само посвећени у тајне Плероме и Гнозе имају душу. Касиодор валентијанац рече: „Ма колико грешили срце нам остаје чисто у греху, као злато у блату.“ Њима још није била неопходна институција цркве за опрост грехова. Били су ту адамити који су обављали службу голи у црквама и монтанисти уверени да човечанство треба да изумре полном уздржљивошћу.
Цар поздрави сабор речима да треба гајити више самилости него мржње према залуталима, тврдоглаве на пут враћати речима, а не ударцима... Сабор се узбуни – неки позваше да се разиђу, неки да остану. Кекилијанци и донатисти разменише претње. Василидовац Трифон показа амулет са загонетним именом Абраксас и помену Мрак Безимени лепши од сваке светлости, изнад 365 хијерархија еона, арханђела и анђела. Ученици младића Епифанија позваше на братство, једнакост и рушење свега. Офити уздигоше бакарни крст омотан питомом нилском змијом. Били су ту маркозијанци, коларбазијанци, фабионити, карпократијанци – прождрљивци и барбелонити – развратници. Свако беше уверен у своју правичност. И сви беху против свих.
Са горње мермерне галерије млади цар је гледао све избезумљене људе, окружен мудрацима и белим одорама. Нису се смејали, нити ругали, само се понекад чврсто стегнуте усне жалосно насмешише.
