Далмација током Другог светског рата

[Njegos88]

У овој теми желим да говорим о историји Далмације од 1941-1945. Осећам да је ово можда најмање истражено и о коме се говори подручје целе зоне. Постоји толико много питања, енигми и лажи које су изречене о том подручју и то треба разјаснити. Неколико питања која сам увек имао су:

1. Какав је био етнички састав 'Далматинаца' који су се борили на Сутјесци?

2. Да ли су ови 'Далматинци' насилно мобилисани у партизане попут српске деце на Сремском фронту и косовских Албанаца који су масакрирани у Бару 1945. године? Никад нисам разумео зашто би далматински партизани пристали да се боре на Сутјесци, а не да покушају да ослободе Далмацију 1943. године.

3. Да ли је Ел-Схатт био логор за задржавање породица присилно мобилисаних Далматинаца? Начин да се Далматинци држе лојалних партизанима у војсци држећи њихове породице као таоце.

Још више збуњује чињеница да су Краљевска југословенска влада у егзилу и Краљевска југословенска војска такође биле у Каиру у исто време.

Да ли су мобилисани из хрватско-далматинских породица, градова и острва који су сматрани прочетничким или про-краљевским?

4. Колико су били јаки пројугословенски, некомунистички покрети у Далмацији пре рата и где су била њихова упоришта. Мислим на организације попут Сокола, Четника и Орјуне (нпр. Рашчиће на Корчули).

и тако даље.

Почећу са темом ел-Шата

 

[Njegos88]

 

[Brđanin]

У овој теми желим да говорим о историји Далмације од 1941-1945. Осећам да је ово можда најмање истражено и о коме се говори подручје целе зоне. Постоји толико много питања, енигми и лажи које су изречене о том подручју и то треба разјаснити. Неколико питања која сам увек имао су:

1. Какав је био етнички састав 'Далматинаца' који су се борили на Сутјесци?

2. Да ли су ови 'Далматинци' насилно мобилисани у партизане попут српске деце на Сремском фронту и косовских Албанаца који су масакрирани у Бару 1945. године? Никад нисам разумео зашто би далматински партизани пристали да се боре на Сутјесци, а не да покушају да ослободе Далмацију 1943. године.

3. Да ли је Ел-Схатт био логор за задржавање породица присилно мобилисаних Далматинаца? Начин да се Далматинци држе лојалних партизанима у војсци држећи њихове породице као таоце.

Још више збуњује чињеница да су Краљевска југословенска влада у егзилу и Краљевска југословенска војска такође биле у Каиру у исто време.

Да ли су мобилисани из хрватско-далматинских породица, градова и острва који су сматрани прочетничким или про-краљевским?

4. Колико су били јаки пројугословенски, некомунистички покрети у Далмацији пре рата и где су била њихова упоришта. Мислим на организације попут Сокола, Четника и Орјуне (нпр. Рашчиће на Корчули).

и тако даље.

Почећу са темом ел-Шата

Uglavnom su bili već kroatizovani. Tako da su bili Hrvati, u 90% slučajeva.
Za vrijeme Italije je Dalmacija bila koliko toliko pacifikovana zona. Poslije kapitulacije su uglavnom otišli u partizane.
Bio je i četnički pokret u Dalmaciji, uglavnom oko vojvodine Birčanina, nekoliko hiljada Hrvata i Srba. Bio je i Dubrovački korpus, na čelu sa Radmilovićem, ne više od nekoliko stotina vojnika.

 

[veliki krang]

Navodna antifašistička teritorija na kojoj celo vreme nije ispaljen nijedan metak na opet navodne okupatore

 

[Njegos88]

Račišće – hercegovačka naseobina na Korčuli​

Račišće je selo na severnoj strani ostrva Korčula, najbliže Pelješcu, a osnovali su ga doseljenici hercegovačkog porekla 1672. godine. Doveli su ih Mlečani, nakon Kandijskog rata, pošto su ratovali na njihovoj strani. Stanovništvo Račišća se mnogo razlikovalo od ostalih stanovnika Korčule, po jeziku, običajima, nošnji i naravi. U Prvom svetskom ratu su mnogi učestvovali kao srpski dobrovoljci na Solunskom frontu, a kasnije je selo bilo jako uporište Orjune. Prezimena iz Račišća su: Botica, Silić, Unković, Matić, Drušković, Franić, Leleković, Gugić, Ivančević, Poša, Jurišić, Radaić, Torić i druga.

Doseljavanje stanovništva

Kao posledica Kandijskog rata, odnosno sukoba Mlečana sa Turcima, sa kopna su naseljena velika ostrva Dalmacije. Ti doseljenici, iako pristigli sa Makarskog primorja, izvorno potiču iz Hercegovine. Na Braču su osnovali Sumartin, na Hvaru Sućuraj, a na Korčuli Račišće. Sva ta mesta su strateški značajna, jer su okrenuta prema kopnu, pa nije ni čudo da su upravo tu Mlečani doselili svoje odane vojnike. Oni su sa sobom doneli štokavsko narečje, po čemu se razlikuju od starijeg čakavskog stanovništva. Njih su nazivali Vlasima, kao što su Splićani i drugi u primorju, tako zvali one u unutrašnjosti Dalmacije. Račišće je nastalo u uvali (zalivu) zvanom Valle del Barbier, 1672. godine, kada su došli prvi stanovnici, mada su po svemu sudeći pristizali i kasnije.

