Дарданци

[Khal Drogo]

Тема о Дарданцима (или Дарданима) не постоји на овом потфоруму, као ни тема о античкој краљевини Дарданији, па да је отворим.
Посебно што почесто форумаши у осврту помену Дарданце или Дарданију, недавно је један форумаш на теми о Илији Огорелици примијетио да се не помињу у уџбеницима историје (а по њему би требало), па да сада то мало "претресемо".

Ту је још један разлог због којег је потребан осврт (а и тако је на жалост овај потфорум постао сваштара, имамо форумаше који тривијалним питањем отворе нову тему), па и кроз тему на форуму. Наиме имамо једну злоупотребу овог народа зарад неких политичких процеса, припадници једног народа који је бануо на балканске просторе из ко зна које азијске недођије, својатају Дарданце, иду и корак даље па својатају и Тројанце код којих заиста постоји повезница да Дарданом и Дарданијом (о чему ћу у наредним постовима), и иако не постоји нити једна повезница која би се могла наћи између тог народа, знаног и под именима Шћипетари и Арбанаси, са античким Дарданцима, врше једно скрнављење и силовање историје.

Па да кроз тему и то "претресемо". Истина, овакве теме не обећавају да ће саживјети на форуму, да сам насловио "Дарданци су били Срби" или "Зашто бечко-берлниџије крију истину да су Дарданци били Срби“, можда би и имало шанси, овако тешко, но моје је да је отворим, видјећемо како ће се развијати.
Пуцам са уводним постом.

О поријеклу Дарданаца постоје спорења, по једнима је у питању илирски, по другима трачки односно илирско-трачки народ. У археолошким истраживањима илирска имена превладавају на простору некадашње западне Дарданије (отприлике данашњег Косова и Метохија), док се трачка имена углавном налазе на истоку (простор данашње југоисточне Србије). Такође поуздано знамо да је Дарданију 279.године п.н.е. преплавила навала Келта који су наставили свој поход ка југозападу, односно југоистоку, крак који пређао и у Анадолији гдје су настанили област, касније државу и римску провинцију Галатију.

Страбон у својој седмој књизи, поглавље 5 (овдје стр 262-275)

Их сврстава у Илире, а примјећује да они који су били најмоћнији у ранијим временима (Боји и Скордисци међу Келтима, Аутариати, Ардијејци и Дарданци међу Илирима и Трибали међу Трачанима) сада су потпуно понижени или уништени.
Страбон пише на самом почетку нове ере, вријеме Октавијана.

Постоји и та веза имена овог народа са становницима Троје, Дардан је митски утемељитељ Дарданије (одакле је и изведено име Дарданели) на сјеверозападу Анадолије и града Троје. У старим египатским списима датираним из 1270.године п.н.е помиње се Дарданија која је савезник Хетита у рату против њих.
То није једина повезница балканских (трачких) народа и народа у Анадолији. Имамо Мезе, трачки народ смјештен сјеверно од Хема и Мизијце у Анадолији, Бриге и Фригијце у Анаодилији за које Херодот пише да су доселили са простора данашње сјеверне Македоније и јужне Србије.
Иако је овај Херодот упамћен као стари за*ебант и није му сваку вјеровати, са великом сигуеношћу можемо рећи да су се прије око 3,5 миленијума (+/-) дешавале велике миграције трачких племена са Балкана на простор Анадолије и ти су то ти “морски народи“ који се помињу у списима.

Истина, Римљани који су по предању своје поријекло везивали за Троју, самим тим и Дардана, нису прихватали да им је поријекло "укаљано" неким тамо варварима, а подударност са именом су тумачили обрнутом миграцијом гдје је остало име уз ту варварску црту тог народа коју је добио мијешајући се са локалним племенима. Но то је већ друга тема.

 

[Khal Drogo]

Добар осврт на Дарданце и Дарданију имамо у овом чланку.
Нешто шири освр имамо у енглеској википедији (овдје)

Spojler: Dardani

Dardani

This article is about a tribe in the Balkans. For the Trojan allies, see Dardanoi.

Approximate extension of the Kingdom of Dardania in the early 4th century BC.


Longarus' domain, 3th century BC.

The Dardani (/ˈdɑːrdənaɪ/; Ancient Greek: Δαρδάνιοι, Δάρδανοι; Latin: Dardani) were a Paleo-Balkan tribe which lived in a region which was named Dardania after their settlement there.[1][2] The eastern parts of the region were at the Thraco-Illyrian contact zone. In archaeological research, Illyrian names are predominant in western Dardania (present-day Kosovo), while Thracian names are mostly found in eastern Dardania (present-day south-eastern Serbia). Thracian names are absent in western Dardania; some Illyrian names appear in the eastern parts. Thus, their identification as either an Illyrian or Thracian tribe has been a subject of debate; the ethnolinguistic relationship between the two groups being largely uncertain and debated itself as well.[3][4] The correspondence of Illyrian names - including those of the ruling elite - in Dardania with those of the southern Illyrians suggests a "thracianization" of parts of Dardania.[5][6] Strabo in his geographica mentions them as one of the three strongest Illyrian peoples, the other two being the Ardiaei and Autariatae.[7][8]

The Kingdom of Dardania was attested since the 4th century BC in ancient sources reporting the wars the Dardanians waged against Macedon. After the Celtic invasion of the Balkans weakened the state of the Macedonians and Paeonians, the political and military role of the Dardanians began to grow in the region. They expanded their state to the area of Paeonia which definitely disappeared from history, and to some territories of the southern Illyrians. The Dardanians strongly pressured the Macedonians, using every opportunity to attack them. However the Macedonians quickly recovered and consolidated their state, and the Dardanians lost their important political role. The strengthening of the Illyrian (Ardiaean–Labeatan) state on their western borders also contributed to the restriction of Dardanian warlike actions towards their neighbors.[9]

The Dardani were the most stable and conservative ethnic element among the peoples of the central Balkans, retaining for several centuries an enduring presence in the region.[10][3]

Names
The ethnonym was spelled in Greek as Dardaneis, Dardanioi and Dardanoi, and in Latin as Dardani.[11] The term used for their territory was Dardanike (Δαρδανική),[12] while other tribal areas had more unspecified terms, such as Autariaton khora (Αὐταριατῶν χώρα), for the "land of Autariatae."

The names Dardania appears to be connected to Albanian dardhë.[13] In 1854, Johann Georg von Hahn was the first to propose that the names Dardanoi and Dardania were related to the Albanian word dardhë ("pear, pear-tree"), stemming from Proto-Albanian *dardā, itself a derivative of derdh, "to tip out, pour", or *derda in Proto-Albanian.[14][15] This is suggested by the fact that toponyms related to fruits or animals are not unknown in the region (cf. Alb. dele/delmë "sheep" supposedly related to Dalmatia, Ulcinj in Montenegro < Alb. ujk, ulk "wolf" etc.). Opinions differ whether the ultimate etymon of this word in Proto-Indo-European was *g'hord-, or *dheregh-.[16] A common Albanian toponym with the same root is Dardha, found in various parts of Albania, including Dardha in Berat, Dardha in Korça, Dardha in Librazhd, Dardha in Puka, Dardhas in Pogradec, Dardhaj in Mirdita, and Dardhës in Përmet. Dardha in Puka is recorded as Darda in a 1671 ecclesiastical report and on a 1688 map by a Venetian cartographer. Dardha is also the name of an Albanian tribe in the northern part of the District of Dibra.[17]

In ancient sources
The Dardani in the Balkans were linked by ancient Greek and Roman writers with a people of the same name who lived in northwest Anatolia (i.e. the Dardanoi), from which the name Dardanelles is derived. Other parallel ethnic names in the Balkans and Anatolia, respectively include: Eneti and Enetoi, Bryges and Phryges, Moesians and Mysians. These parallels are considered too great to be a mere coincidence. According to a current explanation, the connection is likely related to the large-scale movement of peoples that occurred at the end of the Bronze Age (around 1200 BC), when the attacks of the 'Sea Peoples' afflicted some of the established powers around the eastern Mediterranean.[18] The rulers of some of the great powers of antiquity, such as Epirus, Macedonia and Rome, claimed a Trojan ancestry linking themselves to Dardanus, who according to the tradition was the founder of the Trojan ruling house. But if Dardanus and the tribes over which he ruled were descended from the Balkan people, who were considered "barbarians" by the Romans, it would have been an embarrassment. Thus, by Roman times the connection was explained by a movement that occurred in the opposite direction proposing that Dardanus caused the settling of the Dardani west of the Thracians, accepting the version that the Dardani were a people related to the Trojans, but that they had degenerated to a state of "barbarism" in their new settlement.[19]

In Greek mythology
In Greek mythology, Dardanos (Δάρδανος), one of the sons of Illyrius (the others being Enchelus, Autarieus, Maedus, Taulas, and Perrhaebus) was the eponymous ancestor of the Dardanoi (Δάρδανοι).[20]

