Da li je slabost?

[LastGentleman]

Da li je prikazivanje sebe kakvim jesi i i otvoreno iskazivanje osećanja dragim ljudima znak slabosti? Znači ono kompletno
bez ikakvih skrivanja. Ljudi su mi govorili da je to slabost, drugi pak samo glupost a šta vi mislite o tome?

Ja sam gotovo isključivo uvek bio iskren prema sebi i drugima i to mi nije puno toga donelo.
Nedavno mi se dogodilo, da sam jednu važno ali izuzetno sramotnu tajnu koju sam nosio na duši podelio sa dragom osobom,
ona je to juče iskoristila protiv mene..
Da li treba u potpunosti bez ikakve rezerve verovati roditeljima, partnerima, prijateljima?

Počinjem da verujem da ljudi pruže podršku uz topao osmeh na licu a u sebi razmišljaju kako će to iskoristi protiv nas
u pogodnom trenutku, večito strategovanje i igrice. Život mi sve manje liči na život a više podseća na partiju šaha, ali za razliku od
šaha u kome jedan pogrešan potez možda neće biti poguban u životu uvek bude. Mozak mi radi kao sovjetske mašine pokušavajući da
se odlučim na sledeći potez. Samo se nadam da ne sve to ne vodi u neki oblik psihičkog poremećaja.

 

[cronnin]

Безрезервно не веруј никоме. Ни свом лекару. Никакве тајне, поготово срамотне, немој ником да откриваш. Одакле ти потреба да радиш такве глупости? То нема никакве везе са показивањем осећања. Осећања су једна ствар, а информације друга.

Ако си ти мислио да доказујеш некоме своја осећања, па си зато делио ниформације које иначе не делиш са другима, не би ли тако остварио неки степен веће блискости, ту си се прешао. То се ради у масонима

 

[Џорџи]

Da li je prikazivanje sebe kakvim jesi i i otvoreno iskazivanje osećanja dragim ljudima znak slabosti? Znači ono kompletno
bez ikakvih skrivanja. Ljudi su mi govorili da je to slabost, drugi pak samo glupost a šta vi mislite o tome?

Ja sam gotovo isključivo uvek bio iskren prema sebi i drugima i to mi nije puno toga donelo.
Nedavno mi se dogodilo, da sam jednu važno ali izuzetno sramotnu tajnu koju sam nosio na duši podelio sa dragom osobom,
ona je to juče iskoristila protiv mene..
Da li treba u potpunosti bez ikakve rezerve verovati roditeljima, partnerima, prijateljima?

Počinjem da verujem da ljudi pruže podršku uz topao osmeh na licu a u sebi razmišljaju kako će to iskoristi protiv nas
u pogodnom trenutku, večito strategovanje i igrice. Život mi sve manje liči na život a više podseća na partiju šaha, ali za razliku od
šaha u kome jedan pogrešan potez možda neće biti poguban u životu uvek bude. Mozak mi radi kao sovjetske mašine pokušavajući da
se odlučim na sledeći potez. Samo se nadam da ne sve to ne vodi u neki oblik psihičkog poremećaja.

Pa nije ,sto bi iskrenost bila slabost,tako oni procene da si laksi plen ali i ti njih testiras da li ce nesto od toga protiv tebe upotrebiti i onda ih lakse eliminises,bolje tako nego da svi mudruju i budu ceo zivot u fejk odnosima

 

[Gost 378288]

Ako si igrač u javnoj areni, nikom ne treba da otkrivaš stvari koje mogu biti upotrebljene protiv tebe.

Ako nisi, slobodno otkrivaj (samo postepeno, nemoj da si jedan od onih retarda što odmah prelaze na najintimnije detalje) šta imaš... ne postoji bolji litmus test prijateljstva i partnerstva od toga.

 

[DavidB92]

Da li je prikazivanje sebe kakvim jesi i i otvoreno iskazivanje osećanja dragim ljudima znak slabosti? Znači ono kompletno
bez ikakvih skrivanja. Ljudi su mi govorili da je to slabost, drugi pak samo glupost a šta vi mislite o tome?

