Predlog br. 1
05.07.2014., 18:21h
SUMNJA
Opkoracivsi stolicu i sa limenkom piva u ruci, zurio je u televizor na kome je titrala slika bez tona.
Zacu se zvuk kljuca u vratima. U sobu, pomalo zadihana udje ona. Pridje mu iza ledja i preplete prste
ispred njegovih ociju smejuci se. Pomalo nervozno on joj odgurnu dlanove. Naviknuta na takve gestove,
samo se saze i poljubi ga u vrat. Lakim pokretom s nogu odbaci sandale i svali se na lezaj pokraj
njegovih nogu. Pogleda ga malo pazljviije i uoci da je vanredno raspolozen. Pokusaj fiksiranja kako bi
njegov pogled sa ekrana preusmerila na sebe ostade bezuspesan.
-Nesto nije u redu?
Cutao je.
-Hej, reci sta je?
I dalje je ignorisuci je gledao ispred sebe.
Sada se zbunjena ali i zabrinuta podize u uspravni polozaj.
-Hoces li molim te da prekines s tim, pogledaj me!
Njegovo lice se lagano preusmeri na njeno.
-Nesto se desilo?
-Ti kao ne znas?
-Ne, nemam pojma o cemu govoris.
- Zar?
- Ne, zaista ne znam, kazi!
- Gde si bila dosad?
- Kako gde? Na poslu naravno.
- Znas li koliko je sati?
- Da, znam, autobus je malo zakasnio.
- Jel’?
- Da.
- Treba da ti verujem?
- Naravno.
- Lazes!
- Hej, zasto si takav, znas me!
- Bas zato sto te znam!
- Zasto? – u ocima joj zaiskrise suze. Nemoj!
- Sklanjaj mi se, ne zelim da te gledam! – prosikta i baci polupraznu limenku u ugao sobe. Ustade sa
stolice i odgurnu je nogom te se ona preturi i zakaci zenu, sada vec zgrcenu od placa. Baci prezriv
pogled na nju i izadje iz stana jako zalupivsi vrata za sobom.
Zacu se zvuk kljuca u vratima. On udje, skide cipele a onda se primaknu zeni koja je sedela zavaljena u
fotelju, gledajuci u televizor. Pridje joj i poljubi je u vrat. Ona se i ne osvrnu.
-Nesto nije u redu?
Cutala je.
–Hej, reci sta je?
I dalje je gledala ispred sebe ignorisuci ga. Sada pomalo zbunjen ali i zabrinut, pridje i kleknu kraj nje.
–Hoces li molim te da prekines s tim, pogledaj me!
Njeno lice se lagano preusmeri na njegovo.
- Nesto se desilo?
- Ti kao ne znas?
- Ne, nemam pojma o cemu govoris?
- Zar?
- Ne, zaista ne znam, kazi!
- Gde si bio dosad?
- Kako gde, na poslu naravno.
- Znas li koliko je sati?
- Da, znam, imao sam poslovni sastanak, oduzilo se.
- Jel’?
- Da.
- Treba da ti verujem?
- Naravno
- Lazes!
- Hej, zasto si takva, znas me!
- Znam te ljubavi. Izvini, malo sam nervozna a i deca su me izbezumila danas. Moras da popricas sa
njima, zaboravice da imaju oca – ublazi svoj tvrdi izraz lica i prisloni glavu na njegovo rame.
- Svakako, ne brini – poljubi je, pomazivsi je po ledjima.
- - - - - - - - - -
Predlog br. 2
07.07.2014., 10:39h
ŽENE
Nešto se mislim, Jagodo, ona 'e grdno pogrešila. Ne'e to trebala d' uradi. Sama da rodi dete... Kopiletom da ga vikaju cel vek i sas prs' da pokazuju k u r v a. Sa što će ga odrani i kuj će da gu pomogne? Majku si nema, tatko si nema, nikoj si nema i ništo si nema. Sumljam da će to da iziđe na dobro.
Al' opet, dete 'e dete. Da ne bude sama cel' vek. Da ima koj čašu vodu da gu pruži. U staros' da gu gleda. Unučići da dočeka. Da se nasmeje, da se poraduje. Muku si ima dovoljno.
Ene pokojna Ratka... Sama živela, sama umrela. Tvrdila pazar i ostala sama. Džaba gu bili sestrići i bratanci. Onomad, kad su gu skidali s konopac plaču sestrič'ne. Što plačete, nema plakanje! Živela kako 'tela, umrela kako 'tela i kad 'tela.
Ma, mori Jagodo... Neka gu. Će se pomuči, al' će prođe i to. Dete će poraste, će bidne polakše. Možda i bolje 'vako, da gu ne ubiva neka pijandura kad dođe iz kafanu... kako men'.
Lele moja Jagodo, poteško će gu bidne. Al' neka gu, ne'e l'sno nikome. Život ne'e kolaj rabota.
Ajde Jagodo, gle'j si pos'o.
- - - - - - - - - -
Predlog br. 3
10.07.2014., 13:32h
SUMNJA
Zakolutano crveno i istočnjački izlazilo po koji put za moje umorne oči?
Prebrojati minule u desetine hiljada i sračunati buduće za još par hiljada...
Čije li je ono brdo? Ničije? Ne može se brdo prisvojiti... Ne može se ni more
popiti...
Sekunde kuckaju kao sećanja... Ustvari je svako sećanje na nešto taj sekund
trajanja... Traju sećanja...
Da li se ja to samo sećam da sam živeo ili i osećam stalno svoje življenje?
Ne, ne - samo se sećam...
Skinuću ovu mantiju...
Ni jednom ni dašak od Boga! Kamo li kakav glas!
Pa, kome ja služim, baš ponizno i s predanošću?
Nemom, nevoljnom ili nepostojećem?
Putevi nedokučivosti nisu za nas ljude izgleda...
Izgleda da za nas ljude i nije bilo šta na šta nailazimo - sve nam se opire
i teži da se izmiče...
Nisam siguran ni u svoje postojanje - kako ću u Njegovo?
Sećam se prethodnog trenutka i da sam hteo mantiju zbaciti!
Znači - istina je da sam se pokolebao!
Kako bi On to mogao dozvoliti?
Kako bi mogao dozvoliti da se sećam svog odricanja?
Da sam se odrekao i svojih sećanja!
Da sam oduvek bio ovakav, da nikad nisam bio dete i da se nikad nisam ni rodio!
Kako neko ko se nije ni rodio može umreti?
A kako neko ko se rodio može ostati živ?
Ne znam... Mantija mi već preteška...
A i onaj crveni disk već zalazi...
)
