Sunet na arapskom jednostavno znači običaj. U islamu odnosi se na izreke, praktike i odobravanja koje je dao njihov poslanik Muhamed, a koje su skupljene i zapisane u
hadisama (hadith). Po nekim shvatanjima tu spada i obrezivanje koje se u južnoslovenskim jezicima za vreme turaka ustanovilo i kao sunetisanje, mada je ustvari prava reč za to
khitan ili khatna.
Prvi narod koji je praktikovao obrezivanje bili su stari egipćani, pa su to od njih preuzeli jevreji (koji su dugo vremena boravili u Egiptu), a od njih muslimani.
Zanimljivo je međutim da sveta knjiga islama ne govori o obrezivanju nigde. Postoje muslimani koji smatraju da je obrezivanje nepotrebno krvorproliće, čak greh, budući da u časnom Kur'anu stoji da je čovek od Boga (arap. Allah) stvoren tako da mu se nema niti šta dodati, niti šta oduzeti. Utoliko više što savremeni način života i moderna medicina lako mogu rešiti probleme oko higijene polnih organa i eventualnih problema oko istih.
Ti muslimani nazivaju sebe
Kuranisti (islamska varijanta onog sola scriptura što je kod hrišćana protestanata, dakle oni nisu ni šiiti ni suniti) i pozivaju se na izjavu Muhameda a.s. da se od njega treba prihvatiti samo Kuran i ništa drugo (dakle ne njegovi običaji i izreke) pa stoga se ne obrezuju.
Šiiti, čija većina živi u Iranu, poput sunita, ali i jevreja, također obrezuju. Glavna razlika šiita i sunita je da šiiti veruju da je Muhamed postavio svog rođaka za naslednika -
imama, ali imam označava i osobu koja predvodi molitvu u džamiji. Ali ima i razlika kako iskazuju svoju pobožnost za vreme nekih verskih praznika i koliki značaj pridodaju tim praznicima. Recimo
za vreme Ašure, dan kada je u bitci kod Karbale ubijen imam Husein, unuk Muhameda oni citiraju pojeći priču događaja koji kulminiše kada počnu same sebe udarati po grudima, glavi, vićući i plačući za imamom i nepravdu koja je njemu i njegovim ljudima dogodila. Iako suniti praznuju također taj dan, to rade znatno tiše i neupadljivije, recimo poste i citiraju poeziju o tom događaju ali ništa više.