Ja sam gotovo isključivo uvek bio iskren prema sebi i drugima i to mi nije puno toga donelo.
Nedavno mi se dogodilo, da sam jednu važno ali izuzetno sramotnu tajnu koju sam nosio na duši podelio sa dragom osobom,
ona je to juče iskoristila protiv mene..
Da li treba u potpunosti bez ikakve rezerve verovati roditeljima, partnerima, prijateljima?

Počinjem da verujem da ljudi pruže podršku uz topao osmeh na licu a u sebi razmišljaju kako će to iskoristi protiv nas
u pogodnom trenutku, večito strategovanje i igrice. Život mi sve manje liči na život a više podseća na partiju šaha, ali za razliku od
šaha u kome jedan pogrešan potez možda neće biti poguban u životu uvek bude. Mozak mi radi kao sovjetske mašine pokušavajući da
se odlučim na sledeći potez. Samo se nadam da ne sve to ne vodi u neki oblik psihičkog poremećaja.

Ne treba deliti svoje tajne sa ljudima koji ti nisu bliski, roditelji takodje ne moraju biti bliski. Znam mnogo slucajeva gde su roditelji ispali govna prema svojoj deci...
Imas tajne koje se ticu bracne sobe i te tajne ne treba deliti sa nnikim, to ostaje izmedju dva partnera...
Zato treba ulagati u porodicu i prijatelje (ali ne u veliki krug prijatelja).
Jer inace ako neko želi da oda tajnu nečiju onda se to pretvara u ucenjivanje.

Ja sam sve birao dobre prijatelje, cak postoji i prica.
U jednom momentu u zivotu sam napravio jedno krivično delo za vreme rata u Bosni, nisam znao gde da bezim jer inace nisam se hteo predavati (za vreme rata zatvorenici su isli na prvu liniju odbrane). Setio sam se jednog druga Bosanca koji je pocetkom rata pobegao u Tursku kod familije, odlucim se da zovnem njega ali onda takodje mu moram ispričati sta sam uradio... Zovnem ga, ispricam mu sve i lik samo kaze 'Sta cekas? Pa ajde vamo'

On mi je izasao u susret kad mi je bilo potrebno, jer znam da ne bih pola familije to uradilo. A jos cuva moju tajnu jos i danas, niko ne zna za moju tajnu osim njega...
I danas smo dobri drugovi ali smo malo dalje, rat nas odaljio...

 

[Gost 378288]

Ако си ти мислио да доказујеш некоме своја осећања, па си зато делио ниформације које иначе не делиш са другима, не би ли тако остварио неки степен веће блискости, ту си се прешао.

Ponekad se intimne informacije dele zarad pružanja uvida u sopstvenu prirodu, čime slika koju konfidant formira u većoj meri korespondira sa realnošću. To je nešto što bi na umu trebalo da ima svako ko traži partnera po meri (pretpostavljam da je upravo to cilj većine ljudi koji pokreću ovakve teme). Nije maska jedino što će privući nekompatibilnu osobu, prećutkivanje suštinskih i indikativnih informacija takođe ume da dovede do toga.

 

[radyu5]

Da li je prikazivanje sebe kakvim jesi i i otvoreno iskazivanje osećanja dragim ljudima znak slabosti? Znači ono kompletno
bez ikakvih skrivanja. Ljudi su mi govorili da je to slabost, drugi pak samo glupost a šta vi mislite o tome?

Ja sam gotovo isključivo uvek bio iskren prema sebi i drugima i to mi nije puno toga donelo.
Nedavno mi se dogodilo, da sam jednu važno ali izuzetno sramotnu tajnu koju sam nosio na duši podelio sa dragom osobom,
ona je to juče iskoristila protiv mene..
Da li treba u potpunosti bez ikakve rezerve verovati roditeljima, partnerima, prijateljima?