Prema jednom dokumentu iz 1714. godine, vlasnici imanja bili su: Zorzi Drascovich, Nicolo Giurisich, Filippo Drascovich, Nicolo Huncovich, Zuane Lelecovich, Martin Vulich, Francesco Vardaus, Zuane Xarinich, Pietro Borovaz, Florio Botiza, Paolo Botiza, Zuane Botica (dvojica – mlađi i stariji) i Florio Franich. Porodice su bile velike, sa ukupno 128 lica.

Pitanje porekla

Iako su na Korčulu najverovatnije stigli kao rimokatolici, po predanju nekih Račišćana, oni su ranije bili pravoslavci iz Gackog, Stoca i Ljubinja. Kasnije su prešli u primorje i tamo postali katolici, da bi na kraju doselili na Korčulu. Prema drugom predanju, oni su dobili današnju zemlju u Račišću pod uslovom da postanu rimokatolici, jer su ranije boravili na drugim mestima Korčule, ali su bili u velikim sukobima sa starosedelačkim stanovništvom, što ih je teralo da iznova sele. U selu su podigli crkvu Svetog Nikole. Jedini su na Korčuli imali svoje krsne slave. Botice, Silići i jedan deo Matića slave Sv. Martina, a Jurišići, Unkovići i Druškovići Vodokršće ili Tri kralja. Drugi deo Matića slavi Sv. Nikolu, Leleković Mitrovdan, a Franići Sv. Mihovila. U prilog tezi da su nekad bili pravoslavci ide činjenica da npr. Lelekovići slave Mitrovdan 8.11. kao i pravoslavci, 13 dana kasnije od katolika, dok su drugi prilagodili datume gregorijanskom kalendaru. Za slavu su pevane pesme o Kraljeviću Marku i Kosovskim junacima, a u kući Ante Unkovića su očuvane gusle.

Običaji

Nošnja Račišćana se potpuno razlikovala od ostalih na Korčuli. Žene su do Drugog svetskog rata nosile fuštan, jakete, kanice crvene boje i hercegovačke opanke. Muškarci su do početka 20. veka nosili hercegovačke kape, jaketun i bele vunene čakšire. Pokrivali su se debelim vunenim pokrivačima (biljcima) sa resama na rubovima, kao u Hercegovini. Žene oplakuju mrtve naricanjem, što ne rade na ostatku ostrva. Po naravi su Račišćani oštri i nagli, ali uvrede ne drže dugo na srcu. Govore u lice ono što misle. I muškarci žene dobro piju.

Postojala su izražena neprijateljstva sa starosedelačkim stanovništvom, koje ih je nazivalo “dogonima”. Nisu hteli da plaćaju poreze i učestvuju u komunalnim radovima, pošto su bili ratnici, a često su bespravno zauzimali posede starosedelaca. Zanimljivo je da su Račišćani bili u vrlo dobrim odnosima sa ljudima iz Sućuraja na krajnjem istoku Hvara, koji su takođe bili doseljenici, i smatrali su se braćom.

Događanja u prvoj polovini 20. veka

Račišće je dalo čak 11 od ukupno 27 korčulanskih dobrovoljaca, koji su iz Amerike poslati na Solunski front, u pomoć Srbiji. Nakon rata i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnovana je Organizacija jugoslovenski nacionalista (Orjuna), koja je najjače uporište našla u Račišću. Vođa HSS-a, Stjepan Radić, prilikom posete Korčuli 1926. godine, imao je vrlo loša iskustva u Račišću. Tamo je izviždan od mase, uz pogrdne povike. Pred Drugi svetski rat je u Račišću postojala četnička četa, koja je imala svoju zastavu i učestvovala u sokolskim paradama u Korčuli. Po izbijanju rata su njeni članovi predložili načelniku Arneriću da se osnuje jedan četnički odred na Korčuli, međutim, on ih je odvratio od toga. Istaknuti su bili Jozo Botica i Jovo Silić. Inače, dr Juraj Arnerić je poticao iz porodice koja je generacijama vodila Korčulu. Sarađivao je sa četničkim štabom u Splitu, ali se kasnije udaljio od njih, a mnogi su se priključili partizanskom pokretu, uključujući i Jozu Boticu iz Račišća, koji je bio na čelu sokolskog društva.

Izvori:

Tekst je prvenstveno baziran na članku Stevana Vujadinovića u Glasniku Srpskog geografskog društva br. 48, iz 1968. godine (Neka opažanja o postanku sela Račišća na Korčuli i poreklu njegovog stanovništva)

Jugonacionalisti na otoku Korčuli, T. Barčot, Zadar, 2007.

Leksik prezimena Hrvatske, Zagreb, 1976.

