ISTRAZIVAC9
Elita
- Poruka
- 15.219
Tako pise u jevandjelju, za koje se ne zna ko ga je ustvari pisao, ali, zbog stalnih pobuna hebrejskih,morao je da zadovolji svestenstvo, zato je i osudio Bozijeg sina.
-
- Popularno:
- Jehova, Jahve ili Gospod?
- Sta je poruka Isusa?
- Klađenje na povratak Isusa Hrista na...
- Smaragd - tuja, najtraženija (i...
- Zašto iznad Ukrajine "Međunarodna...
- Amerika krece na Iran
- Bajkeri na protestima
- Upoznali smo se preko neta
- Gde se bolje cuva 10 miliona evra?
- Test ličnosti: Kroz koju kapiju biste...
Da li je sudjenje Isusu bio montirani proces ?
- Začetnik teme Nikita Kulganov
- Datum pokretanja
Pera zdera
Buduća legenda
- Poruka
- 41.791
Isus me mnogo kurobeco i zato je i zavrsio gde e zavrsio.
Da se nije talasao i da je drzao jezik za zubima nebi ga zakucali
Da se nije talasao i da je drzao jezik za zubima nebi ga zakucali
Mord
Aktivan član
- Poruka
- 1.098
Ne, ali Hristovo suđenje grešnicima biti će montirani proces.
Zoran Jov
Elita
- Poruka
- 16.194
Ne zna se ni da li je postojao (verovatno nije), a kakvo suđenje...
DarkMoon
Legenda
- Poruka
- 53.516
Naravno da je bio montiran....dovodili su lazne svedoke.
Tanhojzer
Ističe se
- Poruka
- 2.081
Kao što se ne zna sa pouzdanošću ni za Ozirisa, Horusa, Višnua, Krišnu, Apolona, Zevsa itd. Ne nameravajući da Isusa dovodim u ravan sa prethodnim konceptima, jer je hrišćanstvo (izvorno) ipak kruna koja se nalazi iznad svih ostalih predhrisćanskih religija.
Da, nema stopostotnih dokaza da je postojao, ali princip Hrista je mnogo bitniji od istoričnosti Hrista. Doktrina Hrista u nama treba da sasvim potisne u drugi plan istorijskog Isusa iz Nazareta. Ne greši se manje ako se Isus uzme i samo kao otelotvorenje večne istine i mistično prikazivanje božanskih duhovnih istina. To što nije naučno dokazano da je postojao, ne poriče metafizičku , ezoterijsku istinu u pozadini Isusovog učenja. Onu istinu koju su svedočili pustinjski oci u prvim vekovima hrišćanstva, istinu koju su svedočili mistici poput Jakoba Bemea, Angelusa Silezijusa, Majstera Ekharta.
Kroz metafizičku simboliku, Hrist pred Pilatom predstavlja sukob između duhovne i svetovne moći. Privremenost ima moć nad duhovnim u materijalnom svetu ali se i duhovno pobednički uzdiže nad materijalnim u nadfizičkom svetu. Pilat ne vidi da je Isus počinio išta loše i vraća ga jevrejima i sveštenicima. Isus je bio osuđen po nadležnosti crkvenih zakona. To podseća na religiju kao celinu, kao organizaciju... dakle da nije materijalista taj , već je teolog onaj koji uništava svoju veru.
Poslednja izmena:
- Poruka
- 5.749
Kalucinacija te spopala? Kakva je ovo tema crni čoveče.
Pera zdera
Buduća legenda
- Poruka
- 41.791
Jedno od dela koje mu se stavlja na teret je pokusaj promene ustavnog uredjenja drzave
Зна се, немој се брукати, ни комунистичка власт није имала образа да каже да Христос није постојао, немојмо ми да будемо паметнији па да измишљамо свашта. Прочитајте ванбиблијска сведочанства о Христу па ће све бити јасно.
Zoran Jov
Elita
- Poruka
- 16.194
Isus iz Nazareta nije bio istorijska ličnost
Zašto se priče iz Novog zaveta ne mogu smatrati za verodostojne istorijske dokumente, koji bi dokazivali stvarni istorijski lik Isusa Hrista?
Jevanđelja
Rana hrišćanska literatura imala je čak 8 načina kako su poređali evanđelja. Današnji poredak (Matej, Marko, Luka, Jovan) smatra se pogrešnim - većina se slaže da je prvo nastalo Markovo, jer su Luka i Matej obilno prepisivali od njega, nešto proširivali, a nešto skraćivali, najčešće ulepšavali. Markovo jevanđelje, koje danas postoji, datirano je na 200-tu godinu, dakle oko 150 godina nakon što neki misle da je napisano. Imamo dakle kopiju-kopije-kopije-kopije-kopije-kopije-kopije-kopije-kopije-kopije. Kopiralo se ručno, kopirale su se greške, kopirali su se ispravci ispravaka, kako je neko ispravljao itd. Zašto nam božanska providnost nije obezbedila originalnog Marka kad je već inspirisala biblijskog pisca? Je li Marko odista prvi “prema sećanju” sastavio to jevanđelje na osnovu pričanja svetog Petra u Rimu?
Papa Kliment I (umro 97. godine), prvi-do-četvrti “naslednik” pape Petra, ništa nije znao o velikom “Jevanđelju po Marku” svoga prethodnika, jer Katolička enciklopedija kaže: “On nikada ne citira Novi zavet. Isusove izreke se pominju tu i tamo, ali ne rečima iz jevanđelja. Stoga se ne može dokazati da je on koristio bilo koje od sinoptičkih jevanđelja.” (CE. iv, 14.) Naravno da nije mogao, jer još nisu ni bila napisana. A nijedan papa, biskup ili crkveni otac (sem Papije, kaže Euzebije, koji svedoči da su “oživeli mrtvaci” svedočili o Isusu, i do Irineja koji tvrdi da mu je Polikarp rekao da je Isus imao 50 godina kad je razapet), skoro čitav vek nakon “pape Klimenta”, nikada ne pominje ili citira jevanđelja, ili imenuje Mateja i ostale. Didache sa početka II veka ne pominje jevanđelja. Ignacije Bogonosac, nadglednik Crkve u Siriji, ni u jednoj od sedam poslanica ne pominje nijedno jevanđelje. Hermin Pastir, nastao oko 140-150. godine, u Rimu, od strane brata rimskog biskupa Pija, iako obiman spis, ne pominje nijedno jevanđelje. Znameniti bogoslov II stoleća Justin Mučenik takođe ne pominje ni jedno jedino jevanđelje.
Dakle vek i po, dok knjige nisu iskrsnule u rukama biskupa svetog Irineja, i nazvane jevanđelje po ovom ili onom izmišljenom apostolu, nije postojala niti jedna reč niti postoji bilo kakav opipljivi dokaz o njima. Sveti Irinej je 185. godine objavio svoju raspravu u kojoj optužuje neke hrišćanske grupe (markoniti ili valentijanci) zbog korišćenja različitog broja jevanđelja, što on smatra jeresi i obrazlaže da samo četiri jevanđelja koja on zagovara sadrže istinu. Nastojanja Irineja i njegovih sledbenika su postepeno urodila plodom, pa je (ali tek u V veku) sadržaj Biblije kanonizovan, prema dogovorima i odlukama crkvenih otaca iz prethodnih sinoda. Nakon toga, na tom kanonizovanom sadržaju nastao je latinski prevod Biblije poznat kao Vulgata, koji je osnova kasnijih prevoda i tumačenja Biblije. Zamislite da danas neko napiše o čudesnim dogodovštinama nekog fascinantnog lika koji je živeo 1850. godine, i da ne pruži nikakav dokaz u prilog tome. Bismo li mu poverovali i klanjali se tom liku ceo život kao svom spasitelju? Teško, ali u religijskim krugovima lako moguće.
Jevanđelja su pisana na grčkom jeziku, dok su apostoli valjda govorili aramejsko-jevrejskim dijalektom, a verovatno su bili i nepismeni. Nije teško objasniti zašto nema aramejskih originala, ako su uopšte postojali. Vremenom se toliko toga dodavalo i menjalo, kako su to prilike diktirale, da bi ponovno prevođenje na aramejski radi dokazivanja verodostojnosti bilo vrlo teško. Grčki pisci/prevodioci koriste Septuagintu - prevod Starog zaveta sa jevrejskog na grčki, što jasno dokazuje ko su oni bili. Zašto bi jevreji citirali iz njima stranog grčkog prevoda umesto iz originala na jevrejskom?
Brojna neslaganja između pojedinih jevanđelja jasno pokazuju da pisci (bilo grčki bilo aramejski) nisu komunicirali između sebe. Na primer, pretpostavili bismo da su se sastajali zajedno nakon raspeća i razgovarali o proteklim čudesnim događanjima. Međutim, kako objasniti da nisu mogli da se usaglase o tako prevažnoj stvari kao što su Isusove poslednje reči na krstu i vremenu razapinjanja? Ako su to znali samo Jovan i Marija, zašto to nisu jasno rekli svima ostalima? Međutim, imamo različite priče o tome koje su bile Isusove zadnje reči, u koji sat je raspet, šta se zbivalo posle Isusova “nestanka iz groba” itd. Otac Origen svedoči: “Možemo da uočimo ne četiri nego vrlo mnogo jevanđelja, od kojih su ta četiri odabrana crkvama.” (Origen, In Proem. Luc., Hom. 1, vol. 2, p. 210.) Kako i zašto su od skoro pedesetak (krivotvorina) izabrane te četiri, od kojih dve dokazano nisu napisali apostoli, to niko ne zna (priznaje Katolička enciklopedija). Ono što teolozi priznaju je da je svako od četiri jevanđelja izrađeno po narudžbi za pojedinu publiku: tako imamo Markovo jevanđelje, nastalo iz propovedanja u rimskom okruženju; Matejevo jevanđelje, prepisano od Markovog i prilagođeno vrbovanju Jevreja; Lukino jevanđelje, podilazi potencijalnim hrišćanima grčkoga porekla; i konačno, “tajanstveno” Jovanovo jevanđelje, navodno nastalo u Maloj Aziji.