Počinjem da verujem da ljudi pruže podršku uz topao osmeh na licu a u sebi razmišljaju kako će to iskoristi protiv nas
u pogodnom trenutku, večito strategovanje i igrice. Život mi sve manje liči na život a više podseća na partiju šaha, ali za razliku od
šaha u kome jedan pogrešan potez možda neće biti poguban u životu uvek bude. Mozak mi radi kao sovjetske mašine pokušavajući da
se odlučim na sledeći potez. Samo se nadam da ne sve to ne vodi u neki oblik psihičkog poremećaja.

Šta ti bi čoveče. Pa šta misliš odakle onoliko porodičnog nasilja i razvoda po novinama. Kod nas ljudi ni u braku nisu iskreni jedni prema drugima.

 

[Manastirka]

Da li je prikazivanje sebe kakvim jesi i i otvoreno iskazivanje osećanja dragim ljudima znak slabosti? Znači ono kompletno
bez ikakvih skrivanja. Ljudi su mi govorili da je to slabost, drugi pak samo glupost a šta vi mislite o tome?

Ja sam gotovo isključivo uvek bio iskren prema sebi i drugima i to mi nije puno toga donelo.
Nedavno mi se dogodilo, da sam jednu važno ali izuzetno sramotnu tajnu koju sam nosio na duši podelio sa dragom osobom,
ona je to juče iskoristila protiv mene..
Da li treba u potpunosti bez ikakve rezerve verovati roditeljima, partnerima, prijateljima?

Počinjem da verujem da ljudi pruže podršku uz topao osmeh na licu a u sebi razmišljaju kako će to iskoristi protiv nas
u pogodnom trenutku, večito strategovanje i igrice. Život mi sve manje liči na život a više podseća na partiju šaha, ali za razliku od
šaha u kome jedan pogrešan potez možda neće biti poguban u životu uvek bude. Mozak mi radi kao sovjetske mašine pokušavajući da
se odlučim na sledeći potez. Samo se nadam da ne sve to ne vodi u neki oblik psihičkog poremećaja.

Nikako nije znak slabosti! Čak na protiv. U tome je tvoja veličina i snaga, jedino što to tvoja okoline ne vidi i ne razume. Ljudi koji skrivaju svoja osećanja samo misle da se tako mogu zaštititi od nečega, ustvari istina je da su samo oprezni i misle da tako bolje kalkulišu.Rekla bih(mada ovo sad kažem s rezervom, jer te ne poznajem), da je kod tebe problem u proceni ljudi. Možda bi bilo bolje da pametnije biraš kome ćeš šta reći, kome šta prećutati... poverenje ipak treba da se zasluži!

 

[Jennifer Jennin]

Da li je prikazivanje sebe kakvim jesi i i otvoreno iskazivanje osećanja dragim ljudima znak slabosti? Znači ono kompletno
bez ikakvih skrivanja. Ljudi su mi govorili da je to slabost, drugi pak samo glupost a šta vi mislite o tome?

Ja sam gotovo isključivo uvek bio iskren prema sebi i drugima i to mi nije puno toga donelo.
Nedavno mi se dogodilo, da sam jednu važno ali izuzetno sramotnu tajnu koju sam nosio na duši podelio sa dragom osobom,
ona je to juče iskoristila protiv mene..
Da li treba u potpunosti bez ikakve rezerve verovati roditeljima, partnerima, prijateljima?

Počinjem da verujem da ljudi pruže podršku uz topao osmeh na licu a u sebi razmišljaju kako će to iskoristi protiv nas
u pogodnom trenutku, večito strategovanje i igrice. Život mi sve manje liči na život a više podseća na partiju šaha, ali za razliku od
šaha u kome jedan pogrešan potez možda neće biti poguban u životu uvek bude. Mozak mi radi kao sovjetske mašine pokušavajući da
se odlučim na sledeći potez. Samo se nadam da ne sve to ne vodi u neki oblik psihičkog poremećaja.