Priredio: Slobodan Zrnić

https://nasahercegovina.info/index.php/2020/08/09/racisce-hercegovacka-naseobina-na-korculi/

 

[Njegos88]

JUGONACIONALISTI NA OTOKU KORČULI

Tonko BARČOT Vela Luka (o. Korčula)

U prilogu autor daje prikaz jugonacionalističke grupacije, tj. onog političkog bloka koji se zauzimao za ideje centralizirane i unitarne monarhije na otoku Korčuli. Obuhvaćeno je razdoblje od 1921. i pripojenja otoka Korčule Kraljevini SHS do svršetka ratnih sukoba na Korčuli 1944. Posebna je pozornost usmjerena na zbivanja u Drugom svjetskom ratu, kada se korčulanski jugonacionalisti svojom pasivnom politikom pozicioniraju između talijanske aneksijske vlasti i Narodnooslobodilačkog pokreta. Detaljno je obrađen suodnos između ovih «blokova». Analizira se i povremeno odstupanje od politike nekonfrontiranja, odnosno suradnju s četničkim pokretom. Svraćena je pozornost i na položaj i aktivnost jugonacionalista u zbjegu, u El Shattu (1944.–46.). Na temelju literature, arhivskih dokumenata, ali i usmenog kazivanja1 , ukazuje se na čimbenike i okolnosti koji su doprinijeli minoriziranju utjecaja i snage jugonacionalista, te njihovom konačnom nestajanju s političke i javne scene. Ključne riječi: jugonacionalisti, otok Korčula, Kraljevina Jugoslavija, Drugi svjetski rat, četnički pokret, talijanske aneksijske vlasti, Narodnooslobodilački pokret, El Shatt.

https://hrcak.srce.hr/file/42274

 

[Njegos88]

Организација југословенских националиста​

Организација југословенских националиста (ОРЈУНА; Организација југословенских националиста, ОРЈУНА) је била политичка организација у Југославији која је постојала од 1921. до 1929. године. Подржавала је југословенски национализам, промовисала стварање државе, демократско-демократски, стварање корпоративне државе и напао комунизам, демократију, сепаратисти, хрватски националисти, и српски националисти. Њен вода био је Милан Прибићевић. Верује се да је на њега утицао фашизам . Настао је у Сплиту 1921. године у циљу борбе против комунистичке побуне и хрватског сепаратизма.

 

[Njegos88]

Нико Бартуловић​

Нико Бартуловић (23. децембар 1890 – 1945) је био аустроугарски, а касније и југословенски писац, издавач, новинар и преводилац познат по томе што је био један од оснивача и идеолога Организације југословенских националиста 1921. године. Придружио се четницима током Другог светског рата .

 

[Brđanin]

Нико Бартуловић​

Ali su bili mizerni u odnosu na partizanski pokret. Više je bilo partizana u Dalmaciji.

 

[Njegos88]

Ali su bili mizerni u odnosu na partizanski pokret. Više je bilo partizana u Dalmaciji.

Пре или после 1943?

 

[Nikita Kulganov]

У овој теми желим да говорим о историји Далмације од 1941-1945. Осећам да је ово можда најмање истражено и о коме се говори подручје целе зоне. Постоји толико много питања, енигми и лажи које су изречене о том подручју и то треба разјаснити. Неколико питања која сам увек имао су:

1. Какав је био етнички састав 'Далматинаца' који су се борили на Сутјесци?

2. Да ли су ови 'Далматинци' насилно мобилисани у партизане попут српске деце на Сремском фронту и косовских Албанаца који су масакрирани у Бару 1945. године? Никад нисам разумео зашто би далматински партизани пристали да се боре на Сутјесци, а не да покушају да ослободе Далмацију 1943. године.

3. Да ли је Ел-Схатт био логор за задржавање породица присилно мобилисаних Далматинаца? Начин да се Далматинци држе лојалних партизанима у војсци држећи њихове породице као таоце.

Још више збуњује чињеница да су Краљевска југословенска влада у егзилу и Краљевска југословенска војска такође биле у Каиру у исто време.

Да ли су мобилисани из хрватско-далматинских породица, градова и острва који су сматрани прочетничким или про-краљевским?

4. Колико су били јаки пројугословенски, некомунистички покрети у Далмацији пре рата и где су била њихова упоришта. Мислим на организације попут Сокола, Четника и Орјуне (нпр. Рашчиће на Корчули).

и тако даље.

Почећу са темом ел-Шата

1. Vecinom Hrvati

2. Dalmatinci 1943 su isli dobrovoljno u partizane, Draza je vrsio nasilne mobilizacije srpske omladine i terao da ginu protiv saveznika. Partizani su bili vojska koja slusa i sprovodi naredjenje vrhovnog staba. Gde to moze da neki vojnik kaze ja branim svoju kucu i okucnicu , a ostalo me ne znaima ?
3.Bila je o tome tema na forum,gde smo detaljno sve raspravili.
4.Cetnicka organizacijaq je bila jaka u Splitu, prvo su bili sa Italijanima, a posle sa Nemcima, kako su ustase samarali cetnike na splitskoj rivi, a ovi trcali da se zale Nemcima , pisao je Proka o tome.

 

[Brđanin]

Пре или после 1943?

I pre i posle.