Evanđelja pisana prema potrebi
“Jevanđelja su napravljena, što jasno reflektuje koncepciju praktične potrebe zajednice za koju su bila napisana. U njima je upotrebljen tradicionalni materijal, ali nije bilo oklevanja u njegovom menjanju ili dodajući mu ili u izostavljanju onog što ne odgovara piščevom cilju.” (T.G. Tucker: History of the Christians in the light of Modern Knowledge, str. 320)
Moderna nesklonost metafizičkom razmišljanju dovela je do tvrdnji o istoričnosti Isusa, koliko god ta vera bila iracionalna.
“Možemo sa sigurnošću reći da je pokušaj iskopavanja istorijskog Isusa ispod katedrale hristologije, koju je tradicija podigla iznad njega, bila motivisana željom oslobađanja zapadne kulture od zloupotreba institucionalne crkve. Ime “Isus Hrist” je počelo funkcionisati poput korporativnog logotipa. On je bio veštački lik, kao izmišljeni junak koga je stvorila kompanija iz potrebe personalizovanja svoje propagande. Isus je bio ono što je teologija i eklezijastička politika zahtevala od njega.” (Walter Bauer str.1169-70.)
Gledišta prepisivača unesena u jevanđelja
“Prepisivač je katkad umetao, ne ono što je bilo u tekstu, nego ono što je mislio da treba biti. On bi poverovao prevrtljivom pamćenju, ili bi načinio da tekst bude u skladu sa gledištima škole kojoj je pripadao. U dodacima, varijantama i citatima od ‘hrišćanskih otaca’, bilo je poznato da postoji skoro 4000 grčkih MSS testamenata. Kao rezultat postoji značajna raznolikost čitanja.” (Prof. J.R. Dummelow: Commentary of the Holy Bible, str.16.)
Fragment “Jovanovog jevanđelja”, koji se čuva u John Rylands Library u Manchesteru, smatra se najstarijim novozavetnim tragom, a sastoji se od par redaka pomenutih u takozvanom Jovanovom jevanđelju (najverovatnije gnostičkog porekla), nađen u Egiptu, veličine kreditne kartice, pisan s obe strane (dakle deo knjige) grčkim jezikom, pod kataloškom oznakom P52, na komadiću papirusa (spreda i pozadi), a datira se uglavnom negde između 125-160. godine, u Hadrijanovu eru.
Jevanđelja
Rana hrišćanska literatura imala je čak 8 načina kako su poređali evanđelja. Današnji poredak (Matej, Marko, Luka, Jovan) smatra se pogrešnim - većina se slaže da je prvo nastalo Markovo, jer su Luka i Matej obilno prepisivali od njega, nešto proširivali, a nešto skraćivali, najčešće ulepšavali. Markovo jevanđelje, koje danas postoji, datirano je na 200-tu godinu, dakle oko 150 godina nakon što neki misle da je napisano. Imamo dakle kopiju-kopije-kopije-kopije-kopije-kopije-kopije-kopije-kopije-kopije. Kopiralo se ručno, kopirale su se greške, kopirali su se ispravci ispravaka, kako je neko ispravljao itd. Zašto nam božanska providnost nije obezbedila originalnog Marka kad je već inspirisala biblijskog pisca? Je li Marko odista prvi “prema sećanju” sastavio to jevanđelje na osnovu pričanja svetog Petra u Rimu?
Papa Kliment I (umro 97. godine), prvi-do-četvrti “naslednik” pape Petra, ništa nije znao o velikom “Jevanđelju po Marku” svoga prethodnika, jer Katolička enciklopedija kaže: “On nikada ne citira Novi zavet. Isusove izreke se pominju tu i tamo, ali ne rečima iz jevanđelja. Stoga se ne može dokazati da je on koristio bilo koje od sinoptičkih jevanđelja.” (CE. iv, 14.) Naravno da nije mogao, jer još nisu ni bila napisana. A nijedan papa, biskup ili crkveni otac (sem Papije, kaže Euzebije, koji svedoči da su “oživeli mrtvaci” svedočili o Isusu, i do Irineja koji tvrdi da mu je Polikarp rekao da je Isus imao 50 godina kad je razapet), skoro čitav vek nakon “pape Klimenta”, nikada ne pominje ili citira jevanđelja, ili imenuje Mateja i ostale. Didache sa početka II veka ne pominje jevanđelja. Ignacije Bogonosac, nadglednik Crkve u Siriji, ni u jednoj od sedam poslanica ne pominje nijedno jevanđelje. Hermin Pastir, nastao oko 140-150. godine, u Rimu, od strane brata rimskog biskupa Pija, iako obiman spis, ne pominje nijedno jevanđelje. Znameniti bogoslov II stoleća Justin Mučenik takođe ne pominje ni jedno jedino jevanđelje.
Dakle vek i po, dok knjige nisu iskrsnule u rukama biskupa svetog Irineja, i nazvane jevanđelje po ovom ili onom izmišljenom apostolu, nije postojala niti jedna reč niti postoji bilo kakav opipljivi dokaz o njima. Sveti Irinej je 185. godine objavio svoju raspravu u kojoj optužuje neke hrišćanske grupe (markoniti ili valentijanci) zbog korišćenja različitog broja jevanđelja, što on smatra jeresi i obrazlaže da samo četiri jevanđelja koja on zagovara sadrže istinu. Nastojanja Irineja i njegovih sledbenika su postepeno urodila plodom, pa je (ali tek u V veku) sadržaj Biblije kanonizovan, prema dogovorima i odlukama crkvenih otaca iz prethodnih sinoda. Nakon toga, na tom kanonizovanom sadržaju nastao je latinski prevod Biblije poznat kao Vulgata, koji je osnova kasnijih prevoda i tumačenja Biblije. Zamislite da danas neko napiše o čudesnim dogodovštinama nekog fascinantnog lika koji je živeo 1850. godine, i da ne pruži nikakav dokaz u prilog tome. Bismo li mu poverovali i klanjali se tom liku ceo život kao svom spasitelju? Teško, ali u religijskim krugovima lako moguće.
Jevanđelja su pisana na grčkom jeziku, dok su apostoli valjda govorili aramejsko-jevrejskim dijalektom, a verovatno su bili i nepismeni. Nije teško objasniti zašto nema aramejskih originala, ako su uopšte postojali. Vremenom se toliko toga dodavalo i menjalo, kako su to prilike diktirale, da bi ponovno prevođenje na aramejski radi dokazivanja verodostojnosti bilo vrlo teško. Grčki pisci/prevodioci koriste Septuagintu - prevod Starog zaveta sa jevrejskog na grčki, što jasno dokazuje ko su oni bili. Zašto bi jevreji citirali iz njima stranog grčkog prevoda umesto iz originala na jevrejskom?
Brojna neslaganja između pojedinih jevanđelja jasno pokazuju da pisci (bilo grčki bilo aramejski) nisu komunicirali između sebe. Na primer, pretpostavili bismo da su se sastajali zajedno nakon raspeća i razgovarali o proteklim čudesnim događanjima. Međutim, kako objasniti da nisu mogli da se usaglase o tako prevažnoj stvari kao što su Isusove poslednje reči na krstu i vremenu razapinjanja? Ako su to znali samo Jovan i Marija, zašto to nisu jasno rekli svima ostalima? Međutim, imamo različite priče o tome koje su bile Isusove zadnje reči, u koji sat je raspet, šta se zbivalo posle Isusova “nestanka iz groba” itd. Otac Origen svedoči: “Možemo da uočimo ne četiri nego vrlo mnogo jevanđelja, od kojih su ta četiri odabrana crkvama.” (Origen, In Proem. Luc., Hom. 1, vol. 2, p. 210.) Kako i zašto su od skoro pedesetak (krivotvorina) izabrane te četiri, od kojih dve dokazano nisu napisali apostoli, to niko ne zna (priznaje Katolička enciklopedija). Ono što teolozi priznaju je da je svako od četiri jevanđelja izrađeno po narudžbi za pojedinu publiku: tako imamo Markovo jevanđelje, nastalo iz propovedanja u rimskom okruženju; Matejevo jevanđelje, prepisano od Markovog i prilagođeno vrbovanju Jevreja; Lukino jevanđelje, podilazi potencijalnim hrišćanima grčkoga porekla; i konačno, “tajanstveno” Jovanovo jevanđelje, navodno nastalo u Maloj Aziji.
Evanđelja pisana prema potrebi
“Jevanđelja su napravljena, što jasno reflektuje koncepciju praktične potrebe zajednice za koju su bila napisana. U njima je upotrebljen tradicionalni materijal, ali nije bilo oklevanja u njegovom menjanju ili dodajući mu ili u izostavljanju onog što ne odgovara piščevom cilju.” (T.G. Tucker: History of the Christians in the light of Modern Knowledge, str. 320)
Moderna nesklonost metafizičkom razmišljanju dovela je do tvrdnji o istoričnosti Isusa, koliko god ta vera bila iracionalna.
