- Poruka
- 40.807
Piše: Mihailo Gajić
Izvor: https://talas.rs/2023/05/25/da-li-nam-trebaju-socijalne-penzije/
Kod nas se još od 2007. usvajanjem strateških dokumenata spominju socijalne penzije, one koje se isplaćuju samo po osnovu godina starosti a ne radnog staža. Ova ideja je dobila novi zamah nakon formiranja trenutne Vlade i izjava da će se raditi na ovom problemu. Na prvi pogled, ova ideja deluje odlično, ali mislim da postoje i argumenti protiv nje, i da bi bolje rešenje bilo u redizajniranju postojeće socijalne pomoći.
Socijalne penzije i socijalno osiguranje
Socijalno osiguranje u Srbiji u domenu penzija koncipirano je po ugledu na ono u Nemačkoj: postoji jasna veza između uplaćenih sredstava u sistem (penzionih doprinosa) i sredstava koji se iz njega povlače (visine penzije). Pošto poslodavci u naše ime uplaćuju doprinose, mi ne vidimo koliko smo novca ukupno uplatili (niti je to baš moguće ispratiti kroz dugi niz godina u kojima smo imali i inflaciju i monetarne reforme), već se to vidi kroz pravilo da penzije rastu sa brojem godina radnog staža i odnosom naše plate prema prosečnoj plati.
Pojednostavljeno, što smo duže radili i uplaćivali doprinose, te što nam je plata bila viša, to će nam i buduća penzija biti viša, i obrnuto. Da biste ostvarili penziju, po sadašnjim pravilima potrebno je da imate barem 15 godina staža osiguranja, i da napunite određeni broj godina (65 godina za muškarce, i nešto niže za žene ali se ova starosna granica za njih podiže dok i ona ne dostigne 65 godina). U Srbiji trenutno ima 1,660,000 penzionera podeljenih administrativno u nekoliko vrsta osiguranja (zaposleni, samozaposleni, poljoprivrednici).
Socijalna penzija, sa druge strane, nema ovakvu vezu između uplaćenih doprinosa i penzije. Po svojoj prirodi, ona je socijalna pomoć – isplaćuje se iz budžeta od poreskih prihoda, i ne zavisi od toga da li ste i koliko (ili uopšte) radili i uplaćivali doprinosa. U Srbiji trenutno živi oko 115,000 ljudi koji imaju više godina od starosne granice za odlazak u penziju a koji nisu penzioneri.
Socijalna pomoć po osnovu statusa ili imovinskog stanja / prihoda?
Uvođenje ovakve nove socijalne penzije značilo bi promenu sistema socijalne zaštite. Isplata socijalne pomoći je uslovljena visinom primanja kao i vrednošću imovine – isplata treba da osigura efikasnost tj. da novac zaista odlazi onim ljudima gde je potreban, pojedincima i porodicama bez prihoda ili sa niskim prihodima, koje nemaju vrednu imovinu od koje mogu uživaju prihode.
Bez uvođenja imovinskog cenzusa ili visine prihoda kao parametra za isplatu, veliki deo novca može da ode kod onih kojima ta sredstva nisu neophodna. Dodatan problem jeste to što ovakva mera može da ima i ozbiljnije posledice po samo penziono osiguranje poljoprivrednika, i možda čak zahteva i ukidanje ovog penzionog osiguranja; ali i nastavak lošeg administriranja socijalne zaštite koji propušta da obuhvati upravo one najsiromašnije.
Prvo, jedan od rasprostranjenih mitova kod nas jeste da je siromaštvo najrasprotranjenije među penzionerima i starijim licima uopšte. Međutim, naš penzioni sistem je ovde prilično adekvatan u onome što mu je i namena: sprečavanju siromaštva kod starih. Zapravo, najugroženija su deca.
To se jasno vidi u stopi rizika od siromaštva: dok prosečna stopa iznosi 21,7%, kod ljudi radnog uzrasta (18-64 godine) ona iznosi 20,9%, kod starijih od 65 godina ova stopa je 22% a kod dece (mlađih od 18 godina) ona je čak 24,2%.
Stariji se u riziku siromaštva stoga ne nalaze posebno češće, da bi bilo adekvatno rešenje kreirati neku meru socijalne politike koja bi trebalo da se bavi posebno starima. Prihodi ili imovina i dalje bi trebalo da budu najvažniji parametar prilikom vođenja socijalne politike. Inače ćemo doći u situaciji da ljudi u istoj materijalnoj oskudici budu različito tretirani – jedni će novac dobiti, a drugi neće, samo zavisno od njihove starosti.
Drugo, to što neko nema penziju iako ima više od 65 godina, ne znači da nema prihode ili da su oni nedovoljni. Ako bi napravili fotorobot osobe u ovakvoj situaciji, to je u najvećem broju slučajeva žena koja živi na selu koja nije nikada uplaćivala doprinose – učestvovala je u vođenju poljoprivrednog gazdinstva, brinula se o porodici, radila privremene i povremene poslove kada je za tim bilo prilike, ali je retko kada ili uopšte nije bila u radnom odnosu i plaćala doprinose.
Ali prihode stoga ostvaruju drugi članovi porodice, najčešće suprug koji ima penziju. Usled postojanja instituta porodične penzije, ona će nastaviti da prima tu penziju i nakon njegove smrti (doduše, umanjenu) pa neće biti u situaciji da zaista nema nikakve prihode.
