Komunistkinja
Buduća legenda
- Poruka
- 48.824
баш би ме изненадило да се комшије понекада заебе и објави неки злочин над српским цивилима ..
-
- Popularno:
- Kako to da je Srbija jedina zemlja na...
- SLUČAJ NADSTREŠNICA: TRAGEDIJA JE MOGLA...
- Neka pogine milion Srba, prolićemo more...
- Da li biste prihvatili ponudu Gane ako...
- Autizam se vidi i u hodu
- Vezivanje
- Hrvatska drzava nastavlja da progoni...
- Zaplet koji niko nije očekivao: Šefica...
- Za čime se najviše žali iz vremena...
- Da li bi pristali da Srbijom vladaju...
„Dan belih traka“, sećanje na ubijene i nestale Prijedorčane
- Začetnik teme комшија
- Datum pokretanja
комшија
Stara legenda
- Poruka
- 96.548
https://www.slobodnaevropa.org/a/29974714.html
Slike prijedorskih žrtava kao ruka pomirenja
Dan bijelih traka za žrtve zločina u Prijedoru
31. maj/svibanj, 2019.
Fikret Bačić iz Prijedora više od 20 godina ne zna ništa o tijelima svog dvanaestogodišnjeg sina Nermina, šestogodišnje kćerke Nermine. Oni su ubijeni 1992. godine u selu Zecovi kraj Prijedora. Nermin i Nermina Bačić su među 102 ubijene djece Prijedora, a preživjeli članovi porodica već godinama se bore da prijedorska djeca dobiju spomenik.
Danas, 31. maja 2019, na Međunarodni dan bijelih traka, prvi put lokalna novina Kozarski vjesnik na inicijativu Fikreta Bačića objavljuje osmrtnicu sa imenima i fotografijama 102 prijedorske djece.
"Direktor Kozarskog vjesnika, koji je objavio na dvije stranice čitulju za ubijenu djecu Prijedora sa slikama, rekao mi je da će on zbog toga pretrpjeti određene kritike, međutim velika je to stvar, to je njegova ruka pomirenja usmjerena ka nama i to je novi suživot", ističe Bačić.
Objava u Kozarskom vjesniku
Međunarodni dan bijelih traka obilježava se u gradovima Bosne i Hercegovine, regiona, ali i svijeta, u znak sjećanja na više od 3.000 ubijenih u prijedorskoj opštini od 1992. do 1995. godine. Obilježavanje Dana bijelih traka organizuje građanska inicijativa "Jer me se tiče", a kao i proteklih godina i ove je posvećeno podršci roditeljima 102 prijedorske djece, koji godinama od lokalnih vlasti bezuspješno traže podizanje spomenika svoj ubijenoj djeci.
Ovaj dan obilježava se od 31. maja. 2012 godine. Nekoliko dana ranije vlasti opštine Prijedor zabranile su okupljanje porodicama i udruženjima žrtava u tom gradu, a na gradskom trgu u znak protesta sa bijelom trakom na ruci sam je stajao Prijedorčanin Emir Hodžić. Većina muških članova njegove porodice prošla je kroz zloglasne prijedorske logore u toku rata. Za Radio Slobodna Evropa tada je ispričao kako se osjećao poniženo.
"Jesam, trebao sam da se osjećam hrabro, da se osjećam ponosno, ali jesam, osjećao sam se poniženo. Na mjestu na kojem treba da bude komemoracija, na kojem je trebalo da bude više ljudi, da se građanima Prijedora u stvari kaže šta se ovdje desilo, ja umjesto toga stojim sam i kao u nekom cirkusu ljudi me gledaju i pitaju se šta on ovdje radi?, ispričao je za Slobodnu Evropu Emir Hodžić.
Interaktivna hronologija – Prijedor: Dan bijelih traka - 31. maj 1992.
Trideset i prvi maj 1992. godine. Vlasti bosanskih Srba u Prijedoru izdaju naredbu putem lokalnog radija kojom se naređuje nesrpskom stanovništvu da obilježi svoje kuće bijelim zastavama ili čaršafima, te da pri izlasku iz kuća stave bijele trake oko rukava. Objava je bila slijedeća:
"Građani srpske nacionalnosti, pridružite se svojoj vojsci i policiji u potjeri za ekstremistima. Ostali građani, muslimanske i hrvatske nacionalnosti, moraju na svoje kuće i stanove izvjesiti bijele zastave i na ruke staviti bijele trake. U protivnom, snosit će teške posljedice."
U Prijedoru je od maja do kraja avgusta 1992. godine ubijeno ili nestalo više od 3.000 građana prijedorske opštine, dok ih je oko 30 hiljada prošlo kroz logore Omarska, Keraterm i Trnopolje. Sudbin Musić, koji je tada imao 17 godina, kaže da je do 31. maja 92. u prijedorskoj opštini već bio haos u kojem su ljudi ubijani i odvođeni u logore.
"Sjećam se situacije kada je završena škola, to je bilo prije 31. maja, moj profesor je zatvorio dnevnik, okrenuo se prema nama i rekao, vidimo se sljedeće školske godine, ali ko preživi. U tom periodu, tačnije 23. maja 1992. godine bio je i napad na mjesto Hambarine, koje su potpuno razorene, da bi već 26. maja bili formirani logori Omarska, Keraterm i Trnopolje. Znači, do 31. maja, mi smo ovdje već bili u haosu", prisjeća se Sudbin.
Goran Zorić iz prijedorskog udruženja KVART, među prvima je podržao inicijativu za obilježavanje 31. maja kao svjetskog dana bijelih traka. Svake godine podsjeća da za 102 ubijene djece još uvijek nema podignut spomenik.
"Tokom prošle godine došlo je do pokušaja dijaloga sa gradskim vlastima oko izgradnje spomenika ubijenoj djeci Prijedora. Međutim, baš kad smo očekivali da postoji volja i da će se nakon godina i godina pregovora pronaći neko rješenje, gradske vlasti su se povukle i ponovo zaćutale na sve naše apele, dopise i molbe da izgradimo spomenik ubijenoj djeci Prijedora", kaže Zornić.
Za zločine počinjene na prijedorskoj opštini do sada je doneseno 56 presuda i otkriveno je preko 400 masovnih grobnica, među kojima je i Tomašica.
Novinarka BH Radija 1 Mirela Huković Hodžić, koja je suđenja za zločine pratila pred međunarodnim i domaćim sudovima, kaže da je za ove zločine karakteristično da su ih počinili uglavnom stanovnici opštine, odnosno prve komšije.
"Ono što nikada nijedan sud nije dokazao je da su zločini u Prijedoru dosegle razmjere genocida. To nije dokazano u predmetu Radovanu Karadžiću i još uvijek ostaje da se vidi da li će takva presuda biti u pravosnažnoj odluci na suđenju Ratku Mladiću, vrhovnom komandantu Vojske Republike Srpske", objašnjava Mirela Huković Hodžić.
Prema podacima udruženja žrtava, u Prijedoru se još uvijek traga za više od 600 posmrtnih ostataka. Najmlađa žrtva bila je beba od tri mjeseca - Velid Softić , a najstarija Zlata Kekić, ubijena u 95 godini života.
Slike prijedorskih žrtava kao ruka pomirenja
Dan bijelih traka za žrtve zločina u Prijedoru
31. maj/svibanj, 2019.
Fikret Bačić iz Prijedora više od 20 godina ne zna ništa o tijelima svog dvanaestogodišnjeg sina Nermina, šestogodišnje kćerke Nermine. Oni su ubijeni 1992. godine u selu Zecovi kraj Prijedora. Nermin i Nermina Bačić su među 102 ubijene djece Prijedora, a preživjeli članovi porodica već godinama se bore da prijedorska djeca dobiju spomenik.
Danas, 31. maja 2019, na Međunarodni dan bijelih traka, prvi put lokalna novina Kozarski vjesnik na inicijativu Fikreta Bačića objavljuje osmrtnicu sa imenima i fotografijama 102 prijedorske djece.
