Ех мисли...развратне и ожарене
цмиздраве и лепе , срећне
заљубиш се за трен останеш нем
слеп у покушају невидљив у реалности
мисли некад спокој душе и пун стомак
некад гладан , жедан правде и небеских закона.
некад посрамњен упишан , сакривен у мишијој рупи
некад безнађе и страх траже вапај за спас
и даље ту и постојим проклет и осуђен да се ничега не бојим
понекад застрепим над понорима и безданима који се
подамном отварају , гротло земље ужарено пржи кајгану од мојих јаја
Уплаших се кад видех опекотине и ране нанете тврдоглавошчу и глупошћу
најзад кад замирише ноћ , смокве , чемпреси а поноћ касни док се задовољно смешиш
а море нас љуљушка у нашим колевкама и призор враћају у време млетачких дуждева
Онада се сетим Мике Антића који за све ово није марио увек је волео и није престајао да воли
па онда се осврнем па заволим себе и са собом читав свет тај танани победоносни крик који смо избацили
када смо угледали светло избачени из мајчине утробе заштићени њеним великим крилима од света диносауруса који нису изумрли на жалост.