 

[Nikita Kulganov]

"Četnika u Splitu za cijelo vrijeme Nezavisne Države Hrvatske ne samo, naime, da je bilo, već su bili neobično aktivni. Već početkom listopada 1941. godine, svega koji mjesec nakon utemeljenja NDH i Rimskih ugovora, kojima je Pavelić Dalmaciju prepustio Italiji, na dogovor s Talijanima o zajedničkoj ratnoj strategiji u Split je iz Kolašina stigao četnički vojvoda Ilija Trifunović-Birčanin, bliski suradnik Koste Pećanca. Nakon nekoliko mjeseci, vojvoda Birčanin – kojega će Draža Mihailović ubrzo imenovati komandantom Dalmacije, Hercegovine, zapadne Bosne i jugozapadne Hrvatske – nezadovoljan situacijom u Splitu, 9. svibnja 1942. telegramom obavještava đenerala Dražu kako “u Splitu i celoj Dalmaciji, a naročito u ovom glavnom mestu na primorju, kao da je devedeset odsto komunista!”.
Tih dana u hladu bašte hotela Park na Bačvicama stoluje i četnički vojvoda Dobroslav Jevđević, koji će tamo tanačiti detalje suradnje s predstavnicima talijanske divizije Bergamo i organizirati zajedničke akcije. Aktivna četnička organizacija u Splitu do tada već izdaje list Slobodna Srbija i bilten Krik iz jama, koje pod sponzorstvom Talijana dijele po kućama, pa čak i po školama, ali najaktivniji su u marljivom sastavljanju spiskova za likvidaciju splitskih antifašista, koje uredno dostavljaju talijanskim vlastima: većina antifašista koje su Talijani likvidirali u Splitu otkrivena je upravo uz pomoć splitske četničke organizacije.
Ipak, najdublji trag četnici su ovdje ostavili početkom jeseni 1942, kad su Talijani vlakom iz Knina doveli u Split dvije stotine pripadnika Drvarsko-petrovačkog četničkog odreda pod komandom Mane Rokvića, pa ih kamionima prebacili u nedaleki Omiš, odakle su – pod pratnjom dva oružnika Ministarstva unutarnjih poslova NDH – krenuli u obližnje Gate, zapalili cijelo selo, brutalno silujući i koljući sve što im se našlo na putu. Iza četnika u Gatama je ostalo devedeset pet leševa nedužnih civila, uglavnom žena, djece i staraca, nakon čega su krenuli dalje podmosoroskim selima, završivši pokoljem tridesetak ljudi u Dugopolju. Ukupno su Rokvićevi četnici u selima oko Splita poklali više od dvjesto ljudi.
Nakon tog masakra u Splitu je održana i konferencija četničkih vođa Dalmacije, pod predsjedanjem popa Momčila Đujića, utemeljitelja Dinarske četničke divizije, a 14. siječnja 1944. u hotelu Ambasador na splitskoj Rivi i novi sastanak Talijana i splitskih četnika, predvođenih popom Sergijem Urukalom, na kojemu se dogovaraju detalji suradnje u velikoj operaciji koja će kasnije biti poznata kao Četvrta ofenziva, ona na Neretvi.
Istog dana ilegalci su u Splitu ranili dva četnika, pa dva dana kasnije osmi broj biltena Krik iz jama poručuje Splićanima: “Split, koji mučkim napadom na četnike klikće svojim junacima mraka, može da se spremi da dugo jauče. Splite, splitska većino, samo nosi novo drvlje na svoju lomaču, na kojoj ćeš izgoriti i sasuti se u prah i pepeo. Četnici poznaju splitske komuniste, kao i sve ono splitsko što se s komunistima plete, jatači i plješće im. Sve će to bez samilosti i bez izuzetaka biti istrijebljeno iz Splita. Sve će to biti istrijebljeno danas, sutra, prekosutra!”
Tih dana, u Splitu pod talijanskom okupacijom, prilično je uobičajeno na ulici vidjeti ustaše u crnim uniformama i četnike s mrtvačkim glavama na šubarama, i jedne i druge pod talijanskim oružjem. Prava četnička parada održana je, međutim, početkom veljače 1943, kad je umro vojvoda Ilija Birčanin, glavni Mihailovićev povjerenik za Split i Dalmaciju, a na sprovod vlakom iz Knina stiglo nekoliko stotina Đujićevih četnika, pjevajući po gradu četničke pjesme i kličući “srpskom Jadranu”.
Svega koji tjedan kasnije u Split će ih vlakom iz Knina stići još više: gotovo tri hiljade četnika, po nekima i cijelih pet, iz Splita će zajedno s ustašama i domobranima krenuti na put prema – Neretvi. Upravo nadrealna, filmska scena mogla se tih dana vidjeti u splitskoj luci, iz koje je u sklopu velike zajedničke ofenzive 6. ožujka 1943. isplovio parobrod za Merković: na pramcu četnici, u sredini Talijani, a na krmi ustaše, tri vesele vojske na pijanom brodu pjevaju svaka svoju pjesmu, čak se i međusobno podbadaju i zajebavaju, pa onda zajedno bodre i pjesmom prijete partizanima.
Tih dana osnovan je u Splitu Centralni četnički odbor, čiji će članovi koncem ožujka avionom otputovati u Crnu Goru, a odatle u Kolašin, na dogovor s generalom Dražom Mihailovićem oko daljnjeg rada četničke organizacije u Splitu i Dalmaciji. A ona je u gradu sad već dobro uhodana, suradnja s Talijanima cvate – nije
nezapaženo prošla njihova pojava, rame uz rame s ustašama, na sahrani zloglasnog talijanskog oficira Giovannija Save, straha i trepeta Splita toga doba, ni pomoć u likvidaciji šestoro splitskih omladinaca, optuženih za Savino ubojstvo – pa se na redovnim tjednim sastancima splitskih četnika raspravlja i o preuzimanju vlasti u gradu nakon sve izvjesnijeg odlaska Talijana.
Tim je poslom uskoro stigao i izaslanik četničke Vrhovne komande potpukovnik Mladen Žujović, novi Dražin komandant Bosne, Like i Dalmacije, koji će u Splitu formirati Nacionalni komitet za Dalmaciju i s generalom Umbertom Spigom, komandantom 18. armijskog korpusa, u kolovozu razmatrati mogućnost primopredaje vlasti.
Od primopredaje vlasti, kako znamo, nije bilo ništa: nakon kapitulacije Talijani su otišli, otišli su za njima i ustaše, partizani su ušli u Split, a dični splitski četnici požurili su svoju pomoć ponuditi novom gospodaru: 18. rujna 1943. njemački poručnik Lippert iz Obavještajnog odjela 114. lovačke divizije sastavlja izvještaj o posjetu Milana Cvjetičanina, oficira Dinarske četničke brigade, kojega je kapitulacija Italije zatekla na liječenju u Splitu, nakon čega je požurio Nijemcima. “Mi četnici znamo da se samo uz pomoć njemačkih trupa može postići efikasno uništenje bandita, jer smo mi za to isuviše slabi”, kaže Cvjetičanin poručniku Lippertu.
I odjednom – gle čuda – eto četnika po drugi put među Splićanima, ovaj put s njemačkim propusnicama, usred Nezavisne Države Hrvatske. Bizarno? Povijest se ne sjeća, ali arhive pamte: kad je koji mjesec kasnije, 9. siječnja 1944, u svađi kraj splitskog buffeta Aeroplan jedan pijani ustaša ubio nekog četničkog vazduhoplovca, povjerljivog njemačkog konfidenta, Feldkomandatura Wehrmachta zaprijetila je ustašama da će to “skupo platiti”. Usred ustaške NDH!