"Direktor Kozarskog vjesnika, koji je objavio na dvije stranice čitulju za ubijenu djecu Prijedora sa slikama, rekao mi je da će on zbog toga pretrpjeti određene kritike, međutim velika je to stvar, to je njegova ruka pomirenja usmjerena ka nama i to je novi suživot", ističe Bačić.
Objava u Kozarskom vjesniku
Međunarodni dan bijelih traka obilježava se u gradovima Bosne i Hercegovine, regiona, ali i svijeta, u znak sjećanja na više od 3.000 ubijenih u prijedorskoj opštini od 1992. do 1995. godine. Obilježavanje Dana bijelih traka organizuje građanska inicijativa "Jer me se tiče", a kao i proteklih godina i ove je posvećeno podršci roditeljima 102 prijedorske djece, koji godinama od lokalnih vlasti bezuspješno traže podizanje spomenika svoj ubijenoj djeci.
Ovaj dan obilježava se od 31. maja. 2012 godine. Nekoliko dana ranije vlasti opštine Prijedor zabranile su okupljanje porodicama i udruženjima žrtava u tom gradu, a na gradskom trgu u znak protesta sa bijelom trakom na ruci sam je stajao Prijedorčanin Emir Hodžić. Većina muških članova njegove porodice prošla je kroz zloglasne prijedorske logore u toku rata. Za Radio Slobodna Evropa tada je ispričao kako se osjećao poniženo.
"Jesam, trebao sam da se osjećam hrabro, da se osjećam ponosno, ali jesam, osjećao sam se poniženo. Na mjestu na kojem treba da bude komemoracija, na kojem je trebalo da bude više ljudi, da se građanima Prijedora u stvari kaže šta se ovdje desilo, ja umjesto toga stojim sam i kao u nekom cirkusu ljudi me gledaju i pitaju se šta on ovdje radi?, ispričao je za Slobodnu Evropu Emir Hodžić.
Interaktivna hronologija – Prijedor: Dan bijelih traka - 31. maj 1992.
Trideset i prvi maj 1992. godine. Vlasti bosanskih Srba u Prijedoru izdaju naredbu putem lokalnog radija kojom se naređuje nesrpskom stanovništvu da obilježi svoje kuće bijelim zastavama ili čaršafima, te da pri izlasku iz kuća stave bijele trake oko rukava. Objava je bila slijedeća:
"Građani srpske nacionalnosti, pridružite se svojoj vojsci i policiji u potjeri za ekstremistima. Ostali građani, muslimanske i hrvatske nacionalnosti, moraju na svoje kuće i stanove izvjesiti bijele zastave i na ruke staviti bijele trake. U protivnom, snosit će teške posljedice."
U Prijedoru je od maja do kraja avgusta 1992. godine ubijeno ili nestalo više od 3.000 građana prijedorske opštine, dok ih je oko 30 hiljada prošlo kroz logore Omarska, Keraterm i Trnopolje. Sudbin Musić, koji je tada imao 17 godina, kaže da je do 31. maja 92. u prijedorskoj opštini već bio haos u kojem su ljudi ubijani i odvođeni u logore.
"Sjećam se situacije kada je završena škola, to je bilo prije 31. maja, moj profesor je zatvorio dnevnik, okrenuo se prema nama i rekao, vidimo se sljedeće školske godine, ali ko preživi. U tom periodu, tačnije 23. maja 1992. godine bio je i napad na mjesto Hambarine, koje su potpuno razorene, da bi već 26. maja bili formirani logori Omarska, Keraterm i Trnopolje. Znači, do 31. maja, mi smo ovdje već bili u haosu", prisjeća se Sudbin.
- Prijedor odbija da se sjeća ubijenih sugrađana
- Prijedorčanin s bijelom trakom se poklonio svim žrtvama
Goran Zorić iz prijedorskog udruženja KVART, među prvima je podržao inicijativu za obilježavanje 31. maja kao svjetskog dana bijelih traka. Svake godine podsjeća da za 102 ubijene djece još uvijek nema podignut spomenik.
"Tokom prošle godine došlo je do pokušaja dijaloga sa gradskim vlastima oko izgradnje spomenika ubijenoj djeci Prijedora. Međutim, baš kad smo očekivali da postoji volja i da će se nakon godina i godina pregovora pronaći neko rješenje, gradske vlasti su se povukle i ponovo zaćutale na sve naše apele, dopise i molbe da izgradimo spomenik ubijenoj djeci Prijedora", kaže Zornić.
Za zločine počinjene na prijedorskoj opštini do sada je doneseno 56 presuda i otkriveno je preko 400 masovnih grobnica, među kojima je i Tomašica.
Novinarka BH Radija 1 Mirela Huković Hodžić, koja je suđenja za zločine pratila pred međunarodnim i domaćim sudovima, kaže da je za ove zločine karakteristično da su ih počinili uglavnom stanovnici opštine, odnosno prve komšije.
"Ono što nikada nijedan sud nije dokazao je da su zločini u Prijedoru dosegle razmjere genocida. To nije dokazano u predmetu Radovanu Karadžiću i još uvijek ostaje da se vidi da li će takva presuda biti u pravosnažnoj odluci na suđenju Ratku Mladiću, vrhovnom komandantu Vojske Republike Srpske", objašnjava Mirela Huković Hodžić.
Prema podacima udruženja žrtava, u Prijedoru se još uvijek traga za više od 600 posmrtnih ostataka. Najmlađa žrtva bila je beba od tri mjeseca - Velid Softić , a najstarija Zlata Kekić, ubijena u 95 godini života.
комшија
Stara legenda
- Poruka
- 96.548
https://www.slobodnaevropa.org/a/30017181.html
Komšić zatražio izvinjenje zbog Dačićevog negiranja zločina u Prijedoru
24. juni/lipanj, 2019.
Član Predsjedništva Bosne i Hercegovine Željko Komšić osudio je izjavu ministra vanjskih poslova Republike Srbije Ivice Dačića koji je negirao postojanje logora u Prijedoru, kao i zločine ubistava i mučenja koja su izvršena tokom počinjenog udruženog zločinačkog poduhvata i genocida nad bošnjačkim i hrvatskim stanovništvom općine Prijedor, javila je agencija Fena.
Komšić je kazao da su logori Omarska, Keratern, Tronopolje i druga stratišta bili najveće tvornice smrti nakon Drugog svjetskog rata, te da o razmjerima zločina koji su počinjeni u Prijedoru najbolje govore relevantne presude Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju.
On je podsjetio da su pred tim sudom upravo zbog zločina počinjenih u logorima Omarska, Keratern i Trnopolje osuđeni Duško Tadić, Milomir Stakić, Zoran Žigić, Mlađo Radić, Duško Sikircica, Miroslav Kvočka, Željko Mejakić, Darko Mrđa i drugi.
"Nepoštivanje osnovnih postulata međunarodnog prava potpuno diskvalificira Ivicu Dačića od poslova ministra vanjskih poslova Republike Srbije", stav je Komšića.
Istaknuo je da je barbarskim činom negiranja zločina u prijedorskim koncentracionim logorima i nepoštivanjem pravomoćnih presuda međunarodnog suda, Dačić za jedan korak udaljio Srbiju od civiliziranog svijeta, i na najgrublji način uvrijedio sve žrtve miloševićevsko-četničkog projekta uništenja BiH.
"S takvima ne možemo niti ćemo ikada, jer ne uvažavaju presude međunarodnih sudova, tražiti takozvani zajednički imenitelj o dešavanjima iz devedesetih", kazao je Komšić.
Stoga je zatražio kao član Predsjedništva BiH od Vlade i predsjednika Republike Srbije Aleksandra Vučića da odmah upute izvinjenje porodicama žrtava zbog ovog neciviliziranog čina.
"U protivnom, može se samo smatrati da je aktuelna i zvanična politika Republike Srbije na tragu iste one politike koja je dovela do genocida i drugih najtežih oblika ratnih zločina", zaključio je Komšić u saopćenju Predsjedništva BiH.
Komšić zatražio izvinjenje zbog Dačićevog negiranja zločina u Prijedoru
24. juni/lipanj, 2019.
