U našem jeziku, reč „veštica“ trebalo bi, po nekoj logici, da označava veštu ili sposobnu osobu.
Ali... U folklornim pričama, to je obično starica koja je sklopila savez sa đavolom ili nekom drugom zlom silom, te ima magične moći pomoću kojih baca čini. Preko dana se krije u liku obične bakice, a noću krišom ustaje, uzjaše brezovu metlu i izlazi kroz dimnjak. Po legendi, veštice se u noći trinaestog dana meseca okupljaju u šumi, mračnoj pećini ili na groblju, da bi se hvalisale svojim zlodelima. Vrlo su pakosne i destruktivne: jedu decu, šalju zarazne bolesti i šire razne pošasti. Jedino čega se veštica plaši jeste krst, beli luk, glogov kolac, bosiljak i – vuk. Zbog toga se, u našim krajevima, novorođenčadi često daju imena Vukosav, Vuk, Vukoje i slično, jer ih veštice onda ne diraju.
Zahvaljujući braći Grim, mogli smo je vizuelno identifikovati: ona je ružna, ogromnog nosa (sa obaveznom džinovskom bradavicom na njemu), kvrgavih prstiju na rukama, zaodenuta u crni ogrtač. Najčešće živi u usamljenom, drvenom kućerku u dubini šume; poseduje solidno opremljeno domaćinstvo sa mnoštvom bakrača, kutlača i ostalih rekvizita. Ta, staromodna veštica, nema frižider, ali ima rustični šporet na drva, na kome se krčkaju krilca od slepog miša, crevca od pevca, zmijske kožurice, oči od sove buljine i slični delikatesi. Uvek su joj pri ruci koren mandragore i flašice (najčešće, zelenog) otrova, kojim ona premazuje inače zdrave jabuke ne bi li neku devojku, na primer, Snežanu, osujetila u mirnom životu sa patuljcima. Ima ona i čudotvorna kozmetička sredstva za podmlađivanje, skidanje celulita i prolepšavanje, pomoću kojih onako – odokativno, ne mereći miligramima – postaje „la femme fatale“.
Dakle, braća Grim su isključivi krivci za naše predrasude o izgledu i karakteru "veštica".
Mnogi drevni narodi (na primer, keltski sveštenici Druidi) spaljivali su živa bića (ljude i životinje, posebno mačke, zmije, lisice i zečeve), smatrajući da su ona inkarnacije veštica ili vračeva. Vatra je ovde imala ulogu Sunčeve svetlosti, prirodnog neprijatelja tih stvorenja. Ne samo da je ritualno spaljivanje imalo funkciju kazne, već je uništavanje ljudi i životinja, takođe imalo kao cilj da osigura bogatu žetvu, otklanjanjem jednog od glavnih uzroka suše i poljoprivrednih bolesti.
Papa Inoćentije IV je, oko 1230. godine, kako bi stao na put raznim „jereticima“ (najčešće, progresivnim umovima), doneo sholastički dekret koji glasi: „sve što je natprirodnog porekla i nije od Boga, ima veze sa Sotonom i njegovim silama, pa se mora kazniti“. Ustoličena je Inkvizicija, na čelu sa Velikim Inkvizitorom, neprikosnovenim vrhovnim sudijom, koja je bila zadužena za mučenje i kažnjavanje navodnih „veštica“. Optuženi, najčešće, nisu imali pravo na odbranu (ili je ona bila pro forma), pa su, na hiljade njih, skončavali javnim spaljivanjem na lomači. Dodatni podstrek ovoj, masovnoj, ubilačkoj histeriji dali su pamflet Summis Desiterantes, pape Inoćentija VIII, 1484. godine, i knjiga dvojice inkvizitora – „Veštičiji čekić“, 1486. U njima su ovi, osvedočeni ženomrsci, opisali razne seksualne devijacije i satanske belege kod veštica. Taj „elaborat“ bio je, posle Biblije, najčitanija literatura. Sve do pojave reformista, procvata nauke i renesanse, ljudi su živeli u paničnom strahu, jedni od drugih, da će biti optuženi kao đavolovi saradnici. Najteže optužnice zvale su se
crimen exceptum,
crimen atrocissimum. Veštice (ali i vešci) su pre egzekucije, podvrgavane najrazličitijim mučenjima ne bi li priznale svoju saradnju sa đavolom i inkvizitori su uspevali iz njihovog mrmljanja i krkljanja u agoniji da izvuku ono što im je bilo potrebno a što se moglo usaglasiti sa zapovestima priručnika za otkrivanje veštica.