History
See also: Kingdom of Dardania and Dardanian-Bastarnae war
4th century BC
The Dardani are first mentioned in the 4th century BC, when their king Bardylis succeeded in bringing various tribes into a single organization. Under his leadership the Dardani defeated the Macedonians and Molossians several times. At this time they were strong enough to rule Macedonia through a puppet king in 392-391 BC. In 385-384 they allied with Dionysius I of Syracuse and defeated the Molossians, killing up to 15,000 of their soldiers and ruling their territory for a short period. Their continuous invasions forced Amyntas III of Macedon to pay them a tribute in 372 BC. They returned raiding the Molossians in 360. In 359 BC Bardylis won a decisive battle against Macedonian king Perdiccas III, whom he killed himself, while 4,000 Macedonian soldiers fell, and the cities of upper Macedonia were occupied.[21][22] Following this disastrous defeat, king Philip II took control of the Macedonian throne in 358 and reaffirmed the treaty with the Dardani, marrying princess Audata, probably the daughter or niece of Bardylis. The time of this marriage is somewhat disputed while some historians maintain that the marriage happened after the defeat of Bardylis.[23] This gave Philip II valuable time to gather his forces against those Dardani who were still under Bardylis, defeating them at the Erigon Valley by killing about 7,000 of them, eliminating the Dardani menace for some time.[22][24]

In 334 BC, under the leadership of Cleitus, the son of Bardylis, the Dardani, in alliance with other Illyrian tribes attacked Macedonia held by Alexander the Great. The Dardani managed to capture some cities but were eventually defeated by Alexander's forces.[21]

3rd–1st century BC
Celts were present in Dardania in 279 BC.[25] The Dardanian king offered to help the Macedonians with 20,000 soldiers against the Celts, but this was refused by Macedonian king Ptolemy Keraunos.[26][27]

Dardani were a constant threat to the Macedonian kingdom. In 230 under Longarus[28] they captured Bylazora from the Paionians[29] and in 229 they again attacked Macedonia, defeating Demetrius II in an important battle.[30] In this period their influence on the region grew and some other Illyrian tribes deserted Teuta, joining the Dardani under Longarus and forcing Teuta to call off her expedition forces in Epirus.[31] When Philip V rose to the Macedonian throne, skirmishing with Dardani began in 220-219 BC and he managed to capture Bylazora from them in 217 BC. Skirmishes continued in 211 and in 209 when a force of Dardani under Aeropus, probably a pretender to the Macedonian throne, captured Lychnidus and looted Macedonia taking 20.000 prisoners and retreating before Philip's forces could reach them.[32]

In 201 Bato of Dardania along with Pleuratus the Illyrian and Amynander king of Athamania, cooperated with Roman consul Sulpicius in his expedition against Philip V.[33] Being always under the menace of Dardanian attacks on Macedonia, around 183 BC Philip V made an alliance with the Bastarnae and invited them to settle in Polog, the region of Dardania closest to Macedonia.[34] A joint campaign of the Bastarnae and Macedonians against the Dardanians was organized, but Philip V died and his son Perseus of Macedon withdrew his forces from the campaign. The Bastarnae crossed the Danube in huge numbers and although they didn't meet the Macedonians, they continued the campaign. Some 30,000 Bastarnae under the command of Clondicus seem to have defeated the Dardani.[35] In 179 BC, the Bastarnae conquered the Dardani, who later in 174 pushed them out, in a war which proved catastrophic, with a few years later, in 170 BC, the Macedonians defeating the Dardani.[36] Macedonia and Illyria became Roman protectorates in 168 BC.[37] The Scordisci, a tribe of Celtic origin, most likely subdued the Dardani in the mid-2nd century BC, after which there was no mention of the Dardani for a long time.[38]

Roman period
Macedonia and Illyria became Roman protectorates in 168 BC.[37]

In 97 BC the Dardani are mentioned again, defeated by the Macedonian Roman army.[39] In 88 BC, the Dardani invaded the Roman province of Macedonia together with the Scordisci and the Maedi.[40][failed verification]

According to Strabo's Geographica (compiled 20 BC–23 AD), they were divided into two sub-groups, the Galabri and the Thunatae.[41]


Dardania and the northern Balkans in Late Antiquity

It seems quite probable that the Dardani actually lost independence in 28 BC thus, the final occupation of Dardania by Rome has been connected with the beginnings of Augustus' rule in 6 AD, when they were finally conquered by Rome. Dardania was conquered by Gaius Scribonius Curio and the Latin language was soon adopted as the main language of the tribe as many other conquered and Romanized.[42]

Aftermath and legacy
See also: Dardania (Roman province)

At first, Dardania was not a separate Roman province, but became a region in the province of Moesia Superior in 87 AD.[43] Emperor Diocletian later (284) made Dardania into a separate[43] province with its capital at Naissus (Niš). During the Byzantine administration (in the 6th century), there was a Byzantine province of Dardania that included cities of Ulpiana, Scupi, Stobi, Justiniana Prima, and others.

The Illyrian language disappeared, with almost nothing of it surviving, except for names.[44] The Illyrian tribes in antiquity were subject to varying degrees of Celticization,[45][46] Hellenization,[47] Romanization[48][49] Byzantinization, and finally Slavicisation.

Polity
It is assumed that the Dardanian kingdom was made up of many tribes and tribal groups, confirmed by Strabo.[50] The first and most prominent king of the Dardani was Bardylis[51] who ruled from 385 BC to 358 BC.[citation needed] Bardylis' descendance (and inheritance) is unclear; Hammond believed that Bardylis II was the son of Bardylis,[52] earlier having believed it to have been Cleitus (as per Arrian),[53] while Wilkes believed Cleitus to be the son.[54] Tribal chiefs Longarus and his son Bato took part in the wars[6] against Romans and Macedonians. The Dardanians, in all their history, always had separate domains from the rest of the Illyrians.[55]

The term used for their territory was (Δαρδανική),[56] while other tribal areas had more unspecified terms, such as Autariaton khora (Αὐταριατῶν χώρα), for the "land of Autariatae." Other than that, little to no data[57] exists on the territory of the Dardani prior to Roman conquest, especially on its southern extent.

Culture
According to Ancient Greek and Roman historiography, the tribe was viewed of as "extremely barbaric".[58][page needed][59] Claudius Aelianus and other writers[who?] wrote that they bathed only three[60] times in their lives. At birth, when they were wed and after they died. Strabo refers to them as wild[61] and dwelling in dirty caves under dung-hills.[62] This however may have had to do not with cleanliness, as bathing had to do with monetary[59] status from the viewpoint of the Greeks. At the same time, Strabo writes that they had some interest in music as they owned and used flutes and corded instruments.[62]

Dardanian slaves or freedmen at the time of the Roman conquest were clearly of Paleo-Balkan origin, according to their personal names.[63] It has been noted that personal names were mostly of the "Central-Dalmatian type".[64]

Language
An extensive study based on onomastics has been undertaken by Radoslav Katičić which puts the Dardani language area in the Central Illyrian area ("Central Illyrian" consisting of most of former Yugoslavia, north of southern Montenegro to the west of Morava, excepting ancient Liburnia in the northwest, but perhaps extending into Pannonia in the north).

Дарданци се у историји појављују у IV вијеку п.н.е. када на простору данашње јужне Србије и сјеверне Македоније формирају респектабилно краљевство Дарданију.

Свој успон и јачање почињу са моћним илирским ираљем Бардилом који је владао од 393.-358.године п.н.е., прво је успио у немогућој мисији, ујединио је илирска племена, а онда на челу Дарданаца у вишенаврата побеђује Македонце и Молосијанце.
Предузимао је успјешне походе и према Епиру и према Македонији

Под његовим вођством Дарданци постају доминантна сила на Балкану, толико јаки да Македонцима намећу себи маринетске краљеве, Аминта III се мало отргнуо али и он је морао Дарданцима плаћати данак, бејаху то године смутње и голготе за Македонце и добре године за Дарданце. Сваким новим ратом све грђе за Македонце, 359. године п.н.е. Дарданци са Бардилиспм у одлучујућој бици против македонског краља Пердике III, наносе тежак пораз, 4.000 македонских војника бјеше масакрирано, убијен је и сам краљ Пердика, а горња Македонија је пала под власт Дарданаца.

Послије овог катастрофалног пораза, године 359.године п.н.е. краљ Филип II Македонски преузима је контролу над македонским пријестолом, 358. године п.н.е. потврђује уговор са Дарданима, оженивши принцезу Аудату, вјероватно кћерку или нећакињу Бардилиса. Вријеме овог брака је донекле спорно, док неки историчари тврде да се брак догодио након пораза Бардилиса.
Како год, Филип је добио драгоцјено вријеме да окупи снаге против Дарданаца који су још били под Бардилисом, поразивши их у долини Еригон убивши 7.000 Дарданаца, тако је елиминисао пријетњу.

Слиједећи илирски краљ Граб (356-344. године п.н.е), са трачанским краљем Kетрипором и пеонским краљем Ликпејом удружује се 356. године п.н.е са Атеном у заједничкој борби против Филипа, и слиједећи илирски краљ Плеурат, 344. год. п.н.е води рат са Македонцима који су упали у Илирију и опустошили је, но ратна срећа се окренула, Илири и Дарданци долазе у поредеђен положај у односу на нову силу која се рађа, Македонце.