Član Predsjedništva Bosne i Hercegovine Željko Komšić osudio je izjavu ministra vanjskih poslova Republike Srbije Ivice Dačića koji je negirao postojanje logora u Prijedoru, kao i zločine ubistava i mučenja koja su izvršena tokom počinjenog udruženog zločinačkog poduhvata i genocida nad bošnjačkim i hrvatskim stanovništvom općine Prijedor, javila je agencija Fena.
Komšić je kazao da su logori Omarska, Keratern, Tronopolje i druga stratišta bili najveće tvornice smrti nakon Drugog svjetskog rata, te da o razmjerima zločina koji su počinjeni u Prijedoru najbolje govore relevantne presude Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju.
On je podsjetio da su pred tim sudom upravo zbog zločina počinjenih u logorima Omarska, Keratern i Trnopolje osuđeni Duško Tadić, Milomir Stakić, Zoran Žigić, Mlađo Radić, Duško Sikircica, Miroslav Kvočka, Željko Mejakić, Darko Mrđa i drugi.
"Nepoštivanje osnovnih postulata međunarodnog prava potpuno diskvalificira Ivicu Dačića od poslova ministra vanjskih poslova Republike Srbije", stav je Komšića.
Istaknuo je da je barbarskim činom negiranja zločina u prijedorskim koncentracionim logorima i nepoštivanjem pravomoćnih presuda međunarodnog suda, Dačić za jedan korak udaljio Srbiju od civiliziranog svijeta, i na najgrublji način uvrijedio sve žrtve miloševićevsko-četničkog projekta uništenja BiH.
"S takvima ne možemo niti ćemo ikada, jer ne uvažavaju presude međunarodnih sudova, tražiti takozvani zajednički imenitelj o dešavanjima iz devedesetih", kazao je Komšić.
Stoga je zatražio kao član Predsjedništva BiH od Vlade i predsjednika Republike Srbije Aleksandra Vučića da odmah upute izvinjenje porodicama žrtava zbog ovog neciviliziranog čina.
"U protivnom, može se samo smatrati da je aktuelna i zvanična politika Republike Srbije na tragu iste one politike koja je dovela do genocida i drugih najtežih oblika ratnih zločina", zaključio je Komšić u saopćenju Predsjedništva BiH.
комшија
Stara legenda
- Poruka
- 96.548
Po prvi put Prijedor priznao status žrtve logorašu iz Omarske
1. juni/lipanj, 2021.
Mirsad Duratović je prvi logoraš nesrpske nacionalnosti kome je nadležna gradska služba u Prijedoru, na sjeverozapadu Bosne i Hercegovine, dodijelila status žrtve ratne torture po Zakonu o zaštiti žrtava ratne torture Republike Srpske donesenom 2018. godine.
Duratović je bio bespravno zatočen tokom 1992. godine u logorima Trnopolje, Omarska kod Prijedora i u logoru Manjača kod Banjaluke. Prije nego što je kao maloljetnik završio u logoru, korišten je kao živi štit, što Zakon takođe tretira kao ratnu torturu.
Dodjeljivanje statusa žrtve ratne torture za njega, kako ističe, predstavlja satisfakciju za ono što on i drugi logoraši godinama traže, a to je „priznanje stradanja, maltretiranja, zlostavljanja i torture kroz koju su prošli, a koja se do danas uprkos brojnim presudama za ratne zločine negira“.
„Ovo je prvi put da su institucije Republike Srpske (RS) priznale zvanično svojim dokumentom da je neka prethodna vlast bespravno zatvarala ljude. Znači, u dokumentu priznaju postojanje tih mjesta zatočenja", kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Mirsad Duratović.
U dokumentu koji je dobio, Duratović navodi da, ipak, ne piše da je bio u logorima, već „sabirnim centrima“, bez obzira na presude Haškog tribunala i Suda BiH koje su te „sabirne centre“ okvalifikovali kao logore.
"Zvali vi to kako hoćete, to su presuđeni logori i ovim dokumentom je priznato i postojanje logora i bespravno zatvaranje civila nesrpske nacionalnosti u tim logorima", poručuje Duratović.
Mirsad Duratović je bio bespravno zatočen tokom 1992. godine u logorima Trnopolje, Omarska kod Prijedora i u logoru Manjača kod Banjaluke.
Prema Zakonu RS, žrtva ratne torture je lice koje je kao civil u vrijeme oružanih sukoba na teritoriji bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije bilo izloženo nekom od oblika torture u periodu od 17. avgusta 1990. godine do 19. juna 1996. godine.
Pod žrtvom torture u smislu ovog Zakona smatra se svako lice koje je nezakonito bilo lišeno slobode, zatvoreno ili mu je bila ograničena sloboda kretanja u bilo kojem zatvorenom ili otvorenom prostoru koji je služio za tu svrhu, poput logora, zatvora, sabirnog centra, kućnog zatvora, ili drugih mjesta zatvaranja.
Žrtvom ratne torture, također, se smatra i svako lice nad kojim je protiv njegove volje izvršeno silovanje ili bilo koji oblik seksualnog zlostavljanja, ili lice koje je bilo izloženo bilo kojem drugom obliku torture.
Za zločine počinjene u Opštini Prijedor do sada je doneseno 56 presuda. U ovom dijelu Bosne i Hercegovine je otkriveno preko 400 masovnih grobnica, među kojima je i Tomašica, najveća masovna grobnica na Balkanu, otkrivena 2013. godine.
U zločinima u Prijedoru i okolnim mjestima ubijeno je 3.176 osoba, među kojima je 102 djece, a oko 30 hiljada Prijedorčana nesrpske nacionalnosti prošlo je kroz logore Trnopolje, Omarska i Keratern.
Status traže i žrtve silovanja
Status žrtve ratne torture zatražiće i Halida Uzunović, predsjednica Udruženja žrtava rata Foča 92-95 iz Foče, na istoku BiH. Halidi su u fočanskom logoru, koji je bio smješten u Kazneno-porpavnom domu, mučeni i ubijeni dva brata i suprug, a njihova tijela nije pronašla do danas. I ona sam je bila zatočena i mučena.
"Dobijanje statusa žrtve ratne torture, naravno, da bi značilo, jer bez priznanja istine nema zdrave budućnosti ni sa jedne strane", poručuje Uzunović.
Tokom rata u BiH u Foči je ubijeno oko 3.000 Bošnjaka, a još se traga za 627 žrtava. Za ratne zločine na području ove opštine pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu, Sudom BiH, te još četiri suda, izrečeno je 19 presuda.
Žrtve ovih zločina moraju imati satisfakciju kako bi nastavili dalje, smatra Uzunović, ali vjeruje i da ima mnogo zločina koji neće ugledati svjetlo dana, i mnogo žrtava koje neće ostavariti svoj status iz raznih razloga.
"To su teške teme, teške priče. Djevojčice koje su to preživjele, sada imaju svoju djecu, uglavnom bježe od istine. Masa tih priča će ostati u sjeni. Ali, ima dosta žrtava koje željno ovo očekuju. Pravdu, istinu i privođenje pred lice pravde", smatra Uzunović.
No, pored istine i pravde, neophodno je i da žrtve torture budu pravedno obeštećene, a ne da ih se ostavi po strani dok ne umru, kaže za RSE Adila Suljević, koja je preživjela silovanje i zatočeništvo u zloglasnom logoru „Luka“ u Brčkom, na sjeveru BiH.
"Ja sam preživjela strijeljanje. Tri puta su me vodili na strijeljanje, pa su me tukli, maltretirali, palicama, nogama, pa silovanje, pa ponovo tuča", priča Suljević koja je i sudski pokušala da zatraži obeštećenje od Republike Srpske pred Okružnim sudom u Banjaluci.
Tužba je, po njenim navodima, odbijena zbog primjene mjera zastare. Morala je i da plati 1.600 evra sudskih troškova. Sve to je, kako kaže, demorališe da se ponovo bori za svoja prava.
„Nije mi ni na kraj pameti da ponovo tražim, niti smijem, i u ovom sistemu mi smo ponovo žrtve. Ja sam nakon toga išla i u bolnicu, i na psihoterapiju. Ne bih sebe više dovodila u tu situaciju“, kaže Suljević i dodaje da već godinama žrtve traže da budu dio zakona.
