Предани "борац против митоманије међу Србљем" Ристић у својој бесједи
изнио је поприлично "комотно" тумачење неких догађаја и личности и пар (благо речено) тешко објашњивих тврдњи.
Прво, ако је већ примијетио (од 17:00) да је било више косовских битака (што и није спорно, али јесте што кроз ту примједбу приписује рђаве особине Србима,. што и нема везе са реалношћу), не може косовску битку из 1389.године називати првом, јер се десила Косовска битка и раније, 1369.године о којој и Мавро Орбин пише и која се "ван сваке разумне сумње" догодила. Истина та битка никако није афирмативна за наш род, напротив, биће узроком и каснијих српских несрећа, али историју чине и ружне епизоде. А Ристић који указује на површност код сагледавања историје међу Србљем, овдје и сам показује површност.
Друго, његово виђење невоља Јована Руварца због неких ставова (за које немамо баш потврде, али ајд да вјерујемо овом Ристићу на ријеч) је "прекомотно" и произвољна прича, помало је и домислио. Но назвати Руварца "оцем научне историорафије код Срба" (Ристићеве ријечи) је бесмислено. Благо речено.
И оно најважније (од обиљеженог дијела у видео-клипу), због чега је и овај мој пост, је детектовање "дежурног злоће" умјесто оца Вука у сину Ђурађу Бранковићу, приписати му гријех "издаје" за Косовску битку 1448.године и прозивати за подлости након те битке је ипак једна манипулација.
Јер та прича и Ђурађово дјеловање итекако има позадину. У крсташком рату 1443-44 Срби су дали велики допринос, изгубили много ваљаних ратника, Србија је пропатила, искрварила, противно Ђурађовим настојањима крсташка војска обуставља операције и одлучује се на повлачење. И ту уз посредство Ђурађове кћерке Маре започињу мировни преговори гдје иако су га Мађари по други пута изиграли, Ђурађ је ипак издејствовао засебан доста повољан мировни споразум којим су му враћена 24 града укључујући и Смедерево. Па онда Мађарска само мјесец дана након потписивања 10годишег мира крши споразум, започиње нови ратни поход (који похараној и исцрпљеној Србији само зло може донијети, ту су и по трећи пута изиграли Ђурађа) који се завршава катастрофом.
На крају у том "крсташком" походу према Косову, 1448.године крсташка војска кроз Србију пролази као кроз непријатељску земљу, на свом путу је харала и безобзирно пљачкала Моравском долином. И ту Ђурађова одлука, не да "лови хришћанске племиће" како то Ристић тумачи, него да казни одговорне за претходна непочинства је и разумљива и оправдана. Но то Ристић тумачи као ничим изазван Ђурађев хир, тиме и правда и раније и касније акције, изигране споразуме и подлости на српску штету, што је ипак манипулација и "тумачење" историје што историчар не би смио радити.
У реду је отклон од митоманије али овдје се под плаштом "борбе против митоманије" трасира пртина другој врсти митоманије више по аутошовинистичкој мјери, гдје ће Срби бити обиљежени кривци за сва зла и несреће.
Могуће да је овдје само намјера Ристића да добије пажњу јавности, промовише своју књигу и коју кинту заради, али не искључујем ни политичку позадину. Некако ми је шарен.