 

[Khal Drogo]

Македонци су заузели Пеонију и хеленизовали је, а Дарданци им постају комшије. Историја дарданског народа је историја константних дарданско - македонских сукоба и ратова, некад би Дарданци предузимали освајачке походе, некад обрнуто.
Дарданци поново јачају у III вијеку п.н.е., но тада велико мноштво , Келта 279. године п. н. е. прокрстари Дарданијом и прави пустош.
Ту су се подијелили у двије групе, једна је наставила према Делфима, а друга према Тракији и даље у Анадолију.
Дардански краљ, непознатог имена, понудио је македонском краљу Птолемеју помоћ од 20.000 ратника за борбу против Kелта. Птолемеј је то одбио и наравно зајебао се и то гадно.
Келти су поражени од удружене хеленске коалиције код Термопила (овдје)

Spojler: Battle of Thermopylae (279 BC)

Battle of Thermopylae (279 BC)

Commanders and leaders
Belligerents
Battle of Thermopylae
Part of Gallic invasion of the Balkans
Route of the Gallic invasion of the Balkans
Date 279 BC Location Thermopylae Result Gallic victory
Gauls	Aetolians Boeotians Athenians Phocians
Brennus

The Battle of Thermopylae was fought in 279 BC between invading Gallic armies and a combined army of Greek Aetolians, Boeotians, Athenians, and Phocians at Thermopylae. The Gauls under Brennus were victorious, and advanced further into the Greek peninsula where they attempted to sack Delphi but were completely defeated.

Background
Gallic groups, originating from the various La Tène chiefdoms, began a south-eastern movement into the Balkan peninsula from the 4th century BC. Although Gallic settlements were concentrated in the western half of the Carpathian basin, there were notable incursions, and settlements, within the Balkan peninsula itself.

From their new bases in northern Illyria and Pannonia, the Gallic invasions climaxed in the early 3rd century BC, with the invasion of Greece. The 279 BC invasion of Greece proper was preceded by a series of other military campaigns waged in the southern Balkans and against the kingdom of Macedonia, favoured by the state of confusion ensuing from the complex and divisive succession processes following Alexander's sudden death.

The Celtic military pressure toward Greece in the southern Balkans reached its turning point in 281 BC. In 280 BC a great army, comprising about 85,000 warriors,[1] approached from Pannonia and split into three divisions. These forces marched south in a great expedition[2][3] to Macedon and central Greece. Under the leadership of Cerethrius, 20,000 men moved against the Thracians and Triballi. Another division, led by Brennus[4] and Acichorius[5][6] moved against Paionians, while a third division, headed by Bolgios, headed towards the Macedonians and Illyrians.[7]


The Dying Gaul, a Roman copy of a Greek statue commemorating the victory over the Galatians

Bolgios inflicted heavy losses on the Macedonians, whose young king, Ptolemy Keraunos, was captured and decapitated. However, Bolgios' contingent was repulsed by the Macedonian nobleman Sosthenes, and satisfied with the loot they had won, Bolgios' contingents turned back. Sosthenes, in turn, was attacked and defeated by Brennus and his forces, who were then free to ravage the country.

After these expeditions returned home, Brennus urged and persuaded them to mount a third united expedition against central Greece, led by himself and Acichorius.[7]

Battle
A Greek coalition made up of Aetolians, Boeotians, Athenians, Phocians, and other Greeks north of Corinth took up positions at the narrow pass of Thermopylae, on the east coast of central Greece. During the initial assault, Brennus' forces suffered heavy losses. Hence he decided to send a large force under Acichorius against Aetolia. The Aetolian detachment, as Brennus hoped, left Thermopylae to defend their homes. The Aetolians all joined the defence - the old and women joining the fight.[8] Realising that the Gallic sword was dangerous only at close quarters, the Aetolians resorted to skirmishing tactics.[9] The Gauls destroyed Kallion, on the border between Eurytania and Aetolia, committing horrible atrocities, but the resistance of the entire Aetolian population at the site of Kokkalia, where also the elderly and the women and children fought, dealt a decisive blow to the Galatian threat. According to Pausanias, only half the number who had set out for Aetolia returned.[7]

Eventually Brennus found a way around the pass at Thermopylae, but the Greeks escaped by sea.

Aftermath
Brennus pushed on to Delphi where he was defeated and forced to retreat, after which he died of wounds sustained in the battle. His army fell back to the river Spercheios where it was routed by the Thessalians and Malians.

Some of the survivors of the Greek campaign, led by Comontoris (one of Brennus' generals) settled in Thrace, founding a short-lived city-state named Tyle.[10]

Another group of Gauls, who split off from Brennus' army in 281 BC, were transported over to Asia Minor by Nicomedes I to help him defeat his brother and secure the throne of Bithynia. They eventually settled in the region that came to be named after them as Galatia. They were defeated by Antiochus I, and as a result, they were confined to barren highlands in the centre of Anatolia.[11]

In contrast, the Aetolian League strengthened its position in mainland Greece and for about a century the League controlled Delphi. The Aetolians set up an honorary stele on a base which presumably depicted pieces of armour from the Gauls. They also erected the so-called “Portico of the Aetolians” or Western Portico, one of the largest buildings close to the sanctuary of Apollo.

As a token of gratitude, the Aetolians were accorded the right to participate at the amphictyonic convention. The Amphictyonic Soteria, were organised, and in 246 BC were renamed “Aetolian Soteria” and evolved into Panhellenic Games which took place every five years.

Послије пораза, разбијени Kелти поново крстаре Дарданијом, но овај пута ослабљени и рањиви пролазе кроз пакао у окршајима са Дарданцима, преживјели су се докопали Дунава гдје су успоставили државу Скордиска.

Дарданци су се након тога проширили сјеверно до данашњег Ниша, у другој половини III вијека п.н.е. Дарданијом влада Лонгар, први изричито наведен као дардански краљ у периоду 239 - 229. год. п.н.е осваја Пеонију и поново су дошли на међу Македонцима.

На западу је Дарданија имала моћног комшију у Агроновом краљевству које се у међугрчким сукобима приклонило Македонији. Док су Македонци ратовали са Дарданцима Агронове лађе су пустошиле западногрчко приморје и побиједили ахајске снаге код Медеона у Акарнанији 231. год. п.н.е.
Слиједеће године Теута је освојила епирски главни град Фоинику, али се морала повући јер је део Илира прешао Дарданцима.
Ратне срећа се окреће, македонски краљ Филип V (владао 221 – 179.год. п.н.е,) побиједио је 217. год п.н.е. Дарданце (Полибије Историје I, стр.465)

И осваја Билазору ( данашњи Велес), потискује Дарданце на сјевер, привремено елиминишући опасност.
Римљани су тада били у грдним проблемима ратујући са Ханибалом, борили су се за голи опстанак, када су курталисали ту пријетњу, римске снаге су се 200. год.п.н.е., искрцале у Илирији и допрле до Дасаретије, а Дарданци, у сталном сукоби са Македонцима а од недавно и Илирима, се стављају на римску страну

 

[Khal Drogo]

Филип V је 179. год. п.н.е је склопио савез са келтским племеном Бастарни (по некима германским, Полибије тврди келтским) које је тада имало пребивалиште на ушћу Дунава, којим им је обећао земљу Дарданаца коју освоје а тим савезом би добио савезника у рату против Рима. Те године Филип умире, Бастарни су продрли у Тракију, одатле продиру у Дарданију. Дарданцима је требало три године и 176 или 175.год.п.н.е успјели су протјерати Бастарне са своје земље.
У трећем римско-македонском рату, Дарданци су врло брзо поражени од македонског краља Персеја, међутим Македонци доживљавају пораз у том рату .
Падом Македоније и Илирије 168. год. п.н.е. и претварањем Македоније 148. год п.н.е. у римску провинцију, Дарданија је добила нову моћну силу за комшије, Рим.
То мијења положај Дарданије, мијења се и спољна политика, раније су пљачкашки походи били добар извор прихода, сада то неће ићи.
У наредних пола вијека релативно мирно раздољње. Још један од разлога је што су Скордисци средином II вијека п.н.е. на врхунцу војне моћи, избили су на сјеверне границе Дарданије и деценијама у сарадњи са Медима, наносе поразе Римљанима, не дозвољавајући им даљњи продор на сјевер, све до ру 110. год. п.н.е. када је сломљена моћ Скордиска.

Након тога,долази до сукоба Дарданаца са Римом који и тако према сваком новом комшији има исте претензије уз обавезнуи доктрину “ко јачи, тлачи“, у том рату Дарданци су 97. год. п.н.е. поражени.
Ипак, задржали су моћ, када год би римска војска била заузета Скордисцима и Медима предузимали би пљачкашке походе на Епир.
Већ 75-73.год.п.н.е. Дарданци су осјетили моћ Рима.

Велика римска војска од 30 000 легионара под вођством Гаја Скрибонија Kуриона, наноси Дарданцима тежак пораз а Дарданија је прегажена уздуж и попријеко, са заробљеним Дарданцима се сурово и крваво поступило
Послије побједе, Kурион је наставио према сјеверу и као први Римљанин избио на обале Дунава.

Формално су Дарданци и даље остали у неком полунезависном положају, потчињени Риму и са неким статусом аутономије до завршетка мезијског рата 28. год. п.н.е, када ће изгубити било какву самосталност и ући ће у састав римске провинције Горња Мезија.

Некадашња дарданска краљевина је првобитно укључена у провинцију Горња Мезију, у времену принципата су имали неку аутономију, елементе самопуправе али нису имали статус провинције, мада ту ваља бити опрезан и "де јуре" стање не мора бити и "де факто".
У времену домината успостављена је римска провинција Дарданија

Но то су већ деценије и вијекови великог превирања у Римском царству, Рим више неће бити оно што је био.