„Međutim, mi se još uvijek vodimo kao socijalni slučajevi, imamo pravo na tu naknadu, nemamo pravo ni na zdravstvo, ni na ortopedska pomagala, ni na bilo šta drugo“, riječi su žene koja se nakon svega što je preživjela, vratila u Brčko.
Logor za civilno stanovništvo Luka na području Brčkog, na sjeveru BiH, otvoren je 7. maja 1992. i zatvoren 9. jula te godine.
Prema podacima Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava Univerziteta u Sarajevu, u logoru Luka tokom maja i juna 1992. godine ubijeno je između 2.000 i 3.000 civila, uglavnom Bošnjaka.
Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 16.798
О тим догађајима имамо квалитетан тексту Фронталу (овдје)
Опширан, садржајан и одличан текст који разбија мит онекаквимбијелимтракамау Приједору љета господњег 1992-е.Они који желе да се упознају са тим догађајима, нека прочитају.
Не постоји наредба о ношењу неких бијелих трака, не постоји аудио или видео запис, не постоји фотографија, не постоји било шта што би дало потврду овим лагаријама. Прича о бијелим тракама у Приједору су лажи и ратна пропаганда бошњачког политичког врха.
РАЗБИЈАЊЕ МИТА (И КОРУПЦИЈЕ): "Бијеле траке" у Приједору 1992. године
Данас се непобитно зна да су једине бијеле траке које су носили "несрби" у Приједору, траке са печатом НДХ које су носили хрватски и муслимански кољачи у Другом свјетском рату
Фронтал.РС од самог почетка овог естрадно-медијског фалсификовања новије историје, раскринкава лаж организатора иницијативе "Јер ме се тиче", али њихове финансије су издашне, а образ им је ђон. Упорно шире националну и вјерску мржњу у Приједору, док то локалне власти толеришу.
У Сарајеву, напримјер, није могуће поставити цвијеће и одржати комеморацију за жртве злочина у Добровољачкој улици.
Приједорчанин и историчар, Борис Радаковић, саставио је обиман рад који доказује оно што је основна порука за запамтити данас:
НИКО СЕМ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ И АНТЕ ПАВЕЛИЋА, НИЈЕ НАРЕЂИВАО "НЕСРБИМА" ДА НОСЕ БИЈЕЛЕ ТРАКЕ У ПРИЈЕДОРУ!
Пише: Борис Радаковић
Манифестација "Дан бијелих трака" у Приједору сваког 31. маја, из године у годину, привлачи све већи број људи и све већу медијску пажњу. Њоме се жели обиљежити 31. мај 1992. године, када су, наводно, власти у Приједору наредиле муслиманима и Хрватима да носе бијеле траке око руке.
Траке су, наводно служиле, како би се ове групе становништва обиљежиле и лакше биле уочљиве приликом ликвидације. Ипак, историјски извори оповргавају ову теорију. Овдје ћу изнијети доказе који побијају ову теорију, али и дотаћи се још неких чињеница око сукоба у Приједору 1992. године.
Пођимо редом…
Као прво, нигдје се не спомиње, да одређени народи треба да ставе бијеле траке или бијеле заставе. Јасно се каже "од грађана који су лојални Српској Републици Босни и Херцеговини".
Друго, треба имати у виду да је ово обавјештење настало након напада муслиманско-хрватских паравојних снага на сам град Приједор. Борбе су вођене у самом центру града. Након што је напад одбијен, а преживјели нападачи побјегли у околна села и шуме, локалне власти издају обавјештење о бијелим заставама. Ово је сасвим легитиман поступак у ратним условима. Тиме су грађани који не учествују у борбама, заштићени од ратних дејстава, док војска и полиција трага за скривеним нападачима.
Примјер који потврђује моје размишљање имамо у чланку "SRPSKI LOGORI SMRTI – Kako su stražari odabirali žrtve", чији је аутор новинар Рој Гутман. Из самог наслова чланка видимо да није био наклоњен Србима, али Гутман, преносећи свједочење неког Хујца, пише како је Хујца био "припадник територијалне одбране, али се ријешио свога митраљеза, па није био откривен кад се придружио својим сумјештанима из Козарца". Дакле, међу цивилима је било прикривених припадника муслиманских паравојних формација.
Треће, у обавјештењу се нигдје не спомињу бијеле траке. Ипак, заговорници "бијелих трака" наводе да су са радија Приједор, тога дана, прочитана два обавјештења. У другом обавјештењу, наводно, додате су и бијеле траке. Међитим, не постоји никакав доказ да је таквог обавјештења било. Да га је било, сигурно би се пронашло, као и обавјештење које сам навео у овом тексту. Ипак, непостојање другог обавјештења, није сметало заговорницима бијелих трака да га измисле. Тако на интернету можете пронаћи текстове у којима се ово непостојеће обавјештење наводи. Ево, нпр. у тексту на сајту "ALJAZEERA BALKANS" новинара Драгана Бурсаћа "Djecu im prijedorsku ne mogu oprostiti", на сајту ALJAZEERA BALKANS" од 31. маја 2017. године, наводи се текст обавјештења које не постоји: "Грађани српске националности, придружите се својој војсци и полицији у потјери за овим екстремистима. Остали грађани, муслиманске и хрватске националности, морају на своје куће и станове извјесити бијеле заставе и на руке ставити бијеле траке. У противном, сносиће тешке посљедице."
Овај "новинар", иначе познат по својим текстовима који, у најмању руку, често садрже непровјерене информације, а Републику Српску редовно назива "геноцидном творевином", није навео извор за наводно обавјештење о "бијелим тракама". Сматрам да то довољно говори о "објективности" њега и њему сличних да пишу о овој теми.
Четврто, има и заговорника "бијелих трака" који признају да немају валидне доказе за своје тврдње. Ипак, не одустају од теорије да су бијеле заставе биле инструмент при извршењу злочина над муслиманима и Хрватима у Приједору. На почетку обавјештења од 31. маја, наводи се, да је одбијен напад муслиманских и хрватских снага на Приједор. На основу тога, заступници "бијелих трака" сматрају, да се наредба односи искључиво на одређени дио грађана, тј. на муслимане и Хрвате. Овим они, нерадо, признају да је био напад на град и да је то изазвало и реакцију власти, полиције и војске из Приједора. У њиховим текстовима за инострану јавност, а често и за домаћу, нећете прочитати да је било икаквих сукоба прије 31. маја 1992. године. Само без ових чињеница, њихова теорија има одређену тежину.
Као контрааргумент прилажем следеће чињенице: 1) На мојој кући, иако је српска, након обавјештења са радија, неколико дана виорила се бијела застава. Пошто је моје насеље, као скоро и сва остала насеља у Приједору, било мјешовито, и остале комшије, без обзира на националност, скинули су бијеле заставе са кућа. 2) Бијеле заставе су, након муслиманско-хрватског напада могле само да спријече веће крвопролиће, а не обрнуто, да га повећају. Тако да бијеле заставе не могу бити инструмент злочина, него баш обрнуто. 3) Бијела застава је иначе симбол мира, примирја, предаје, лојалности и слично. Током рата у БиХ, бијеле заставе су на безброј мијеста коришћене као знак мира, примирја, предаје итд.
Крзић у својој књизи за подручје Приједора наводи следеће податке страдалих муслимана: "Убијање преко 6.000 жена, дјеце, стараца и младића у мјесту Козарац код Приједора, масакр над преко 15.000 цивила у Приједору…." Још наводи да се у логорима налази 20.000 муслимана и да се ликвидације и даље спроводе. Ови подаци су из писма које је Крзић 10 септембра 1992. године послао "ЖИДОВСКИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА И УДРУЖЕЊИМА СВИЈЕТА У СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА." Ови подаци не само да нису тачни него су безобразно увећани десет пута. Рој Гутман и свјетска јавност су их сматрали за тачне.
