Колико год је глупаво негирање историјских рукописа и свих навода који нам може бити нису по вољи и не уклапају се у неку жељену перцепцију, једнако је инфантилно и глупаво доживљавати те рукописе "светим писмом", узимати све наводе здраво за готово те тражити неко скривено "тумачење". То важи и за наводе у поглављу 32 "Списа у народима" гдје аутор пише како је Цар Ираклије, позвао па примио па пустио па како су се ови превртљиво нећкали, опет великодушно прихватио Србе. Тако пише, па шта?
И то не значи да ако аутор пише тако, био то Константин или "анонимни сарадник" и без обзира била то његова интерпретација или преписан навод неког извора, да је то вјеродостојно пренешено.
Сам цар Ираклије је за своје владавине имао пречих брига од дешавања у Илирику и Тракији, Персијанци су ојачали, преотели Ромејском царству огромне територије, вођен је рат пуних 26 љета, и прије него ли је Ираклије преузео власт, од 602-628.године, и сам Цариград бјеше под опсадом од стране Сасанида, Склавена и Авара 626.године, морао је подвлађивати новој сили која је банула на границе царства, Турцима, како је спласнула опасност од Сасанида, појавила се нова пријетња на југу, Арапи, пратили су та дешавања и тешки порази, у таквим околностима да је цар неку нацију прихватио, дозволио им да се населе на простору који узгред и не контролише је тенденциозан приказ догађаја и веома мало усклађен са реалношћу.
И Срби и друге нације су вршиле упаде и населиле се може бит на простору који је некад контролисало царство у посртању зато јер су биле у могућности, јер су могли, нити су кога тражили дозволу, нити их је император у једној хаотичној ситуацији и са мноштвом проблема великодушно прихватио.