Autor: Xosé M. Núñez Seixas, istoričar i profesor universidade de santiago de compostela
Nacionalizam se često povezuje s desničarskom politikom i autoritarnim režimima širom sveta. U demokratskim društvima, termin „nacionalizam“ često nosi prizvuk nacionalnog šovinizma – ideje o superiornosti sopstvene nacije i građana – ali slika je složenija nego što se čini.
Granica između patriotizma i nacionalizma nije jasna, razlikuju se samo po stepenu intenziteta. Ljubav prema domovini može se lako razlikovati od ekstremnog nacionalizma, koji često uključuje isključivost i ksenofobiju. Patriotizam je oblik slabijeg nacionalizma, dok radikalni nacionalizam često vodi ka netoleranciji.
Dodatnu složenost donosi subnacionalni ili manjinski nacionalizam, koji se češće vezuje za levičarske i progresivne ideje. Mnoge političke stranke širom sveta koriste termin „nacionalista“ bez desničarskih konotacija, predstavljajući naciju kao sredstvo emancipacije i samoodređenja određenog teritorijalnog entiteta.
Primeri uključuju Nacionalnu partiju Surinama (1946), Baskijsku nacionalističku stranku (1895), Škotsku nacionalnu partiju (1934) i Galicijski nacionalistički blok (1982). Neki od istaknutih levičarskih pokreta, poput irskog Sinn Féina, imaju snažnu nacionalističku ideologiju, dok drugi, poput velškog Plaid Cymru, promovišu eko-socijalističke principe.
To ne znači da su manjinski ili subnacionalni nacionalizmi imuni na uticaj radikalne desnice. Belgijska stranka Vlaams Belang i Katalonska alijansa su savremeni primeri krajnje desnog manjinskog nacionalizma. Ako se osvrnemo na prošlost, Organizacija ukrajinskih nacionalista i Flamanska nacionalna unija zauzimale su sličan politički prostor tokom međuratnog perioda.
Uprkos ovim nijansama, nacionalistička ideologija često lako sklizne ka fašizmu. Oživljavanje etničkog nacionalizma krajem dvadesetog veka dodatno je učvrstilo ovu vezu, često se oslanjajući na koncepte nativizma i populizma da bi podstaklo pokrete poput Trampovog „Make America Great Again“, Putinovog iredentizma i hindu nacionalizma (Hindutva) u Indiji.
Malo ko bi osporio da fašizam naglašava značaj nacije ili da je nacionalizam stub svake fašističke ideologije, ipak, veza između nacionalizma i fašizma ostaje nedovoljno istražena.
Etnički nacionalizam i rođenje fašizma
Fašistička ideologija se često smatra neizbežnim ishodom etničkog nacionalizma iz XIX veka. Podstaknuta evropskim imperijalizmom i Velikim ratom, ideja nacije postajala je sve više šovinistička, rasistička i ksenofobična.
Ovo etničko skretanje nacionalizma bilo je ključno u njegovom pretvaranju u instrument fašizma, kao i u oblikovanju različitih verzija radikalne desnice, od „fašistizovanog“ konzervativizma do eksplicitnih autoritarnih režima.
U većini teorija o fašizmu, nacionalizam je povezan sa idejom nacije kao organske celine, gde su kriterijumi za pripadnost zasnovani na „objektivnim“ istinama kao što su jezik, krv i tlo, istorija i tradicija. Međutim, koncepti poput porekla, istorije i teritorije nisu isključivo fašistički ili autoritarni. Mnoge od ovih karakteristika mogu se naći i u liberalnim i republikanskim definicijama nacije, koje podrazumevaju „kulturnu zajednicu“ unutar koje se gradi građansko društvo.
Mnogi savremeni progresivni politički pokreti u Evropi – poput irskog Sinn Féina – imaju korene u radikalnom nacionalizmu iz ranog XX veka, ali danas zastupaju otvoren i tolerantan pogled na društvo, suprotan fašizmu.
