Kada neko ode i kada ti je svejedno onda ti je svejedno. Sve njene/njegove vrline ostaju vrline, a mane si već prihvatio i takve su kakve jesu. Kada ti je taj neko drag (kolega, prijatelj, rod, partner), e onda se ponekad ponašaš kao dete i ne možeš da iskažeš emocije na pravi način već krećeš u nesvesni napad. Emocije iskazuješ na pogrešan način i umesto da kažeš da ti je žao i da se ti loše osećaš da ti taj neko nedostaje (ili će ti nedostajati), ti kreneš da izvlačiš sve loše (i to začiniš da bude još gore) kako bi tu osobu pokazao u lošem svetlu. Ne zbog drugih, već zbog tebe samog. Jer što je lošiji, tebi će manje biti drag i manje će ti nedostajati. Tj, misliš da je tako, pokušavaš ali to tako ne ide.
Umanjujemo nečiju vrednost da bi našem srcu bio manje blizak, pokušavamo nasilno da ga "manje volimo". Ali srce ne možeš slagati. Džaba.