Da nisi pomešao sa Ivanom Milutinovićem.
@sumljiv_tip je tako nešt pominjao vezano za Savu Kovačevića; možda je pogrešio.
@Casino Royal ?
Направио сам грешку. Одломак је био у књизи коју је Ђилас написао 1990. године.
Milovan Đilas o Savi Kovačeviću
Na mom putu za Gornje Polje, na kamenom planinskom prevoju, sučelili smo se sa grupom naoružanih ljudi, koju tek posle tri-četiri sekunde prepoznamo kao partizane. Napred je išao pokrupan brkajlija, s kapom od lisičine, u čizmama artiljerca i isprepasan kaišima. – Je si li ti Đilas? – upitao me, a kad mu potvrdih, on se obradovano nasmeja. – Ja sam Sava Kovačević! – oberučke me zagrli i poljubi u oba obraza – kao i ja njega.
To je bio naš prvi susret. Sava je bio krenuo preda me, čuvši za moj dolazak, a ja sam išao u njegov štab: produžili smo skupa. I odmah, u toku tog putovanja, postali smo srdačni.
Komunizam i rat su bili motivacija i dekor bliskosti između Save i mene, ali nisu bili ni njen glavni izvor ni granica: bili bismo bliski, možda još bliskiji, u drukčijem dekoru i s drukčijim motivacijama. Ja sam bio poznat kao partijski intelektualac, a on već slavan junaštvom. Svaki od nas je u drugom, kanda, nalazio ono što mu je nedostajalo, ili čemu je intimno težio: Sava u meni intelektualnost, a ja u njemu epičnost. On je takođe bio stari, predratni komunista, borben i požrtvovan, mada je crnogorsko vođstvo imalo jedno vreme muke s njim jer nije priznavao Crnogorce za posebnu naciju: u njegovom kraju – crnogorskoj Hercegovini, niti poznaju niti priznaju među Srbima ikakve posebnosti. Ali tek je rat dogradio njegovu ličnost i on sebe ostvario u njemu. I to ne samo ustaničkom snalažljivošću i jurišanjem na italijanske tenkove, nego hukom i zamahom koji je nosio u sebi i prenosio na druge. Takvima sam zamišljao pokretače i predvodnike naših narodnih buna – baš takav je i bio: komunizam je bio samo motivacija, jer druge, za bunu, nije bilo niti je moglo biti. I izgled mu je bio iz bune, za bunu: pokretan, snažan, grubog, čak surovog, ali otvorenog i srdačnog izraza i nastupa. I grlat: komandovao je, često, dozivajući s brda na brdo.
O Savi su se, inače, ustalile i neke nepotpune, netačne predstave – kao da je bio samo snalažljiv i hrabar seljak. Bio je on i to, ali podosta i radnik – nadničio je i kao kesondžija na Pančevačkom mostu, a bogami i pomalo intelektualac – učio nešto gimnazije, dosta čitao, pisao pismeno i ispisanim rukopisom. U vojsci je, kao artiljerac, dogurao do rezervnog podoficira – to su uspevali najbistriji i najrevnosniji. Imao je umne, čak školske podloge da sebe napravi komandantom i da to, zatim, svi forumi prihvate kao jedino mogućno. I prećutkuje se, pa zbog toga i krivo shvata njegova naglost, njegova žestina. Da, znao je da prenagli i da ne odmeri. Ali bez zlobe, kao dete u strašnoj igri sa smrću. Svoje borce je pazio, grabio za njih. A kad bi se na njih izdirao – srdžba njegova je trajala dok i dranje. Smatrao je da partija previše vremena i snage gubi u diskusijama i ubeđivanjima. S politikomima je sarađivao, ali da su ukinuti – prihvatio bi to kao mudro i opravdano. Jer u njegovom biću, s one strane svesti i ideologija, ratovanja i borbe su bili neizbežnosti, pogotovo na tlu na kome se rodio i u vremenu u kojem je živeo.
Sava Kovačević je bio najizrazitiji među onim retkim ustanicima koji su izrasli i iskovali sebe u vođe i simbole i mimo partije. Valjda zbog toga i legenda o njemu živi mimo zvaničnih i apologetskih hvalospjeva – u onom pamćenju narodnom koje bune ne zaboravlja i o njima sanja.
Ja nisam bio jedini koji je već tada u Savi slutio takvu ličnost i bio privučen njome. Držim da je i on bio svestan sebe kao takvog. A prema meni se on odnosio kao prema nekom koga treba paziti i negovati. Bio sam i jedan od retkih koji ga je lako ubeđivao – u sve, sem u to da i ja mogu i treba da podnosim lišavanja i napore kao i drugi… Već u toku putovanja k njegovom štabu, dobacio mi je, široko se smejući: Izmršao si, izgladnio – podgojiću te ja u Gornjem Polju…
I zbilja, u štabu Save Kovačvića se dobro jelo. A bilo je poprilično i „abonenata“: sem štabskog osoblja i članova komiteta, svakojakih rodoljuba, kurira i važnih prolaznika. U obedovanju je bilo nečeg ceremonijalnog: čekalo se, za dugačkim stolom, dok dođe komandant, tj. Sava Kovačević, koji je pak u štabu sačekivao mene i Milutinovića da dođemo zajedno.
Ali je kao velika tajna čuvano šta se jelo, a pogotovu otkud je najveći deo tog jela dobavljan. Jer je to bilo oduzeto od snabdevanja koje je italijanska komanda iz Nikšića slala italijanskim zarobljenicima kod partizana. Tih zarobljenika je bilo 70-80, a Sava je tražio od italijanske komande da ih snabdeva, jer da on nema hrane ni za svoje vojnike. Komanda je to prihvatila i jednom nedeljno, u određeni dan i sat, Savini kuriri, uredno odeveni i naoružani, odlazili su s konjima i mazgama u Nikšić po trebovanje. To trebovanje je zatim deljeno – otprilike pola zarobljenicima, pola Savinom štabu i prištapskoj bolnici: s dodatkom mesa i krumpira, to je bila dobra ishrana… Osećao sam nelagodnost zbog toga i skrenuo Savi pažnju. On mi je uzvratio, smejući se: Bolje da zarobljenici gladuju no mi! A ko ih je i zvao da dolaze ovamo? – „Logika“ rata je bila na Savinoj strani, a i raspoloženje onih koji su jeli makarone i konzerve sa sosom od paradajza…
Izvor: Milovan Đilas, „Revolucionarni rat“, Izdavačka kuća Književne novine, Beograd, 1990.