Podaci iz SILK-a kazuju da od 115,000 ljudi starijih od 65 godina bez penzije samo njih 24,000 ispunjava uslove za primanje socijalne pomoći, iliti njih oko 20%, dok ostali imaju prihode više od cenzusa za novčanu socijalnu pomoć. Dakle, samo petina ovih ljudi smatra se zaista siromašnim. Podaci su radnog iz dokumenta Fiskalnog saveta, koji je dostupan ovde.
Treće, naša socijalna politika je prilično uspešna u tome da ne radi svoj posao, kao sito koje ne zadržava materiju koju prosejavamo jer su okca previše velika. Posledica toga je da postoji veliki broj siromašnih koji socijalnom politikom nije uopšte obuhvaćen, iako za to ispunjava sve uslove. Od pomenutih 24,000 starijih od 65 godina bez penzije, samo 8,000 njih ili tek jedna trećina prima novčanu socijalnu pomoć.
Razlog za ovo može biti to što ovi ljudi ne znaju svoja prava tj. da mogu dobiti socijanu pomoć, ili im je otežan pristup administraciji i papirologiji koja im je neophodna da ova prava i dobiju. Ovo je vrlo moguć scenario u slučaju starih koji žive u malim selima udaljenim od gradova u kojima se ovakva administracija po pravilu i nalazi.
Ovome sigurno pomaže i slabo zainteresovana državna administracija koja čeka da im neko dođe na noge i zatraži pomoć (uz overenu dokumentaciju) umesto da proaktivnim radom sama identifikuje ovakve ljude i ukaže im pomoć. Ali važan razlog jeste i skandalozno nizak imovinski cenzus za primanje socijalne pomoći.
Naime, da biste primali novčanu socijalnu pomoć, morate da imate ne samo jako niske prihode, već i da vaša imovina ima jako nisku vrednost. Vaša kuća / stan ne može imati više od jedne sobe po članu domaćinstva, niti možete imati više od 1 hektara zemljišta.
Ovi kriterijumi su naročito teški za staračka domaćinstva: ona svoju zemlju ni ne mogu da obrađuju da bi od nje imala neke prihode, a pošto se najčešće nalaze u krajevima gde je prisutna depopulacija već decenijama, oni ovu zemlju ne mogu čak ni da daju nekome drugom u zakup da obrađuje za njih. Zemlje ima, ali ljudi da je obrađuje nema. Tako da sigurno veliki broj ljudi bude odbijeno zbog ovog imovinskog uslova, iako je ta imovina u praksi bezvredna i ne omogućava im nikakve prihode.
Četvrto, jedan od uslova za dobijanje socijane pomoći za stara lica jeste podizanje tužbi protiv dece. Prema porodičnom zakonu, deca su u obavezi da se brinu o roditeljima kada oni postanu nesposobni za rad, a to važi i kada ne žive više u istom domaćinstvu. Da bi neko staračko domaćinstvo dobilo socijalnu pomoć, a ima potomke koji se o njima ne brinu, oni moraju prvo da ih tuže u sudskom postupku.
Peto, uvođenje socijalne penzije obesmislilo bi postojanje penzionog osiguranja poljoprivrednika. U sistemu penzionog osiguranja poljoprivrednika postoje ozbiljni problemi već decenijama, od kada je ovaj sistem i započet. Nikada nije postojalo neko posebno interesovanje poljoprivrednika za plaćanje doprinosa – oni se najčešće plaćaju na minimalnu osnovicu i samo onoliko godina koliko je neophodno da se dobije minimalna penzija, usled čega su ove penzije i užasno niske.
Ovo se i može razulmeti jer su poljoprivredna gazdinstva u Srbiji najčešće veoma mala (ispod 5 hektara obradivog zemljišta) i imaju neredovne i nesigurne prihode, usled sezonalnosti prihoda i poljoprivrede koja i dalje prvenstveno zavisi od vremenskih uslova. Na to se naravno nadovezuje i to da država jasno toleriše ovakvo neplaćanje penzionih doprinosa, što nije slučaj ni sa samozaposlenima i malim preduzetnicima iz drugih branši, prava preduzeća ni da ne spominjemo.
Ali to bi značilo da bih gotovo 100,000 postojećih osiguranika prestalo da uplaćuje penzione doprinose – dobijaju socijalnu penziju bez da uplate dinara, a da bi dobili samo par hiljada dinara višu punu penziju poljoprivrednika morali bi da uplaćuju doprinose još godinama. Načelno, i ovo je moguće uraditi, ali to značajno poskupljuje program socijalnih penzija jer će se smanjiti prihodi po osnovu doprinosa poljoprivrednih osiguranika, a ne samo povećati rashodi za penzije.
Nije li bolje rešenje veća izdašnost socijalne politike?
Kada se sagleda pitanje socijalnih penzija, mislim da više preteže stanovnište u kome je bolje rešenje od uvođenja socijalnih penzija izdašnija socijalna politika. Prvi korak treba da bude povećanje obuhvata ljudi koji primaju socijalnu pomoć – onih koji sada imaju prava na to usled svojih jako niskih primanja, ali usled nekih razloga ostaju nevidljivi za sistem socijalne zaštite, kao što je obaveza pokretanja sudskog postupka protiv članova porodice.
Drugi korak treba da bude povećanje obuhvata uključivanjem onih koji su siromašni ali koji sada usled loših rešenja vezanih za imovinski cenzus to pravo ne mogu da ostvare; ovo prvenstveno znači da treba povećati imovinski cenzus vezan za poljoprivredno zemljište, sa postojećeg 1 hektara na veću površinu.
