Četnički zločini

[Sanovnik]

Opet gomila ustaskih , to jest kumunistickih lazi . Partizani , za razliku od cetnika , nisu oslobodili ni jedan grad do dolaska Crvene armije . A eto , Cetnici jesu , i te kako .

 

[Konstantin Veliki]

A sta je za uzicom.

 

[kiseli1]

ma cetnicka reklama i rasprodaja;

da li je neko cuo za cetnicku bolnicu, sanitet?......naravno ne postoji, kada nisu imali razloga da ga imaju, svabe,ustase i talijani sve placali, lecili , ijos bili na kazanu

potpisali 192 sporazuma sa svabama

a gradovi; pa partizani oslobodili bihac, jajce, uzice, samo za pocetak , osvajali gradove kada su hteli (nisu ih mogli zadrzati do 1944). cetnici nisu osvojili nista.izuzev na papiru i masti

 

[Koča]

Opet gomila ustaskih , to jest kumunistickih lazi . Partizani , za razliku od cetnika , nisu oslobodili ni jedan grad do dolaska Crvene armije . A eto , Cetnici jesu , i te kako .

E brate, drago mi je da si se javio, a nadam se i pročitao sve do sada izneseno...Eto ona dva nesretnika su mi pomogla da ukažem svakom kome je stalo do ove teme na ono čime su se bavile komunjare, kako na delu izgleda komunjarska propaganda, kako besomučno i bez stida lažu oni koji je danas predstavljaju i kako se u tim lažima ni sami ne slažu, tj. koliko ima raznih verzija komunjarskih laži....Kao što vidiš nismo dobili odgovore na gomilu postavljenih pitanja između ostalih, na poslednja: Gde je Titova poternica iz 41. (za koju ni komunjare nikad nisu tvrdile da postoji al eto javi se neki nesretnik pa je izmisli, gde je Nikola Kalabic na slici sa nemackim vojnikom (gde su inace Pećančevi četnici, a od Kalabića ni traga, a pitanje sam postavio čoveku koji je tu sliku ovde izneo pa mu još pokazao kako Kalabić izgleda) i na kraju je li ona slika sa lažnim Kalabićem četnički falsifikat kao što tvrdi Kiseli, a opet je predvideo jednu sitnicu, a to je da je na slici oznaš Radenko Mandić i da je ta slika bila glavni dokaz o lažnoj komunjarskoj verzija hapšenja Draže, kojom su se služile upravo te iste komunjare ili je slika ''naravno'' prava kako tvrdi plitki momak halix ali je ****** oštećena, tek toliko da se proturi glumac, inače znatno niži i sitniji od Kalabića...hehe...a koja se slika koristila kao model postavio sam, gde su bukvalno glumcu Kalabiću i šajkaču iskosili kao na toj slici...Dakle dve komunjare lažu ali su se malo zajebali i nisu uskladili priče...kako su prešli preko toga i to smo videli...ali to su već neki ljudi bez obraza koje mi ne možemo da kapiramo

Jasno je da Partizani nisu oslobodili ni jedan grad do dolaska Crvene Armije 1944. četnici preko 30, i možemo da otvorimo temu o tome...znači opširniju temu o svakom od tih oslobođenih gradova, sa svim bitnim detaljima...

Čitajući postove ovog nesretnika o silnim gradovima koje su oslobodili Partizani, prvo na šta naiđem, a da me dobro nasmeja ''Oslobođenje Kruševca, 9-13'' i ko velim ako sam od čoveka i komunjarske propagande pravio magarce sve vreme zašto ne još jednom Šteta što o samom oslobođenju Kruševca svedoče slike...i to zamisli prave slike, ne one ''oštećene''...Pa da posvetimo malo vremena i tome...

Sledi, Oslobođenje Kruševca

 

[Koča]

dakle, prvo što mi zapalo za oko iz posta halix-a o silnim oslobođenjima, kaže čovek Partizani oslobodili Kruševac 9-13.9 (ne znam odakle covek izvadi ovaj datum ali da lupeta sve vreme to je svima jasno), a zamisli tek koju priču ima većina ovih drugih gradova...

Dakle...obratimo paznju na datume pre svega, kako bi videli kao neko gore lupeta...a onda cela prica...

Ovo je jedan sjajan uvod u celu priču:

Zašto komunisti nisu mogli da navedu detalje o borbama za oslobođenje Kruševca 14. oktobra 1944? Šta o ovome kaže američki poručnik Kramer, učesnik događaja?
Press ponedeljak, 13. oktobar 2008.

Da su komunisti otimali vile, fabrike, zanatske radnje i druga materijalna dobra, to je opštepoznato. Ali, da su otimali i datume - to je misterija koja još nije dovoljno objašnjena.

Za ‘'14. oktobar'' svi znamo jer je to ime najveće fabrike u Kruševcu i jedne od najvećih fabrika u Srbiji. Zna se, takođe, da se u vreme komunizma 14. oktobar svake godine u Kruševcu slavio kao dan oslobođenja grada, 1944. godine. Na tim proslavama, članovi Subnora - bivši partizani - pričali su o svojim podvizima u borbama za oslobođenje, ali po pravilu uopšteno, bez navođenja detalja...

Tek po osvajanju slobode govora, 1990. godine i kasnije, kada se pročulo da 14. oktobra 1944. godine partizani zapravo nisu ni videli Nemce u Kruševcu, i Subnor je bio nateran da se malo konkretnije izjasni o ovim događajima. Tako je objavio knjigu ‘'Oslobođenje Kruševca 1944. godine'', u kojoj jedan od negdašnjih partizanskih komandanata piše doslovce ovako: ‘'Sa potpukovnikom Crvene armije koji je prvi ušao u Kruševac i povezao se sa Keserovićem sreo sam se u zoru 15. oktobra na raskrsnici puteva Kruševac-Stopanja i Čitluk-Aleksandrovac, i tek tada saznao da su 14. oktobra Rusi ušli u Kruševac, a da su ga danas oslobodile jedinice NOVJ, tj. jedinice kojima sam tada komandovao.''