 

[suave]

Podržavam Khalovu inicijativu za temu o Dardaniji. I sam sam primetio da Dardanija, iako bitna za razumevanje razvoja albanske nacionalne misli i njihovog traganja za ideološkim uporištima u prošlosti nije dotaknuta ni na Krstarici ni na Poreklu. Ranije sam nešto više čitao o tome a gledajući preliminarne rezultate DNK istraživanja u Viminacijumu i Timacu Minusu gde dominiraju E1b V13 haplotipovi, kao verovatni predstavnici domaćeg stanovništva, očekujem novu albansku ofanzivu za prisvajanje etničkog identiteta Dardanaca i samim tim, teritorijalnih pretenzija za prostorima severno od Republike Albanije.

Kolika je važnost Dardanije za Albance vidi se i po radovima koji su pisani u vezi nje, kao npr:" Illyrian-Albanian Continuity on the Areal of Kosova" Jahje Drancoli

In this course the Illyrian issue and the ethnogenesis of Albanians are being tackled noisily and, based on the occasional policy, attempts are made to “overthrow” the historical reality of Illyrains, in general, and, in particular, the reality of one of the most important Illyrian tribes, that of Dardans.

https://core.ac.uk/download/pdf/143966105.pdf

Takvo zapuštanje je na neki način i propust srpske genetičarske zajednice pošto srpski E1b V13 haplotipovi su ostali da "vise" u vazduhu bez jasno određene podrške kom drevnom narodu su mogli pripadati. U ovom slučaju moglo bi se reći da jedan dobar broj Srba svoje poreklo vuče baš od tog drevnog balkanskog naroda koji se tokom vremena pretopio u rimske građane a onda i u narod koji je na ove prostore došao posle Rimljana, tj Srbe (pošto i Vizantince možemo strpati u Rimljane, da ne pravim pojmovnu zbrku oko identiteta).

 

[skura58]

Dardaniju i svu tu priču su izmislili šiptari
kako bi "dokazali" da su oni starisedeoci Balkana, što je smešno.
Onu su na Kosmet došli sa turcimam, kao njihove sluge i izmećari

 

[skura58]

ТУРСКИ ПОПИС НA КОСОВУ 1455: 13 ХИЉАДА СРПСКИХ КУЋА, САМО 46 АЛБАНСКИХ

Свакако, можете рећи да није битно оно што се дешавало пре пет стотина година те да је битно само оно што важи данас, и то је тачно. Aли је такође тачно и да Aлбанци фалсификују историју јер схватају да је историјско право једнако важно као и фактично стање. Стога, не можете рећи да је садашњост битнија од прошлости.

Према последњем попису становништа на територији AП Косово и Метохија који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Aлбанце, пошто попис није спроведен у четири општине на северу покрајине, а и највећи део Срба јужно од Ибра га је бојкотовао.

Ова огромна албанска већина која је тренутно чињенично стање, заједно са илирском хипотезом о албанском пореклу, представља темељ права које тај народ полаже над тлом о коме се говори.

До те већине дошло је, наравно, само и искључиво терором, геноцидом и прогоном који су у последњих пет стотина година систематично спроводили Турци, док су овим пределима владали, и Aлбанци муслиманске вероисповести.

Зато је необично да српско историјско право на Косово и Метохију брани управо један османлијски документ, који доказује не само да су Aлбанци релативно речено новопридошлице на ту земљу, већ уједно доводи и у питање илирску хипотезу о којој је више речи било у засебном тексту.

Наиме, отомански дефтер (односно општи катастарски порески попис) из 1455. године који је скупљен у земљи Бранковића (другим речима, отприлике исто што је данас територија Косова и Метохије) забележио је невероватну ствар: ситуација тада је била обрнута у односу на данашњу, и то драстично.

Османлијски пописивач је забележио да на КиМ постоји 480 насеобина у којима живи 13.696 одраслих мушкараца, 12.985 кућа, и још 14.087 носиоца домаћинстава (пошто је постојало и 480 удовица). Неки одрасли мушкарци нису имали своје куће, па су тако забележени као сиромаси. Неке куће су дељене на више домаћинстава.

Пажљивим проучавањем онога што је забележио османлијски пописивач на КиМ установљена је фрапантна етничка структура становништа. Средином 15. века постојало је скоро 13.000 српских кућа у свих 480 села и вароши на Косову и Метохији. Поред наших, ту је било и 75 влашких домаћинстава у 34 села, 46 албанских у 23 села, 17 бугарских у 10 села, пет грчких у Лауши и Вучитрну, једно јеврејско у Вучитрну и једно хрватско.

Од свих имена и презимена која се помињу у попису, 95,88 одсто су била српског порекла, 1,90 одсто романског, 1,56 неутврђеног, 0,26 албанског, 0,25 грчког, и тако даље.

Дакле, пре 500 година, постојало је на Косову само 46 албанских домаћинстава у 23 села (у просеку две куће по селу, ниједно једино чисто албанско), док је српских било скоро 13.000 у свих 480 насеобина. Словима: тринаест хиљада у четири стотине и осамдесет места наспрам четрдесет и шест у двадесет и три. И не само то него не постоји забележен чак ни један једини топоним албанског порекла (уосталом, и данас Aлбанци на КиМ углавном користе српске топониме, почев од имена самопрокламоване државе Косово које на албанском језику не значи ништа, односно, имена које је српског порекла, па све до назива престонице – Приштине).

У 14. веку етничка структура је била још драматичнија; наиме, Дечанска хрисовуља из 1330. године садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој северној Aлбанији, на метоху манастира Високи Дечани, па тако знамо да су од 89 села само три била албанска, те да су од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само 44 била албанска, другим речима 1,8 одсто.

Не-српско становништо на територији Косова и Метохије до краја тог века није прелазило 2 одсто.

Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Степан и Никола, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Влкосава (односно Вукосава, јер је “л” временом прешло у “у”; исто се десило и са именицом “влк” која је постала “вук”). Век раније, најпопуларнија мушка имена на истом тлу су била Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован.

Иначе, званични назив овог за нас важног османског документа је био “Дефтер за Вукову област”. Величине је 30 x 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну целину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на белом папиру црним мастилом, и то веома лепим рукописом.

Aко можда чекате дете овај попис вам може помоћи да пронађете старо име које вам се свиђа и обновите његову употребу ако је заборављено.

Наш фаворит за ту обнову је српско-словенско име Брајан чије је постојање међу Србима забележено на доста места у нашем средњем веку. Чак се један жупан тако и презивао: у питању је био жупан Петар Брајан који је иза себе оставио и задужбину, Белу цркву у селу Карану у близини Ужица, која постоји и данас (један куриозитет за крај: његова жена се звала Струја).

 

[skura58]

А шиптари се често занесу у прављењу историје.
Скендер бег је био србин - Ђурађ Кастиотић.

Ово је истина:
Стари ми је историчар (проф.др) и тако,
прича један колега да је и Карађорђе био шиптар.
А стари ће:
Шта на шиптарском значи КАРА ???

Објашњење:
Кара је на турском ЦРН
а на шиптарском, да будем културан.
мушки полни орган

 

[Лекизан]

С обзиром да Дарданци немају никакве везе са данашњим Албанцима, који и нису тема овде, можемо да се вратимо овом античком народу.

 

[suave]

O Dardaniji i Dardancima teško je govoriti a da se ne spomene knjiga Fanule Papazoglu:"Srednjebalkanska plemena u predrimsko doba". Na žalost stari link na sajtu Akademije nauka i umetnosti BiH je mrtav ali knjiga se još može pronaći na internetu. Tragajući za njom primetio sam i neke radove koji imaju donekle kritički pristup Fanulinom radu, no nisam stigao detaljnije se pozabaviti s tim. Verujem da će se o tome ipak govoriti kasnije na temi

https://vdocuments.site/fanula-papazoglu-srednjobalkanska-plemena-u-predrimsko-doba.html

С обзиром да Дарданци немају никакве везе са данашњим Албанцима, који и нису тема овде, можемо да се вратимо овом античком народу.

Pa dobro sad, nije da nemaju Samo nemaju svi i nemaju potpuno pravo na dardansku baštinu. Koliko vidim na internetu i kod nas su počeli da se pojavljuju radovi o Dardaniji, što u predrimskom što u rimskom periodu pa se nadam da je to početak revalorizacije dardanske baštine u današnjem srpskom durštvu.

Zanimljivo da se Dardanije nije pojavljivala (bar ja nisam pronašao) u tekstovima srednjovekovnih pisaca i da se nijedan narod nije povezivao sa tom antičkom grupom. Srbi su bili povezivani sa Tribalima, Bugari čini mi se sa Mizima i Tračanima, Makedonci i dan danas prisvajaju taj drevni makedonski identitet, jedino su Dardanci ostali u nekom istorijskom vakumu dok ih Albanci nisu otkrili za svoje potrebe

 

[Aranko]

O Dardaniji i Dardancima teško je govoriti a da se ne spomene knjiga Fanule Papazoglu:"Srednjebalkanska plemena u predrimsko doba". Na žalost stari link na sajtu Akademije nauka i umetnosti BiH je mrtav ali knjiga se još može pronaći na internetu. Tragajući za njom primetio sam i neke radove koji imaju donekle kritički pristup Fanulinom radu, no nisam stigao detaljnije se pozabaviti s tim. Verujem da će se o tome ipak govoriti kasnije na temi

https://vdocuments.site/fanula-papazoglu-srednjobalkanska-plemena-u-predrimsko-doba.html



Pa dobro sad, nije da nemaju Samo nemaju svi i nemaju potpuno pravo na dardansku baštinu. Koliko vidim na internetu i kod nas su počeli da se pojavljuju radovi o Dardaniji, što u predrimskom što u rimskom periodu pa se nadam da je to početak revalorizacije dardanske baštine u današnjem srpskom durštvu.