Nije sve tako crno-belo, mada se dese takvi događaji u životu koji nas navedu da ovako mislimo ili se osećamo.
Moje je mišljenje da je znak hrabrosti a ne slabosti biti iskren i otvoren.
No, no...nije to uvek pametno. Treba mudrosti i uz svu mudrost nam se opet desi da "padnemo" u proceni.
Ali, nije ni tako da baš SVI i UVEK računaju kako će nas zeznuti.
Najgore što se može desiti je da svi nešto kalkulišemo umesto da prosto ŽIVIMO. Zato čovek nema mnogo pravih prijatelja.
Ja sve više praštam, sve više pokušavam da razumem...i onda mi lakše da praštam. Ali, još uvek učim gde treba držati jezik za zubima, tj gde je besmisleno ga pustiti da mlati.

Dobra tema, vratiću se, imam još nešto o tome reći.

 

[Jennifer Jennin]

Осећања су једна ствар, а информације друга.

Zanimljivo i dobro rečeno

 

[електрика]

Информације о себи дајем у мери у којој их од друге стране примам - ни мање ни више.

 

[cronnin]

Ponekad se intimne informacije dele zarad pružanja uvida u sopstvenu prirodu, čime slika koju konfidant formira u većoj meri korespondira sa realnošću. To je nešto što bi na umu trebalo da ima svako ko traži partnera po meri (pretpostavljam da je upravo to cilj većine ljudi koji pokreću ovakve teme). Nije maska jedino što će privući nekompatibilnu osobu, prećutkivanje suštinskih i indikativnih informacija takođe ume da dovede do toga.

Хм. Пази, ако постоје неке ствари које волиш да радиш, а други не знају, то ће твој партнер већ запазити у почетним месецима вашег заједничког живота. Наравно, осим ако није у питању нека патологија, као (у крајности) Kiefer Sutherland са Brooke Shields у оном филму. То су већ случајеви када је неко свестан својих друштвено неприхватљивих карактеристика и навика и унапред тражи партнера од кога планира да крије то. Опет.

1. Једна ствар су осећања која имаш и делиш са неким.

2. Друго је оно што тренутно волиш да радиш, а што партнеру може и не мора да се свиђа. Нису необични случајеви да постоје осећања између двоје људи, али да неко од њих двоје (по мом искуству, чешће девојка) прекине ту романсу јер су јој одређени ставови и карактеристике мушкарца неприхватљиви, а он не показује намеру да то мења.

Коначно, неко може и да промени своје афинитете и да после 10-20 година живота постане другачија особа. Онда се једног дана пробудиш у браку са неким са којим имаш мало шта заједничко и који воли да ради ствари које су теби одбојне.

3. Трећа ствар су информације о ономе што си некада радио или урадио. Неке ствари, као што је нпр. боравак у затвору, су сувише озбиљне да их прећуткујеш или кријеш, али има и неких ствари које једноставно не мораш да причаш. Нешто што си радио док си ти био друга особа, што си урадио у измењеном стању свести, због дате речи, због наивности, опкладе, глупости, итд.

Може да буде оправдање да на некога сваљујеш такве ствари је ако ти је потребна помоћ. Нпр. као мали си злостављао животиње, ниси то радио од 11-те године и није ти ни пало на памет да то радиш, нити да икоме причаш, и онда се сад, са 46 година, јавиш својој жени са том причом јер ти се поново јављају сличне идеје и мислиш да треба да идеш код психијатра.

 

[k0lt]

Da li je prikazivanje sebe kakvim jesi i i otvoreno iskazivanje osećanja dragim ljudima znak slabosti? Znači ono kompletno
bez ikakvih skrivanja. Ljudi su mi govorili da je to slabost, drugi pak samo glupost a šta vi mislite o tome?

Ja sam gotovo isključivo uvek bio iskren prema sebi i drugima i to mi nije puno toga donelo.
Nedavno mi se dogodilo, da sam jednu važno ali izuzetno sramotnu tajnu koju sam nosio na duši podelio sa dragom osobom,
ona je to juče iskoristila protiv mene..
Da li treba u potpunosti bez ikakve rezerve verovati roditeljima, partnerima, prijateljima?