Drugim rečima, komandant partizana u toj oblasti priznaje da su njegove jedinice ‘'oslobodile'' Kruševac 15. oktobra, u koji su prethodnog dana ušli Rusi povezani sa četničkim komandantom pukovnikom Dragutinom Keserovićem...

Ali, ko je oslobodio Kruševac 14. oktobra?

Komunisti su definitivno odustali od davanja preciznog odgovora na ovo pitanje. Zato ćemo najpre pogledati kakav odgovor daje američki poručnik Elsford Kramer, koji se u Keserovićevoj rasinsko-topličkoj grupi korpusa nalazio kao saveznički oficir za vezu.

Poručnik Kramer piše da je Keserović u ovo doba imao ‘'blizu 8.000 ljudi'', tj. znatno više nego partizani. Kramer je dva puta slao partizanima pismo tražeći prekid građanskog rata, ali oni su prvog kurira ubili, a drugog vratili s teškim telesnim povredama i porukom američkom oficiru da tu nema šta da traži. Kramer zatim navodi kako su partizani ‘'počinili tolika zverstva i teroristička dela'' da on nije verovao da su pod komandom J. B. Tita! To ovako objašnjava:

- Kad sam u Kairu i Bariju bio u dodiru sa partizanima, njihova doktrina i izjave bili su bez zamerki. Ako su ove bande stvarno pod Titovom komandom, onda mi je potpuno jasno zašto britanskim i američkim oficirima za vezu nije bilo dozvoljeno da budu u pratnji partizanskih jedinica u nastupanju... Većina partizanskih zarobljenika koje sam video (zarobili su ih četnici - prim. aut.) bili su muslimani iz Crne Gore. Nijedan od njih nije bio u borbi protiv Nemaca, što me navodi da poverujem da se u Srbiji vodi jedino politički rat.

 

[Koča]

Oslobođenje Kruševca

Ratne događaje u okupiranoj Srbiji možda najubedljivije od svega objašnjavaju dve fotografije nastale u Kruševcu 14. oktobra 1944. godine, u razmaku od svega nekoliko časova.

Na prvoj fotografiji, snimljenoj oko podneva kraj spomenika Kosovskim junacima, vidimo četnike Deligradskog korpusa kako ulaze u grad tek oslobođen od Nemaca. Četnici su na kamionima koje su zaplenili od Nemaca prilikom oslobođenja Ražnja, 10. oktobra. I među četnicima i u masi naroda atmosfera je vesela - prigodna danu oslobođenja.

Na drugoj fotografiji, snimljenoj na istom mestu oko 16 časova, vidimo prvu partizansku jedinicu koja je ušla u Kruševac pošto je Staljinova vojska prethodno razoružala četnike koji su savladali Nemce. Ovde je atmosfera potpuno drugačija: nema veselja, nijedne podignute ruke, nijednog buketa cveća...

Tako, samo ove dve fotografije su dovoljne da demantuju hiljade stranica koje je Dobrica Ćosić napisao o četnicima i partizanima u kruševačkom kraju. U Ćosićevoj verziji, četnici su klali narod svake noći, zbog čega su bili omraženi i malobrojni, a opstajali su samo uz pomoć okupatora, dok su, s druge strane, partizani navodno bili prava narodna vojska...

Ove bande koje opisuje Kramer komunisti inače smatraju svojim najboljim trupama: to je bila 2. proleterska divizija.

Dalje u svom izveštaju pretpostavljenima Kramer opisuje situaciju neposredno uoči 14. oktobra 1944, navodeći:

- Učestvovao sam u nekoliko četničkih prepada na naciste. Lično sam video kako nožem ubijaju stražare. Gledao sam takođe likvidiranje dva nemačka vojnika koji su tom prilikom zarobljeni, a koji su bili optuženi za zločine protiv civilnog stanovništva.'

Bili su to pripadnici 7. brdske SS divizije ‘'Princ Eugen'', koja je svoju prvu borbu imala upravo protiv Keserovićevih četnika oktobra 1942. godine. Tom prilikom, u operaciji ‘'Kopaonik'', esesovci su ubili oko 700 civila pod optužbom da pomažu ‘'bandite Draže Mihailovića''.

U zoru 14. oktobra 1944. u Keserovićev štab dolazi komandant Deligradskog korpusa major Vlastimir Vesić, u pratnji jednog sovjetskog oficira. Deligradski korpus je uspostavio vezi sa Sovjetima 10. oktobra pošto je oslobodio Ražanj od Nemaca. Od tada su Vesićevi četnici nastupali kao sovjetska prethodnica. Dogovoreno je da se od Nemaca u Kruševcu zatraži bezuslovna predaja, ali oni su to uskoro odbili. Kramer piše kako je onda sovjetski oficir rekao da će ‘'u roku od jednog sata postaviti topove na položaj''. Kramer ga je upozorio na ‘'stradanje žena i dece'', predloživši da ‘'zauzme varoš sa četničkim gerilcima''. Sovjetski oficir se složio: ‘'U redu, daćemo vam dva sata da svršite posao'', rekao je. Kramer nastavlja: ‘'Tako su četnici napali Nemce, savladali ih, i pukovnik Keserović, ruski major i ja ušli smo u varoš, praćeni ruskim trupama.''

