Normalno sve ide,nema pokazatelja da nesto ne stima ozbiljno,klange klange zajednica,prolaze godine,usemili ste se...
Dodje jednog dana,udari vas ili prebije.
Pocne psihicki da vas zlostavlja.
Ovde sledi pitanje iz naslova.I sta ako se okomi na vasu decu?
.......
Nagledala sam se i naslusala u reali da zene trpe takve partnere iz raznih razloga,bezbroj puta sam cula savete da upoznam lika dobro pre ozbiljnih stvari i tako.
Srbija,neefikasan rad nadleznih,sve se zataskava osim ako nemas veze i tako.
Zene koje svi odbace te se vrate jer nemaju gde i nemaju podrsku,razumevanje bliskih osoba.
Stokholmski sindrom.
Neke izgube veru u ljudski rod,muske,ne oporave se nikada potpuno.
Neke moraju da se odsele radi sklanjanja od problematicnog nakon razvoda jer ne prestaje da ih proganja.
Pune hronike onih sto ne mogu da podnesu da zena ode,bude sa drugim i naprave joj pakao od zivota ili je ubiju.
Nekom logikom, čovek koji nije psihički zlostavljao ženu u nekoj prvj fazi, sigurno neće doći odjednom i preskočivši tu uvertiru prebiti ženu. Što ne znači automatski da će svaki koji pshički maltretira ženu preći i na fizičko maltretiranje.
Uglavnom, dosta žena trpi to psihičko maltretiranje, a nije mali procenat onih koje trpe i fizičko.
Iz mog iskustva, žene koje ostaju u takvim zajednicama obično dođu u fazu da nakon pokušaja bunta počinju da pravdaju nasilnika okolini, a sebi ga svakodnevo pravdaju. Problem je okolina? Ona je došla plava na posao ili je on toliko promišljen da ne ostavlja tragove, samo lupa ,,blage ćuške"
Svako ko bi uspeo da ne pravda takva ponašanja otišao bi iz takvog odnosa, nakon kraćeg ili dužeg perioda.
Ženama koje trpe nasilje treba pružiti ruku i edukaciju, ali ne samo to- zaštitu u pravom smislu reči, ali to je često mač sa dve oštrice, jer neke i bez obzir na finansijsku nezavisnost-imaju izbor da ostanu sa bolesnikom.
Imam primer iz bivše firme, gde joj je muž načelnik u policiji, lemao je kao tikvu-malo, malo išla je na bolovanje, u svoj toj muci nikada nije pričala o tome svima, ali je glorifikovala muža-to je odbrambeni sistem žrtve. Letovanja, garderoba, deca...sve su bili razlozi kojima je pravdala njega u svojim očima, dok nije završla u bolnici jer je jedne noći zaključana u kupatilu popila aće...
Razgovori sa psihologom, lekarima, svim mogućim strukturama, nisu je izveli na pravi put...Čule smo se nakon par meseci, kaže: dobro mi je, kupili smo novi stan,našao mi je dobar posao, bla bla bla...
Nisam imala potrebu da je podsetim da živi u kavezu, da joj otvaram oči, jer mislim da je prošla kroz pakao, a ništa naučila nije...Znate li zašto? Zato što kada je izašla iz bolnice, svaka koleginica bi joj rekla što i ja-beži od budale. Ali otac i majka su rekli: ako se razvedeš, kod nas ne dolazi. Muž je rekao: ako se razvedeš, ubiću i decu i tebe i sebe.
Nekada pobedi strah od nasilnika, nekada osećaj da će biti žigosana od sredine, porodice... Uglavnom-što primarna porodica izgradi u pojedincu, retko to posle neko ispravi, moguće je, ali uz hrabrost i muku.
Čest faktor ostajanja uz nasilnika je kompleksan spoj više faktora,od psihe do finansija. Mislim da ništa ne bi trebalo biti opravdanje. I suočavanje sa sopstvenim strahom je rad na sebi.
Nismo svi isti, ali tim slučajevima treba pristupiti mnogo ozbiljnije u smislu društvene odgovornosti...Pa na kraju, ako žrtva odbije i pomoć države (koja za sad ne psotoji u pravom smislu reči), te ostane sa nasilnikom- onda konstatovati da je to njen izbor. Ali prvo joj pružiti šansu za oporavak, posao, smeštaj, sigurnost i pod broj jedan kažnjavanje nasilnika bez obzira na njegov nivo obrazovanja i pozicije.
Moj lični izbor svakako ne bi bio da trpim i pravdam nekoga ko me ugožava kao ljudsko biće. A, mislim da je još gore dozvoliti da vam neko ugrožava dete, ma ko to bio. Tu nemam milosti.
)