Počinjem da verujem da ljudi pruže podršku uz topao osmeh na licu a u sebi razmišljaju kako će to iskoristi protiv nas
u pogodnom trenutku, večito strategovanje i igrice. Život mi sve manje liči na život a više podseća na partiju šaha, ali za razliku od
šaha u kome jedan pogrešan potez možda neće biti poguban u životu uvek bude. Mozak mi radi kao sovjetske mašine pokušavajući da
se odlučim na sledeći potez. Samo se nadam da ne sve to ne vodi u neki oblik psihičkog poremećaja.

Cuvati tajnu ili je drzati u sebi je tezak teret, uvek cemo osecati potrebu da je nekome ispricamo, misleci da ce taj teret koji nosimo na nasim sopstvenim ledjima oslabiti. Sa jedne strane to i jeste tacno, jer svi mi imamo potrebu da dolazimo u dodir sa drugim ljudima, ali cesto se dogodi da nase namere jedino mi vidimo. Cesto zatvorimo nase oci, verujuci da i ta osoba deli iste namere kao i mi, tu se prevarimo. Nije pametno verovati ljudima slepo, pogotovo u danasnje vreme. Sto vise gledam ljude i njihove postupke sve vise shvatam da svako ko svoje vreme potrosi kako bi nekome pomogao, radi to kako bi mu ta osoba bila duzna. Naravno postoje i dobri ljudi, ali kao sto svi znamo sve ih je manje.
U svakom slucaju smatram da svoje bogatsvo cuvas u sebi i negujes ga, dok se ne pojavi osoba kojoj zaista mozes da se prepustis. Ali zapamti svi smo mi ljudi, ponekad smo jaki, ponekad smo slabi, cesto povredimo drage osobe verujuci da to sto radimo je dobro za njih. Niko nije bez greha, ali verujem da svako od nas ima trunku ljubavi koja ceka da se rodi i procveta.
Biti sebican nije lepo, jer ko se maca lati od maca i gine, pruzi drugima ljubav kako bi se i tebi ljubav vratila.

 

[jagodinko]

Ne smatram slaboscu. To te cini zrelim i odraz je pravog samopouzdanja.

 

[.Gogilli.]

Информације о себи дајем у мери у којој их од друге стране примам - ни мање ни више.

Nekada čak ni tad .....

 

[електрика]

Nekada čak ni tad .....

Наравно. То што неко нема осећај укуса и мере не значи да и ја треба да му парирам.

 

[flaj]

Prikazivanje emocija nije slabost, ali sklonost ka poveravanju jeste i to štetna.

Ne krijem emocije, sve piše na mom licu ako sagovornik hoće da čita, ne moram da izgovorim ni reč,
svako od nas odmah zna na čemu je.
Pokerske face klimoglavom pozdravim i odlazim.

 

[AAnakonda]

Da li je prikazivanje sebe kakvim jesi i i otvoreno iskazivanje osećanja dragim ljudima znak slabosti? Znači ono kompletno
bez ikakvih skrivanja. Ljudi su mi govorili da je to slabost, drugi pak samo glupost a šta vi mislite o tome?

Ja sam gotovo isključivo uvek bio iskren prema sebi i drugima i to mi nije puno toga donelo.
Nedavno mi se dogodilo, da sam jednu važno ali izuzetno sramotnu tajnu koju sam nosio na duši podelio sa dragom osobom,
ona je to juče iskoristila protiv mene..
Da li treba u potpunosti bez ikakve rezerve verovati roditeljima, partnerima, prijateljima?

Počinjem da verujem da ljudi pruže podršku uz topao osmeh na licu a u sebi razmišljaju kako će to iskoristi protiv nas
u pogodnom trenutku, večito strategovanje i igrice. Život mi sve manje liči na život a više podseća na partiju šaha, ali za razliku od
šaha u kome jedan pogrešan potez možda neće biti poguban u životu uvek bude. Mozak mi radi kao sovjetske mašine pokušavajući da
se odlučim na sledeći potez. Samo se nadam da ne sve to ne vodi u neki oblik psihičkog poremećaja.