Prema Keserovićevom izveštaju, u napadu na Nemce u Kruševcu 14. oktobra poginulo je 17 četnika, dok su 23 bila ranjena. Među ranjenima bio je i kapetan Boža Božović iz Kruševca, koga su četnici preneli u njegovu kuću. Videvši u kakvom je stanju, komunisti su ga kasnije, kada su osvojili grad, poštedeli. Nikada se nije potpuno oporavio i preminuo je 1956. godine (ima spomenik na gradskom groblju).

Prema Kramerovom izveštaju, četnici su u Kruševcu zarobili oko 1.500 Nemaca i dosta ratnog materijala. Sve zarobljenike predali su Sovjetima. Među zarobljenicima se našao i potpukovnik Fon Ševaleri, koji je, ne znajući šta se dešava, sleteo na kruševački aerodrom.

Deo Nemaca uspeo je da se povuče prema Kraljevu, pod zaštitom tenkovske jedinice koja je prethodne večeri bila poslata iz Kruševca u Stopanju. Nemački tenkisti išli su u pomoć ogromnoj železničkoj kompoziciji, koja je odvlačila opremu iz Kruševca, ali kasno su stigli: četnici su je već bili savladali, uz obostrane velike gubitke.

U međuvremenu, Kruševljani su formirali odbor za proslavu oslobođenja i svečani doček oslobodilaca. Glavnom ulicom, kroz špalir, najpre su išli četnici Deligradskog korpusa, na kamionima, a onda su nastupale sovjetske trupe na zapregama, pa sovjetska pešadija (52. streljačka divizija). Sovjetski oficir je bio ‘'oduševljen dočekom naše vojske i ogromne mase naroda'', navodi Keserović u pomenutom izveštaju. Ovaj sovjetski oficir je rekao Keseroviću i Krameru da će se četnici smatrati regularnom vojskom a partizani razoružati, jer ‘'pripadaju grupi trockista''.

Na prvoj slici narod Kruševca sa sveštenikom Dušanom Vesićem, na ostalim Keserovićevi četnici sa američkom i sovjetskom zastavom i na poslednjom Keserović i Elsford Kramer po oslobođenju Kruševca

Sa okićenog balkona hotela ‘'Pariz'' građanima su se obratili sovjetski oficir, američki poručnik i pukovnik Dragutin Keserović. ‘'Živeo kralj Petar!'' - uzviknuo je Keserović na kraju svog govora, a sovjetski oficir je to ponovio...

Međutim, uskoro se sve promenilo. Crvenoarmejci su uhapsili poručnika Kramera i smestili ga u istu ćeliju sa Fon Ševalerijem. Kramera su odveli u Sofiju i tek tu ga pustili. Većina četnika rasinsko-topličke grupe korpusa, Deligradskog i Varvarinskog korpusa, zarobljena je i odvedena u logor u Paraćinu. Sa oko 2.500 boraca Keserović se povukao na zapad. Prva grupa partizana ušla je u Kruševac popodne 14. oktobra. Komunisti su odmah počeli da hapse i ubijaju ‘'narodne neprijatelje''. Od pre nekog vremena, svakog oktobra drži se pomen žrtvama komunizma u kruševačkom kraju, a tom prilikom sveštenici čitaju oko 700 imena ubijenih.

Piše: Miloslav Samardžić

http://www.naslovi.net/2008-10-13/press/ko-je-oslobodio-krusevac/862940

 

[kiseli1]

@Koca,
1partizani se nisu uopste trudili nikada da tumace oslobadjanje krusevca jer ga nisu oslobadjali, pa nemaju ni razloga da se kite tudjim perjem ili da stvaraju bajke na temu, tvoga stila. krusevac nisu ni oslobodili cetnici nego rusi, i nakon toga su naredili ppukovniku keserovicu da preda oruzje i da se stavi pod komandu partizanskih jedinica, sto je on odbio.
2.tema topika su cetnicki zlocini

 

[Halix]

 

[Halix]

 

[Koča]

kao sto reko kiseli ako si vec lazov i takav kakav si, radi to sa stilom...Smesno je danas to raditi kako su komunjare pre 60 godina ali ti si izgleda zarobljenom u tom vremenu...na tvoju veliku zalost vreme vas je pregazilo...Ajd da konstruisemo jos jednu od tvojih lazi, koje su ovde postale standard...Sreca pa postoje slike oslobodjenja Krusevca, inace bi neko mogao i da poveruje u splacine koje iznosis...

Rekao si, citiram:

1partizani se nisu uopste trudili nikada da tumace oslobadjanje krusevca jer ga nisu oslobadjali, pa nemaju ni razloga da se kite tudjim perjem ili da stvaraju bajke na temu, tvoga stila. krusevac nisu ni oslobodili cetnici nego rusi, i nakon toga su naredili ppukovniku keserovicu da preda oruzje i da se stavi pod komandu partizanskih jedinica, sto je on odbio.

Ova je jedna od mnogih nebuloza i nelogicnosti...Kazes Rusi su oslobodili Krusevac pa naredili Keserovicu da se preda...Pa gde je to bio Keserovic, kako se stvorio tu, od koga su to Rusi oslobodili Krusevaca Brukas se kiseli sa svojim lupetanjem i izmisljanjem i kao sto sam rekao stvaras kontra efekat...

Sreca pa slike svedoce o tome...

1.partizani se nisu uopste trudili nikada da tumace oslobadjanje krusevca

Za ‘'14. oktobar'' svi znamo jer je to ime najveće fabrike u Kruševcu i jedne od najvećih fabrika u Srbiji. Zna se, takođe, da se u vreme komunizma 14. oktobar svake godine u Kruševcu slavio kao dan oslobođenja grada, 1944. godine. Na tim proslavama, članovi Subnora - bivši partizani - pričali su o svojim podvizima u borbama za oslobođenje, ali po pravilu uopšteno, bez navođenja detalja...

