- Poruka
- 9.023
Црвена армија (рус. Красная Армия) је скраћено име за Црвену армију радника и сељака (рус. Рабоче-Крестьянская Красная Армия), оружану снагу коју су створили бољшевици током Руског грађанског рата 1918. Ова организација је постала војска Совјетског Савеза након његовог оснивања 1922. Црвена боја у имену се односи на боју крви коју је пролила радничка класа у својој борби против капитализма. Иако је Црвена армија 1946. променила име у Совјетска армија, људи са запада су и даље користили термин „Црвена армија“ и касније, на пример, током Хладног рата.
Рана историја
Совјет народних комесара је успоставио Црвену армију декретом 28. јануара 1918,[1] заснивајући је на већ постојећој Црвеној гарди. Званичан Дан Црвене армије 23. фебруар 1918. означава дан првог масовног регрутовања у Црвену армију у Петрограду и Москви и прву борбену акцију против окупационе армије Немачког царства.[2] Дан 23. фебруар постао је важан национални празник у Совјетском Савезу, касније слављен као Дан Совјетске армије и наставља да се слави и у данашњој Русији као Дан бранилаца домовине. Оснивачем Црвене армије обично се сматра Лав Троцки,[3] народни комесар рата од 1918. до 1924.
На почетку свог постојања, Црвена армија је функционисала као добровољна формација, без чинова или ознака. Демократским изборима су бирани официри. Ипак, одлуком Петог Сверуског конгреса Совјета, донетом 10. јула 1918. уведена је обавезна војна служба за мушкарце од 18 до 40 година. Захваљујући овој одлуци број војника Црвене армије је до краја јесени 1918. нарастао на 800.000. Током 1919. која је била пресудна година грађанског рата број војника је достигао цифру од 3.000.000 да би при крају 1920. год. нарастао на 5.000.000.[4] Да би олакшали регрутовање, бољшевици су створили регионалне војне комесаријате, који и сада постоје у Русији под овим именом[5]
Проблем недостатка школованог официрског кадра Троцки је решио тако што је допустио бившим официрима војске царске Русије да се придруже Црвеној армији[6]. Након што је генерал Алексеј Брусилов понудио бољшевицима своје професионалне услуге 1920, велики број царских официра одлучио је да следи његов пример. Бољшевичке власти су формирале специјалну комисију на челу са Лавом Лезаровим и августа 1920. је регрутовано 315.000 бивших официра[7]. Веома често су они држали позиције војних саветника. Штавише, велики број бивших војника царске Русије се и раније придружио бољшевицима.
Бољшевичке власти су у сваку јединицу Црвене армије поставиле политичке комесаре, који су имали овлашћење да преиначе одлуке команданата јединица ако су се оне сукобљавале са принципима Комунистичке партије.[1] Иако је ово понекад резултирало пометњом у командовању, партијско вођство је сматрало потребним политичку контролу над војском, док се Црвена армија све више и више ослањала на искусне официре из пререволуционарног, царистичког периода.
Рана историја
Совјет народних комесара је успоставио Црвену армију декретом 28. јануара 1918,[1] заснивајући је на већ постојећој Црвеној гарди. Званичан Дан Црвене армије 23. фебруар 1918. означава дан првог масовног регрутовања у Црвену армију у Петрограду и Москви и прву борбену акцију против окупационе армије Немачког царства.[2] Дан 23. фебруар постао је важан национални празник у Совјетском Савезу, касније слављен као Дан Совјетске армије и наставља да се слави и у данашњој Русији као Дан бранилаца домовине. Оснивачем Црвене армије обично се сматра Лав Троцки,[3] народни комесар рата од 1918. до 1924.
На почетку свог постојања, Црвена армија је функционисала као добровољна формација, без чинова или ознака. Демократским изборима су бирани официри. Ипак, одлуком Петог Сверуског конгреса Совјета, донетом 10. јула 1918. уведена је обавезна војна служба за мушкарце од 18 до 40 година. Захваљујући овој одлуци број војника Црвене армије је до краја јесени 1918. нарастао на 800.000. Током 1919. која је била пресудна година грађанског рата број војника је достигао цифру од 3.000.000 да би при крају 1920. год. нарастао на 5.000.000.[4] Да би олакшали регрутовање, бољшевици су створили регионалне војне комесаријате, који и сада постоје у Русији под овим именом[5]
Проблем недостатка школованог официрског кадра Троцки је решио тако што је допустио бившим официрима војске царске Русије да се придруже Црвеној армији[6]. Након што је генерал Алексеј Брусилов понудио бољшевицима своје професионалне услуге 1920, велики број царских официра одлучио је да следи његов пример. Бољшевичке власти су формирале специјалну комисију на челу са Лавом Лезаровим и августа 1920. је регрутовано 315.000 бивших официра[7]. Веома често су они држали позиције војних саветника. Штавише, велики број бивших војника царске Русије се и раније придружио бољшевицима.
Бољшевичке власти су у сваку јединицу Црвене армије поставиле политичке комесаре, који су имали овлашћење да преиначе одлуке команданата јединица ако су се оне сукобљавале са принципима Комунистичке партије.[1] Иако је ово понекад резултирало пометњом у командовању, партијско вођство је сматрало потребним политичку контролу над војском, док се Црвена армија све више и више ослањала на искусне официре из пререволуционарног, царистичког периода.