Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 17.128
Испровоциран расправом на другој теми, и још више испровоциран оним што сам чуо у 10 минута колико сам издржао пратећи рад НС Српске (а колико сам видио ни у Србији није пуно боље, ако је ишта боље), имам потребу да дам приједлог, заправо да изнесем идеју која и нема шансе да икад прође, али лакше ми је ако напишем.
Ви не можете ником забранити да се бави политиком, као што не можете ником забранити да се (професионално или полупрофесионално) бави тенисом или неком другом спортском дисциплином. У тенису ће они који немају дара или нису довољно посвећени сами отпасти, исто је у било којој другој (спортској и иначе) дисциплини гдје резултати и успјеси одређују да ли имате будућност у тој дисциплини.
У политици тога нема, нема критеријума који ће одредити колико је ко способан, често је подобност важнија од врлина, ту је неминовна "негативна селекција" која је погубна и за сваку земљу и за сваки род.
У спорту сваки клуб тестира играче којима има намјеру понудити уговор, у ен-би-еју постоје регрутни кампови за занимљиве играче гдје се све темељито тестира, све то пролази кроз више филтера. У политици смо овисни од тога какве ће кандидате оне партије које остваре бољи резултат (а ти остваре захваљујући медијској машинерији, и ту допринос кандидата је миноран) послати у највише законодавно тијело.
И имамо то што имамо. Не ријетко у скупштини циркусанте који увесељавају народ, народ задовољан, сад што ти често и не разумију ни материју ни проблематику о којој паламуде, кога брига. Нек је весело. Проблем је што се тако руше скрупуле и ствара накарадан вриједносни систем. Нема ту среће.
Уводити нека старосна ограничења није смислено, што написа један форумаш
Оно што би се можда некад могло (а никад ипак неће), баш као што имамо у спорту тестирања, за нека занимања, за факултете, увести и тестирање за посланике у народној скупштини (и за друге важне финкције, али да сада останемо код НС) које би обухватало критеријуме које мора испунити;
- тестирање познавања страних језика, поред течног енглеског да се служи још једним страним језиком
- тестирање познавање информатике
- тестирање IQ (минимални за НС 120, можда да спустимо на 115, никако испод)
- тестирање општег знања (економије, права, историје са акцентом на националну историју, географије, медицине, философије, социологије, политологије итд)
Код општег знања наравно да није очекивати да сваки посланик познаје рецимо историју у равни са историчарем, али барем да умије раздвојити народно предање од званичне историографије, да не брка вијекове и личности.
Није очекивати да ова идеја добије подршку, одмах ту иде отпор, негодовања, "па шта ако има тај IQ?", "а шта ће они који немају тај IQ, или не знају енглески?" (ништа, имају толико занимања гдје могу бити корисни, не морају одлучивати о важним стварима), "је*о знање, коме корист од општег знања" и још безброј озлојеђених порука.
Не кажем да би, када би направили такав ипак "филтер", то донијело добро одмах, не би, али барем у НС скупштини не би имали толико циркуса, толико непознавања ствари, толику дозу примитивизма, посланици би макар разумјели да се држе теме и да не паламуде о стварима које им падну на памет, и то би по мени био први корачић ка меритократији.
У супротном остајемо заробљени у охлократији коју реално сада имамо.
Ви не можете ником забранити да се бави политиком, као што не можете ником забранити да се (професионално или полупрофесионално) бави тенисом или неком другом спортском дисциплином. У тенису ће они који немају дара или нису довољно посвећени сами отпасти, исто је у било којој другој (спортској и иначе) дисциплини гдје резултати и успјеси одређују да ли имате будућност у тој дисциплини.
У политици тога нема, нема критеријума који ће одредити колико је ко способан, често је подобност важнија од врлина, ту је неминовна "негативна селекција" која је погубна и за сваку земљу и за сваки род.
У спорту сваки клуб тестира играче којима има намјеру понудити уговор, у ен-би-еју постоје регрутни кампови за занимљиве играче гдје се све темељито тестира, све то пролази кроз више филтера. У политици смо овисни од тога какве ће кандидате оне партије које остваре бољи резултат (а ти остваре захваљујући медијској машинерији, и ту допринос кандидата је миноран) послати у највише законодавно тијело.
И имамо то што имамо. Не ријетко у скупштини циркусанте који увесељавају народ, народ задовољан, сад што ти често и не разумију ни материју ни проблематику о којој паламуде, кога брига. Нек је весело. Проблем је што се тако руше скрупуле и ствара накарадан вриједносни систем. Нема ту среће.
Уводити нека старосна ограничења није смислено, што написа један форумаш
Моралне врлине су наравно јако важне, али ту је тешко то извагати јер ће боље проћи и бити "моралнији" они који грлатије и страсније себе промовишу.
Оно што би се можда некад могло (а никад ипак неће), баш као што имамо у спорту тестирања, за нека занимања, за факултете, увести и тестирање за посланике у народној скупштини (и за друге важне финкције, али да сада останемо код НС) које би обухватало критеријуме које мора испунити;
- тестирање познавања страних језика, поред течног енглеског да се служи још једним страним језиком
- тестирање познавање информатике
- тестирање IQ (минимални за НС 120, можда да спустимо на 115, никако испод)
- тестирање општег знања (економије, права, историје са акцентом на националну историју, географије, медицине, философије, социологије, политологије итд)
Код општег знања наравно да није очекивати да сваки посланик познаје рецимо историју у равни са историчарем, али барем да умије раздвојити народно предање од званичне историографије, да не брка вијекове и личности.
Није очекивати да ова идеја добије подршку, одмах ту иде отпор, негодовања, "па шта ако има тај IQ?", "а шта ће они који немају тај IQ, или не знају енглески?" (ништа, имају толико занимања гдје могу бити корисни, не морају одлучивати о важним стварима), "је*о знање, коме корист од општег знања" и још безброј озлојеђених порука.
Не кажем да би, када би направили такав ипак "филтер", то донијело добро одмах, не би, али барем у НС скупштини не би имали толико циркуса, толико непознавања ствари, толику дозу примитивизма, посланици би макар разумјели да се држе теме и да не паламуде о стварима које им падну на памет, и то би по мени био први корачић ка меритократији.
У супротном остајемо заробљени у охлократији коју реално сада имамо.