Zanimljivo da se Dardanije nije pojavljivala (bar ja nisam pronašao) u tekstovima srednjovekovnih pisaca i da se nijedan narod nije povezivao sa tom antičkom grupom. Srbi su bili povezivani sa Tribalima, Bugari čini mi se sa Mizima i Tračanima, Makedonci i dan danas prisvajaju taj drevni makedonski identitet, jedino su Dardanci ostali u nekom istorijskom vakumu dok ih Albanci nisu otkrili za svoje potrebe

Срби су повезивани са Дарданцима. Можда не толико често као са Трибалима или Трачанима или Илирима, али довољно да се могу сматрати сродним или истим народима. Проблем је што је наука узела потпуно неразумљив приступ да на основу слабих наговештаја даје строге етничке границе племенима као да су то народи у данашњем смислу.

Иако се уопште не слажем са целим радом, уводне напомене у овом раду управо говоре о томе, и треба дебело размислити зашто нам је наука таква:
https://www.academia.edu/29259156/D...nska_boginja_ili_rimska_imperijalna_tvorevina

 

[gost 428502]

А шиптари се често занесу у прављењу историје.
Скендер бег је био србин - Ђурађ Кастиотић.

Ово је истина:
Стари ми је историчар (проф.др) и тако,
прича један колега да је и Карађорђе био шиптар.
А стари ће:
Шта на шиптарском значи КАРА ???

Објашњење:
Кара је на турском ЦРН
а на шиптарском, да будем културан.
мушки полни орган

Tog Kolegu pod mač što bi rekla jedna persona.
Mi dok god imamo takve indijance da predaju deci nećemo daleko, Karađorđev dnk je obrađen i radi se o Slovenu i Srbinu, valjda oni znaju svoje poreklo i neretko su sami Karađorđevići pričali o tome od koga vode poreklo, koliko sam upoznat oni su bili izuzetno kooperativni za sva istraživanja.

 

[gost 428502]

Nisam prastalica nekog preterivanja i preuveličavanja, međutim ja zaista ne znam po kom osnovu neko može da proglasi Karađorđa za Šiptara.To što slavi sv.klimenta nije nikakav dokaz, to čak nije dovoljno ni za tezu, a ne nešto drugo.

 

[Aranko]

Лудовик Туберон, Дубровачки историчар у свом делу Commentaria temporum suorum из 1603, кнеза Лазара зове Lazarus Dardanorum rex, а слично је ословљен и Стефан Немања.

https://books.google.rs/books?id=xh...ummary_r&cad=0#v=onepage&q=dardanorum&f=false

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Nisam prastalica nekog preterivanja i preuveličavanja, međutim ja zaista ne znam po kom osnovu neko može da proglasi Karađorđa za Šiptara.To što slavi sv.klimenta nije nikakav dokaz, to čak nije dovoljno ni za tezu, a ne nešto drugo.

Već na prvoj stranici otišlo je u sto smerova; fasciniran sam.

 

[suave]

Već na prvoj stranici otišlo je u sto smerova; fasciniran sam.

Nemoj da plaćeš, doći ćemo mi i na tvoje teme

 

[Khal Drogo]

Лудовик Туберон, Дубровачки историчар у свом делу Commentaria temporum suorum из 1603, кнеза Лазара зове Lazarus Dardanorum rex, а слично је ословљен и Стефан Немања.
https://books.google.rs/books?id=xh...ummary_r&cad=0#v=onepage&q=dardanorum&f=false

Занимљива информација коју никако не треба игнорисати, "примићемо је к знању".

Врло добар осврт је дао форумаш suave, једино нисам сигуран

.... jedino su Dardanci ostali u nekom istorijskom vakumu dok ih Albanci nisu otkrili za svoje potrebe

да ли су Шћипетари "сами својом памећу открили Дарданце", или је ту, ничим одрживу, повезницу зарад политичких процеса нашао неко други.
Конкретно неки Аустријанац (Јохан Г. вон Хах) који је у XIX вијеку "кључни доказ" повезнице овог древног народа са Шћипетарима нашао у имену за крушку (dardha) код овог народа па је ето по крушкама именован овај древни народ. Јако произвољно и бесмислено, реално барем у језицима 1/4 народа нека ријеч почиње са дар, а и будаласто је претпоставити да је неки народ по крушкама именован. То је једнако будаласто као тврдња да је "кључни доказ" да су Сармати Срби, ријеч сарма, јербо су Сармати Срби који су вољели јести сарме. То би било тако нешто, дебилизам пар екселанс.

Но манимо се будаластих тврдњи. Папазопгу у књизи (овдје) на коју је указао форумаш suave Дарданцима посвећује чак 107 страница.
Већ у уводу на стр. 101

примјећује да су Дарданци најстабилнији и најконзервативнији етнички елемент на простору изложеном сталним промјенама и да су се тако смјештени између илирског и трачког сцвијета успјели сачувати своју индивидуалност и једини су од свих народа успјели да се одрже као етнос и након пто су били покорени од Рима.
Даље закључује да су од свих средњебалканских народа имали највећег удјела у етногенези нових народа који смењују античке.

У наставку Папазоглу пише о повезници Дарданаца са Троадом и Дарданима који се појављују на простору сјеверозападне Анадолије.

На крају пише да је у модерној науци прихваћено да се десила велика миграција са Балкана, вјероватно у XIII-XII вијеку п.н.е. када су Дарданци, Фригијци и Мези прешли мореуз и населили се у Анадолији.
То сам већ поменуо у уводном посту, у наредним постовима, како се већ тема буде развијала, написаће се још која.

 

[Carlin15]

Da li se zna nesto vise o 'Galabrima', romanizovanom plemenu iz Dardanije?

https://en.m.wikipedia.org/wiki/Galabri

 

[Khal Drogo]

Da li se zna nesto vise o 'Galabrima', romanizovanom plemenu iz Dardanije?

Мислим да јако мало. Сачувани подаци о њима су превише оскудни да се углавном своди на претпоставке.
Папазоглу у приложеној књизи (овдје) их помиње 3 пута. На стр. 103

примјећује везу са области Калабријом на југу Италије и износи закључак о вјероватној миграцији Галабрија (и Туната, другог дарданског племена чије име је сачувано) на југ Италије која се вјероватно по њему десила у исто вријеме када и миграција у Анадолију.
На стр. 160 преноси писање из петог поглавља седме књиге Страбонове географије (овдје);

7 Be this as it may, after the seaboard of the Ardiaei and the Pleraei come the Rhizonic Gulf, and the city Rhizo, and other small towns and also the River Drilo, which is navigable inland towards the east as far as the Dardanian country. This country borders on the Macedonian and the Paeonian tribes on the south, as do also the Autariatae and the Dassaretii — different peoples on different sides being contiguous to one another and to the Autariatae. To the Dardaniatae belong also the Galabrii, among whom is an ancient city and the Thunatae, whose country joins that of the Medi, a Thracian tribe on the east. The Dardanians are so utterly wild that they dig caves beneath their dung-hills and live there, but still they care for music, always making use of musical instruments, both flutes and stringed instruments. However, these people live in the interior, and I shall mention them again later.

На страници 202 бави се етмилогјом имена Дарданаца и њихових огранака Галабрија и Туната

и покушава боље сагледати које је поријекло ових племена, илирско или трачко. Галабрији су ближи Илирима, Тунати Трачанима.

 

[Khal Drogo]

Када зборимо о античкој Дарданији ваља разврстати у два периода, период краљевине Дарданије и период када је покорена од Рма и под римском управом када је постојала и провинција Дарданија.
О краљрвству Дарданији (овдје)

Spojler: Kingdom of Dardania

Kingdom of Dardania

The Kingdom of Dardania was an independent state in the Balkans during classical antiquity. Dardania was mostly populated by Dardanians (who were either an Illyrian or a Thracian tribe, or perhaps a mixture of the two; Thraco-Illyrian).

Area
Kingdom of Dardania
393 BC–28 BC
Map of Dardanian Kingdom (green)
Capital	Scupi
Religion	Polytheism
Government	Monarchy
King
• 393-358 BC	Bardylis (first)
Historical era	Classical antiquity
• Founded	393 BC
• Roman conquest	28 BC
45,000 km2 (17,000 sq mi)
Preceded by Succeeded by Paionia Roman Republic
Today part of	Serbia Kosovo[a] North Macedonia Albania

History
Dardania was first mentioned in the 4th century BC, after king Bardylis united Dardani tribes into a single state. He defeated Macedonians and Molossians several times. At this time they were strong enough to rule Macedonia through a puppet king in 392-391 BC. In 385-384 they allied with Dionysius I of Syracuse and defeated the Molossians, killing up to 15,000 of their soldiers and ruling their territory for a short period. Their continuous invasions forced Amyntas III of Macedon to pay them a tribute in 372 BC. They returned raiding the Molossians in 360. In 359 BC Bardylis won a decisive battle against Macedonian king Perdiccas III, whom he killed himself, while 4,000 Macedonian soldiers fell, and the cities of upper Macedonia were occupied. Following this disastrous defeat, king Philip II took control of the Macedonian throne in 358 and reaffirmed the treaty with the Dardani, marrying princess Audata, probably the daughter or niece of Bardylis. The time of this marriage is somewhat disputed while some historians maintain that the marriage happened after the defeat of Bardylis. This gave Philip II valuable time to gather his forces against those Dardani who were still under Bardylis, defeating them at the Erigon Valley by killing about 7,000 of them, eliminating the Dardani menace for some time.[1][2][3][4][5]