 

[Njegos88]

1. Vecinom Hrvati

Како вам ова карта говори да су они били већински Хрвати?

Нигде не пише њихова етничка припадност? Можете ли рећи и националности из Рашке и Црне Горе?

 

[Nikita Kulganov]

Kad su, uostalom, u proljeće 1944. ustaške vlasti u Splitu pohapsile četničke vođe zbog nezapamćenog masakra u Sinjskoj krajini – iako su više od hiljadu civila, žena, djece i staraca u selima pod Kamešnicom poubijali pripadnici zloglasne SS divizije Prinz Eugen – zapovjednik puka 264. divizije u Splitu, potpukovnik Müller, naredio je vlastima NDH da zarobljene četničke saveznike odmah puste na slobodu. Što su ustaške vlasti, jasno, odlučno poslušale. Jednako kao što su odlučno poslušale i kad je 12. svibnja iz Zagreba stigla zapovijed da se iz Splita deportira dvije hiljade “nepouzdanih osoba”, uglavnom Talijana, Srba, četnika, Jugoslavena i komunističkih simpatizera, a iz njemačke komande samo tri dana kasnije, 15. svibnja, stiglo upozorenje da se “četnike u Splitu ne dira”.
Četnici su Nijemcima u Splitu trebali, između ostalog, za istu stvar kao i Talijanima: za ubacivanje u redove antifašista i njihovo denunciranje. U tome ih je organizirao poznati njemački povjerenik Mihajlo Zaklanović, koji po nalogu popa Đujića toga svibnja putuje u četničku Vrhovnu komandu, da generalu Draži Mihailoviću podnese iscrpni izvještaj o stanju u splitskoj četničkoj organizaciji i suradnji s Nijemcima.
Već je, uostalom, ljeto 1944. i četnici su sad otvoreni njemački saveznici. Ministarstvo oružanih snaga NDH 17. srpnja 1944. obavještava tako jedinice na terenu kako je Führer zabranio upotrebu naziva “partizani”, koje u komunikaciji s Nijemcima od sada valja zvati “komunisti” ili “komunistička banda”, a “četničke suborce” – “hrvatskim borbenim skupinama”. Tog ljeta opet u Split stiže pop Momčilo Đujić, a u kolovozu Nijemci u Splitu sklanjaju tri stotine njegovih četnika odjevenih u njemačke uniforme, drže ih u svojim kasarnama i preventivno – dok su Đujićevi četnici u gradu – zbog izrazito antisrpskih tekstova zabranjuju splitski dnevni list Novo doba!
Početkom jeseni, 25. rujna 1944, Nijemci su u Splitu uhapsili i zatvorili ustaškog bojnika Bednjanca, zbog toga što su njegovi ljudi premlatili dva četnika, zaprijetivši – prema izvještaju Ustaške nadzorne službe od 25. rujna 1944. – da će, ako u Splitu bude ubijen koji četnik, za odmazdu strijeljati petoricu ustaša! Usred NDH!
Za to, međutim, nije bilo vremena: mjesec dana kasnije u Split su ušli partizani, i grad je konačno bio slobodan. Epilog epizode? Kad je koji dan nakon ulaska u Split Vojni sud Osmog korpusa NOVJ obznanio kako je zbog ratnog zločina i suradnje s neprijateljem izvršena smrtna kazna nad većom grupom građana Splita, među
dvadeset četvoricom strijeljanih pravilno se rasporedilo osam suradnika njemačkog okupatora, osam ustaša i – osam četnika.
Pitaju li se, eto, još uvijek “ovdašnji čitaoci, naročito mlađi”, kakve veze imaju četnici sa Splitom, NDH i ustašama, eto odgovora: prilično tijesne.
Odrastao sam, najzad, na Gripama, tik iznad stepenica prema staroj austrijskoj tvrđavi, kraj kojih je 29. travnja 1943, zbog atentata na Giovannija Savu, ubijen gimnazijalac Žarko Pejković, kojega su Talijanima – uzgred, nevinog – denuncirali splitski četnici: štoviše, šezdesetih sam nedaleko odatle išao u vrtić što je nosio njegovo ime. Nakon toga išao sam u osnovnu školu na Lučcu, koja je nosila ime Bruna Ivanovića, mladog Splićanina kojega su 1942. u Strmici kraj Knina brutalno ubili četnici popa Đujića, a onda u srednju školu nazvanu imenom Ante Jonića, prvog dalmatinskog narodnog heroja, kojega su 1942. kod Livna zajedničkim snagama ubili Talijani i četnici.
Ne znam, možda je u Srbiji bilo drugačije, možda su se podno Ravne gore četnici herojski borili protiv Talijana, Nijemaca i ustaša, ali u Splitu, kako vidite, baš ih i ne pamtimo po dobru."
B.Dežulović

