Mislim da je relativno tesko pricati o deci, u trenutku kada ih covek nema. Razloga za to sto kazem je vise. Svi mi, ili vecina od nas, o deci razmislja na nacin "deca su nase najvece bogatstvo". To svakako da stoji, ali je ipak tesko o tome pricati u trenutku kad su deca i porodica, bar u mislima, daleko. Ne zato sto se to ne zeli, vec sto jos uvek ne vidimo sebe u tome ili smatramo da jos ima vremena za to. Zelimo da jos malo prozivimo na ovaj i ovakav nacin, bez obaveza te vrste, ali i uskraceni za mnogo toga sto to sa sobom nosi. Ipak, i pored toga, i sama pomisao na decu, a mozda jos vise u trenutku dok decu, posebno one manje, posmatramo, izaziva kod nas prijatno i lepo osecanje. Javlja se onaj ocinski ili majcinski osecaj, ne znam kako je to kod devojaka, pricam o nekim svom muskom osecaju koji tada ispliva na povrsinu. To je samo trenutno, ali je osecaj itekako jak. Mozda je sve to negde u nama, kao sto verovatno i jeste, sposobnost snalazenja sa decom i zelja da im se pruzi sve ono sto mozemo da im damo. Verovatno da je to posledica neke nase unutarnje zelje ili volje da do toga dodje, iako se uvek pre toga razmislja, pa da li bih se ja snasao kao otac i da li bih svojoj deci preneo na najbolji moguci nacin ono sto znam. Uopste, da li bih znao kako da se ponasam u situacijama kao sto su odrastanje dece, briga i cuvanje i sve ostalo. Medjutim, kazu da sve to kasnije dolazi na svoje mesto. Covek jednostavno sledi svoj neki unutarnji glas i predaje se u potpunosti necemu sto u pocetku lici na, ono narodno, "mrva mesa", i gleda kako ta malena osoba svakog dana sve vise i vise lici na njega. Obicno su u pitanju slicnosti fizicke prirode, nos, usta, oci. Ustvari, u detetu vidimo sebe. Kroz njegovo odrastanje i sazrevanje, u neku ruku sazrevamo i mi sami i ucimo se da budemo bolji ljudi. Mislim da oni koji vole decu ne mogu da budu losi. Kaze se da je "dete covek u telu deteta", a sve te njihove sitne gluposti i igrice, ozbiljne ili ne, nas svakim danom uveseljavaju. Ima tu i nekih, nazovimo, tezih obaveza. Ustajanje u toku noci, nespavanje, brige...Sve je to ipak sporedno. Mislim da jedan deciji osmeh i zagrljaj rucicama, budi najlepsa osecanja kod svih nas. Zato, mozda, poruka za kraj, iako, jos jednom kazem, to prica osoba koja nema decu i sve sto kazem iznosim to na osnovu nekog unutarnjeg osecaja. Deca su deo nas, kao sto sto smo i mi deo njih i zato je, mozda i najveci, zivotni uspeh za svakoga, imati decu. Nacin da ostanemo upamceni i nakon svoje smrti i nastavak nase loze u buducnosti.
Hej zelela bih da te upoznam,dolazim u Gracanicu sto pre!!
Ja bih jos lekcija iz sociologije
Ja bih jos l
Nadam se da sve ovo nije bilo preopsirno. Pozdrav.[/quote
)
P Ma shalim se bre samo napred Ivana, nadam se da cesh uspeti. Kapim, sve je to ok, ali izgleda da ja josh uvek nisam dovoljno sazreo shto se toga tice, pa moram priznati da se pomalo i pribojavam da imam potomstvo, jer kada vidim kakvi sve roditelji na svetu postoje, onda mi se sve smuci, keve mi 
..................