“Možemo sa sigurnošću reći da je pokušaj iskopavanja istorijskog Isusa ispod katedrale hristologije, koju je tradicija podigla iznad njega, bila motivisana željom oslobađanja zapadne kulture od zloupotreba institucionalne crkve. Ime “Isus Hrist” je počelo funkcionisati poput korporativnog logotipa. On je bio veštački lik, kao izmišljeni junak koga je stvorila kompanija iz potrebe personalizovanja svoje propagande. Isus je bio ono što je teologija i eklezijastička politika zahtevala od njega.” (Walter Bauer str.1169-70.)
Gledišta prepisivača unesena u jevanđelja
“Prepisivač je katkad umetao, ne ono što je bilo u tekstu, nego ono što je mislio da treba biti. On bi poverovao prevrtljivom pamćenju, ili bi načinio da tekst bude u skladu sa gledištima škole kojoj je pripadao. U dodacima, varijantama i citatima od ‘hrišćanskih otaca’, bilo je poznato da postoji skoro 4000 grčkih MSS testamenata. Kao rezultat postoji značajna raznolikost čitanja.” (Prof. J.R. Dummelow: Commentary of the Holy Bible, str.16.)
Fragment “Jovanovog jevanđelja”, koji se čuva u John Rylands Library u Manchesteru, smatra se najstarijim novozavetnim tragom, a sastoji se od par redaka pomenutih u takozvanom Jovanovom jevanđelju (najverovatnije gnostičkog porekla), nađen u Egiptu, veličine kreditne kartice, pisan s obe strane (dakle deo knjige) grčkim jezikom, pod kataloškom oznakom P52, na komadiću papirusa (spreda i pozadi), a datira se uglavnom negde između 125-160. godine, u Hadrijanovu eru.
Poslednja izmena od moderatora:
Zoran Jov
Elita
- Poruka
- 16.194
Najranije datiranje (crkveno) smešta ga negde oko 100-te godine naše ere, a najstarije čak u sredinu druge polovine II veka. Dakle, ni istoričari ni paleografi uopšte nisu jedinstveni u datiranju tog fragmenta, kao ni u tome čega je on bio deo i kako je izgledao celoviti tekst - stoga se fragment ne može uzimati kao dokaz u rešavanju pitanja njegove starosti (uključivši tu i takozvano Jovanovo), kako su jevanđelja originalno izgledala i ko su zapravo bili njihovi autori.
Najstarija postojeća kopija svih četiri kanonskih jevanđelja nije starija od IV veka, a celovitih ranijih izvora sa kojima bi se mogla upoređivati njihova autentičnost - naprosto nema pa nema. Mnoštvo kopija koje su bile prepisivane iznosi danas golemih 5700 (fragmenata i većih delova). Kada upoređujete te kopije, niti jedna nije ista. Godine 1700. John Mill je našao 30000 razlika između raznih (200) rukopisa koje je proučavao. Naveo je samo bitnije razlike. To su razlike tadašnjih 200 komada. Današnjih 5700 rukopisa ima više razlika među njima nego što ima reči u celoj Bibliji (još uvek nisu pobrojane čak i uz pomoć kompjutera).
Katolička crkva i njeno učenje konačno je potpuno prevladalo u tom stalnom natezanju, i dobilo presudnu udarnu moć, nakon što je Justinijan u VI veku jedinom državnom hrišćanskom crkvom proglasio Katoličku crkvu, sebe je proglasio njenim pontifexom maximusom, a u zakon uneo odredbu da se svaka jeres i apostatizam (otpadništvo) od učenja svete Katoličke crkve kažnjava smrću...
Istina o jevanđeljima, nepoznatu običnom narodu, jeste da četiri pisca nisu nikada videla ni Isusa ni njegove učenike (grčki prevodioci sigurno ne, to se vidi po brojnim greškama u prevođenju sa aramejskog na grčki, recimo “gamla”=uže, a ne kamila u poznatoj izreci o provlačenju kroz iglene uši).
Jevanđelja po Marku, Mateju, Luki i Jovanu nisu dela Isusovih apostola - to su imena navodnih apostola kojima su naslovljena četiri dela nepoznatih autora oko 150 godina nakon navodne Isusove smrti.
Pavle - pisac najviše tekstova u Novom zavetu
U poslanicama nema konkretnog Isusa, ništa iz njegovog zemaljskog života. Piše o nekakvom bestelesnom, gnostičkom Isusu, koji se žrtvuje itd. Jevanđelja su nastala mnogo kasnije. Oko netelesnog Isusa, tokom vremena se ispredala priča. “Istorijski material” uzimao se iz proročanstava Starog zaveta o jevrejskom mesiji. Budući da je postojala ideja da su se proročanstva morala ispuniti u Isusu, onda su pisci to i koristili.
Jasno vam je i zašto su Dela “apostolska” napisana u navodnicima. Pavle - pravi osnivač i tumač hrišćanstva, najviše zaslužan za njegovo širenje, koji je ispisao najviše materijala u Novom zavetu, prvo je progonio “Braću Gospodinovu” (ubijao, bacao u tamnice?), a Isusa je, odjednom, po prvi put ugledao kao priviđenje kada je pao s konja. Dotični je živeo u Isusovo doba, ali uopšte nije sa njim razgovarao niti ga slušao. Isti ne navodi ni jednu jedinu Isusovu izreku, čudo, ikakav podatak, Josifa, blaženu devicu Mariju, razapinjanje na krstu, moralnu pouku, propoved Isusovu na Maslinskoj gori, Isusovu molitvu koja se dan danas moli u svakoj crkvi... ili bilo šta od Isusovih učenja. U 13 poslanica (koje čine najveći korpus Novoga zaveta) Pavle nijednom ne citira Isusa, osim u - “Gospodin reče: ‘blaženije je darivati nego dar primati’... “ - što nije zabeleženo kao Isusove reči, ama baš nigde, niti u “službenim” niti u odbačenim jevanđeljima (apokrifima). Isusove “izjave” poticale su iz Pavlovih halucinacija.
Tek nakon tri godine nakon svog iznenadnog preobraćenja, on 15 dana posećuje Jerusalim. To je nekoliko godina nakon navodnog Isusovog raspeća. On to ne čini da bi posetio Isusov grob, bacio se ničice i poljubio “svetu zemlju na Kalvariji natopljenu Isusovom krvlju”, osnažio veru na Maslinovoj goru, posetio još živu Isusovu majku Mariju, već - kako nam priznaje u Galaćanima - samo da se upozna sa Petrom, bez posećivanja apostola, osim “brata Gospodinova” Jakova.
Od dotičnog Petra on ne doznaje ama baš ništa o konkretnom Isusu ili njegovim izrekama (osim nekih opštih, nedefinisanih podataka, koji pod detaljnijom analizom otkrivaju u stvari lik Isusa koji nikako nije ni telesan ni istorijski - biva raspet i žrtvuje se u nekim spiritualnim prostorima). On zatim 14 godina namerno izbegava posetu Jerusalimu. Zašto?
Zar nije poneo kakav predmet, kao svetu relikviju, sa sobom? Zašto se relikvije i hramovi pojavljuju tek u IV veku? I od onda započinje manija hodočašćenja u “Svetu zemlju”. Totalni izostanak takvih događanja u prvih stotinu godina hrišćanstva verovatno je najsnažniji dokaz da su priče iz jevanđelja o stvarnom Isusovom životu ništa do mitologizovanih religijskih izmišljotina.
Dovoljno je baciti pogled na prvih 180 godina naše ere. Crkveni oci kao da se stide da pominju “telesnog Isusa”. Nema ga nigde sem u nebeskim sferama, mešaju se Platonova filozofija, gnosticizam i jevrejska teologija, ali istorijskom Isusu ni traga. Tek nakon 180 godina neko slaže izveštaje o čoveku Isusu. Što više vreme odmiče - detalji se umnožavaju.
Jovan iz Otkrivenja vidi samo vizije anđela (vrlo šarolike, kao da je uzimao droge, besni na one koji ga ne slušaju), a mnogi smatraju da je druga Petrova falsifikat (kao i prva). Ni preostale poslanice i pisma ne pominju bilo kakve svedoke, pa takođe potpadaju pod kategoriju “rekla-kazala”. Spise su napisali fanatični religiozni propagatori, kojima nije bila strana laž ne bi li progurali “radosnu vest” (što uostalom Pavle otvoreno priznaje).
Jevanđelja su kanonizovana, odnosno “crkveno verifikovana”, tek posle II veka, a najviše zahvaljujući Irineju, koji je iz mase jeretičkih jevanđelja izabrao četiri, više “prema četiri ugla zemlje, četiri vetra, četiri (glavne zodijačne) zveri (Bik, Lav, Orao-Škorpija i Anđeo-Vodolija)”, četiri elementa (zemlja, voda, vatra i vazduh). Četiri su izabrana, većina drugih su spaljena i uništena.
Irinejeva logika (zašto 4?): “Budući da je isti bog stvorio četiri strane sveta i četiri vetra, a crkvu rasuo po celom svetu, onda moraju biti i četiri jevanđelja, jer je jevanđelje stub i svod crkve.”