Tek po osvajanju slobode govora, 1990. godine i kasnije, kada se pročulo da 14. oktobra 1944. godine partizani zapravo nisu ni videli Nemce u Kruševcu, i Subnor je bio nateran da se malo konkretnije izjasni o ovim događajima

Dalje, tvoj drug halix je to naveo iz ne znam kojih izvora: 9.-13.9. Kruševac...Kazem ja da cete ti i halix praviti klovnove jedan od drugog i jesam li u pravu

A sad jos jednom, posto si izgleda retardiran, a ja sam rekao da preko tvojih lazi necu tek tako da prelazim...Da vidimo kako su to po tvojoj verziji Rusi oslobodili Krusevac i odma pohapsili cetnike (A ti bi mogao da navedes ceo tok oslobodjenja Krusevca, ne ovako jadno u dve recenice kako si navikao)

VIDELI SMO KAKO JE NAROD DO;EKAO OSLOBODIOCE ČETNIKE, SA PODIGNUTIM RUKAMA, BUKETIMA CVEĆA, POZDRAVLJAJUĆI, KAKO DOLIKUJEDANU OSLOBOĐENJE...VIDELI SMO I KAKO TA SLIKA IZGLEDA KAD U GRAD UĐU PARTIZANI

DA VIDIMO KAKO SU TO RUSI ODMA NAKON OSLOBOĐENJA UHAPSILI ČETNIKE, SAMO SU PRE TOGA NAPRAVILI PAR FOTOGRAFIJA (KOJE CE OPET OD TEBE DA NAPRAVE BUDALU OVDE) U KOJIMA PROSLAVLJAJU OSLOBOĐENJE, GDE SU KESEROVIĆEVI ČETNICI SA SOVJETSKOM ZASTAVOM, SVE SU TE SLIKE POSTAVLJENE I JASNO UKAZUJU ŠTA SE TU DEŠAVALO ALI I NAJUPEČATLJIVIJA SLIKA NA KOJOJ SU SVI SKUPA I UZVIKUJU S TERASE: ŽIVEO KRALJ PETAR, ŠTO NAROD POZDRAVLJA:

ajd sad se kiseli ponovo zavuci u misju rupu iz koje si izmileo

KASNIJE SLEDI PRIČA KOJU SAM POSTAVIO, A ČIJI JE GLAVNI SVEDOK NE KESEROVIC, NEGO UPRAVO AMERICKI PORUCNIK ELSFORD KRAMER.

I na kraju ako su teme cetnicki zlocini, pa sto ne pricas o njima

 

[Koča]

hahaha...koliko si ti zaostao... pa o tome je price bilo milion puta...uzmi malo prelistaj sve stranice ali nisam siguran da uopste i znas sta postavljas...

Pitanje za tebe...KAD JE OSLOBOĐEN KRUŠEVAC?....hahahha...nisi dorastao temi, glup si...hehe

koga zanima ovo, a verujem da su vec svi upoznati sa ovim falsifikatima, moze naci ovde:

http://forum.krstarica.com/threads/258332&page=2

 

[Halix]

 

[kiseli1]

WAR CRIMES
41. Through numerous circulars, communications, radiograms, directions sent to all his commanders, as well as to some commanders in particular cases, 'beginning in the Autumn of 1941, Mihailović issued strict orders to annihilate mercilessly all fighters of the National Liberation Army and Partisan Detachments, captured or wounded fighters, all followers of the National Liberation Movement, and everybody who helped in any way the National Liberation Army and Partisan Detachments, calling all adherents of the National Liberation Army in his messages, circulars and directions: communists, Bolsheviks, Ustaša-Bolshevik bands, etc.
42. Mihailović also issued orders to his commanders to annihilate the Moslems (whom he called Turks) and the Croats (whom he identified with the UstaŠas).
43. Mihailović introduced the method of killing men withour trial 'and without any investigation of guilt. Death sentences were pronounced by him and he bestowed this right on all his commanders of corps, brigades and battalions. Those who were sentenced to death were placed under the letter »Z«.
44. For the execution of death sentences by the method of the letter »Z« (the letter »Z« is the first letter of the word »zaklati«, which means to cut the throat of, and the persons placed under this letter were to be murdered), Mihailović gave instructions that every one of his brigades should form »Black Threes« who worked as conspirators. By Mihailović's instructions the commanders of brigades chose bloodthirsty men for the »Black Threes«, who, when entering the »Black Threes«, agreed to carry out every order without mercy, while in the case of non-execution of orders they were to be shot. Mihailović, what is more, gave the »Black Threes« instructions how to cut throats. The Chief of the Četnik »Black Threes« was Mihaalovic himself.
45. Besides his orders to the »Black Threes«, Mihailović fre
quently issued orders that every commander of the Corps should
organize flying brigades whose exclusive task was to clear their
terrain of Partisans (or as he says communists) and their sympa
thisers and all other persons who did not agree with his organization
— and not to enter into any conflicts with the invader.