 

[Njegos88]

 

[Nikita Kulganov]

Како вам ова карта говори да су они били већински Хрвати?

Bitka na Sutjesci: Hrvatska bitka u kojoj je poginulo 3000 Dalmatinaca​

Sutjeska je bila klaonica: Pola poginulih bili su Hrvati​

Da sam Hrvat, pre bih slavio bitku na Sutjesci nego Oluju​

Čudno je, dodaje, da je taj događaj izabran kao datum velikog trijumfa i kaže da bi on u slučaju da je Hrvat, pre slavio bitku na Sutjesci u kojoj su Hrvati dali najveći broj poginulih.

Dodaje, da je međutim bitka na Sutjesci isuviše jugoslovenska i srpska, te da sadašnja politička garnitura u Hrvatskoj ne može da se veže za takvu borbu.

https://www.politika.rs/sr/clanak/4...t-pre-bih-slavio-bitku-na-Sutjesci-nego-Oluju

 

[Brđanin]

Bitka na Sutjesci: Hrvatska bitka u kojoj je poginulo 3000 Dalmatinaca​

Sutjeska je bila klaonica: Pola poginulih bili su Hrvati​

Da sam Hrvat, pre bih slavio bitku na Sutjesci nego Oluju​

Čudno je, dodaje, da je taj događaj izabran kao datum velikog trijumfa i kaže da bi on u slučaju da je Hrvat, pre slavio bitku na Sutjesci u kojoj su Hrvati dali najveći broj poginulih.

Dodaje, da je međutim bitka na Sutjesci isuviše jugoslovenska i srpska, te da sadašnja politička garnitura u Hrvatskoj ne može da se veže za takvu borbu.

https://www.politika.rs/sr/clanak/4...t-pre-bih-slavio-bitku-na-Sutjesci-nego-Oluju

Partizanski pokret je bio većinski srpski pokret do septembra 1943., to je vjerovatno razlog zbog kojeg država Hrvatska ne baštini partizanski pokret u mjeru u kojoj bi trebalo.

 

[Njegos88]

Bitka na Sutjesci: Hrvatska bitka u kojoj je poginulo 3000 Dalmatinaca​

Sutjeska je bila klaonica: Pola poginulih bili su Hrvati​

Da sam Hrvat, pre bih slavio bitku na Sutjesci nego Oluju​

Čudno je, dodaje, da je taj događaj izabran kao datum velikog trijumfa i kaže da bi on u slučaju da je Hrvat, pre slavio bitku na Sutjesci u kojoj su Hrvati dali najveći broj poginulih.

Dodaje, da je međutim bitka na Sutjesci isuviše jugoslovenska i srpska, te da sadašnja politička garnitura u Hrvatskoj ne može da se veže za takvu borbu.

https://www.politika.rs/sr/clanak/4...t-pre-bih-slavio-bitku-na-Sutjesci-nego-Oluju

већ Знам да је 3000 Далматинаца послао Тито на клање. Моје питање је било како знате националност? Постоји ли списак имена? Прилично сам сигуран да су Далматинци на Сутјесци били већином Хрвати, али бих волео да видим детаљан списак имена, места рођења, када су отишли у партизане итд.