Za prepoznavanje veštica bilo je dovoljno samo uperiti prst u ženu koja je iskakala iz sredine po svojoj lepoti, darovitosti, inteligenciji, umećima, sposobnosti da živi u skladu sa (svojom) prirodom, a telesna obeležja, pripisivana isključivo vešticama, potom su se lako nalazila: mladež na određenom mestu, urokljive oči itd.
Najveći sudski proces vešticama odigrao se 1692. godine u Salemu (Masačusets), kada je spaljeno dvadeset ljudi. Poslednja egzekucija bila je 1826. godine, u Valensiji.
Za razliku od Evrope i Amerike, afrički narodi su izuzetno cenili „natprirodne“ moći svojih vračeva i veštica. Oni su bili i ostali najuglednije ličnosti plemenske zajednice, kojima se ljudi u nevolji često obraćaju za pomoć.
Možda se nije loše zapitati ZAŠTO, tj. odakle ovolika razlika u shvatanju i poimanju "veštica".
U literaturi, najpoznatije su Geteove (Valpurgijina noć u „Faustu“) i Šekspirove veštice („Magbet“). Takođe, čarobnica Kirka; Medeja iz grčkog mita; Jezerska Gospa; vile Morgan i Vivijen, iz staroengleskih legendi o kralju Arturu.
U kinematografiji, međutim, one su i dan-danas aktuelne. Početno, to su bile otrcane horor-priče o zlim ženama. One zavode muškarca koga muče bračni ili ljubavni problemi. Onda nesrećni naivko potpada pod njenu apsolutnu seksualnu dominaciju, tj. veštica mu radi šta hoće, a njemu ne pada na pamet da se liši tog perverznog, sado-mazo, „đavolski“ dobrog uzbuđenja. Na drugoj strani je očajna supruga ili dragana (nežna plavuša), slomljena bolom, ali uporna da se izbori sa svojom superiornom suparnicom. Ona u toj neravnopravnoj borbi pobeđuje, a veštica se, u ključnom trenutku, pred omađijanim ljubavnikom, preobražava u nekog „osmog putnika“ ili se, jednostavno, pretvara u prah i pepeo. Magija nestaje i zavedeni muž stropoštava se u realni svet. Ničega se ne seća i nije mu jasno šta to bi. Ne znamo da li se, kad prođe fazu post-traumatskog stresa, veštičiji ljubavnik priseća tih nezaboravnih dana. Tako čista ljubav pobeđuje, a prljavi, iscrpljujući, grešni seks (koji ga je, iz dana u dan, činio sve slabijim) odlazi u nepovrat.
U novije vreme, filmske veštice postaju sve simpatičnije. To su mlade, bezazlene i sladunjave devojke, tinejdžerke iz koledža, koje na početku i nisu svesne toga da poseduju neke čudesne moći („Sabrina“). No, kad pronađu tzv. „Knjigu tajni“ (nešto kao veštičiji Kuvar ili Priručnik za prvu pomoć), bore se sa tom samospoznajom i, neretko, očajavaju zbog svog salemskog porekla. One su dobroćudne i pune čovekoljublja, pa tako rado pomažu drugaricama da se reše bubuljica ili osvoje nekog popularnog školskog ragbistu.
Kao što se vidi sa slike jednog slavnog slikara, omađijanog lepotom žene, "veštice" baš i nisu "gamad".
Dakle, Brzi, želiš li još uvek da budeš Veliki Inkvizitor, odnosno Istrebljivač?
Da ili ne? Pa da posle prebacim temu na pdf Bajke ... Pardon, taj pdf ne postoji. LJiS?
Može i na temu "Muški šovinizam", na Kultnim.
.gif "zelenko3 :zelenko3:")
