Ne, ne tako uprošćeno.
Pod uživaoce gledanja užasa onda bi se mogli podvesti i oni koji vole ratne filmove ...
A poenta je: horor je u osnovi popularizacija ideje egzistencijalizma - kroz subjektivno doživljeni strah, mi shvatamo koliko nam znači život.
Celokupna svetska mitologija sadrži elemente strave. U njoj leže klice pisane književnosti, kao i osnov za razumevanje istorije umetnosti i tumačenje savremenih umetničkih pravaca. Bez grčkog mita, tako punog užasa, ne bi bilo ni Eshilovih, Sofoklovih, Euripidovih ili Šekspirovih tragedija; i dalje – bez ovih književnih veličina, ne bi bilo drame, poezije i proze kakvu danas poznajemo. I horor-film i horor-književnost vode poreklo od gotskog romana jeze; obe ove umetnosti javljaju se kao domen mita kolektivnog „ja“ i tiču se opšteljudskih situacija i individualnih uzoraka.
U literaturi postoji mnogo remek-dela horor-žanra, pa, opet, književni istoričari i kritičari često izbegavaju da ih nazovu pravim imenom, već ih karakterišu kao „prozu sa elementima fantastike“ ili „misteriju“. Neka od literarnih ostvarenja nalaze se u obaveznoj školskoj lektiri ili na policama biblioteka za decu
(ni bajke Šarla Peroa, ni nemačke folklorne priče, koje su sakupili Grimovi, prvobitno nisu bile namenjene deci. Cilj ovakvih priča bio je moralna pouka čitalačkoj publici: eto šta će vam se dogoditi ako lažete, kradete itd. Kasnije su, prepričavanjem, bajke dorađivane i izmenjene, kako bi bile prilagođene dečijem uzrastu; primer za to je, u XX veku, diznifikacija, odnosno Diznijeva slobodna interpretacija originala. Ali originalne bajke su pune užasa, iliti "horor u naivnijem obliku".)
Si čula za pojam katarza?
Bio sam klinac kada sam ga gledao....noćima nisam spavao 
da uzdishem, plachem i da pronalazim sebe u njima