 

[Njegos88]

"Četnika u Splitu za cijelo vrijeme Nezavisne Države Hrvatske ne samo, naime, da je bilo, već su bili neobično aktivni. Već početkom listopada 1941. godine, svega koji mjesec nakon utemeljenja NDH i Rimskih ugovora, kojima je Pavelić Dalmaciju prepustio Italiji, na dogovor s Talijanima o zajedničkoj ratnoj strategiji u Split je iz Kolašina stigao četnički vojvoda Ilija Trifunović-Birčanin, bliski suradnik Koste Pećanca. Nakon nekoliko mjeseci, vojvoda Birčanin – kojega će Draža Mihailović ubrzo imenovati komandantom Dalmacije, Hercegovine, zapadne Bosne i jugozapadne Hrvatske – nezadovoljan situacijom u Splitu, 9. svibnja 1942. telegramom obavještava đenerala Dražu kako “u Splitu i celoj Dalmaciji, a naročito u ovom glavnom mestu na primorju, kao da je devedeset odsto komunista!”.
Tih dana u hladu bašte hotela Park na Bačvicama stoluje i četnički vojvoda Dobroslav Jevđević, koji će tamo tanačiti detalje suradnje s predstavnicima talijanske divizije Bergamo i organizirati zajedničke akcije. Aktivna četnička organizacija u Splitu do tada već izdaje list Slobodna Srbija i bilten Krik iz jama, koje pod sponzorstvom Talijana dijele po kućama, pa čak i po školama, ali najaktivniji su u marljivom sastavljanju spiskova za likvidaciju splitskih antifašista, koje uredno dostavljaju talijanskim vlastima: većina antifašista koje su Talijani likvidirali u Splitu otkrivena je upravo uz pomoć splitske četničke organizacije.
Ipak, najdublji trag četnici su ovdje ostavili početkom jeseni 1942, kad su Talijani vlakom iz Knina doveli u Split dvije stotine pripadnika Drvarsko-petrovačkog četničkog odreda pod komandom Mane Rokvića, pa ih kamionima prebacili u nedaleki Omiš, odakle su – pod pratnjom dva oružnika Ministarstva unutarnjih poslova NDH – krenuli u obližnje Gate, zapalili cijelo selo, brutalno silujući i koljući sve što im se našlo na putu. Iza četnika u Gatama je ostalo devedeset pet leševa nedužnih civila, uglavnom žena, djece i staraca, nakon čega su krenuli dalje podmosoroskim selima, završivši pokoljem tridesetak ljudi u Dugopolju. Ukupno su Rokvićevi četnici u selima oko Splita poklali više od dvjesto ljudi.
Nakon tog masakra u Splitu je održana i konferencija četničkih vođa Dalmacije, pod predsjedanjem popa Momčila Đujića, utemeljitelja Dinarske četničke divizije, a 14. siječnja 1944. u hotelu Ambasador na splitskoj Rivi i novi sastanak Talijana i splitskih četnika, predvođenih popom Sergijem Urukalom, na kojemu se dogovaraju detalji suradnje u velikoj operaciji koja će kasnije biti poznata kao Četvrta ofenziva, ona na Neretvi.
Istog dana ilegalci su u Splitu ranili dva četnika, pa dva dana kasnije osmi broj biltena Krik iz jama poručuje Splićanima: “Split, koji mučkim napadom na četnike klikće svojim junacima mraka, može da se spremi da dugo jauče. Splite, splitska većino, samo nosi novo drvlje na svoju lomaču, na kojoj ćeš izgoriti i sasuti se u prah i pepeo. Četnici poznaju splitske komuniste, kao i sve ono splitsko što se s komunistima plete, jatači i plješće im. Sve će to bez samilosti i bez izuzetaka biti istrijebljeno iz Splita. Sve će to biti istrijebljeno danas, sutra, prekosutra!”
Tih dana, u Splitu pod talijanskom okupacijom, prilično je uobičajeno na ulici vidjeti ustaše u crnim uniformama i četnike s mrtvačkim glavama na šubarama, i jedne i druge pod talijanskim oružjem. Prava četnička parada održana je, međutim, početkom veljače 1943, kad je umro vojvoda Ilija Birčanin, glavni Mihailovićev povjerenik za Split i Dalmaciju, a na sprovod vlakom iz Knina stiglo nekoliko stotina Đujićevih četnika, pjevajući po gradu četničke pjesme i kličući “srpskom Jadranu”.
Svega koji tjedan kasnije u Split će ih vlakom iz Knina stići još više: gotovo tri hiljade četnika, po nekima i cijelih pet, iz Splita će zajedno s ustašama i domobranima krenuti na put prema – Neretvi. Upravo nadrealna, filmska scena mogla se tih dana vidjeti u splitskoj luci, iz koje je u sklopu velike zajedničke ofenzive 6. ožujka 1943. isplovio parobrod za Merković: na pramcu četnici, u sredini Talijani, a na krmi ustaše, tri vesele vojske na pijanom brodu pjevaju svaka svoju pjesmu, čak se i međusobno podbadaju i zajebavaju, pa onda zajedno bodre i pjesmom prijete partizanima.
Tih dana osnovan je u Splitu Centralni četnički odbor, čiji će članovi koncem ožujka avionom otputovati u Crnu Goru, a odatle u Kolašin, na dogovor s generalom Dražom Mihailovićem oko daljnjeg rada četničke organizacije u Splitu i Dalmaciji. A ona je u gradu sad već dobro uhodana, suradnja s Talijanima cvate – nije
nezapaženo prošla njihova pojava, rame uz rame s ustašama, na sahrani zloglasnog talijanskog oficira Giovannija Save, straha i trepeta Splita toga doba, ni pomoć u likvidaciji šestoro splitskih omladinaca, optuženih za Savino ubojstvo – pa se na redovnim tjednim sastancima splitskih četnika raspravlja i o preuzimanju vlasti u gradu nakon sve izvjesnijeg odlaska Talijana.
Tim je poslom uskoro stigao i izaslanik četničke Vrhovne komande potpukovnik Mladen Žujović, novi Dražin komandant Bosne, Like i Dalmacije, koji će u Splitu formirati Nacionalni komitet za Dalmaciju i s generalom Umbertom Spigom, komandantom 18. armijskog korpusa, u kolovozu razmatrati mogućnost primopredaje vlasti.
Od primopredaje vlasti, kako znamo, nije bilo ništa: nakon kapitulacije Talijani su otišli, otišli su za njima i ustaše, partizani su ušli u Split, a dični splitski četnici požurili su svoju pomoć ponuditi novom gospodaru: 18. rujna 1943. njemački poručnik Lippert iz Obavještajnog odjela 114. lovačke divizije sastavlja izvještaj o posjetu Milana Cvjetičanina, oficira Dinarske četničke brigade, kojega je kapitulacija Italije zatekla na liječenju u Splitu, nakon čega je požurio Nijemcima. “Mi četnici znamo da se samo uz pomoć njemačkih trupa može postići efikasno uništenje bandita, jer smo mi za to isuviše slabi”, kaže Cvjetičanin poručniku Lippertu.
I odjednom – gle čuda – eto četnika po drugi put među Splićanima, ovaj put s njemačkim propusnicama, usred Nezavisne Države Hrvatske. Bizarno? Povijest se ne sjeća, ali arhive pamte: kad je koji mjesec kasnije, 9. siječnja 1944, u svađi kraj splitskog buffeta Aeroplan jedan pijani ustaša ubio nekog četničkog vazduhoplovca, povjerljivog njemačkog konfidenta, Feldkomandatura Wehrmachta zaprijetila je ustašama da će to “skupo platiti”. Usred ustaške NDH!

