Meni je ovde posebno interesantno naglašavanje carigradskog patrijarha sinajskim monasima da je i Srbin .
Zašto bi sinajskim monasima bilo bitno da je i Srbin? Zar ne bi bilo dovoljno da kaže da je pravoslavan? Ispada kao da sinajski monasi znaju da su Srbi pravoslavni, pa im carigradski patrijarh i to naglašava kao dodatan razlog da veruju Ratku.
Kao da je već u to vreme, , bila identifikacija pravoslavlja i srpstva u ovom našem delu Balkana, što mi je malo prerano.
Pa da, o tome se i radi. Što bi bilo prerano; to je XV stoleće, a pravoslavlje je već dobro bilo izgrađeno togom prethodna dva veka u Srpstvu. Različiti
popis i naroda, kao npr. onaj iz vremena cara Samuila (a koji ne zna za Srbe, iz razloga što su u momentu pisanja tog dokumenta bili izbrisani sa političke karte sveta odnosno što su bili zvanično Bugari, dok znade za Albance, Hrvate i dr.) koji podrazumeva da su svi
jezici/narodi pripadnici jedne religije, izuzev recimo privremenih pojava jeretičkih učenja.
Srpstvo nije isto što i pravoslavlje, ali je očigledno da su u teškoj povezanosti. Put ka tome udario je Sveti Sava početkom XIII stoleća i vrlo je jasno da će do toga doći do izražaja već do XV stoleća.
Зашто би моје поенте зависиле од тога шта си ти помињао? У контексту дискусије о Цркви босанској, коју многи доводе у везу с богумилством, сасвим је оправдано указати на чињеницу да за то нема никаквог основа.
Не, Црква босанска се не може поредити са такозваном МПЦ. МПЦ је производ свесног расколништва неколицине, и преваре наивне већине. Црква босанска је историјска аномалија; магловита појава која је производ изолације и сплета нејасних околности. Њено расколништво је пре производ случајности, незнања и касније тврдоглавости и природне привржености ономе што се осећа као своје, него неке свесне одлуке.
То што је Тандури поставио је део садржине два знатно оштећена и тек делимично читљива листића наводног јеретичког списа, наводно с простора Босне, за које не знамо поуздано ни да ли су имали икакаве везе са Црквом босанском. Сасвим је могуће да је у Босни било јеретика - већ знамо да их је било у Србији, док их Стефан Немаља није протерао - и то је отприлике све што можемо закључити на основу ових листића. То да ли је Црква босанска била јеретичка је већ друго питање, на које нам ови листићи не могу пружити одговор.
Помињали смо овде свашта, од оптужби да 'крстјани' не поштују часни крст и иконе, до тога да се не причешћују, и презиру Православну цркву. Сачувани извори јасно сведоче о томе да прве три оптужбе нису на месту, јер се у средњовековним писаним и другим споменицима са простора Босне појављују крстови и изображења светитеља, а помињу се и свете тајне крштења, причешћа итс.
Ово последње је вероватно добрим делом истина, јер је мржа према Другом била у духу тог времена, а она је и у природи палог човека. Ипак, запис из Срећковићевог јеванђеља, који се наводи као један од доказа тога, лако је могао бити исписан и руком неког православца. Сличне критике редовно чујемо из уста верника.
Ne radi se o jednom pojedinačnom izvoru, pa niti samo nekoliko, već o čitavom nizu, što domaćih, što stranih. Radi se tu i o jednom od njihovih najpoznatijih verskih tekstova,
Hvalovom rukopisu, koji je potpuno komplementaran uverenju da su krstjani odbacivali svetu tajnu pričešća. Da citiram opet Dragojlovića:
Kada rimokatolički izvori pišu najcrnje, pa katkad i pravoslavni, treba ih uzimati sa dozom rezerve, upravo zbog različitih primesa koje su dovodile do mešanja sa katarima i slično. Međutim, kada su te optužbe komplementarne drugim izvorima, a posebno domaćim, treba tim tvrdnjama dati posebnu pažnju. Eto recimo Bilinopoljske izjave 1203. godine iz vremena bana Kulina. Među nekoliko stvari na koje se Bosanci zaklinju nalazi se i obavezivanje na pričešćivanje
najmanje sedam puta godišnje. Dakle ne radi se tu prosto o nekim izolovanim optužbama pape ili nekog drugog crkvenog velikodostojnika, već o njihovom formalnom obavezivanju na nešto što se u samoj Bosni nije primenjivalo.
Koji to izvori tvrde suprotno?
Тешко се прати ова тема, мешају се термини. И изгледа да нема потребе да се иде у теолошке дубине.
У случају проглашења "јереси" у Босни,
правоверни су само и искључиво римокатолици, односно Ватикан.
Они су први и "приметили" јерес одн. неке шизматике. А знамо како су им широки критеријуми за одређивање "јереси", исто као што су били и ОЗНИ за одређивање "народних непријатеља" итд..
Потпуно је небитно на који начин неко исповеда веру и како се моли Богу, самим тим што не признајe папу као изасланика Божјег, он је јеретик.
И као такав, мора да се врати на "праву веру", у крило Ватикана, милом или силом.
Ivana Komatina, Crkva i država u srpskim zemljama od XI do XIII veka, Istorijski institut- posebna izdanja, knj.66, Beograd, 2016.
No, kao što se da primetiti, Bosansku crkvu su proklinjali i pravoslavni.
Prvi istorijski izvor o optužbama na račun Bosne dolazi iz pera jednog Nemanjića, mada istina, upućen u Rim (katolički kontekst).
Vukan:
Napokon nećemo tajiti Vašem očinstvu, da jeres, ne mala, u zemlji kralja Ugarske, to jest Bosni, preuzima maha toliko, da je pod pritiskom događaja sam ban Kulin sa svojom ženom i sa svojom sestrom, koja je udovica pokojnog Miroslava, humskog kneza, i sa više srodnika zaveden; više od deset hiljada hrišćana naveo na istu jeres. Radi toga kralj Ugarske, ogorčen, nagnao ih je da dođu pred Vas, da budu ispitani od Vas, a oni su se, pak, povratili sa krivotvorenim pismima, govoreći da im je s Vaše strane dozvoljeno učenje. Stoga molimo da savjetujete kralja Ugarske da ih iz svoga kraljevstva istrijebi kao kukolj iz pšenice.
Pitam se koji je širi politički kontekst Vukanovog molebana...savez sa Ugrima?
Pa bre, ne pričamo ovde o nekoj zajednici jeretika unutar Bosne, već o samoj dogmi Crkve bosanske.