Gnostička evanđelja nađena 1945. godine, Nag Hamadi
Procenjuju se da nisu starija od perioda između 350. i 400. godine naše ere, kopije kopija sumnjivog originala. Crkva ih se davno odrekla i spalila ih, ali opet su nekako uskrsnula. Nude sasvim drugačiji pogled na hrišćanstvo i gnosticizam. Neka od njih deluju mnogo ubedljivije od “priznatih” jevanđelja.
Sa druge strane, čak se u poslanicama pominje da su mnogi verovali u “drugačijeg Isusa”. (1 Jovanova 4,2-3; 2 Jovanova 7)
Poricanje da je “Isus došao u telu”, nego je bio neka vrsta privida, i da je prividno umro, je vrlo rana “jeres”, nazvana “Doketi”, čije su pristalice bile brojne u prvim vekovima hrišćanske ere.
Gotovo. Nema više nikakvih “dokaza”.
Katolička crkva i njeno učenje konačno je potpuno prevladalo u tom stalnom natezanju, i dobilo presudnu udarnu moć, nakon što je Justinijan u VI veku jedinom državnom hrišćanskom crkvom proglasio Katoličku crkvu, sebe je proglasio njenim pontifexom maximusom, a u zakon uneo odredbu da se svaka jeres i apostatizam (otpadništvo) od učenja svete Katoličke crkve kažnjava smrću...
Istina o jevanđeljima, nepoznatu običnom narodu, jeste da četiri pisca nisu nikada videla ni Isusa ni njegove učenike (grčki prevodioci sigurno ne, to se vidi po brojnim greškama u prevođenju sa aramejskog na grčki, recimo “gamla”=uže, a ne kamila u poznatoj izreci o provlačenju kroz iglene uši).
Jevanđelja po Marku, Mateju, Luki i Jovanu nisu dela Isusovih apostola - to su imena navodnih apostola kojima su naslovljena četiri dela nepoznatih autora oko 150 godina nakon navodne Isusove smrti.
Pavle - pisac najviše tekstova u Novom zavetu
U poslanicama nema konkretnog Isusa, ništa iz njegovog zemaljskog života. Piše o nekakvom bestelesnom, gnostičkom Isusu, koji se žrtvuje itd. Jevanđelja su nastala mnogo kasnije. Oko netelesnog Isusa, tokom vremena se ispredala priča. “Istorijski material” uzimao se iz proročanstava Starog zaveta o jevrejskom mesiji. Budući da je postojala ideja da su se proročanstva morala ispuniti u Isusu, onda su pisci to i koristili.
Jasno vam je i zašto su Dela “apostolska” napisana u navodnicima. Pavle - pravi osnivač i tumač hrišćanstva, najviše zaslužan za njegovo širenje, koji je ispisao najviše materijala u Novom zavetu, prvo je progonio “Braću Gospodinovu” (ubijao, bacao u tamnice?), a Isusa je, odjednom, po prvi put ugledao kao priviđenje kada je pao s konja. Dotični je živeo u Isusovo doba, ali uopšte nije sa njim razgovarao niti ga slušao. Isti ne navodi ni jednu jedinu Isusovu izreku, čudo, ikakav podatak, Josifa, blaženu devicu Mariju, razapinjanje na krstu, moralnu pouku, propoved Isusovu na Maslinskoj gori, Isusovu molitvu koja se dan danas moli u svakoj crkvi... ili bilo šta od Isusovih učenja. U 13 poslanica (koje čine najveći korpus Novoga zaveta) Pavle nijednom ne citira Isusa, osim u - “Gospodin reče: ‘blaženije je darivati nego dar primati’... “ - što nije zabeleženo kao Isusove reči, ama baš nigde, niti u “službenim” niti u odbačenim jevanđeljima (apokrifima). Isusove “izjave” poticale su iz Pavlovih halucinacija.
Tek nakon tri godine nakon svog iznenadnog preobraćenja, on 15 dana posećuje Jerusalim. To je nekoliko godina nakon navodnog Isusovog raspeća. On to ne čini da bi posetio Isusov grob, bacio se ničice i poljubio “svetu zemlju na Kalvariji natopljenu Isusovom krvlju”, osnažio veru na Maslinovoj goru, posetio još živu Isusovu majku Mariju, već - kako nam priznaje u Galaćanima - samo da se upozna sa Petrom, bez posećivanja apostola, osim “brata Gospodinova” Jakova.
Od dotičnog Petra on ne doznaje ama baš ništa o konkretnom Isusu ili njegovim izrekama (osim nekih opštih, nedefinisanih podataka, koji pod detaljnijom analizom otkrivaju u stvari lik Isusa koji nikako nije ni telesan ni istorijski - biva raspet i žrtvuje se u nekim spiritualnim prostorima). On zatim 14 godina namerno izbegava posetu Jerusalimu. Zašto?
Zar nije poneo kakav predmet, kao svetu relikviju, sa sobom? Zašto se relikvije i hramovi pojavljuju tek u IV veku? I od onda započinje manija hodočašćenja u “Svetu zemlju”. Totalni izostanak takvih događanja u prvih stotinu godina hrišćanstva verovatno je najsnažniji dokaz da su priče iz jevanđelja o stvarnom Isusovom životu ništa do mitologizovanih religijskih izmišljotina.
Dovoljno je baciti pogled na prvih 180 godina naše ere. Crkveni oci kao da se stide da pominju “telesnog Isusa”. Nema ga nigde sem u nebeskim sferama, mešaju se Platonova filozofija, gnosticizam i jevrejska teologija, ali istorijskom Isusu ni traga. Tek nakon 180 godina neko slaže izveštaje o čoveku Isusu. Što više vreme odmiče - detalji se umnožavaju.
Jovan iz Otkrivenja vidi samo vizije anđela (vrlo šarolike, kao da je uzimao droge, besni na one koji ga ne slušaju), a mnogi smatraju da je druga Petrova falsifikat (kao i prva). Ni preostale poslanice i pisma ne pominju bilo kakve svedoke, pa takođe potpadaju pod kategoriju “rekla-kazala”. Spise su napisali fanatični religiozni propagatori, kojima nije bila strana laž ne bi li progurali “radosnu vest” (što uostalom Pavle otvoreno priznaje).
Jevanđelja su kanonizovana, odnosno “crkveno verifikovana”, tek posle II veka, a najviše zahvaljujući Irineju, koji je iz mase jeretičkih jevanđelja izabrao četiri, više “prema četiri ugla zemlje, četiri vetra, četiri (glavne zodijačne) zveri (Bik, Lav, Orao-Škorpija i Anđeo-Vodolija)”, četiri elementa (zemlja, voda, vatra i vazduh). Četiri su izabrana, većina drugih su spaljena i uništena.
Irinejeva logika (zašto 4?): “Budući da je isti bog stvorio četiri strane sveta i četiri vetra, a crkvu rasuo po celom svetu, onda moraju biti i četiri jevanđelja, jer je jevanđelje stub i svod crkve.”
Gnostička evanđelja nađena 1945. godine, Nag Hamadi
Procenjuju se da nisu starija od perioda između 350. i 400. godine naše ere, kopije kopija sumnjivog originala. Crkva ih se davno odrekla i spalila ih, ali opet su nekako uskrsnula. Nude sasvim drugačiji pogled na hrišćanstvo i gnosticizam. Neka od njih deluju mnogo ubedljivije od “priznatih” jevanđelja.
Sa druge strane, čak se u poslanicama pominje da su mnogi verovali u “drugačijeg Isusa”. (1 Jovanova 4,2-3; 2 Jovanova 7)
Poricanje da je “Isus došao u telu”, nego je bio neka vrsta privida, i da je prividno umro, je vrlo rana “jeres”, nazvana “Doketi”, čije su pristalice bile brojne u prvim vekovima hrišćanske ere.
Gotovo. Nema više nikakvih “dokaza”.
Poslednja izmena od moderatora:
Zoran Jov
Elita
- Poruka
- 16.194
Protivdokaz: zaglušujuća tišina.
Razmislite o ovome. Nijedan od barem 40 poznatih istoričara, hroničara, filozofa, sledbenika, niti pisaca prve polovine I veka nije napisao ni slovo o njemu. A napisali su mnoštvo informacija o sitnim lopovima, o stotinama samozvanih mesija i proroka, iscelitelja, čarobnjaka, o ljudima koji su tvrdili da su bogovi itd.
Isus, kao marginalni pobunjenik, kakvih je bilo na stotine, prošao je nezapaženo (ako je uopšte postojao) i nije bilo nikakve potrebe da njegovi savremenici pišu o tome da nije postojao. Ono što on sugeriše - da su Jevreji tako dobro znali za Isusa, da se niko nije usudio ništa napisati protiv njega - je smešno. Radi se o “argumentu iz tišine”. Recimo juče niko nije napisao da je laž da je ružičasti slon preleteo preko Beograda - znači preleteo je.
Jedan od ključnih dokaza da nije bilo ikakvog značajnijeg lika koji bi odgovarao hrišćanskoj predstavi Isusa Hrista je i ćutanje jevrejske rabinske tradicije. Oni bi svakako zapisali nešto od njegovog učenja (posebno u delovima u kojima se sukobljavao sa zakonom), kako bi ga pobili argumentima. Naivna hrišćanska ideja da ih je Isus tako dobro pobio u argumentaciji, da ih je bilo sramota da o tome pišu, je naprosto suprotna svemu što poznajemo o sklopu religijskog uma. Nijednom zagovorniku bilo kakve religije, koliko god egzotična bila, neće pomanjkati reči da odbrani svoje dogme. Dovoljno je prisetiti se mormonskih propovednika ili Jehovinih svedoka. Profesionalni diskutanti, kao što su bili rabini, teško da bi bili ućutkani od nekakvog glasnog provincijskog propovednika, kakav je Isus bio prema priči. Isusovi argumenti, zabeleženi u Novom zavetu, da je upravo on vekovno iščekivani jevrejski mesija, odmah padaju u vodu nakon malo analize iole upućenijeg poznavaoca Tore, a kamoli rabina.