Јеси ли то ти?

 

[Nikita Kulganov]

Partizanski pokret je bio većinski srpski pokret do septembra 1943., to je vjerovatno razlog zbog kojeg država Hrvatska ne baštini partizanski pokret u mjeru u kojoj bi trebalo.

Hrvatski komunisti su ratovali sa ustasama, Nemcima i Italijanima u svim gradovima NDH od 1941, to se danas namerno preskace.
Na ulicama zagrebačkog Medveščaka u zajedničkom okršaju s ustaškom policijom, 19. 3. 1943. godine. poginuli su Ivan Mečar-Dugi (politički sekretar Mjesnog komiteta KPH) i Stjepan Bubanić-Elektrika (tehničar V rajonskog komiteta MK KPH1). Obojica su nakon rata, 24. srpnja 1953. godine, proglašeni za narodne heroje Jugoslavije.
http://www.antifasisticki-vjesnik.org/hr/kalendar/3/19/38/

 

[Nikita Kulganov]

већ Знам да је 3000 Далматинаца послао Тито на клање. Моје питање је било како знате националност? Постоји ли списак имена? Прилично сам сигуран да су Далматинци на Сутјесци били већином Хрвати, али бих волео да видим детаљан списак имена, места рођења, када су отишли у партизане итд.

Imas knjigu Sutjeska zbornik radova, tu imas spisak

 

[Njegos88]

Imas knjigu Sutjeska zbornik radova, tu imas spisak
Pogledajte prilog 1208961
Pogledajte prilog 1208963

Мислио сам да има 3000?

 

[Brđanin]

Hrvatski komunisti su ratovali sa ustasama, Nemcima i Italijanima u svim gradovima NDH od 1941, to se danas namerno preskace.
Na ulicama zagrebačkog Medveščaka u zajedničkom okršaju s ustaškom policijom, 19. 3. 1943. godine. poginuli su Ivan Mečar-Dugi (politički sekretar Mjesnog komiteta KPH) i Stjepan Bubanić-Elektrika (tehničar V rajonskog komiteta MK KPH1). Obojica su nakon rata, 24. srpnja 1953. godine, proglašeni za narodne heroje Jugoslavije.
http://www.antifasisticki-vjesnik.org/hr/kalendar/3/19/38/
Pogledajte prilog 1208946
Pogledajte prilog 1208947
Pogledajte prilog 1208948

Šta sa tim? Mijenja li to činjenicu da su partizani bili većinski zastakljeni od etničkih Srba do septembra 1943.?

 

[Brđanin]

Imas knjigu Sutjeska zbornik radova, tu imas spisak
Pogledajte prilog 1208961
Pogledajte prilog 1208963

Ima fin broj srpskih imena i prezimena.