55
46. In accordance with Mihailović's orders, his commanders, his corps and brigades, his »Black Threes« and flying brigades perpetrated in the course of the war and occupation numerous war crimes in all parts of Yugoslavia, in Serbia, Montenegro, Sandžak, Bosnia, Hercegovina, Croatia (especially in Dalmatia and Lika) and in Slovenia; thus:
In November 1941, the Četniks shot in the village of Brajići (Takovo District) at the place called Drenovi Vrh, some 500 captured Partisans and adherents of the Liberation struggle. The place where the Partisans were shot is not far from Ravna Gora where Mihai-lović's HQ were situated.
On the night of November 13—14, 1941, the Četnik commander Jovan Škava, by order of Mihailović, handed over about 365 Partisans to the Germans in the village of Slovac (near Valjevo). The Germans took them to Valjevo and shot them at a place called Krušik, near the latter town.
In the beginning of November 1941, at a place called Ridovi, in the vicinity of Kosjerić, Mihadlovics commander Ajdačić slaughtered 13 Partisan followers including Jelena Subić-Gmizović and Mileva Kosovac, women teachers, whom the Cetniks violated, and mutilated with red hot irons before murdering.
On November 4, 1941, near Ravna Gora, the cetniks killed about 30 Partisans, who were captured by a ruse. This number included 18 girls, who had been sent to Užice as nurses.
In December 1941, at Čačak, Mihailović's Cetniks together with the Germans shot 80 adherents of the National Liberation Movement at one time.
In December 1941 in the Požega District, the mixed German-Četnik corps on one occasion sentenced to death 12 Partisan adherents.
In December 1941 and during January 1942 the Cetniks slaughtered over 2000 Moslems — men, women and children from the outskirts of Foča, Čajniče and Goražde. These slaughters were perpetrated on the bridges across the Drina at Foča and Goražde.
During the month of December 1941 and in the course of the whole of 1942, Mihailović's "legalized'" Cetniks arrested and handed over to the Germans in various parts of Serbia thousands of Partisan followers who were shot by the Germans in the camps at Banjica, šabac, Niš, Užice, Čačak and elsewhere, while in addition to this, the Cetniks themselves killed thousands of Partisan followers, plundered many villages, flogged thousands of men, and violated a large number of women and girls from Partisan families.

56
On April 1, 1942, the Četniks of Rade Radić killed 20 wounded Partisans at Jošavka among whom was Dr. Mladen Stojanović, who was seriously wounded.
In April 1942, the Četniks of Lazar Tešanović and Rade Radić, (who placed themselves under the command of Mihailović's officer Captain Rašić) killed "0 wounded Partisans.
Towards the end of April 1942, Spasoje Dakić, commander of Mihailović's battalion in East Bosnia, killed the British major Terence Atherton and one of his radio telegraphists — a British sergeant.
In June 1942, Mihailović's Četniks burned down the hospital with ten seriously wounded Partisans, near Gacko in the village of Izgori.
In June 1942, Mihailović's detachment under the command of Captain Vladimir Đukić, took out of prison at Nikšić 25 followers of the National Liberation Movement and, together with the Italians, shot them.
In August 1942, Minailović's commander Baćović killed Rade Bravica, judge, Toma Galep, Jova Ljubibratić, Budimir Ukropina and Tasa Kosović, followers of the National Liberation Movement.
In August 1942, Mihailović's Četniks under the command of Petar Baćović, during the capture of FoČa, slaughtered there and in a group of villages, called Bukovica, about 100 Moslems, among whom were about 300 women, children and old men.
In August 1942, in the district of Ustikolina and Jahorina (East Bosnia) Mihailović's Četniks, under the command of Zaharije Ostojić and Petar Baćović, slaughtered about 2.500 persons of Moslem faith and burned down the villages.
In September 1942, at Makarska, the Četniks of Petar Baćović killed 900 Croats, skinned alive several catholic priests, and burnt. down 17 villages.
In October 1942, the Četniks of Petar Baćović, together with the Italians who were under the command of Lt. Vidiak, killed about 2.500 Moslems and Croats in the environs of Prozor. Among them were women, children and old men. They also burnt a large number of vilages.
In October 1942, in the villages of Gata, Niklica and Čislo (all villages af Dalmatia), the Četniks of Petar Baćović, together with the Italians, killed 109 Croats who were sympathizers of the National Liberation Movement,
In autumn 1942, at Drežnica (Hercegovina), the Četniks from the environs of Gacko, while moving towards Prozor, slaughtered 100 persons of the Moslem faith.

57
In December 1942, in the village of Brainci (Mrkaić — East Bosnia) and in the neighbouring villages, the Cetniks of Mihailović's commander Rajko Celonja, killed 160 peasants and burned down the village of Brainci and several other villages. Among the killed were women and children.
In January 1943, Mihailović's Cetniks killed Father Isaković and 18 other followers of the Partisans in the village of Banja (near Arandelovac).
In January 1943, Major Cvetić slaughtered 16 captured Partisans in the district of Užice.
In January 1943, under the command of Komarčević, Mihai-lović's Cetniks slaughtered 72 Partisan sympathizers in the Posava District.
In January 1943, the Cetniks of Pavle Durišić killed about 400 men and about 1.000 women and childern of Moslem faith in the Bijelo Polje District.
In February 1943, the Cetniks under the command of Zaharije Ostojić, Petar Baćović, Pavle Đurišić, Vojislav Lukačević, Vuk Kalai-tović and others slaughtered 1.200 men, and 8.000 old men, women and children in the districts of Plevije, Čajniče and Foča. They looted and burned down about 2.000 houses at the same time.
In the middle of July 1943, in the village of Cikoti (East Bosnia) the Cetniks discovered 80 wounded men of the First Proletarian Division. They took their arms, and the following day brought the Germans who killed and then burned them.
In July 1943, at Bišina (Birač), the Cetniks discovered 120 wounded men of the First and Second Proletarian Brigades and handed them over to the Germans who shot them.
In December 1943, at Kolašin, the Cetnik commander Major Petričević shot 28 captured Partisans and 6 peasants, Partisan followers.
In December 1943, in the village of Selevac (Belgrade District) the Četnik commander Zivan Lazović murdered 15 peasants, Partisan followers.
In December 1943, the Cetniks slaughtered 137 captured Partisans in the environs of Bosansko Grahovo.
In December 1943, the Cetniks slaughtered 28 captured Partisans in the village of Tičevo near Drvar .
In December 1943, at Zeta (Montenegro), the Cetniks slaughtered 8 peasant-delegates at the First Antifascist Assembly of Montenegro. .