Sa druge strane, u početku se radilo o sitnoj hrišćanskoj sekti, koja je gotovo 100 godina egzistirala skoro nezapaženo. Nehrišćani su na nju gledali kao na malu, čudnu, asocijalnu, protiv-religijsku sekticu, koja je svoje članove vrbovala u najnižim slojevima društva. Nikoga jednostavno nije bila briga za tih par čudaka da bi ih pobijali argumentima.
Istorija poznaje mnoge osobe iz početka I veka, za koje postoje konkretni pisani dokumenti, predmeti i spomenici, kao i svedočanstva savremenika. Iz jevrejskih i paganskih spisa toga razdoblja, mogla bi se sastaviti čitava biblioteka. Ali o Isusu Hristu, kao i o njegovim apostolima i “veličanstvenim čudima”, nikada viđenim do tada, nisu napisali niti jedne reči: Josephus, Persius, Lucanus, Arrian, Pompon Mela, Phaedrus, Philo-Judeus, Plutarch, Epictetus, Petronius, Quintius Curtius, Damis, Seneka, Justus Tiberius, Silius, Italikus, Dion Pruseus, Lucian, Auls Gellius, Plinije Stariji, Apollonius, Plinije Mlađi, Paterculus, Columella, Suetonius, Ptolemej, Apian, Statius, Valerius Flaccus, Dio Chrysostom, Juvenal, Tacitus, Hermogones, Martial, Florus Lucius, Lysias, Quintilian, Valerius Maximus, Phlegon... John E. Remsburg ih sve navodi u svojoj knjizi “The Christ: A Critical Review and Analysis of the Evidence of His Existence”.
Jevanđelja pominju velika mnoštva ljudi iz Galileje, Dekapolisa i Judeje, sve do iza reke Jordana, koja su sledila Hrista, visoke jevrejske sveštenike i rimskog guvernera Pilata i kralja Iroda koji je čuo za Isusovu slavu (Matej 14,1). Pomrčina Sunca pri raspeću je “trajala tri časa”, a nijedan astrolog/astronom nigde u svetu to nije zabeležio, kao ni zemljotres, pokolj dece u Vitlejemu i slične stvari.
Mnogi su “pismoznanci” živeli u to doba. Uzmite na primer već pomenute radove Filo Judejca, rođenog 20. godine pre naše ere i umrlog 50 naše ere. Poznat je kao najveći jevrejsko-helenistički filozof i zapisničar tadašnjeg vremena, koji je živeo u Aleksandriji baš u to doba, a njegov sin je kasnije učestvovao u rušenju Jerusalima. Kada je imao 65 godina, navodni Isus je bio na vrhuncu svojih aktivnosti. Filo ga je nadživeo 10 godina. Čudesni događaji koji bi zapanjili ceo svet, da su se ikada zbili, bili su mu potpuno nepoznati. Upravo je Filo bio taj koji je razvio doktrinu “Logosa”, ili “Reči”, i premda je “ta Reč postala Telo”, i utelovila se u prostorima o kojima je pisao i pratio zbivanja, Filo ništa od toga nije video niti je išta čuo o tome. Detaljno je opisivao jevrejska događanja tog područja. Ali nijednom ne čitamo, u svim njegovim sveskama, o nekakvom Isusu “Hristu.” Nema ga ni kod Seneke (4. p.n.e. – 65. n.e.), niti kod istoričara Plinija Starijeg (23. - 79. n.e.).
U to vreme je živeo istoričar Justus Tiberius, stanovnik Galileje, Isusovog zavičaja. On je napisao istoriju koja obuhvata vreme kada je Isus navodno živeo. Ta je istorija izgubljena (verovatno su to uvređeni hrišćani spalili), ali hrišćanski učenjak Fotius, iz IX veka, je to čitao i sa zebnjom napisao sledeće: “On (Justus) ne pominje ama baš ništa o pojavi Hrista, o stvarima koje su se događale oko njega, ili o čudesnim delima koja je napravio.” (Photius Biblioteka, kod 33.)
Gradovi i imena, koja se pominju u Bibliji, ne mogu se uzeti kao dokaz da je sve ostalo istinito, kao što i Homerova Odiseja pominje stvarna grčka ostrva. Međutim, Nazaret koji se u Bibliji pominje kao grad sa vlastitom sinagogom, ne nalazi se nigde do II veka naše ere, čak ni kao naziv sela. Tamo gde se sada, radi turista, nalazi grad Nazaret, pre je bilo jevrejsko groblje. Po jevrejskim zakonima, najstrože je zabranjeno imati groblje unutar gradskih zidina. Turistima se pokazuju pećine gde su navodno živeli stolari Josif i Isus. Ali to su bile grobnice, a Jevrejima je zabranjeno da žive blizu grobova. Uostalom, uopšte ne postoji proročanstvo Starog zaveta da će mesija biti zvan Nazarećaninom, kako se ponosno tvrdi u Novom zavetu.
Apostoli su bili Jevreji. U jevanđeljima se o Jevrejima uvek govori sa udaljenosti, skoro sa rasnom mržnjom i prezirom. Uočavaju se stvari koje pravi Jevrej nikada ne bi napisao. O farisejima se piše pogrdno i sa prezirom, a o Rimljanima sa poštovanjem, iako su fariseji bili reformatori i čuvari nacionalnog identiteta, a surovi okupatori Rimljani ubirali poreze i sravnili Jerusalim sa zemljom pre nego što su jevanđelja napisana. Pisci očito nisu bili jevreji.
Naime, fariseji se zalažu za odvajanje jevrejskog naroda od helenske kulture. Osim toga zalažu se za proučavanje Tore u svim slojevima. U tom su smislu u sukobu sa sadukejima, koji nisu neskloni helenizmu, insistiraju na centralizaciji učenja (naravno oko sveštenstva i hrama, koji bi tako postali ekskluzivni tumači nauke). Znamo da je preživelo farisejsko učenje (gledište). Uzevši sve to u obzir, čini se da su Isusove kritike u stvari kritike fariseja upućene sadukejima. No budući da novozavetni tekstovi nastaju kasnije, u doba kad su fariseji vodeća struja koja sada ulazi u teološke sukobe sa mladom hrišćanskom crkvom, u novozavetnom tekstu kritika se upućuje i farisejima i sadukejima, što je, poznavajući onovremenske prilike, i farisejske stavove, paradoksalno.
Osim “ćutanja” Izraelaca, Grka i Rimljana o ikakvom konkretnom čoveku Isusu, najglasnije je ćutanje upravo hrišćana iz II veka, koji u većini nemaju pojma o Nazarećaninu. Oni koji ga pominju (početkom II veka) toliko se razlikuju u izveštajima da je jasno da se radi o više osoba, odnosno tada smatranih mesija.
Hrišćanske apologete početkom II veka još uopšte ne citiraju jevanđelja, nego samo Stari zavet, neke apokrife i grčka proročišta.
Slavni Origen traži Nazaret i ostala mesta, ali niko nema pojma o njima (do Jelene i Euzebija, poznatih falsifikatora relikvija i spisa). Pavla sredinom II veka još uvek smatraju jeretikom, ali uskoro će u aktima koji se pišu krajem II veka postati vođa poklonika Isusa Nazarećanina, iako o istome ne kaže ni reči, jer je njegov Joshua Ha Messiah ipak samo ona nebeska jevrejska Sophia od pre par vekova, odnosno Logos i Duh Sveti u njegovo vreme.
Isus, kao marginalni pobunjenik, kakvih je bilo na stotine, prošao je nezapaženo (ako je uopšte postojao) i nije bilo nikakve potrebe da njegovi savremenici pišu o tome da nije postojao. Ono što on sugeriše - da su Jevreji tako dobro znali za Isusa, da se niko nije usudio ništa napisati protiv njega - je smešno. Radi se o “argumentu iz tišine”. Recimo juče niko nije napisao da je laž da je ružičasti slon preleteo preko Beograda - znači preleteo je.
Jedan od ključnih dokaza da nije bilo ikakvog značajnijeg lika koji bi odgovarao hrišćanskoj predstavi Isusa Hrista je i ćutanje jevrejske rabinske tradicije. Oni bi svakako zapisali nešto od njegovog učenja (posebno u delovima u kojima se sukobljavao sa zakonom), kako bi ga pobili argumentima. Naivna hrišćanska ideja da ih je Isus tako dobro pobio u argumentaciji, da ih je bilo sramota da o tome pišu, je naprosto suprotna svemu što poznajemo o sklopu religijskog uma. Nijednom zagovorniku bilo kakve religije, koliko god egzotična bila, neće pomanjkati reči da odbrani svoje dogme. Dovoljno je prisetiti se mormonskih propovednika ili Jehovinih svedoka. Profesionalni diskutanti, kao što su bili rabini, teško da bi bili ućutkani od nekakvog glasnog provincijskog propovednika, kakav je Isus bio prema priči. Isusovi argumenti, zabeleženi u Novom zavetu, da je upravo on vekovno iščekivani jevrejski mesija, odmah padaju u vodu nakon malo analize iole upućenijeg poznavaoca Tore, a kamoli rabina.