nije slabost, bar ja tako mislim oduvek i zauvek
medjutim , ono shto se deshava je da naidjesh na ljude koji u odredjenom momentu tvoju iskrenost zloupotrebe i preuvelichaju neke chinjenice i dodaju svashta neshto kako bi te oblatili , ako im je to u interesu
ali , to je zivotna shkola
slabost je muljanje laganje petljanje dupeuvlakanje, pogotovo kad se toliko uzivish u to da i sam poverujesh u laz prema sebi

 

[AAnakonda]

mada, ne morash bash svaku emociju da podelish sa svima lol

 

[Metronomy]

Da li ce neko pokazivati emocije ili nece je upisano u njegovom svojstvu, procena drugih je tu nevazna, a ako je vazna
onda je uvek slabost.

 

[AAnakonda]

Da li ce neko pokazivati emocije ili nece je upisano u njegovom svojstvu, procena drugih je tu nevazna, a ako je vazna
onda je uvek slabost.

nije akcenat na pokazivanju emocija, nego na iskrenosti prema sebi i drugima, bar sam ja tako skontala temu, mozda greshim

 

[Susan Sto Helit]

To je uvek ruski rulet.

U principu, čovek ima više problema ako glumi ludilo i prikazuje se onakvim kakav nije, bez obzira na vrstu satisfakcije koju će takvim ponašanjem zadobiti. Been there. So I know what I'm talking about.

Mislim da ima stvari koje ne treba poveravati/govoriti nikome, čak ni ljudima u koje smo stoprocentno sigurni. Nema puno takvih stvari, ali onih par, valja zadržati za sebe. Uostalom, misliš da su svi tvoji prijatelji, čak i najbolji, čak i oni koje znaš iz detinjstva, uvek bili savršeno iskreni s tobom? Da su ti odali sve svoje "tajne"? Ne moraš da ih stavljaš na detektor, nisu.

Uostalom, a zašto bi? Poverio sve? Ako imaš tajni koje držiš vezane lancima pri dnu svoje utrobe, postoji razlog zašto su one tamo. Popustiti mengele i ogoliti ih javno, nije naročito mudar potez. Stvar s takvom vrstom tajni, jeste da te one muče. Inače ne bi bile lancima vezane. Ima samo jedno mesto na kojem je sigurno i produktivno odati ih: na terapiji. Kod čoveka koji nikave emocionalne veze s tobom nema, koji nikakva prethodna iskustva s tobom nema, čije mišljenje o tebi nije već odavno oformljeno i neće uticati na njegov sud - osoba koja (ili bi bar tako trebalo biti) po opisu svog posla ne sme i nije u stanju da ti sudi. Rodbina, prijatelji, većina njih metalostrugari ili iz profesija koje nikakve veze sa psihičkim stanjem homo sapiensa nemaju, s kojima si toliko već isprepleten da ponekad ne znaš gde počinju oni a završavaš ti - njima se najstrašnije tajne ne poveravaju. Oni će ti uvek suditi, ovako ili onako, a to nije bio razlog što si im se poverio, niti sud ikada može biti produktivan ma od koga došao.

Osim toga, ima tajni za koje ljudi misle, ubeđeni su, da su strašne, a zapravo upšte nisu. Maltene nijedna naša tajna to nije. Poveriti je nekom ko nije obučen da to razume, ili prosto ne misli na taj način (a retko koji laik misli) gore je nego da si doveka držao jezik za zubima. Od kakve ti je, majke ti, to vajde? Opet ti kažem, svi oko teb ti sude. Muž, žena, ljubavnik, roditelj, najbolji prijatelj, tvoje dete - svi ti sude. I ti sudiš njima, nemoj da se lažemo. To je normalno.

Ako imaš teških tajni koje te ometaju u normalnom životu i prosperitetu, idi kod profesionalca. Dvojaka je korist: skinućeš sa pleća teret nečega što si godinama teglio sa sobom kud god pošao, i, profesionalac će ti najverovatnije znati pomoći. A neće ti suditi. Veruj mi, čuo je on hiljadu puta gorih tajni od tvoje, praktično je nemoguće da ga zapanjiš.