In 334 BC, under the leadership of Cleitus, the son of Bardylis, the Dardani, in alliance with other Illyrian tribes attacked Macedonia held by Alexander the Great. The Dardani managed to capture some cities but were eventually defeated by Alexander's forces.[6]

Celts were present in Dardania in 279 BC. The Dardanian king offered to help the Macedonians with 20,000 soldiers against the Celts, but this was refused by Macedonian king Ptolemy Keraunos.[7][8]

Dardani were a constant threat to the Macedonian kingdom. In 230 under Longarus they captured Bylazora from the Paionians and in 229 they again attacked Macedonia, defeating Demetrius II in an important battle. In this period their influence on the region grew and some other Illyrian tribes deserted Teuta, joining the Dardani under Longarus and forcing Teuta to call off her expedition forces in Epirus. When Philip V rose to the Macedonian throne, skirmishing with Dardani began in 220-219 BC and he managed to capture Bylazora from them in 217 BC. Skirmishes continued in 211 and in 209 when a force of Dardani under Aeropus, probably a pretender to the Macedonian throne, captured Lychnidus and looted Macedonia taking 20.000 prisoners and retreating before Philip's forces could reach them.[8]

In 201 BC, Bato of Dardania (along with Pleuratus the Illyrian and Amynander, King of Athamania) cooperated with Roman consul Sulpicius in his expedition against Philip V. Always being under the menace of Dardanian attacks on Macedonia, Philip V made an alliance with the Bastarnae at around 183 BC and invited them to settle in Polog, the region of Dardania closest to Macedonia. A joint campaign of the Bastarnae and Macedonians against the Dardanians was organized, but Philip V died and his son Perseus of Macedon withdrew his forces from the campaign. The Bastarnae crossed the Danube in huge numbers and although they didn't meet the Macedonians, they continued the campaign. Some 30,000 Bastarnae under the command of Clondicus seem to have defeated the Dardani. In 179 BC, the Bastarnae conquered the Dardani, who later in 174 pushed them out, in a war which proved catastrophic, with a few years later, in 170 BC, the Macedonians defeating the Dardani. Macedonia and Illyria became Roman protectorates in 168 BC. The Dardanian Kingdom retained its sovereignty until 28 BC, when the Romans conquered the region (and consequently it).[9][8]

The Romans created the province of Moesia from parts of Dardania, but later made it a separate province.



Kingdom of Dardania at its peak
Rulers
The Kingdom of Dardania was ruled by various kings.

Bardylis (393-358 BC)
Cleitus (356-355 BC)
Bardylis II (295-290 BC)
Monunius I (290-270 BC)
Mytilus (270-231 BC)
Longarus (231-206 BC)
Bato (206-176 BC)
Monunius II (176-167 BC)

Већ сам дао осврт у уводним постовима, а тим периодом и историјом краљевства Дарданије се доста бавио Папазоглу у приложеној књизи, написаће се касније још која.

О римској провинцији Дарданији имамо коректан осврт у енглеској википедији (овдје);

Spojler: Dardania (Roman province)

Dardania (Roman province)


Roman provinces after administrative reforms in the 4th century. Dardania in red.

Dardania (/dɑːrˈdeɪniə/; Ancient Greek: Δαρδανία; Latin: Dardania) was a Roman province in the Central Balkans, initially an unofficial region in Moesia (87–284), then a province administratively part of the Diocese of Moesia (293–337). It was named after the tribe of the Dardani who inhabited the region in classical antiquity prior to the Roman conquest.

Background
Further information: Kingdom of Dardania and Paeonia (kingdom)

Dardania is named after the Dardani, a tribe that lived in the region and formed the Kingdom of Dardania in the 4th century BC. The eastern parts of the region were at the Thraco-Illyrian contact zone. In archaeological research, Illyrian names are predominant in western Dardania (present-day Kosovo), while Thracian names are mostly found in eastern Dardania (present-day south-eastern Serbia). Thracian names are absent in western Dardania; some Illyrian names appear in the eastern parts. The correspondence of Illyrian names - including those of the ruling elite - in Dardania with those of the southern Illyrians suggests a "thracianization" of parts of Dardania.[1] Celts were present in Dardania in 279 BC.[2]

In 179 BC, the Bastarnae conquered the Dardani, who later in 174 pushed them out, in a war which proved catastrophic, with a few years later, in 170 BC, the Macedonians defeating the Dardani.[3] Macedonia and Illyria became Roman protectorates in 168 BC.[4] The Scordisci, a tribe of Celtic origin, most likely subdued the Dardani in the mid-2nd century BC, after which there is for a long time no mention of the Dardani.[5] In 97 BC the Dardani are mentioned again, defeated by the Macedonian Roman army.[6] Dardanian slaves or freedmen at the time of the Roman conquest were clearly of Paleo-Balkan origin, according to their personal names,[7] noted as being mostly of the "Central-Dalmatian type".[8] Dardania was Romanized early on.[7]

Administration
See also: Moesia

After the Roman conquest, the pre-Roman Dardania eventually was organized into the Moesia province.[9] During the reign of Domitian (81–96), in 86, Moesia was subdivided into Upper and Lower Moesia (Moesia Superior and Moesia Inferior).[10] The old name of Dardania was used for a new province part of Moesia Superior.[11] Ptolemy (100–170) calls Dardania a special district of Moesia Superior.[12]

The Diocese of Moesia was a diocese established by Emperor Diocletian (r. 284–305). During his reign, the diocese included 11 provinces, one of which was Dardania.[13] Dardania and Moesia Prima were established by dividing them from Moesia Superior, probably under Diocletian.[13] During[12] or likely after[13] emperor Constantine I (r. 306–337), Dacia Mediterranea was created out of parts of Dardania and Thrace.[13][12] The two new dioceses, Moesia and Dacia, were grouped into the new praetorian prefecture of Illyricum in the second half of the 4th century, which essentially covered the same area as the earlier Diocese of Moesia.[14]

Religion
Little is known regarding Christianity in the Balkans in the three first centuries AD.[15] Bishop Dacus of Macedonia, from Dardania, was present at the First Council of Nicaea (325).[16]

Economy
According to the Expositio totius mundi (ca. 350), Dardania supplied Macedonia with cheese and lard.[17]

Cities and towns
The main centres of Roman Dardania were Scupi (Skopje), Naissus (Niš) and Ulpiana (Lipljan).[7] At the time of Moesia Superior, the towns in Dardania included Scupi, Naissus, Ulpiana, Therranda, Vicianum, Vindenis, Velanis, Dardapara, Quemedava and Damastion.

The Romans occupied Naissos (Latin: Naissus) in the period of the "Dardanian War" (75–73 BC), and set up a legionary camp.[18] The city (called refugia and vici in pre-Roman relation), because of its strategic position (Thracians were based to the south[18]) developed as an important garrison and market town of Moesia Superior.[19] The Romans also founded a mining town named municipium Dardanicum.[20]

Aftermath

Provinces in the Balkans in the 6th century.

The area remained part of the Eastern Roman, Byzantine Empire, after the Eastern–Western Roman split in the 5th century.[21] Procopius (500–560) used the old Roman provinces to describe the geography of the Balkans. According to Buildings of Justinian IV, there were 8 new and 61 restored fortifications in Dardania.[22] Dardania was a region in which Justinian's restoration process was predominant.[23] In 518 an earthquake devastated Dardania, followed by famine that killed much of the population and weakened the Empire's defences.[23]. According to Florin Curta, a small number of Slavs (Sclaveni and Antes) migrated to the Balkans in the 6th century[24].

See also

• Illyrians
• Dardani
• Kingdom of Dardania
• Archaeology of Kosovo
• Illyricum (Roman province)
• Roman heritage in Kosovo

References

Wilkes 1992, p. 85

Whether the Dardanians were an Illyrian or a Thracian people has been much debated and one view suggests that the area was originally populated with Thracians who then exposed to direct contact with Illyrians over a long period. [..] The meaning of this state of affairs has been variously interpreted, ranging from notions of Thracianization' (in part) of an existing Illyrian population to the precise opposite. In favour of the latter may be the close correspondence of Illyrian names in Dardania with those of the southern 'real' lllyrians to their west, including the names of Dardanian rulers, Longarus, Bato, Monunius and Etuta, and those on later epitaphs, Epicadus, Scerviaedus, Tuta, Times and Cinna

Након пораза у рату са Римом почеком I вијека п.н.е., Дарданија бјеше неко вријеме у полунезависном положају да би 28.године п.н.е. изгубили било какву независност, постају дио тек успостављене провинције Мезије, а од од 86. до 272. године су у саставу успостављене провинције Горња Мезија (Moesia Superior), има одређену аутономију и административне надлежности али нису засебна провинција да б у времену домината постали посебна провинција и такво ће стање потрајати до VI вијека;

Ту иде питање. Шта би са становницима Дарданије и са овим народом?
Када је у питању романзација овог простпра, укључујући и Дарданију, мишљења историчара нису усаглашена, по једнима романизација би ишла добро само у градовима и администрацији, по другима (Ф.Шишић) обухватала би и сеоско становништво.
Ипак постојала је баријера која је одвајала просторе под утицаем латинског и грчког језика, а сасвим сигурно су преостале илирске и трачке енклаве очувале особености своје културе.
Латински језик је у источнијим провинцијама, а то прмјећује Тубор Живковић (Словени и Ромеји стр.31-32) позивајући се на Ј.Ковачевића;

Још je K. Јиречек повукао једну грубу границу која je означавала две области утицаја латинског и грчког језика. Ова језичка граница креће од Љеша одакле на север иде дуж источне границе провинције Далмације a на југ до Македоније (доцније Epirus Νονά); према истоку допирала je преко Дарданије и Скупија све до Ниша и Беле Паланке остављајући Сардику у грчкој зони. Од Ниша je латинска језичка линија ишла на север до Дунава и
даље током ове реке образовала један узан "латински"појас све до ушћа Дунава у Црно море.
Несумњиво je ова језичка подела одиграла важну улогу у доцнијем процесу славизације јер je свакодневни говорни језик Византије био грчки a држава у којој се он говорио надживела je насељавање Словена, док je латински језик, пре свега језик војске и администрације, сломом западног римског царства занавек изгубио свој политички ослонац.
Ово je приметио још Ј. Ковачевић, истичући да се услед аварско-словенских похода током VI века ова језичка граница распала јер je романско
становништво Подунавља, Дакије и Дарданије продрло на подручје грчке језичке сфере све до Солуна.