Sa druge strane, u početku se radilo o sitnoj hrišćanskoj sekti, koja je gotovo 100 godina egzistirala skoro nezapaženo. Nehrišćani su na nju gledali kao na malu, čudnu, asocijalnu, protiv-religijsku sekticu, koja je svoje članove vrbovala u najnižim slojevima društva. Nikoga jednostavno nije bila briga za tih par čudaka da bi ih pobijali argumentima.
Istorija poznaje mnoge osobe iz početka I veka, za koje postoje konkretni pisani dokumenti, predmeti i spomenici, kao i svedočanstva savremenika. Iz jevrejskih i paganskih spisa toga razdoblja, mogla bi se sastaviti čitava biblioteka. Ali o Isusu Hristu, kao i o njegovim apostolima i “veličanstvenim čudima”, nikada viđenim do tada, nisu napisali niti jedne reči: Josephus, Persius, Lucanus, Arrian, Pompon Mela, Phaedrus, Philo-Judeus, Plutarch, Epictetus, Petronius, Quintius Curtius, Damis, Seneka, Justus Tiberius, Silius, Italikus, Dion Pruseus, Lucian, Auls Gellius, Plinije Stariji, Apollonius, Plinije Mlađi, Paterculus, Columella, Suetonius, Ptolemej, Apian, Statius, Valerius Flaccus, Dio Chrysostom, Juvenal, Tacitus, Hermogones, Martial, Florus Lucius, Lysias, Quintilian, Valerius Maximus, Phlegon... John E. Remsburg ih sve navodi u svojoj knjizi “The Christ: A Critical Review and Analysis of the Evidence of His Existence”.
Jevanđelja pominju velika mnoštva ljudi iz Galileje, Dekapolisa i Judeje, sve do iza reke Jordana, koja su sledila Hrista, visoke jevrejske sveštenike i rimskog guvernera Pilata i kralja Iroda koji je čuo za Isusovu slavu (Matej 14,1). Pomrčina Sunca pri raspeću je “trajala tri časa”, a nijedan astrolog/astronom nigde u svetu to nije zabeležio, kao ni zemljotres, pokolj dece u Vitlejemu i slične stvari.
Mnogi su “pismoznanci” živeli u to doba. Uzmite na primer već pomenute radove Filo Judejca, rođenog 20. godine pre naše ere i umrlog 50 naše ere. Poznat je kao najveći jevrejsko-helenistički filozof i zapisničar tadašnjeg vremena, koji je živeo u Aleksandriji baš u to doba, a njegov sin je kasnije učestvovao u rušenju Jerusalima. Kada je imao 65 godina, navodni Isus je bio na vrhuncu svojih aktivnosti. Filo ga je nadživeo 10 godina. Čudesni događaji koji bi zapanjili ceo svet, da su se ikada zbili, bili su mu potpuno nepoznati. Upravo je Filo bio taj koji je razvio doktrinu “Logosa”, ili “Reči”, i premda je “ta Reč postala Telo”, i utelovila se u prostorima o kojima je pisao i pratio zbivanja, Filo ništa od toga nije video niti je išta čuo o tome. Detaljno je opisivao jevrejska događanja tog područja. Ali nijednom ne čitamo, u svim njegovim sveskama, o nekakvom Isusu “Hristu.” Nema ga ni kod Seneke (4. p.n.e. – 65. n.e.), niti kod istoričara Plinija Starijeg (23. - 79. n.e.).
U to vreme je živeo istoričar Justus Tiberius, stanovnik Galileje, Isusovog zavičaja. On je napisao istoriju koja obuhvata vreme kada je Isus navodno živeo. Ta je istorija izgubljena (verovatno su to uvređeni hrišćani spalili), ali hrišćanski učenjak Fotius, iz IX veka, je to čitao i sa zebnjom napisao sledeće: “On (Justus) ne pominje ama baš ništa o pojavi Hrista, o stvarima koje su se događale oko njega, ili o čudesnim delima koja je napravio.” (Photius Biblioteka, kod 33.)
Gradovi i imena, koja se pominju u Bibliji, ne mogu se uzeti kao dokaz da je sve ostalo istinito, kao što i Homerova Odiseja pominje stvarna grčka ostrva. Međutim, Nazaret koji se u Bibliji pominje kao grad sa vlastitom sinagogom, ne nalazi se nigde do II veka naše ere, čak ni kao naziv sela. Tamo gde se sada, radi turista, nalazi grad Nazaret, pre je bilo jevrejsko groblje. Po jevrejskim zakonima, najstrože je zabranjeno imati groblje unutar gradskih zidina. Turistima se pokazuju pećine gde su navodno živeli stolari Josif i Isus. Ali to su bile grobnice, a Jevrejima je zabranjeno da žive blizu grobova. Uostalom, uopšte ne postoji proročanstvo Starog zaveta da će mesija biti zvan Nazarećaninom, kako se ponosno tvrdi u Novom zavetu.
Apostoli su bili Jevreji. U jevanđeljima se o Jevrejima uvek govori sa udaljenosti, skoro sa rasnom mržnjom i prezirom. Uočavaju se stvari koje pravi Jevrej nikada ne bi napisao. O farisejima se piše pogrdno i sa prezirom, a o Rimljanima sa poštovanjem, iako su fariseji bili reformatori i čuvari nacionalnog identiteta, a surovi okupatori Rimljani ubirali poreze i sravnili Jerusalim sa zemljom pre nego što su jevanđelja napisana. Pisci očito nisu bili jevreji.
Naime, fariseji se zalažu za odvajanje jevrejskog naroda od helenske kulture. Osim toga zalažu se za proučavanje Tore u svim slojevima. U tom su smislu u sukobu sa sadukejima, koji nisu neskloni helenizmu, insistiraju na centralizaciji učenja (naravno oko sveštenstva i hrama, koji bi tako postali ekskluzivni tumači nauke). Znamo da je preživelo farisejsko učenje (gledište). Uzevši sve to u obzir, čini se da su Isusove kritike u stvari kritike fariseja upućene sadukejima. No budući da novozavetni tekstovi nastaju kasnije, u doba kad su fariseji vodeća struja koja sada ulazi u teološke sukobe sa mladom hrišćanskom crkvom, u novozavetnom tekstu kritika se upućuje i farisejima i sadukejima, što je, poznavajući onovremenske prilike, i farisejske stavove, paradoksalno.
Osim “ćutanja” Izraelaca, Grka i Rimljana o ikakvom konkretnom čoveku Isusu, najglasnije je ćutanje upravo hrišćana iz II veka, koji u većini nemaju pojma o Nazarećaninu. Oni koji ga pominju (početkom II veka) toliko se razlikuju u izveštajima da je jasno da se radi o više osoba, odnosno tada smatranih mesija.
Hrišćanske apologete početkom II veka još uopšte ne citiraju jevanđelja, nego samo Stari zavet, neke apokrife i grčka proročišta.
Slavni Origen traži Nazaret i ostala mesta, ali niko nema pojma o njima (do Jelene i Euzebija, poznatih falsifikatora relikvija i spisa). Pavla sredinom II veka još uvek smatraju jeretikom, ali uskoro će u aktima koji se pišu krajem II veka postati vođa poklonika Isusa Nazarećanina, iako o istome ne kaže ni reči, jer je njegov Joshua Ha Messiah ipak samo ona nebeska jevrejska Sophia od pre par vekova, odnosno Logos i Duh Sveti u njegovo vreme.
Poslednja izmena od moderatora:
Zoran Jov
Elita
- Poruka
- 16.194
Origen protiv Celza
Slavni hrišćanski apologeta Origen, u svom odgovoru skeptičnom Celzu, koji je kritikovao hrišćane (II vek), umesto da jasno pruži sveže i ubedljive istorijske dokaze o Isusu, govori: “Pre odgovora Celzu, nužno je priznati da u stvarima istorije, koliko god istinita bila, često je vrlo teško, a ponekad i nemoguće, uspostaviti istinitost preko dokaza koji bi bili smatrani zadovoljavajućima, jer bismo mogli reći Jevreju:’Kako vi možete dokazati, da je Gospodin govorio Adamu ili Evi, ili Kainu, ili Noju, ili Avramu, ili Isaku, ili Jakovu te reči za koje je zapisano da ih je On izrekao tim ljudima? ‘” (Origen kontra Celsus, 1. 58 et Suiv.)
