Gledam dosta starih ljudi oko sebe, imaju po šezdesetak, sedamdeset godina i više, i zaista ne znam čemu to i čemu vodi njihov život. Nikad nisam kapirao zašto bi neko želeo da ostari i prolazi kroz sve to, da postane nebitan i usporen u svakom smislu, da gleda kako oko njega buja mladost, brzina, lepota, kako se sve to dešava, a prolazi mimo njega. Recimo imaš sedamdeset godina, a gledaš tinejdžere i mlade ljude kako se provode i patiš jer znaš da je to iza tebe i da to više nikad nećeš imati. Čemu to? Zar nije časnije izvršiti samoubistvo i prekinuti mučenje, nego čekati nekakvu smrt i zlopatiti se uzalud? Ne vidim ništa lepo ni privlačno u starosti, čak i život preko trideset godina mi deluje dosadno i odbojno, a kamoli to. Zašto bi bilo ko srećno čekao svoju starost, penziju i ostalo, i radovao se tome? Kao što kaže ova sjajna, i savršeno tačna pesma:
Ustajao si svakog dana
uvijek si bio zeljan sna
sad kad mozes spavati
vise ti se ne da
Kad si penzioner onda citas novine
kad si penzioner onda igras domine
kad si penzioner konacno si sam
U tramvaju te pustaju da sjednes
jer oni sjede gde je vazno
kad si penzioner konacno si sam
kad si penzioner konacno si sam