био ограничен на војску и администрацију, сломом западног римског царства занавјек је изгубио свој политички ослонац. услијед аварско-словенских похода, језичка граница (на подручке латинског и грчког утицаја) се распала, романско становништво (које ће касније бити Власима названо) са Подунавља продрло је на подручје грчке језичке сфере све до Солуна.
Што се тиче становништва Дарданије и Дарданаца у VI вијеку, 518.године снажан земљотрес разорио је Дарданију, све то је пратила глад која је имала за посљедицу повећање смртности, убрзо ће ове просторе погодити и епидемија куге 541.године која је имала катастрофалнје посљедице, мада постоје и друга мишљења. У сваком скучају становнптво је прориједило и тако дочекало велике миграције и прилив нових досељеника који ће у наредним вијековима населити ове просторе.
Ипак Дарданци су, а то и Папазоглу закључује, имали важну улогу у етногензи народа средишњег Балкана.

 

[Khal Drogo]

Кратку историју Дарданије, те попис насеља Дарданије под римском управом са освртом на изворе и сачуване рукописе о тим насељима имамо у књизи Владимира Петровића из 2007.године, Дарданија у римским итинерарима, градови и насеља.

 

[OIlija]

Географски опис земаљског ситема света (Sistema Del Mondo Terraqueo Geograficamente Descritto: Colle Provincie, Siti, e Qualità de' Popoli in esso contenuti Ed epilogato in oltre negl' Indici per Alfabeto disposti alle sue Tavole : Aggiontavi un' Annotazion Cronologica de' Paesi Scoperti sine a questi Ultimi Tempi. Del L'Europa, Том 1, Groppo, 1716.

Дардани народ Тројански (Dardani Popoli della Troiade)

Текст у фокусу(серб.), страна 309:

«Србија је средишња земља, земља средишта, већ је квалификована као војна сила и по својим фортификованим и утврђеним градовима, сада је подчињена окрутној турској тиранији, зато становнике тих градова видимо као робље, запрегнуто у окове, чиме су осуђени на сопствену беду и сиромаштво. Из тог разлога, наметнуто је подругљиво име краљевине Schiavonia (земља робова), а нарочито је понижавајуће и иритантно повезивање турске тираније са именом скромне провинције Servia (старо-ита. servo = роб). Ипак, многи други тврде да њихово име не долази од некаквих робова већ од народа, од народа Serbli, народа са севера који су дошли у краљевину Schiavoniu из западних крајева код своје браће. Њена подручја, читаве зоне су прекривене густим шумама. Обзиром на велике плодне равнице и бројност река које их наводњавају, земља делује стерилно и неплодно, јер њено становништво држи своју природу за дивљом и запуштеном. Мали број људи успева да се избори са силама природе која их окружује, такође необично груби поступци доминаната (доминантна сила, овде се мисли на Турке), чини ову земљу још стерилнијом и запуштенијом. На просторима Сербије живе Дардани народ Тројански, а са њима Керауни (од старогрчког κεραυνος – серб. муње, громови(народ муњевит и громовит, или народ Перунов), Дириони, Диндари, Дери, Дериопи(илирска племена истог рода). Појавом Лисимаха Македонца(!???) (Лизимах (око 360. п. н. е. -281. п. н. е.) је био генерал у војсци Алекасандра Македонског и један од дијадоха (наследника). Био је краљ Тракије од 306. п. н. е., краљ Мале Азије од 301. п. н. е. и краљ Македоније заједно са Пиром од 288. п. н. е..) са народом званим Рашанима(Расћанима, Расенима) поделише целу земљу(држава) на 2 краљества. Горњи део изнад Дунава назваше Дарданија по Дарданцима, а јужну близу Македоније(доња Пеонија) назваше је Расија(Рашко краљевство) по њеним становницима. Па ипак, они су задржали поделу свог порекла у разноликости обичаја, будући да су Дардани рустични, неретко опаки и неустрашиви у рату, и недавно прихваћени у одбрани утврда и утврђених градова због својих инжењеријских способности у ратовању, иако се много боље препуштају својој лењости, утолико се мање ангажују у верној служби својих надрећених. Са друге стране, експериментишући са пажљивијим, марљивијим, интелегентнијим Расенима, иако су неуморни у свом ратном ангажовању, ради сопственог интереса, све мање служе у верној служби својих Падрона(надређени).»

(ита.)

«Questa e la Servia mezzana, già qualificata per la potenza dell'armi e per la fortezza delle Piazze, ed ora avvilita in modo dalla crudel tirannia de' Turchi, che possono dirsi i suoi Popoli non abitatori di Città, ma Schiavi astretti in catene a deplorare le proprie miserie. Quinci ne venne a tutto il Regnoil nome di Schiavonia, e spezialmente a questa Provincia l'umile titolo di Servia: benche alcuni vogliono, che simil vocabolo derivasse non dalla servitù loro, ma dai Serbli Popoli Settentrionali, che nell'ultima incorsione l'occuparono. Il sito suo, benche abbondante di Selve, non riuscirebbe sterile, stante la pianura de Campi, e la copia de fiumi che l'irrigano: mà il poco numero delle sue Genti, la rozzezza del loro naturale trascurato, e la strana procedura dei Dominanti la fanno apparire ancor più sterile, di quello che importi il suo essere. Qui vi già abitarono i Dardani Popoli della Troiade, e con essigli Cerauni, li Dirioni, Dindari, Derri, e Deriopi. Mà comparso Lisimacho Macedone con alcune Genti dette Rasciane, diviſe tutto lo Stato in due Regioni , la Settentrionale accanto il Danubio chiamata Dardania per memoria dei primi suoi Abitanti, e la meridionale vicino la Macedonia nominata Rascia dai nuovi suoi Popoli. E tuttavia conservano la divisione dell'origine nella diversità dei costumi, essendo i Dardani rustici, vili, e da poco, stimati in guerra alsolouso di Guastatori, onde si dicono Asapi, e pel contrario sperimentandosi i Rasciani più accorti, e diligenti, benche quanto meglio s' industriano nella fatica per loro interesse tanto menol'esercitano a fedel servigio de'Padroni.»
Pitanje za vrednog prevodioca Krstu ali i za sve koji misle da mogu pomoći :Крсто Крцун Драговић , imam jedno pitanjce . ) поделише целу земљу(држава) на 2 краљества. Горњи део изнад Дунава назваше Дарданија по Дарданцима, а јужну близу Македоније(доња Пеонија) . Da li ova nelogičnost podjele Dunavom plod neznanja pisca ili patka prepisivača koji su umjesto pojma Istera ( Morava ) ubacili njima podrazumjevano tumačenje Istera kao Dunava ili nešto treće ?
Крсто Крцун Драговић Ilija Ogorelica У наставку излагања, писац говори о симиларним називима појединих регија. Једну одређену регију ставља (Ischia colla Bulgheria a oriente – од Мораве до орјенталне Бугарске), а другу (il fiume Danubio colla Valachia, & Ungheria inferior a settentriore) Дунава (Дунав = Истар са Влашком и доњом Хунијом односмо Мађарском = Горња Пеонија). Нисам још утврдио о којој се реци ради, писац говори о реци Ischia у Бугарској, али претпостављам да је то грешка аутора или преписивача, мислим да се ради о реци Морави у Србији. Појам Доња Пеонија је регија, појам за горњу Македонију, писац помиње Monte Argentato di Macedonia или Monte Scardo – Скардона, Царска планина. По својим основним морфотектонским особинама, она припада Шарско-пиндском планинском систему, односно Динаридима, и природна је граница и данас, али била је и у антици, Дарданија се тада протезала рецимо од Приштине, мада је Дарданија и Пећ и Призрен, до Царске планине, па од до неправилном линијом све до главног града Ниша.
Друго у наставку излагања за главни град Дарданије наводи Ниш који лежи на реци Нишави. Други град који наводи је Видин, трећи Приштина, даље све до Баточине.
У том куту, односно регији спајају се три провинције Дарданија, Горња и Доња Мезија. Горњом Мезијом подразумева делове Бугарске, док му је Доња Мезија средишња Србија са већим делом Босне, дакле Босне не и Херцеговине. Горњи руб Доње Мезије, мислим на њен северни део она се граничи са Горњом Пеонијом односно Панонијом, која је подељена на више регија, али то није наша тема у односу на Дарданију која то јесте.
Центар Дарданије је Ниш на Нишави, Ниш је главни град Дарданије.
Делови Расеније (Рашке) припадају и Дарданији и Доњој Мезији. Рашка је средишња земља. Одређене географске референце али и историјске кажу, а то јесте тако, Средишња земља њен назив свеобухватан назив је Mesia Superiore, средња Мезија - Mesia Mezzana, и Доња Мезија - Mesia inferiore o Ripense.
Крсто Крцун Драговић Закључио сам након дужег трагања, ко је аутор књиге Географски опис земаљског ситема света, а то је био Grandi, Vittore Silvio (*Rimini, 22.IV.1668; †Rimini, 12.III.1739). Рођен у Риминију 22. априла 1668. године. Умро је у истом граду 12. марта 1739. Био је научник, историчар, посебно се бавио историјом Цркве и религије, о истим темама објавио бројне књиге од велике историјске вредности. Био је добротвор многих цркава и манастира. Међутим, римокатолички клер му није одобравао многе његове мисли и записе. 1706. објавио је књигу под називом Генаологија Исуса Христа, духовног и телесног порекла и његова улога у ширењу католицизма. (Genealogia del nostro signor Gesu Cristo secondo la carne, e discendenza spirituale del medesimo nella propagazione del cattolichismo. Divisa in tre parti che sono rinchiuse in due tomi. ... opera di D. Vittore Silvio Grandi ariminese ...
In Venezia : per Domenico Lovisa : a spese di Giacomo Bertrano, 1706).