Безобразлук Крзића је ишао још даље, тако да је он Гутману говорио о "холокаусту" над муслиманима, те о жељезничким композицијама пуним изгладњелих, мршавих и прљавих муслимана које превозе у логоре, алудирајући тако на јеврејске жртве у Другом свјетском рату. Своју инспирацију Крзић је могао да црпи и из судбине Срба са ових простора, који су током Другог свјетског рата на овакав начин превожени за Јасеновац.
Али, Крзићева књига и његово пријатељство са Гутманом су још један доказ да бијелих трака није било у Приједору. Наиме, Крзић у својој књизи пише и о наводним бијелим тракама у Приједору за муслимане и Хрвате: "Радио-станица пак, одмах позива Бошњаке да на куће ставе бијеле ознаке, а људи око руку бијеле траке." Ко год послуша радио обавјест са линка који сам окачио горе у тексту, лако може да ухвати Крзића у лажи, јер нити се спомињу Бошњаци нити се спомињу бијеле траке.
Оно што је најважније, Крзићев пријатељ Гутман у својим новинским чланцима, као што сам већ навео у поглављу о Гутману, не спомиње бијеле траке. То значи само двије ствари. Или је Гутман сматрао да прича о бијелим тракама не може да прође јер нема доказа пошто је потпуно измишљена, или је Крзић причу о бијелим тракама ставио у књигу накнадно, тек након рата када је књига и објављена, па према томе ни Гутман није могао добити те измишљене податке. Како год било, ово је још један доказ да је прича о бијелим тракама измишљена.
Крзић у књизи наводи и да су муслимани у Босанском Новом морали носити бијеле траке, али то се данас нигдје не спомиње. Вјероватно да Нови Град није толико важан као Приједор у пропаганди којом се настоји исконструисати непостојећи геноцид у Приједору 1992.
Зборник са научног скупа о наводном геноциду над муслиманима не наводи примјере бијелих трака у Приједору
Бијеле траке, како сам показао, не могу ни служити као ознака за одређену групу коју треба ликвидирати. То је ознака избјеглица или људи који се предају. Исто као и бијеле заставе. Потврђено је да су бијеле траке биле и ознаке распознавања српске војске, углавном током офанзивних операција.
Бијеле траке на којима се налазе одређени симболи или натписи, коришћени су у прошлости као ознака за одређене етничке групе, нпр. за Јевреје. На тим тракама се редовно налазила Давидова звијезда, никад чиста бијела трака. Ово не дозвољава повлачење паралеле између ликвидације Јевреја од стране нациста и дешавања током рата у Приједору 1992.
Током Другог свјетског рата, сарадници нациста, носили су бијеле траке. На тим тракама налазиле су се одређене ознаке и натписи везани за те формације. Нама најближи примјер имамо 1941. године у Приједору. Ту су муслимани и Хрвати, који су учествовали у ликвидацији Срба, носили бијеле траке са печатом НДХ и одређеним натписом.
Показао сам, да током рата у БиХ, није било много спомињања "бијелих трака" у Приједору. Видјели смо да је у сарајевском "Oslobođenju", објављена лажна вијест. Новинар попут Роја Гутмана, који је добар дио своје каријере изградио на непровјереним информација о "злим" Србима, "поробљивачима" и слично, није имао појма о некаквим "бијелим тракама" за несрбе у Приједору. Хрватска обавјештајна служба, такође, не спомиње маркирање муслимана и Хрвата за ликвидацију.
Данас се непобитно зна да су једине бијеле траке које су носили "несрби" у Приједору, траке са печатом НДХ које су носили хрватски и муслимански кољачи у Другом свјетском рату
Фронтал.РС од самог почетка овог естрадно-медијског фалсификовања новије историје, раскринкава лаж организатора иницијативе "Јер ме се тиче", али њихове финансије су издашне, а образ им је ђон. Упорно шире националну и вјерску мржњу у Приједору, док то локалне власти толеришу.
У Сарајеву, напримјер, није могуће поставити цвијеће и одржати комеморацију за жртве злочина у Добровољачкој улици.
Приједорчанин и историчар, Борис Радаковић, саставио је обиман рад који доказује оно што је основна порука за запамтити данас:
НИКО СЕМ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ И АНТЕ ПАВЕЛИЋА, НИЈЕ НАРЕЂИВАО "НЕСРБИМА" ДА НОСЕ БИЈЕЛЕ ТРАКЕ У ПРИЈЕДОРУ!
Пише: Борис Радаковић
Манифестација "Дан бијелих трака" у Приједору сваког 31. маја, из године у годину, привлачи све већи број људи и све већу медијску пажњу. Њоме се жели обиљежити 31. мај 1992. године, када су, наводно, власти у Приједору наредиле муслиманима и Хрватима да носе бијеле траке око руке.
Траке су, наводно служиле, како би се ове групе становништва обиљежиле и лакше биле уочљиве приликом ликвидације. Ипак, историјски извори оповргавају ову теорију. Овдје ћу изнијети доказе који побијају ову теорију, али и дотаћи се још неких чињеница око сукоба у Приједору 1992. године.
Пођимо редом…
Не постоји наредба о стављању бијелих трака на руку
Заговорници "бијелих трака" често истичу да је 31. маја 1992. године, на радију Приједор, прочитана наредба да сви муслимани и Хрвати, морају да на своје куће истакну бијеле заставе и да око руке носе бијеле траке. То није тачно! Ево дијела обавјештења које је прочитано са радија Приједор: "Нема потребе за страх и панику, а од грађана који су лојални Српској Републици Босни и Херцеговини тражи се да на својим кућама на видно мјесто истакну бијеле заставе". Опширније обавјештење можете чути са овом линку: ОБАВЈЕШТЕЊЕ.Као прво, нигдје се не спомиње, да одређени народи треба да ставе бијеле траке или бијеле заставе. Јасно се каже "од грађана који су лојални Српској Републици Босни и Херцеговини".
Друго, треба имати у виду да је ово обавјештење настало након напада муслиманско-хрватских паравојних снага на сам град Приједор. Борбе су вођене у самом центру града. Након што је напад одбијен, а преживјели нападачи побјегли у околна села и шуме, локалне власти издају обавјештење о бијелим заставама. Ово је сасвим легитиман поступак у ратним условима. Тиме су грађани који не учествују у борбама, заштићени од ратних дејстава, док војска и полиција трага за скривеним нападачима.
Примјер који потврђује моје размишљање имамо у чланку "SRPSKI LOGORI SMRTI – Kako su stražari odabirali žrtve", чији је аутор новинар Рој Гутман. Из самог наслова чланка видимо да није био наклоњен Србима, али Гутман, преносећи свједочење неког Хујца, пише како је Хујца био "припадник територијалне одбране, али се ријешио свога митраљеза, па није био откривен кад се придружио својим сумјештанима из Козарца". Дакле, међу цивилима је било прикривених припадника муслиманских паравојних формација.
Треће, у обавјештењу се нигдје не спомињу бијеле траке. Ипак, заговорници "бијелих трака" наводе да су са радија Приједор, тога дана, прочитана два обавјештења. У другом обавјештењу, наводно, додате су и бијеле траке. Међитим, не постоји никакав доказ да је таквог обавјештења било. Да га је било, сигурно би се пронашло, као и обавјештење које сам навео у овом тексту. Ипак, непостојање другог обавјештења, није сметало заговорницима бијелих трака да га измисле. Тако на интернету можете пронаћи текстове у којима се ово непостојеће обавјештење наводи. Ево, нпр. у тексту на сајту "ALJAZEERA BALKANS" новинара Драгана Бурсаћа "Djecu im prijedorsku ne mogu oprostiti", на сајту ALJAZEERA BALKANS" од 31. маја 2017. године, наводи се текст обавјештења које не постоји: "Грађани српске националности, придружите се својој војсци и полицији у потјери за овим екстремистима. Остали грађани, муслиманске и хрватске националности, морају на своје куће и станове извјесити бијеле заставе и на руке ставити бијеле траке. У противном, сносиће тешке посљедице."
Овај "новинар", иначе познат по својим текстовима који, у најмању руку, често садрже непровјерене информације, а Републику Српску редовно назива "геноцидном творевином", није навео извор за наводно обавјештење о "бијелим тракама". Сматрам да то довољно говори о "објективности" њега и њему сличних да пишу о овој теми.
