Moji roditelji i ja...hmmm
Reci cu to ovako,kad sam imala 9 godina,molila sam im da mi kazu da sam usvojena. Jednostavno,ne postoji realno objasnjenje za njihove postupke.Strah od toga sta ce ljudi reci,sta ce ko pomisliti im je pomutio svaku mogucu zelju da se posvete meni,ocevom jedinom detetu.Majka ima cerku iz prvog braka,i one se odlicno slazu.Njih veze hladna logika,zive bez emocija,jednostavno totalno hladne licnosti.A otac,ogromna egocentricna licnost.Tlaci majku ceo zivot,kad se ona malcice odbrani onda sam ja na redu.Ne znam da su mi ikad uputili jednu jedinu lepu rec,obracaju mi se iskljucivo kad im nesto treba,ili kad zele da mi skrenu paznju na nesto sto misle da radim pogresno.
Ja ne zivim sa njima,ali smo dovoljno blizu da vide sta ja to ne radim sa svojom decom kako valja,kako ja sa njima stalno nesto pricam,mazim se,ljubim.....To za njih nije normalno,nikako,te stalno govore da ce mi to na nos izaci.Naime,imam dve tinejdzerke i jednu cerku od 9 godina.Fantasticno se slazemo,najstarija izadje sa momkom,vrati se,sedne meni u krilo i sve zivo mi isprica..Mojima to nikako ne ide u glavu,skoro punoletno dete a tako se mazi.Pravim bolesnu decu i sl.Ceo zivot su mi pretili socijalnom sluzbom,da ce ih zvati jer se to tako ne radi.Dok nisam otisla da pitam mogu li mi oni zaista oduzeti decu.Socijalna radnica se nasmejala: "e,gospodjo,da su svi kao vi,nasa sluzba ne bi ni postojala"
Od pre par meseci,ne pricam sa ocem,posvadjali smo se i prvi put u zivotu sam mu rekla jako ruznim recnikom sta mislim o njegovom konstantnom ponizavanju i mene i mame,i da mi se ne obraca nikada vise,dok je ziv.Jednostavno DOSTA je vise.
Ostala sam udovica sa 18 godina,i detetom do 2 i po meseca,sad sam raspustenica sa troje dece. Zivot je pretezak da bi i sekundu poklanjala nekome ko ne vidi nista do sebe,pa makar to bio i moj rodjeni otac.A sa majkom sam na korektnom odnosu,no stalno na oprezu,kad ce iz nje iskociti lavina svih tih stvari koje mesecima nakuplja da mi saspe u lice,pa se onda posvadjamo,par dana budemo kao u zatisju,pa ispocetka...
Kad pogledam unazad,ne postoji ni jedna jedina uspomena,ni jedna jedina situacija sa njima koja mi je ostala u lepom secanju.
Ne,ne volim ih,ceo zivot sanjam o toplom domu.Imam ga sa mojom decom,ali uvek ostaje ta zelja da imam i ja taj neki topli kutak gde mogu da se obratim kad mi je tesko,no shvatila sam da to od njih nikad necu dobiti.
Razumem te potpuno, i ja sam rodjena u Nemackoj i odrasla kod babe i dede u Srbiji bez roditelja. Tek kad sam imala 7 godina vratili su se i zivela sam s njima. Ali cak ni tih 7 godina NIKAD nisu (nismo)mogli da nadoknade. Jednostavno postoji neka supljina koju je nemoguce popuniti, valjda je to neki mnogo bitan period u covekovom zivotu, sta znam. Zato sam utoliko vise vezana za svoje malo zlato koje sad ima 5,5 godina
