Da, jedinac sam. Izdvajam za kucu. Problem mi je sto ne smem nista od njih, npr. ne mogu ni da zamislim da dovedem drustvo ili devojku kod sebe i sl, nemam uopste nimalo takvog osecaja slobode i zbog toga sam jako usamljen, totalno neizivljen i sa osecajem velike propustenosti. Ali, s druge strane, gladan sam i minimalne sigurnosti, toliko da bih radije ziveo negde u krajnjim neuslovima nego sto bih placao kiriju i razmisljao sta ako jednom ostanem bez prihoda, vise volim mirno da spavam nego da imam obilje necega i lakse mi je da se odricem nego da budem pod rizicima, zato sam mislio na vecinu stvari kako da se snadjem na alternativne nacine iako mozda nisam skroz dosao do konacnog resenja, mnogih stvari koje bi bile ispod standarda i pristupacne i nema u ponudi iako sam teoretski dosao do resenja. Cak i da imam mogucnosti za nesto, ne bih mogao da im kazem da bih hteo da odem negde, ali mogucnosti nekih i nemam osim nekih alternativnih nacina stanovanja.
Usamljenost je najgora, mislim na nedostatak ljubavnog odnosa i druzenja, dok svoju porodicu uopste i ne planiram, pa mislim da bi mi, recimo, kredit bio mozda ludost (a ne ispunjavam ni uslove), a verovatno mene nece imati ni ko da nasledi pa cemu uopste tolika dugogodisnja briga. Oko mnogih stvari sam jos u procesu razmisljanja sta hocu od zivota. Ako bih bio podstanar to bi iskljucivo bilo u jednoj sobi i to u okolini grada, znaci, najpovoljnije moguce, ali stanodavci cesto traze odredjene kategorije npr. studente i postavljaju neke uslove, a sta je meni ceo stan ili garsonjera koje ne bih ni mogao da platim, dovoljno mi je sto manje. Ali opet npr. ne bih mogao da pravim zurke a nisam siguran ni da li bih i tako nasao devojku, kao samac i bez drustvenog zivota bi stvarno onda bilo besmisleno da idem negde drugde, sigurno bi se i stanodavac mesao u moj zivot, ne znam.
Tako je, puno sam se i pogubio u tome sta mi je veci prioritet a oko svega se prave kompromisi.