I najvažnije, nije poenta poveravanja tajne samo da bi si olakšao. Poenta je da iz nje nešto naučiš, i da te ona više prestane mučiti. Sumnjam da imaš bliske osobe oko sebe koje su u stanju to učiniti. Ako ih imaš, sretniji si od nekoliko miijardi ljudi na planeti - ali, sudeći po tvom postu, to nije tvoj slučaj, sorry.

 

[Zelena milja]

Da li je prikazivanje sebe kakvim jesi i i otvoreno iskazivanje osećanja dragim ljudima znak slabosti? Znači ono kompletno
bez ikakvih skrivanja. Ljudi su mi govorili da je to slabost, drugi pak samo glupost a šta vi mislite o tome?

Ja sam gotovo isključivo uvek bio iskren prema sebi i drugima i to mi nije puno toga donelo.
Nedavno mi se dogodilo, da sam jednu važno ali izuzetno sramotnu tajnu koju sam nosio na duši podelio sa dragom osobom,
ona je to juče iskoristila protiv mene..
Da li treba u potpunosti bez ikakve rezerve verovati roditeljima, partnerima, prijateljima?

Počinjem da verujem da ljudi pruže podršku uz topao osmeh na licu a u sebi razmišljaju kako će to iskoristi protiv nas
u pogodnom trenutku, večito strategovanje i igrice. Život mi sve manje liči na život a više podseća na partiju šaha, ali za razliku od
šaha u kome jedan pogrešan potez možda neće biti poguban u životu uvek bude. Mozak mi radi kao sovjetske mašine pokušavajući da
se odlučim na sledeći potez. Samo se nadam da ne sve to ne vodi u neki oblik psihičkog poremećaja.

Biti onakav kakav jesi nije slabost,već je normalno ponašanje.
Pokazivanje emocija takođe nije slabost.Ako neko zloupotrebi naše "otvaranje" ili ismejava naše emocije,nije do nas.Loših ljudi ima i oduvek ih je bilo.
Uvek je rizik otkriti nešto bitno o sebi,ne možemo znati sa sigurnošću na kakvu ćemo reakciju naići.Ali bar znamo na čemu smo.

 

[Отварач мозга]

Da li je prikazivanje sebe kakvim jesi i i otvoreno iskazivanje osećanja dragim ljudima znak slabosti? Znači ono kompletno
bez ikakvih skrivanja. Ljudi su mi govorili da je to slabost, drugi pak samo glupost a šta vi mislite o tome?

Ja sam gotovo isključivo uvek bio iskren prema sebi i drugima i to mi nije puno toga donelo.
Nedavno mi se dogodilo, da sam jednu važno ali izuzetno sramotnu tajnu koju sam nosio na duši podelio sa dragom osobom,
ona je to juče iskoristila protiv mene..
Da li treba u potpunosti bez ikakve rezerve verovati roditeljima, partnerima, prijateljima?

Počinjem da verujem da ljudi pruže podršku uz topao osmeh na licu a u sebi razmišljaju kako će to iskoristi protiv nas
u pogodnom trenutku, večito strategovanje i igrice. Život mi sve manje liči na život a više podseća na partiju šaha, ali za razliku od
šaha u kome jedan pogrešan potez možda neće biti poguban u životu uvek bude. Mozak mi radi kao sovjetske mašine pokušavajući da
se odlučim na sledeći potez. Samo se nadam da ne sve to ne vodi u neki oblik psihičkog poremećaja.

Meni je fascinantnije, ako si od onih, koji su nakon zloupotrebe poverene tajne ostali u tvojoj blizini...
To mnogo vise govori o tebi nego o onima koji ne zasluzuju takvi poverenje,a ima ih mnogo .
Ne postoji toliko velika tajna, koliko postoji, bezbroj pogresnih,nezasluznih ljudi .

 

[fanstebre]

Јесте слабост. Сви људи су шахисти и глумци. Много је и манипулатора који седе на две, три или више столица. Наћи искреног пријатеља то је тешко и кад имаш брата.