Dakle, svaki fašista jeste nacionalista, ali nije svaki nacionalista, čak ni potencijalno, fašista. Ovo postavlja pitanje kako tačno fašizam koristi nacionalizam za ostvarenje svojih ciljeva. Po mom mišljenju, postoji specifičan fašistički koncept i upotreba nacionalizma.
Fašistički nacionalizam, u pet tačaka
Fašisti vide naciju kao jedinstvenu organsku celinu koja povezuje ljude ne samo kroz njihovo poreklo, već i kroz trijumf volje. Kao takva, ona postaje pokretačka i ujedinjujuća snaga koja mobilizuje mase ka zajedničkom cilju. Međutim, fašisti moraju da prisvoje nacionalizam kako bi ga prilagodili svojim interesima.
Da bi služila fašizmu, ideja nacije mora biti usklađena sa ključnim principima fašističke ideologije: konceptom revolucije, korporativnom vizijom društvenog poretka, čistoćom rase (definisane biološki ili kulturno) i društvenom relevantnošću iracionalnih vrednosti. Raznovrsnost nacionalističkih tradicija takođe doprinosi geografskoj heterogenosti fašizma.
Iako nacionalizam počiva na starim komponentama, fašizam ih je spojio u novu ideju. Tako je nastao „generički“ fašistički koncept nacije, koji se može raščlaniti na najmanje pet specifičnih karakteristika:
- Paramilitaristički pogled na društvene veze i nacionalni karakter: Nacija se stalno nalazi u stanju vojne pripravnosti, što znači da su vojničke vrednosti discipline, jedinstva komandovanja i žrtvovanja iznad svih individualnih prava. Celokupan društveni poredak oblikovan je prema paramilitarnoj strukturi, zbog čega društvo postaje svojevrsna kasarna. Ovo objašnjava i sklonost fašizma ka teritorijalnom ekspanzionizmu, težnji ka imperiji i ratu – faktori koji omogućavaju da se nacija neprekidno ujedinjuje i mobilizuje oko zajedničkog cilja.
- Darvinistički pogled na društvo – „opstanak najjačih“: Ovakav pristup vodi ka isključivanju „drugih“ (definisanih kroz rasne, kulturne, jezičke ili druge razlike), verovanju u apsolutni suverenitet sopstvene nacije i opravdanju nasilja nad neprijateljima, kako unutrašnjim tako i spoljnim. Kao prirodna posledica ovakvog pristupa nastaje imperijalizam, koji proizilazi iz afirmativnog karaktera nacije.
- Nacija iznad svega, uključujući religiju: Fašističke vlade su u teoriji uvek bile nezavisne od religije. Gde god su došle na vlast, fašistički pokreti su sklapali određene sporazume sa crkvom, ali fašizam uvek postavlja religiju i Boga na podređeno mesto u svojoj hijerarhiji principa – bilo eksplicitno ili implicitno. Nacija ostaje apsolutni prioritet.
- Jedinstvo države, kulture i nacije: Kada je reč o odnosu između nacije i države, fašistička nacija se ne nalazi ni iznad ni ispod države. Ona se istovremeno poistovećuje sa državom, ali je i prevazilazi – koncept poznat kao „nacional-etatizam“.
- Slepa vera u harizmatičnog vođu: Fašistička ideja nacije zahteva apsolutno poverenje u jednog, svemoćnog vođu. U nacističkoj Nemačkoj ovaj princip je bio poznat kao Führerprinzip, ideja da reč Führera ima veću težinu od bilo kog pisanog zakona. Ovo preobražava figuru nacionalnog heroja ili utemeljitelja iz XIX veka u nešto daleko uzvišenije. Fašistički vođa prisvaja i utelovljuje osobine svih nacionalnih heroja koji su mu prethodili.
------------------------------------------
Da li je Srbija, pod vođstvom SNS-a i AV-a, na korak od fašizma, ili je AV zapravo fašista?
Da li bi studenti trebalo da prihvate socijalističke principe i socijalizam ?
)