trial DM, 1946

 

[kiseli1]

58
In December 1943, the Četniks of Nikola Kalabić slaughtered 24 peasants, Partisan followers, in the village of Kopljari (near Aran-
delovac).
In December 1943, the Cetniks of Vuk Kalaitović shot 18 Partisan followers in the Sjenica District (Sandžak).
In December 1943, in the village of Vranjić (Posava District, Belgrade County), the Cetniks, under the command of Lt. Colonel Miodrag Palošević and Major Sveta Trifkovic, slaughtered 72 persons, among whom were one child of two years, another of three months. They castrated one of the victims. Besides this they plundered large number of peasant homes.
From July 1941, to March 1943, Mihailović's Cetniks, under the command of Pavle Durišić, sentenced to death and shot about a thousand Montenegrin Partisans and peasants, because they participated in the Liberation uprising in Montenegro.
On April 29, 1944, the Četnik detachments of Captain Zivojin Lazović, Major Svetislav Trifkovic, Nikola Kalabić, Dragutin Bojović, Sveta Bogićević, Radovan Dokmanović and Sveta Radićević, in the village of Drugovac (Podunava District — Belgrade County) slaughtered 73 persons among whom were 9 women. On that occasion 37 other persons were ill-treated and 220 houses were looted and then burned down.
In April 1944, the Cetniks slaughtered 8 Partisan sympathizers near Bajina Bašta.
In May 1944, the Cetniks of Dragutin Keserović discovered a Partisan hospital at Jastrebac, and shot some 24 wounded men and 4 nurses there.
In May 1944, cetniks from Majevica discovered a Partisan hospital in Semberia and killed about 300 seriously wounded.
In the summer of 1944, the Cetniks in the village of Balinovići burned alive Živan Durdević, a peasant from Balinovići, in the presence of 20 men, and then killed his son.
In the beginning of August 1944, Dušam Radović, known as Kondor, commander of Mihailović's Zlatibor Corps, murdered two American airmen of French origin, who were forced to land by parachute, near the Lim river.
In August 1944, the Četnik detachment of Sveta Bogićević caught Sava Sremčević, Konstantin Vojinović, Ilija Radojević and Ilija Jakovljević, in the village of Sepci (Kragujevac District), and, after cruelly torturing them in order to force them to admit their collaboration with the Partisans, slaughtered all four of them.

59
47. The crimes enumerated are only a small part of the crimes-which Mihailović's Četniks committed in all parts of Yugoslavia in compliance with his orders and instructions.
In addition, tens of thousands of men were tortured and flogged by Četniks, while in Montenegro a special system of flogging was introduced, utilising the »rogalj« (a kind of stake).
Mihailović's commanders sent lists of the Partisan followers to the invaders and quislings on the basis of which they were arrested and shot. Mihailović's Belgrade organization especially closely collaborated with the Special Police in the annihilation of the Partisan followers in Belgrade.

trial DM, 1946

 

[Koča]

Sta bi sa Krusevcem kiseli, oipet predje preko svoji plitkih lazi pa nastavi dalje sa montiranim procesom....hahahaha...pa ko za ozbiljno uzima taj proces

ali to su tvoji izvore, raznorazne Jože i titov sud......odatle se nisi pomako...

Na staljinističkom procesu, general Draža Mihailović je optužen i za ubistvo američkog pilota Dejvida O`Konela. Ali, posle nekoliko dana, Konel se pojavio na ulicama Njujorka, noseći transparent: "Titov sud tvrdi: Mihailović me je ubio! Uistinu, on me je spasao!" Konel je bio sekretar Komiteta avijatičara za spašavanje generala Mihailovića. (Fotografija iz "Čikago dejli tribjuna" od 13. jula 1946. godine)

 

[kiseli1]

keserovicev korpus,i ruske trupe, su 16 oktobra 1944, okupirali (ili oslobodili, prema zelji) grad krusevac, i nakon toga su rusi predali upravu grada krusevca keserovicu. 19 oktobra, rusi su ga obavestili, da preda oruzje (svi cetnici), i da ce go oni prebaciti u logor pokraj paracina, gde ce ih reorganizirati u NOVJ.ukoliko ne pristane,ples pocinje. (izvor podatka je kesericevo pismo drazinom stabu, od 19 oktobra 1944 godine (mikrofilm N0.T-311.roll 189,frame 1233).

................

 

[Koča]

hahahahahahha...pa ti ne prestajes da me iznendajujes, a najjace kad spomenes neki izvor i ostane na tome...pa niko nije ovde lud kiseli...

cekaj prvo si rekao da su Rusi oslobodili Krusevac...A sad su oslobodili cetnici i Rusi...pa na sve to 16. oktobar a i komunjare slavile dan oslobodjenja 14. oktobra i po tome nazvali ime najvece fabrike

kao sto sam rekao svedok svega ovoga je americki porucnik Kramer, na svu srecu postoje i slike, kao cetnika, tako i naroda Kruševca i pre svega Sovjetskog oficira...haha...ajd sad kiseli, lepo se opet zavuci u rupu iz koje si izmilio......i vidi malo s tim datumima se sredi, bre glupo je da se brukas ovako...za coveka od 80 godina ok al kapiram da si mladji, radi valjda taj mozak kolko tolko...hehe

 

[Halix]

Desant na Drvar (šifrovani naziv operacija Konjički skok) je bio nemačka akcija u aprilu i maju 1944. čiji je cilj bio da se zarobi Josip Broz Tito i da se ukloni vođstvo partizanskog pokreta u Jugoslaviji. Sam vazdušni desant je obavljen 25. maja 1944. godine.