Ovo je jasno priznanje, da čak u II i početkom II veka nije bilo nikakvih pozitivnih istorijskih dokaza. Origen ni jednom jedinom rečju ne pominje išta o konkretnom istorijskom Isusu, i, u nedostatku boljeg odgovora, dalje pokušava ubediti skeptičnog Celza koji kaže: “Jasno mi je da su pisanja hrišćana laž, i da vaše bajke nisu dovoljno dobro konstruisane kako bi sakrile ovu monstruoznu fikciju; čak sam čuo da neki od vaših prevodilaca, kao da su došli pravo iz krčme, navale na kontradikcije, i, sa perom u ruci, menjaju originalne spise, tri, četiri i još nekoliko puta, kako bi mogli negirati te kontradikcije kada su suočeni sa kritikom.” Origen na to odgovara: “Kao prvo, ako su istinite priče o paganskim božanstvima, zašto ne bi bile istinite priče o hrišćanskom mesiji? Kao drugo, one moraju biti istinite, jer su ispunjenje proročanstava iz Starog zaveta. Kao treće, pružite mi dokaze da je vaš Mojsije, ili Noje, postojao, pa ću vas pitati je li verovatnije postojanje Isusa ili njih. I kao četvrto, kada, ako je ono što se tiče Isusa lažno, budući da ne možemo, kako ti kažeš (Celzo), jasno dokazati da je istinito, viđeno ili slušano od njega samoga (čuda), i, kako izgleda da uočavaš, isto tako od onih koji su kažnjeni, zašto ne bismo radije rekli da je Jezekilj takođe bio upleten u čuda kada je rekao ‘Nebesa su se otvorila’ i tome slično?” Drugim rečima, jedini dokaz koji Origen pruža protiv zdrave kritike Celza je da bi negiranje Hrista bilo isto što i negiranje paganskih i jevrejskih mitologija, kao i navučenih i lažiranih “proročanstava”.
“Ako Isus nije bio stvaran”, tvrdi Origen, “onda ni Apolon nije bio stvaran, a proročanstva Staroga zaveta nisu ispunjena.”
Ne može biti boljeg priznanja sumnje u priču o Isusu nego iz usta njegovog najglasnijeg i najsposobnijeg branioca od rane kritike. Za ličnosti kao što su Celzo, Irod ili Origen imamo jasne istorijske dokaze da su postojali, i u to niko od istoričara ne sumnja. Ali dokazati da je postojao Isus jednako je pokušaju dokazivanja Odiseja, Herkula, Zevsa ili Jelene Trojanske.
Ovi bi lukavo odvojili “negiranje jevanđeoskog Isusa kao božjeg sina” i “negiranje Isusa kao istorijske ličnosti”. Radi se o triku, kojim oni žele da odvoje zapise o Isusovim brojnim čudima, koja su “zadivila hiljade savremenika”, i nekakav razumu prihvatljiv lik, kojim bi se istorijska nauka mogla baviti. Tako bi imali svoje istorijske dokaze, a Isusovu božanstvenost bi mogli da ostave za versku “nadogradnju”. Problem sa takvim izmotavanjem je očigledan.
Koliko se može redukovati lik Isusa da zadrži išta što nalikuje biblijskom liku? Ako Isusu oduzmemo čuda, golema mnoštva koja su ga slušala i divila mu se, da ne govorimo o najbitnijoj stvari, uskrsnuću, o kome uopšte govorimo? O “nekom” Isusu kojih je bilo sličnih na stotine? Nešto kao “sigurno je postojao seljak Miloš, pre 300 godina”? Niko to ne negira, ali ni “taj” Miloš nije istorijska ličnost. Apologetama je kod opravdavanja izostanka zapisa o Isusu bitno da ga prikažu kao marginalca. Ako im se pomenu “Isusova čuda”, onda odmah kažu da se bavimo Isusovom božanstvenošću, ili da je bilo uobičajeno ubacivati čuda i preteravati. Jesu li Isusova čuda “preterivanja”, odnosno izmišljotine? Ko je onda Isus?
Dokumenti koje su hrišćanske apologete našle nakon vekova grčevitih napora, napisani su barem decenijama nakon navodne Isusove smrti, od strane nepoznatih pisaca, koji Isusa nikada nisu lično videli, ili od mase falsifikatora. Ljudi pod imenom Isus je bilo kao kod nas Jovana. Ako je neki od tih Isusa za sebe tvrdio da je mesija (i božji sin), onda je bio potpuno marginalna, ali ne i retka pojava. Možda su postojali zapisi o njemu kao lokalnom pobunjeniku, koje su kasnije hrišćani spalili. Moguće je da se radi o mudrom rabinu sa nekonvencionalnim idejama za to doba. Većina priča i čuda je ipak sklepana iz raznoraznih “proročanstava” i izreka iz Starog zaveta o mesiji.
Bilo je to vreme velikih progona jevrejskog naroda, Jerusalim u ruševinama, najveći jevrejski hram uništen, bune ugušene u krvi. Prosečan Jevrej je mogao postaviti ovakvo pitanje: “Zar nas je Bog napustio? Možda se ipak mesija pojavio, ali u prikrivenom obliku, pa ga nismo priznali, možda čak i ubili kao neke pre, i bog nas je kaznio?” Bilo je to vrlo plodno tlo za nastanak mita o mesiji, koji je odbačen i preselio se u nebo, pa odande nudi spas zabludelima. Jevanđelje po Marku (koje većina drži za prvo), potiskuje Jovana Krstitelja u drugi plan (konkurencija), malo priča pedesetak pričica o čudima i isceljenjima a la Apolonius iz Tijane, a kasnije dobija nastavak o poseti Isusa pokraj groba. Naime, prvobitni Marko završava sa ženama koje nalaze prazan grob i nikome to ne kazuju. Kasnije verzije to nisu htele da ostave tako nedorečeno, pa besramno ubacuju celu priču o post-mortem pojavljivanjima Isusa. Marko naglašava da je Isus svima govorio da ćute i ne govore o njemu, čak i demonima (1,34; 1,44; 3,12; 5,43; 7,36; 8,26; 8,30; 9,9). Tako je njegov heroj, kobajagi namerno prošao neopažen među Jevrejima.
Markov Pilat opisan je kao slabić, pod uticajem moćnih jevrejskih poglavara. Koliko god to bilo neverovatno za tako okrutnog čoveka, jevanđelja napisana posle Markovog još i više ga omekšavaju i slave: po Mateju dobija savet od svoje žene da se radi o pravednom Isusu, od čije osude on “pere ruke”. Luka uvodi još Poncijeva oklevanja, koji sad čak mora pitati Iroda Antipasa za savet - slučajno prisutnog u gradu - te tri puta ponovljeno pita za Isusovu krivicu i ga želi pustiti. Evo na kraju i Jovana, gde je Poncije Pilat uplašen - Jevreji bi da ga smene. Najzad imamo tradiciju Etiopske crkve, koja ga po legendi pokrštava. Ništa od svega toga nema ni najmanje istorijske utemeljenosti. I Josif i Filo opisuju pravi lik Pilata kao “krutog čoveka, tvrdoglavog, okrutnog temperamenta”, čija uprava je imala karakteristike “pohlepe, nasilja, napada, agresivnog ponašanja, čestih egzekucija bez suđenja i beskrajnih divljačkih surovosti.” (Gaius, 301-2.) Vitellius, Rimski Legat u Siriji, bio je prisiljen da ga smeni i prisilno penzioniše. Pilat je tako nestao sa scene, nesvestan velike slave koju su mu hrišćanski pisci dodelili.
Zaključak
Ako vam neko kaže da ima svedoka i dokaz za Isusovo postojanje, upitajte ga za datum. Ako je “svedok” rođen dugo nakon događaja - on je sumnjiv kao svedok, a njegove reči ne mogu da posluže kao dokaz, jer je priču čuo od vernika. Lik Isusa Hrista se, stoga, nikako ne sme pojavljivati u istorijskim knjigama uz bok istorijskim ličnostima kao što su Julije Cezar, Aristotel, Platon ili Aleksandar Veliki (hrišćanske apologete često bahato izazivaju da im pokažemo dokaze da je postojao Napoleon ili Cezar, kada izgube živce u pokušaju dokazivanja njihovog mitološkog junaka).
Ako nema istorijskih relevantnih dokaza, ne može se o nekom liku govoriti kao o istorijskoj ličnosti. To, međutim, ne isključuje mogućnost da je neka osoba koja je možda nalikovala na taj mitologizovani lik, fizički postojala (kao i seljak Miloš pre 300 godina). No dok god o toj osobi nemamo konkretnih podataka, osim religijske mitove i legende, Isus Hrist se ne može proglašavati istorijskom ličnošću u strogo istoriografskom smislu te reči. Postavlja se isto tako pitanje o kom Isusu govorimo? Koliko mora da se skreše i izmeni lik iz jevanđelja da bi se mogao dokazati kao istorijski? Ako je neprimećen i marginalan, opet ne može da se govori o njegovoj istoričnosti. To onda nije Isus o kome govore jevanđelja ili u koga veruju vernici.
Oni koji veruju u Isusa Čudotvorca veruju na osnovu svoje vere, a ne na osnovu ikakvog relevantnog dokaza.
Ovo je jasno priznanje, da čak u II i početkom II veka nije bilo nikakvih pozitivnih istorijskih dokaza. Origen ni jednom jedinom rečju ne pominje išta o konkretnom istorijskom Isusu, i, u nedostatku boljeg odgovora, dalje pokušava ubediti skeptičnog Celza koji kaže: “Jasno mi je da su pisanja hrišćana laž, i da vaše bajke nisu dovoljno dobro konstruisane kako bi sakrile ovu monstruoznu fikciju; čak sam čuo da neki od vaših prevodilaca, kao da su došli pravo iz krčme, navale na kontradikcije, i, sa perom u ruci, menjaju originalne spise, tri, četiri i još nekoliko puta, kako bi mogli negirati te kontradikcije kada su suočeni sa kritikom.” Origen na to odgovara: “Kao prvo, ako su istinite priče o paganskim božanstvima, zašto ne bi bile istinite priče o hrišćanskom mesiji? Kao drugo, one moraju biti istinite, jer su ispunjenje proročanstava iz Starog zaveta. Kao treće, pružite mi dokaze da je vaš Mojsije, ili Noje, postojao, pa ću vas pitati je li verovatnije postojanje Isusa ili njih. I kao četvrto, kada, ako je ono što se tiče Isusa lažno, budući da ne možemo, kako ti kažeš (Celzo), jasno dokazati da je istinito, viđeno ili slušano od njega samoga (čuda), i, kako izgleda da uočavaš, isto tako od onih koji su kažnjeni, zašto ne bismo radije rekli da je Jezekilj takođe bio upleten u čuda kada je rekao ‘Nebesa su se otvorila’ i tome slično?” Drugim rečima, jedini dokaz koji Origen pruža protiv zdrave kritike Celza je da bi negiranje Hrista bilo isto što i negiranje paganskih i jevrejskih mitologija, kao i navučenih i lažiranih “proročanstava”.