Четврто, има и заговорника "бијелих трака" који признају да немају валидне доказе за своје тврдње. Ипак, не одустају од теорије да су бијеле заставе биле инструмент при извршењу злочина над муслиманима и Хрватима у Приједору. На почетку обавјештења од 31. маја, наводи се, да је одбијен напад муслиманских и хрватских снага на Приједор. На основу тога, заступници "бијелих трака" сматрају, да се наредба односи искључиво на одређени дио грађана, тј. на муслимане и Хрвате. Овим они, нерадо, признају да је био напад на град и да је то изазвало и реакцију власти, полиције и војске из Приједора. У њиховим текстовима за инострану јавност, а често и за домаћу, нећете прочитати да је било икаквих сукоба прије 31. маја 1992. године. Само без ових чињеница, њихова теорија има одређену тежину.
Као контрааргумент прилажем следеће чињенице: 1) На мојој кући, иако је српска, након обавјештења са радија, неколико дана виорила се бијела застава. Пошто је моје насеље, као скоро и сва остала насеља у Приједору, било мјешовито, и остале комшије, без обзира на националност, скинули су бијеле заставе са кућа. 2) Бијеле заставе су, након муслиманско-хрватског напада могле само да спријече веће крвопролиће, а не обрнуто, да га повећају. Тако да бијеле заставе не могу бити инструмент злочина, него баш обрнуто. 3) Бијела застава је иначе симбол мира, примирја, предаје, лојалности и слично. Током рата у БиХ, бијеле заставе су на безброј мијеста коришћене као знак мира, примирја, предаје итд.
Врх СДА из Бање Луке измислио причу о "холокаусту" над муслиманима и преко Роја Гутмана пласирао свјетској јавности
Мухарем Крзић, челник СДА у Бањој Луци током рата у БиХ, објавио је 2003. године књигу под насловом "Svjedočiti zločin i bosnoljublje". У књизи се налази и неколико поглавља његових сарадника, али главнину књиге чини његово виђење ствари на Бањалучкој регији током рата. Један од рецензената ове књиге је и већ споменути новинар Рој Гутман, који у рецензији између осталог пише: "Једном сам га упитао да ли може да ми обезбједи процјену броја убијених несрба у ‘етничком чишћењу’ Босне, да би ми он након неколико дана изложио провјерене резултате, које чак нити српски ауторитети нису оспорили."Крзић у својој књизи за подручје Приједора наводи следеће податке страдалих муслимана: "Убијање преко 6.000 жена, дјеце, стараца и младића у мјесту Козарац код Приједора, масакр над преко 15.000 цивила у Приједору…." Још наводи да се у логорима налази 20.000 муслимана и да се ликвидације и даље спроводе. Ови подаци су из писма које је Крзић 10 септембра 1992. године послао "ЖИДОВСКИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА И УДРУЖЕЊИМА СВИЈЕТА У СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА." Ови подаци не само да нису тачни него су безобразно увећани десет пута. Рој Гутман и свјетска јавност су их сматрали за тачне.
Безобразлук Крзића је ишао још даље, тако да је он Гутману говорио о "холокаусту" над муслиманима, те о жељезничким композицијама пуним изгладњелих, мршавих и прљавих муслимана које превозе у логоре, алудирајући тако на јеврејске жртве у Другом свјетском рату. Своју инспирацију Крзић је могао да црпи и из судбине Срба са ових простора, који су током Другог свјетског рата на овакав начин превожени за Јасеновац.
Али, Крзићева књига и његово пријатељство са Гутманом су још један доказ да бијелих трака није било у Приједору. Наиме, Крзић у својој књизи пише и о наводним бијелим тракама у Приједору за муслимане и Хрвате: "Радио-станица пак, одмах позива Бошњаке да на куће ставе бијеле ознаке, а људи око руку бијеле траке." Ко год послуша радио обавјест са линка који сам окачио горе у тексту, лако може да ухвати Крзића у лажи, јер нити се спомињу Бошњаци нити се спомињу бијеле траке.
Оно што је најважније, Крзићев пријатељ Гутман у својим новинским чланцима, као што сам већ навео у поглављу о Гутману, не спомиње бијеле траке. То значи само двије ствари. Или је Гутман сматрао да прича о бијелим тракама не може да прође јер нема доказа пошто је потпуно измишљена, или је Крзић причу о бијелим тракама ставио у књигу накнадно, тек након рата када је књига и објављена, па према томе ни Гутман није могао добити те измишљене податке. Како год било, ово је још један доказ да је прича о бијелим тракама измишљена.
Крзић у књизи наводи и да су муслимани у Босанском Новом морали носити бијеле траке, али то се данас нигдје не спомиње. Вјероватно да Нови Град није толико важан као Приједор у пропаганди којом се настоји исконструисати непостојећи геноцид у Приједору 1992.
Зборник са научног скупа о наводном геноциду над муслиманима не наводи примјере бијелих трака у Приједору
Закључно разматрање
Манифестација "Дан бијелих трака" не оскудијева у медијској, финансијској и свакој другој подршци. Са друге стране, заговорници "бијелих трака" оскудијевају у доказима за своје тврдње. Ничим до сада, нису доказали да су током ратних сукоба у Приједору 1992. године, коришћене бијеле траке за обиљежавање муслимана и Хрвата који су били одређени за ликвидацију.Бијеле траке, како сам показао, не могу ни служити као ознака за одређену групу коју треба ликвидирати. То је ознака избјеглица или људи који се предају. Исто као и бијеле заставе. Потврђено је да су бијеле траке биле и ознаке распознавања српске војске, углавном током офанзивних операција.
Бијеле траке на којима се налазе одређени симболи или натписи, коришћени су у прошлости као ознака за одређене етничке групе, нпр. за Јевреје. На тим тракама се редовно налазила Давидова звијезда, никад чиста бијела трака. Ово не дозвољава повлачење паралеле између ликвидације Јевреја од стране нациста и дешавања током рата у Приједору 1992.
Током Другог свјетског рата, сарадници нациста, носили су бијеле траке. На тим тракама налазиле су се одређене ознаке и натписи везани за те формације. Нама најближи примјер имамо 1941. године у Приједору. Ту су муслимани и Хрвати, који су учествовали у ликвидацији Срба, носили бијеле траке са печатом НДХ и одређеним натписом.
Показао сам, да током рата у БиХ, није било много спомињања "бијелих трака" у Приједору. Видјели смо да је у сарајевском "Oslobođenju", објављена лажна вијест. Новинар попут Роја Гутмана, који је добар дио своје каријере изградио на непровјереним информација о "злим" Србима, "поробљивачима" и слично, није имао појма о некаквим "бијелим тракама" за несрбе у Приједору. Хрватска обавјештајна служба, такође, не спомиње маркирање муслимана и Хрвата за ликвидацију.
Не постоји наредба о ношењу неких бијелих трака, не постоји аудио или видео запис, не постоји фотографија, не постоји било шта што би дало потврду овим лагаријама. Прича о бијелим тракама у Приједору су лажи и ратна пропаганда бошњачког политичког врха.
savasavanovic
Buduća legenda
- Poruka
- 25.940
Стално набијају Србима на нос сваког убијеног а хоће да живе у заједничкој држави са Србима.
Лепо да се раздвоје РС и Федерација као независне државе, па да причамо о злочинима.
Лепо да се раздвоје РС и Федерација као независне државе, па да причамо о злочинима.
radeta62
Buduća legenda
- Poruka
- 43.063
Komso sere baklave,kako mu samo ne dosadi, neka bude covek a ne krava pa da napise nesta o stradanju srba.
комшија
Stara legenda
- Poruka
- 96.548
Dan bijelih traka: Roditelji žele spomenik stradaloj djeci Prijedora „dok su još živi“
Obilježavanje Dana bijelih traka, Prijedor, 2020. (Foto: Inicijativa Jer me se tiče)
“Dan bijelih traka” i ove godine širom države i dalje simbolično podsjeća na 31. maj 1992., kada je Krizni štab opštine Prijedor naredio nesrpskom stanovništvu da svoje kuće i stanove označe bijelim zastavama, a ukoliko se kreću gradom da moraju nositi bijelu traku oko ruke.