Partizanski štab je u to vreme bio sakriven u pećini iznad Drvara. Predstavnici Saveznika Rendolf Čerčil (sin Vinstona Čerčila) i Evelin Vo su takođe bili prisutni. Nemački SS-ovci i padobranci su se krenuli prema Titovoj pećini, ali su ušli u žestok okršaj sa partizanima koji je rezultovao velikim žrtvama sa obe strane.

Interesantno, četnici Dragoljub Mihailovića su učestvovali u borbi u svom pokušaju da uhvate Tita. Dok su Nemci uspeli da se probiju do pećine, Tito je već bio pobegao.

Nemački gubici su bili 213 ubijenih, 881 ranjenih i 51 nestali. Procenjeno je da su partizani imali oko 6.000 mrtvih, uključujući i mnogo civilnih žrtava.



Zbog neuspešnih ofanziva na partizane (bitka na Neretvi, bitka na Sutjesci) i neuspelih atentata na Tita, nemačka komanda se odlučila za novu operaciju, čiji glavni cilj nije bio da se unište partizanski odredi, već da se ukloni ili zarobi Vrhovni štab NOVJ i da se tako dobije strateška prednost sve dok se potpuno ne unište odredi NOV i POJ.

Za ovaj napad upotrebljen je jedan bataljon padobranaca, SS-ovaca, koji je, posle žestokog bombardovanja Drvara, bačen na grad pomoću jedrilica, kao i pomoću padobrana, a istovremeno kopnenim putem krenule su od Sarajeva preko Jajca borbene grupe Sedme SS divizije “Princ Eugen”, od Knina 118. lovačka divizija i 92. motorizovani puk, a od Bihaća i Bosanskog Novog borbene grupe 373. i 392. nemačke divizije.

Padobranski 500. SS bataljon je bio sastavljen od kažnjenih pripadnika raznih SS divizija čiji je angažman odobren tek nakon Himlerove intervencije[1].

Za dan napada Nemci su uzeli dan proslave Titovog rođendana, očekujući da će partizane zateći nespremne. Usled čestog izviđanja neprijatelja avionima, kao i direktnih opomena od britanskog obaveštajnog centra, Vrhovni štab je preduzeo izvesne mere za slučaj napada Nemaca iz vazduha. Premešten je i štab britanske vojne misije[1]. Čak je jedna brigada bila smeštena u samom Drvaru. Međutim, usled toga što su Nemci vršili demonstrativne napade prema oslobođenoj teritoriji, ova brigada je bila prebačena da ih zaustavi.


Desant
Nemci su napad otpočeli u šest časova izjutra 25. maja 1944. godine. Prvo su žestoko bombardovali čitav prostor, a zatim su počeli padobranski desant. Prethodno su uništili četiri protiv-avionska mitraljeza. Osim padobrancima, Nemci su spuštali svoje trupe i jedrilicama.

Iznenađenje je za partizane bilo prilično. Čim su se spustili, nemački padobranci su odmah stvorili svoje baze i smesta prelazili u napad. Kod svakog nemačkog padobranca nalazila se po jedna Titova fotografija. Uoči napada, Tito je došao u pećinu u Drvaru, gde je večerao s gostima, tako da ga je napad zatekao u pećini. Sovjetske i britanske misije su bile izvan Drvara, pa njima nije pritila nikakva direktna opasnost. Kada je počelo bombardovanje iz vazduha, Tito i ostali članovi Vrhovnog štaba su se sklonili u pećinu. U međuvremenu su se prizemljili padobranci, a jedna grupa je odmah krenula u pravcu pećine. U tom trenutku nijedna desetina Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba nije se nalazila kod Tita, osim jednog ordonansa, jer su sve desetine bile raspoređene kod sovjetske i britanske misije, kao i na raznim drugim dužnostima u gradu. Mićo Janković, zamenik komandanta Pratećeg bataljona, koji se nalazio u štabu bataljona u centru grada, čim je vidio da padaju padobranci, zgrabio je svoju mašinku i sa još jednim saborcem pojurio ka pećini. Iza mosta na reci Unac naleteo je na četiri nemačka padobranca koji su išli prema pećini, i pošto ih je spazio pre nego što su oni njega ugledali, otvorio je vatru iz mašinke i sve ih ubio.

Nemci su neprekidno bacali pojačanja u grad, nove jedrilice su stizale. Oko svake kuće vodile su se žestoke borbe. Nemci su napadali i po njivama na kojima su se nalazile i radile drvarske omladinke. Nemci su ove devojke odmah hvatali i posle streljali.

Od vojnih jedinica u Drvaru i njegovoj užoj okolini nalazila se jedino Viša oficirska škola, ali gotovo svi polaznici ove škole bili su izašli u zoru da uče, pa su se razmestili po okolnim šumarcima, mahom svi bez oružja. Kada su videli da se padobranci spuštaju, pojurili su u zgradu, ali osim revolvera, uglavnom nisu imali drugog oružja. Ipak, pojedine grupe iz oficirske škole počele su da pružaju organizovaniji otpor. U Drvaru su se zatekli i neki delegati s Drugog omladinskog kongresa koji se još nisu uspeli vratiti u svoje jedinice.