“Ako Isus nije bio stvaran”, tvrdi Origen, “onda ni Apolon nije bio stvaran, a proročanstva Staroga zaveta nisu ispunjena.”
Ne može biti boljeg priznanja sumnje u priču o Isusu nego iz usta njegovog najglasnijeg i najsposobnijeg branioca od rane kritike. Za ličnosti kao što su Celzo, Irod ili Origen imamo jasne istorijske dokaze da su postojali, i u to niko od istoričara ne sumnja. Ali dokazati da je postojao Isus jednako je pokušaju dokazivanja Odiseja, Herkula, Zevsa ili Jelene Trojanske.
Ovi bi lukavo odvojili “negiranje jevanđeoskog Isusa kao božjeg sina” i “negiranje Isusa kao istorijske ličnosti”. Radi se o triku, kojim oni žele da odvoje zapise o Isusovim brojnim čudima, koja su “zadivila hiljade savremenika”, i nekakav razumu prihvatljiv lik, kojim bi se istorijska nauka mogla baviti. Tako bi imali svoje istorijske dokaze, a Isusovu božanstvenost bi mogli da ostave za versku “nadogradnju”. Problem sa takvim izmotavanjem je očigledan.
Koliko se može redukovati lik Isusa da zadrži išta što nalikuje biblijskom liku? Ako Isusu oduzmemo čuda, golema mnoštva koja su ga slušala i divila mu se, da ne govorimo o najbitnijoj stvari, uskrsnuću, o kome uopšte govorimo? O “nekom” Isusu kojih je bilo sličnih na stotine? Nešto kao “sigurno je postojao seljak Miloš, pre 300 godina”? Niko to ne negira, ali ni “taj” Miloš nije istorijska ličnost. Apologetama je kod opravdavanja izostanka zapisa o Isusu bitno da ga prikažu kao marginalca. Ako im se pomenu “Isusova čuda”, onda odmah kažu da se bavimo Isusovom božanstvenošću, ili da je bilo uobičajeno ubacivati čuda i preteravati. Jesu li Isusova čuda “preterivanja”, odnosno izmišljotine? Ko je onda Isus?
Dokumenti koje su hrišćanske apologete našle nakon vekova grčevitih napora, napisani su barem decenijama nakon navodne Isusove smrti, od strane nepoznatih pisaca, koji Isusa nikada nisu lično videli, ili od mase falsifikatora. Ljudi pod imenom Isus je bilo kao kod nas Jovana. Ako je neki od tih Isusa za sebe tvrdio da je mesija (i božji sin), onda je bio potpuno marginalna, ali ne i retka pojava. Možda su postojali zapisi o njemu kao lokalnom pobunjeniku, koje su kasnije hrišćani spalili. Moguće je da se radi o mudrom rabinu sa nekonvencionalnim idejama za to doba. Većina priča i čuda je ipak sklepana iz raznoraznih “proročanstava” i izreka iz Starog zaveta o mesiji.
Bilo je to vreme velikih progona jevrejskog naroda, Jerusalim u ruševinama, najveći jevrejski hram uništen, bune ugušene u krvi. Prosečan Jevrej je mogao postaviti ovakvo pitanje: “Zar nas je Bog napustio? Možda se ipak mesija pojavio, ali u prikrivenom obliku, pa ga nismo priznali, možda čak i ubili kao neke pre, i bog nas je kaznio?” Bilo je to vrlo plodno tlo za nastanak mita o mesiji, koji je odbačen i preselio se u nebo, pa odande nudi spas zabludelima. Jevanđelje po Marku (koje većina drži za prvo), potiskuje Jovana Krstitelja u drugi plan (konkurencija), malo priča pedesetak pričica o čudima i isceljenjima a la Apolonius iz Tijane, a kasnije dobija nastavak o poseti Isusa pokraj groba. Naime, prvobitni Marko završava sa ženama koje nalaze prazan grob i nikome to ne kazuju. Kasnije verzije to nisu htele da ostave tako nedorečeno, pa besramno ubacuju celu priču o post-mortem pojavljivanjima Isusa. Marko naglašava da je Isus svima govorio da ćute i ne govore o njemu, čak i demonima (1,34; 1,44; 3,12; 5,43; 7,36; 8,26; 8,30; 9,9). Tako je njegov heroj, kobajagi namerno prošao neopažen među Jevrejima.
Markov Pilat opisan je kao slabić, pod uticajem moćnih jevrejskih poglavara. Koliko god to bilo neverovatno za tako okrutnog čoveka, jevanđelja napisana posle Markovog još i više ga omekšavaju i slave: po Mateju dobija savet od svoje žene da se radi o pravednom Isusu, od čije osude on “pere ruke”. Luka uvodi još Poncijeva oklevanja, koji sad čak mora pitati Iroda Antipasa za savet - slučajno prisutnog u gradu - te tri puta ponovljeno pita za Isusovu krivicu i ga želi pustiti. Evo na kraju i Jovana, gde je Poncije Pilat uplašen - Jevreji bi da ga smene. Najzad imamo tradiciju Etiopske crkve, koja ga po legendi pokrštava. Ništa od svega toga nema ni najmanje istorijske utemeljenosti. I Josif i Filo opisuju pravi lik Pilata kao “krutog čoveka, tvrdoglavog, okrutnog temperamenta”, čija uprava je imala karakteristike “pohlepe, nasilja, napada, agresivnog ponašanja, čestih egzekucija bez suđenja i beskrajnih divljačkih surovosti.” (Gaius, 301-2.) Vitellius, Rimski Legat u Siriji, bio je prisiljen da ga smeni i prisilno penzioniše. Pilat je tako nestao sa scene, nesvestan velike slave koju su mu hrišćanski pisci dodelili.
Zaključak
Ako vam neko kaže da ima svedoka i dokaz za Isusovo postojanje, upitajte ga za datum. Ako je “svedok” rođen dugo nakon događaja - on je sumnjiv kao svedok, a njegove reči ne mogu da posluže kao dokaz, jer je priču čuo od vernika. Lik Isusa Hrista se, stoga, nikako ne sme pojavljivati u istorijskim knjigama uz bok istorijskim ličnostima kao što su Julije Cezar, Aristotel, Platon ili Aleksandar Veliki (hrišćanske apologete često bahato izazivaju da im pokažemo dokaze da je postojao Napoleon ili Cezar, kada izgube živce u pokušaju dokazivanja njihovog mitološkog junaka).
Ako nema istorijskih relevantnih dokaza, ne može se o nekom liku govoriti kao o istorijskoj ličnosti. To, međutim, ne isključuje mogućnost da je neka osoba koja je možda nalikovala na taj mitologizovani lik, fizički postojala (kao i seljak Miloš pre 300 godina). No dok god o toj osobi nemamo konkretnih podataka, osim religijske mitove i legende, Isus Hrist se ne može proglašavati istorijskom ličnošću u strogo istoriografskom smislu te reči. Postavlja se isto tako pitanje o kom Isusu govorimo? Koliko mora da se skreše i izmeni lik iz jevanđelja da bi se mogao dokazati kao istorijski? Ako je neprimećen i marginalan, opet ne može da se govori o njegovoj istoričnosti. To onda nije Isus o kome govore jevanđelja ili u koga veruju vernici.
Oni koji veruju u Isusa Čudotvorca veruju na osnovu svoje vere, a ne na osnovu ikakvog relevantnog dokaza.
Poslednja izmena od moderatora:
Прво - "Суђење Исусу" - Правни факултет - Београд, укратко је обрађено питање о постојању Исуса, стога је несумњиво да је постојао, мада има и друге литературе.
Ово је апсурдно, замена теза.
Да ли обарамо валидност Јеванђеља уопште ?
Сигурније је како је написан Нови Завет него било која књига на свету. Зашто ? Јер је Нови Завет преведен на све језике који тренутно постоје на свету + поједине језике који се више не користе.
Тренутно постоји више од 5800 што комплетних преписа Новог Завета, што делимичних преписа. Тако да је потпуно јасно шта Нови Завет садржи у себи.
Удаљеност времена настанка од комплетног преписа
Не знам са којих атеистичких сајтова ово преписујете, али ово су само набацане информације људи који не знају о чему причају.
Ово је апсурдно, замена теза.
Да ли обарамо валидност Јеванђеља уопште ?
Сигурније је како је написан Нови Завет него било која књига на свету. Зашто ? Јер је Нови Завет преведен на све језике који тренутно постоје на свету + поједине језике који се више не користе.
Тренутно постоји више од 5800 што комплетних преписа Новог Завета, што делимичних преписа. Тако да је потпуно јасно шта Нови Завет садржи у себи.
Удаљеност времена настанка од комплетног преписа