Za Balkansku istraživačku mrežu Bosne i Hercegovine (BIRN BiH) ovog perioda prije 29 godina prisjećaju se žrtve i preživjeli.
Nusreta Sivac kaže za BIRN BiH da je 1992. godine živjela u užoj jezgri centra Prijedora, u naselju koje je pretežno bilo naseljeno srpskim stanovništvom, čega je postala svjesna onda kada je to postalo “životno važno za nju”. Podsjeća da su mještani nesrpske nacionalnosti morali okačiti bijelo platno i nositi bijele trake oko ruke kao znak raspoznavanja.
Prilikom kretanja bilo je potrebno proći punkt uz pokazivanje dokumenata i obavezno nošenje bijele trake oko ruke, opisuje Sivac, dodajući da je u to vrijeme u naselju bilo mnogo naoružanih vojnih i paravojnih formacija.
“Nekad sam je, iz onako trenutnog revota, skinula, stavila u tašnu, ali bila sam uvijek na oprezu da ne bih izazvala probleme koji su se mogli kobno završiti. Tako da nosila sam je, naravno, oko ruke, kad odem u banku, kupovinu i prilikom kretanja, i vidjela sam da je ne nosi niko od onih stanovnika tog naselja koji su srpske nacionalnosti”, prisjeća se Sivac, koja je kasnije te godine odvedena i zatočena u logor “Omarska”.
Za nju je “Dan bijelih traka” – za koji kaže da se ne obilježava samo u Prijedoru, već i u drugim gradovima i državama – važna opomena na ono što se desilo i suprotstavljanje negatorima zločina.
Edin Ramulić, čija je porodica stradala tokom ratnih dešavanja u ovom gradu, sjeća se da je 1992. godine stanovništvo na selu gdje je živio bilo je izolovano, te nije imalo informacija o tome šta se dešava u gradu.
“Mi smo već bili u takozvanom getu, mogli smo se kretati unutar sela, nismo mogli izlaziti, dolaziti u grad, samim tim nije nam niko ni javio da mi moramo nositi trake, jer nismo se miješali sa srpskim stanovništvom”, kaže Ramulić, dodajući kako kuće i na selima jesu bile obilježene, a naredbe od Kriznog štaba građani su dobivali putem radija ili putem kombija koji je prolazio kroz naselja i na razglas ih saopćavao.
Ramulić kaže da je u svojoj kući na selu ostao do 20. juna i da nije znao ni za postojanje logora, koji su već bili formirani u maju.
“Mi nismo znali, pogotovo nismo znali za te strahote. Da smo znali, ne bi niko ostao. Upravo je to bio način da se drži to stanovništvo pod kontrolom, da se što manje informacija zna o tome”, objašnjava on, dodajući da se nošenje bijelih traka i isticanje na kućama spori, između ostalog, jer ne postoje fotografije iz tog perioda.
“Ali bukvalno nemamo nijedne fotografije iz Prijedora prije augusta, bar nemamo zvanične. Do dolaska ovih stranih novinara, mi nemamo uopšte snimaka i fotografija, nemamo ni o čemu. Naprimjer, utvrđeno je da je logor ‘Keraterm’ postojao, ali ne postoji nijedna fotografija”, kaže Ramulić.
Masovna stradanja u Prijedoru počela su krajem aprila 1992. godine, kada su srpske snage preuzele vlast. Nakon što je bošnjačko i hrvatsko stanovništvo obilježeno bijelim trakama, kao i njihove kuće i stanovi, uslijedili su napadi na okolna sela, stanovništvo je hapšeno i zatvarano u logore, među kojima su bili “Omarska”, “Keraterm” i “Trnopolje”, a mnogi su u ovim objektima i van njih izgubili živote.
Prema podacima Instituta za traženje nestalih (INO), do sada je pronađeno i identificirano oko 2.588 žrtava s područja Prijedora, a još uvijek se traga za oko 588 žrtava. U Prijedoru je ubijeno 102 djece, od kojih 40 posmrtni ostaci nikada nisu pronađeni. Najmlađa ekshumirana žrtva je dvomjesečni Velid Softić.
Organizacija “Jer me se tiče” iz Prijedora od 2012. godine obilježava 31. maj mirnom šetnjom učesnika sa bijelom trakom oko lijeve ruke, što je danas organizovano sa ograničenim brojem sudionika zbog epidemioloških mjera donesenih u cilju sprečavanja širenja koronavirusa.
Učesnicima će danas biti pokazana lokacija gdje će biti izgrađen memorijal za 102 stradale prijedorske djece. Kako su naveli iz organizacije, tokom ove godine trebala bi biti pribavljena sva neophodna dokumentacija, te raspisan međunarodni konkurs za idejno rješenje memorijala, koji bi trebao biti izgrađen do obilježavanja idućeg “Dana bijelih traka”.
Incijativa o izgradnji spomenika pokrenuta je krajem 2012. godine, ali su vlasti u Prijedoru godinama odugovlačile, kaže Fikret Bačić, otac dvoje stradale djeca čija tijela do danas nisu pronađena.
Vahida Duratović, koja je izgubila sina Halida, koji je imao 15 godina, kaže za BIRN BiH da bi izgradnja spomenika mnogo značila za nju i za ostale porodice koje su izgubile svoju djecu. Smatra da je spomenik potrebno napraviti što prije “dok je živo ovo još malo ljudi”. Kaže da su porodice iscrpljene i da nemaju snage za borbu, ali da bi spomenik ukazao na to što se desilo.
“Ja sam izgubila dijete od 15 godina, nije bilo punoljetno, nije ništa znalo, išlo u školu. Puno bi mi značilo dok sam živa. To se ne može opisati”, kaže Duratović.
Za zločine u Prijedoru preko 600 godina zatvora
Za zločine u Prijedoru Haški tribunal je osudio 18 osoba na 276 godina zatvora. Pored Radovana Karadžića, bivšeg predsjednika Republike Srpske, osuđenog na doživotnu kaznu, između ostalog, za zločin protiv čovječnosti počinjen na području Prijedora, najviša pravosnažna kazna od 40 godina je izrečena Milomiru Stakiću, bivšem predsjedniku Opštine i Kriznog štaba Prijedor. Vijeće Haškog tribunala je zaključilo da je Stakić imao važnu ulogu u etničkom čišćenju grada i formiranju logora.
Konačna presuda Ratku Mladiću, bivšem komandantu Glavnog štaba Vojske Republike Srpske (VRS), bit će izrečena 8. juna ove godine. Mladić je 2017. godine prvostepenom presudom Haškog tribunala osuđen na doživotnu kaznu zatvora za genocid u Srebrenici, progone Bošnjaka i Hrvata, terorisanje građana Sarajeva i uzimanje pripadnika UNPROFOR-a za taoce, a oslobođen je za genocid u Prijedoru i u još četiri općine.
U augustu 2020. godine iznesene su žalbe na presudu. Odbrana je tada zatražila oslobađajuću presudu po svim tačkama optužnice, dok je Tužilaštvo zatražilo da se on proglasi krivim i za genocid u još pet općina – Prijedoru, Sanskom Mostu, Foči, Kotor-Varoši i Vlasenici.
Na žalbenom ročištu, Odbrana je kazala da su Muslimani koji su se našli na udaru u ovim opštinama činili “relativno mali dio grupe”.
Nermin Karagić, koji je sa 17 godina preživio zlostavljanja i egzekucije, kao svjedok Haškog tribunala svjedočio je na suđenju Ratku Mladiću i tada je ispričao kako je u ljeto 1992. godine preživio dva masovna ubistva Bošnjaka koja su srpske snage počinile u Ljubiji, u blizini Prijedora.
Nakon što je odveden na stadion u Ljubiji, sa drugim zarobljenicima, poredani su uza zid. On je kazao da je tada počelo ubijanje, te opisujući ubijanje zarobljenika koji je stajao do njega, svjedok je izjavio: “Ja sam slučajno okrenuo glavu, kraj mene ga ubijaju. Oni su kundacima njega tukli, bajonetima od tih pušaka.”