После издања те књиге био је нападнут од Ватикана. Након те књиге објавио је још једну јако занимљиву књигу о животу Св. Аугустина Хипонског, где се руководи Аугустиновом неоплатонизмом,

Његову ширу биографију није могуће наћи подсредством интернета, али, потрудићу се да је пронађем на један ''конвенционалнији'' начин.

Јако ме занима референца у његовој књизи Географски опис земаљског ситема света, где наводи Лисимаха Македонца сатрапа Александра Македонског и краља Македоније, који је заједно са Расенима(Рашанима) једно велико краљевство на Хуму поделио на два краљевства, краљевину Дарданију и краљевину Расију(Рашка)! Лисимах постаје једини краљ Македоније 285. године пре нове ере, а вероватно у то време његове апсолутне моћи у Македонији ствара два нова краљевства и то РАШКУ, сербско краљевство! До сада нисам наишао на овакав податак, али колико знам то би био најстарији спомен краљевине Рашке такође Дарданије као краљевине у историји!

 

[OIlija]

 

[OIlija]

U selu Pružanj na Pešterskoj visoravni novopazarski arheolozi su otkrili urne koje potiču iz hiljadite godine pre nove ere i najverovatnije su pripadale Dardancima.
Na ovo veliko otkriće arheolozi su naišli u potrazi za materijalnim tragovima o životu Slovena u desetom veku nove ere, kada su se neočekivano pojavile urne koje su dve hiljade godina starije, a uz njih i grobna mesta iz srednjeg veka, preneli su lokalni elektronski mediji.
"Ovo je još jedna potvrda da je ovaj kraj bio naseljen u davna vremena i nije mala stvar da na ovom području imate tri urne koje potiču iz vremena od pre tri hiljade godina", rekla je direktorka Muzeja Ras Dragica Premović-Aleksić.
I ranija arheološka istraživanja ovog regiona ukazuju postojanje Dardanaca u ovom periodu, kazala Premovićeva, koja je ukazala da su oni bili izuzetno moćan ilirsko-tračanski narod za koje se vezuje legenda o osnivanju Troje.
Premović-Aleksić kaže da su otkriveni grobovi spaljenih pokojnika, koji su nakon spaljivanja na lomači pohranjeni u urnama.
Ovo su, rekla je ona, bila grobna mesta, a na osnovu karakteristika urni može se reći da ovi grobovi pripadaju poznom bronzanom dobu, rekla je Premović-Aleksić.
U bronzanom dobu, prvi poznati stanovnici ovog područja su Dardanci.
https://www.blic.rs/kultura/vesti/na-pesteru-pronadene-urne-iz-1000-godine-pre-nove-ere/y2yhb1e

 

[OIlija]

KAKO , ZAŠTO I SA KOJIM CILJEM JE BEČKO -BERLINSKA ŠKOLA PREMESTILA DARDANIJU NA JUG SRBIJE ? Zašto su naši istoričari to podržali izmišljajući Ulpijanu i Dardanorum tamo gde nema nikakvog traga njihovog postojanja ? Sve je to zapečatio Slobodan Dušanić svojim tzv. stručnim radovima iako je jako dobro znao da rimski novčići sa nazivima ta dva grada nastaju na prostoru Kosmajskih rudnika tj. u srcu prave i jedine Dardanije !
Na području Kosmaja, teritoriji koja je ulazila u sastav rimskih gornjomezijskih rudnika, vršena su arheološka iskopavanja početkom prošlog veka i sa većim prekidima nastavljena šezdesetih i sedamdesetih godina. Rimljani su na ovom prostoru između sela Baba, Stojnika, Guberevca i Parcana eksploatisali srebro, olovo, gvožđe i kosmajski rudnici su, pored rudnika istočne Srbije, bili glavni snabdevači carstva metalima. Najveći procvat kosmajski rudnici dostižu za vreme cara Trajana, po kome su i dobili ime Metalli Ulpiani. - Mirjana Glumac

Dardanski rudnici su bili u vlasništvu cara, dok su
njima upravljali prokuratori (oslobođenici, a kasnije vitezovi ‒ equitus). O tome svedoče i primerci rudničkog
novca sa Kosmaja sa reversnim natpisom Dardanici:

http://viminacium.org.rs/wp-content/uploads/files/pdf/Bebina%20Milovanovic%20-%20RUDARSKO-METALUR%C5%A0KI%20KOMPLEKSI.pdf str . 32
Муниципијум Дарданорум (Municipium DD / Municipium Dardanorum?) надомак Сочанице и Муниципијум Улпијана (Ulpiana) недалеко од Грачанице у римским итинерарима нису забележени.? --- О старости ових градова донекле сведочи и одсуство њихових имена са списка станица и градова на траси пута од Наисуса до Лисуса. ? --- Kada su tu postojali ti izmišljeni ( iz Dardanije sa Kosmaja izmješteni ) gradovi kad se zna da su osnovani za vreme vladavine Trajana ?
Вицијанум (Vicianum), према Појтингеровој табли, станица је била 79 миља (117 km) удаљена од Наисусa, у правцу Лисусa, вероватно надомак Улпијане, код Угљара или Чаглавице, у близини Приштине и данашњег пута ПриштинаñПризрен. Ранији истраживачи поистовећивали су је са тврђавом Звечан изнад Косовске Митровице. На основу могуће промене античког имена Viciano (Veclanum), Домашевски је ову станицу смештао на простор данашњег Вучитрна. Такво мишљење је прихватао и Н. Вулић, али је касније топоним Viciano протумачио као искварен облик имена Ulpiana. --- Evo kako je Vicianum preimenovan u Ulpianu !

Обронци планине Космаја, око 35 km јужно од Београда(
Singidunum
), богати су галенитом, среброносном рудом олова игвожђа, што је још у протоисторијском периоду условило рударскеактивности у овој регији (сл. 1). У Трајаново време космајски рудни-ци добијају назив
Metalli Ulpiani
и постају снажан економски центар,од велике важности за Царство. Трагови римског рударства пронађе-ни су на површини од око 5 km², између данашњих села Стојника,Губереваца, Баба и Парцана. Центар ове рудничке области био јеСтојник, римски
Demmessus
, у којем је боравио управник рудника,где су се налазила складишта олова и сребра, као и касарне кохорте
II
Aurelia Nova
, која је обезбеђивала транспорт руде у Рим (Dušanić1976, 95–120)
https://www.academia.edu/.../%D0%98_%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0...
--- Стога је тешко рећи да су валуте
са легендом Металли Улпиани припадају рудницима који
око града Улпијане, поготово што је било
кованица Дарданици за руднике Дарданије која је могла
зависе од територије Улпијане. 0. Давиес16 верује да ништа
не указује на то да су у близини Јањева постојале мине: дакле Улпиана
настао би искључиво из пољопривредних разлога. Овај исти
аутор сугерише да су кованице Мелалли Улпиани и Дарданици
не припадају Улпиани, већ да је кованица Дарданици
треба приписати руднику Кратово. Коначно закључује17
да се Металли Улпиани Делматици не може поистоветити
територија Липљана, али са босанским рудницима. Тхе
Дарданици би били рудници сребра смештени на планини Копаоник
и у близини Приштине18. Што се тиче Металли Улпиани Панноници, ми
не може да их идентификује19. Данас је ситуација мало више
јасно, јер су недавна истраживања показала да
муниципиум Дарданицум (или -орум) 20 је постојао и да је постојао
везе са рудницима Копаоника, долине Ибра и,
можда из других делова Косова. По нашем мишљењу, рудници
са Космаја су се у Трајаново доба звали Металли Улпиани,
јер је већина до сада пронађених рударских новчића
у Космају носе ово име.-----В. М. СИМИЋ и М. Р. ВАСИЋ
ВАЛУТА РИМСКИХ РУДНИКА
ИЗ ИЛИРИЈЕ
https://www.persee.fr/.../numi_0484-8942_1977_num_6_19...