Kada je na Karagića došao red, ubijanje je, kako je posvjedočio, zaustavio jedan major. “Tada su htjeli da dovrše i nas. Taj major je rekao: ‘Hoćete li ih vi nositi?’ Tako da su onda prestali da nas ubijaju, pa je nama naređeno da nosimo mrtva tijela u autobus”, kazao je tom prilikom svjedok.
Karagiću je u Ljubiji ubijen otac i sedam rođaka.
Pred Sudom BiH je za zločine nad bošnjačkim i hrvatskim stanovništvom Prijedora osuđena 21 osoba na ukupno 368 godina zatvora.
Svjedoci koji su svjedočili na prijedorskim predmetima pred Sudom BiH ali i u Haagu, između ostalog, pričali su i o tome kako su morali nositi bijele trake i označavati svoje kuće i stanove bijelim platnom.
Najvišu kaznu pred Sudom BiH za zločine počinjene u Prijedoru dobio je Zoran Babić, koji je osuđen na 35 godina zatvora. Njemu je jedinstvena kazna od 35 godina izrečena nakon što je osuđen zbog učešća u ubistvima muškaraca iz Prijedora na Korićanskim stijenama na planini Vlašić, učešća u strijeljanju muškaraca bošnjačke nacionalnosti u julu 1992. godine ispred džamije u mjestu Čarakovo te zbog ubistava zatočenika prilikom njihovog transporta iz logara “Omarska” na “Manjaču”.
U tom predmetu je s Babićem osuđen i Darko Mrđa, koji je, osim za zlostavljanja zatočenika koji su transportovani u “Manjaču”, proglašen krivim i za zločine u zaseoku Sredice i mjestu Tukovi, za što je dobio 15 godina, te mu je Sud BiH izrekao jedinstvenu kaznu od 20 godina zatvora budući da je u Haškom tribunalu osuđen na 17 godina zatvora zbog učešća u ubistvima na Korićanskim stijenama.
Tokom 2020. godine, Sretko Pavić osuđen je na 11 godina zatvora za ratni zločin počinjen nad civilima na području Prijedora. Pavić je proglašen krivim kao nekadašnji pripadnik Volarske čete 6. ljubijskog bataljona Vojske Republike Srpske (VRS) za učešće u ubistvima pet civila iz porodice Čaušević počinjenim u prijedorskom selu Rizvanovići. Ovo suđenje je obnovljeno nakon što je Apelaciono vijeće ukinulo prvostepenu presudu kojom je bio proglašen krivim za zločine protiv čovječnosti i osuđen na 13 godina zatvora.
Iste godine Apelaciono vijeće Suda BiH je drugostepenom presudom osudilo Boru Milojicu na 16 godina zatvora za višestruka ubistva počinjena u ljeto 1992. na području Prijedora, dok je Želislava Rivića oslobodilo optužbi.
Milojica je drugostepenom presudom proglašen krivim za ubistva pet civila koji su dovedeni na punkt u Hambarinama u julu 1992. godine, kao i za ubistvo još jednog civila dan kasnije. Optužbi za ubistva ovih pet civila drugooptuženi Rivić je oslobođen. Istom presudom Milojica i Rivić su oslobođeni optužbi za ubistvo civila hrvatske nacionalnosti Dragana Begića.
Jedanaest osoba je oslobođeno optužbi za zločine počinjene u Prijedoru, a među njima su Milorad Radaković te Mitar i Rade Vlasenko, koji su krivice oslobođeni u po dva predmeta.
savasavanovic
Buduća legenda
- Poruka
- 25.940
Све те злочине су починили Изетбеговићеви, амерички и британски агенти убачени у структуре РС.
gost 422686
Buduća legenda
- Poruka
- 27.626
Što je manje muslimana svet je lepše mesto za život.
gost 422686
Buduća legenda
- Poruka
- 27.626
Imitiraju jevreje.
Uvek su bili glupi to je njihova glavna karakteristika.
комшија
Stara legenda
- Poruka
- 96.548
PO UZORU NA NACISTE: Na današnji dan otvoren koncentracioni logor "Omarska" u Prijedoru
Pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju vodi se više sudskih procesa pojedincima osumnjičenim za zločine počinjene u logoru. Dio njih je osuđen, a dio sudskih procesa je prebačen na bosanskohercegovačke sudove.
Prije 2h
Na današnji dan 25. maja 1992. godine otvoren je koncentracioni logor "Omarska".
Koncentracioni logor "Omarska" ili Rudnik Omarska je bio koncentracioni logor za zatvaranje i mučenje bošnjačkog i hrvatskog stanovništva, sa područja općine Prijedor tokom 1992. godine za vrijeme agresije na BiH.
Ed Vulliamy, novinar uticajnog britanskog Guardiana bio je jedan od njih.
"Vidjeli smo kako iz hangara u dugim kolonama izlaze iscrpljeni logoraši, trepćući zbog izloženosti sunčevoj svjetlosti. Bili su po cijelom vanjskom prostoru, a iznad njih se nalazio stražar naoružan strojnicom. Ušli su u menzu gdje su poput izgladnjelih pasa iz zdjela jeli supu. Oči su im izgledale kao da željno očekuju kazati istinu koja je preopasna da se izgovori u prisustvu stražara. 'Ne želim lagati, ali ne mogu reći istinu', rekao je jedan logoraš", zapisao je Wulliamy.
"Sjećam se i sjećat ću se dok sam živ, vriske žena koje su bile napolju ili u prvoj sobi. Nikad neću zaboraviti njihovu vrisku i krikove. Onda sam osjetio smrad spaljenog mesa. Znate da meso kada počne da gori ima specifičan miris, a taj miris spaljenog mesa miješao se s mirisom zapaljenih guma", svjedočio je pred sudom svjedok o događajima u Omarskoj.
"Nas su tukli, psihički zlostavljali, izgladnjivali i ostavljali žedne. To je jednostavno nemoguće opisati. Nekada bi stražari ulazili u prostorije pune zatočenika nasumično premlaćivali svakoga ko bi im pao šaka", svjedočio je pred sudom u Hagu Emir Beganović 1996. godine u predmetu Duška Tadića i 2000. godine u predmetu Kvočka i drugi.
Prema iskazima svjedoka, sa suđenja na Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (ICTY), u logoru je bilo pritvoreno i više desetina žena. Dio njih bio je izložen sistematskim mučenjima i silovanjima. Računa se da je na području prijedorske općine likvidirano preko tri hiljade ljudi bošnjačke i hrvatske narodnosti.
Od tog broja Bošnjaci su činili preko 90% stradalih. Njihovi tjelesni ostaci se ekshumiraju na širem području prijedorske regije. Do sada su u preko 50 masovnih grobnica pronađeni ostaci preko dvije hiljade ljudi. Zabilježeno je i više primjera pomaganja zatvorenika od strane lokalnog srpskog stanovništva.
Pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju vodi se više sudskih procesa pojedincima osumnjičenim za zločine počinjene u logoru. Dio njih je osuđen, a dio sudskih procesa je prebačen na bosanskohercegovačke sudove.
Pokrenuta je inicijativa da se ovo strašno mučilište i stratište obilježi dostojnim spomen-obilježjem. Ono bi uz spomenik žrtvama fašističkog terora Drugog svjetskog rata na Mrakovici, bilo važno mjesto na kojem bi se buduće generacije opominjale na opasnosti fašizma.
комшија
Stara legenda
- Poruka
- 96.548
комшија
Stara legenda
- Poruka
- 96.548
Аха, баш су "глупи"... Миц по миц, изгураше они Резолуцију о сребреничком геноциду у УНImitiraju jevreje.
Uvek su bili glupi to je njihova glavna karakteristika.
комшија
Stara legenda
- Poruka
- 96.548
Slavenska
Iskusan
- Poruka
- 5.907
Ово што раде муслимани , овај вид пропаганде је заиста катастрофалан , али им иде у корист .ово су им помагали разни НВО после рата да праве ове митове ..док српски народ који је поднео највише жртава не говори ништа
Slične teme