Nemci su pre podne streljali veliki broj seljaka u Drvaru. Svim zarobljenicima postavljali su kao prvo pitanje: “Gde je Tito?” Kako niko nije hteo da odgovori, Nemci su ubijali sve od reda.

U gradu je besnela žestoka bitka. Čitav Okružni komitet SKOJ-a za Drvar je poginuo. Nemački padobranci bili su pali tačno pred kuću u kojoj su se nalazili skojevci i odmah je blokirali, tako da iz nje niko nije mogao izaći. U zgradi je bilo šest članova OK SKOJ-a za Drvar i sekretar Sreskog komiteta SKOJ-a za Drvar. Tokom borbe, omladinci su vraćali nazad bombe koje su im Nemci ubacivali kroz prozor. Posle borbe od dva sata otpor je prestao, pošto su izginuli svi osim jednog skojevca, Ljube Bosnića. On je bio teže ranjen u nogu i u jednom trenutku je uspeo, posle pogibije svih svojih drugova, da se izvuče iz kuće i da se prebaci puzeći preko reke Unac. U kući u koju je ušao zatekao je jednu ženu kojoj je ispričao pogibiju članova OK SKOJ-a. U toku dalje borbe Nemci su naišli na kuću u koju se on bio sklonio. Zapalili su je i u njoj je izgorio i Ljubo Bosnić. Oko zgrade komiteta je kasnije nađeno na desetine mrtvih Nemaca.

Pećina u kojoj se nalazio Vrhovni štab bila je pod stalnom vatrom nemačkih padobranaca. Kurir Edvarda Kardelja je izašao je na otvor pećine da osmotri kretanje Nemaca, ali je bio pogođen jednim snajperskim metkom u glavu. Tito i Kardelj su se probili iz pećine oko 11 sati pre podne. U međuvremenu bitka se i dalje razvijala. Jedna grupa omladinaca, s Ratom Dugonjićem i Milom Neorićićem na celu, je poslata da siđe ponovo do grada i da spase radio-stanicu sovjetske misije, kao i da ne dozvole Nemcima da razviju front prema pećini. Njih dvojica su se probili do zgrade sovjetske vojne misije, a usput su naišli na jedan zid gde su zatekli pedeset streljanih omladinki, žena i seljaka.

Iz Srba (udaljenost preko 20 km vazdušnom linijom[2]) je usiljenim maršem stigla odmah iza podneva Treća lička brigada i iz marša se upustila u borbu sa nemačkim padobrancima, kojih je bilo blizu hiljadu. U protivnapadu partizani su oslobodili američkog novinara Stojana Pribićevića, kog su Nemci u zoru zarobili sa još tri saveznička novinara.

Ličani su vrlo brzo potisli Nemce i suzbili ih na drvarskom groblju. Tu su borbe vođene sve do jutra, kada su se probili nemački tenkovi preko Petrovca i Oštrelja.

Tito se 3. juna, sa nekoliko pripadnika Vrhovnog štaba, svojim psom, šefom sovjetske vojne misije generalom Kornejevim i Vivijen Strit, vršiocem dužnosti britanske vojne misije, sovjetskom Dakotom sa Kupreškog polja, prebacio u italijanski Bari[1]. Amerikanci su evakuisali pripadnike svoje vojne misije i ostalih 74 pripadnika glavnog štaba, Titove telohranitelje kao i 118 ranjenih partizana[1]. Tri dana kasnije je Vrhovni štab britanskim razaračem Blekmurom, prebačen na ostrvo Vis[1].

Vojnički gledano, ova operacija je bila veliki neuspeh, jer nije ispunjen cilj, a desantne grupe su imale skoro 80% žrtava (mrtvih, ranjenih i nestalih). Jedini uspeh je bilo zarobljavanje Titove nove maršalske uniforme i džipa, kao i zarobljavanje Rendolfa Čerčila koji je ubrzo pobegao. Desetak dana kasnije je izvedeno iskrcavanje na Normandiju, posle čega je bilo samo pitanje vremena kada će Nemačka izgubiti rat.

 

[Halix]

Plašeći se mogućnosti iskrcavanja savezničkih trupa na Balkan, nemačka Vrhovna komanda je odlučila da po svaku cenu uništi oružane snage NOP-a. Dogovorom sa Italijanima odlučeno je da sprovedu dve operacije Vajs 1 i Vajs 2 (tkz. Četvrta neprijateljska ofanziva). Operacije su počele 20. januara 1943. godine i zahvatile su u prvoj fazi teritoriju Banije, Korduna, Like, Dalmacije i Bosanske krajine. U tim operacijama bile su angažovane jake neprijateljeve snage: 5 nemačkih i 4 italijanskih divizija i znatne snage ustaša, domobrana i četnika[1].

U toku prvog dela ofanzive jedinice Prvog hrvatskog i Prvog bosanskog korpusa pružile su jak otpor, ali je neprijatelj uspeo da privremeno ovlada delom oslobođene teritorije. Za to vreme Vrhovni štab NOV i POJ je sa Glavnom operativnom grupom, koju je činilo pet divizija (Prva i Druga proleterska, Treća udarna, Sedma banijska i Deveta dalmatinska divizija), preduzeo protivofanzivu u pravcu Hercegovine i Crne Gore, da bi razbio okupatorske i četničke snage i stvorio uslove za prodor u Srbiju. Pošto je uspela da uništi italijanske snage u dolini Rame i na srednjem toku Neretve, između Konjica i Jablanice, Glavna operativna grupa sa Vrhovnim štabom i oko 3.500 ranjenika[1] privukla je na Neretvu krupne neprijateljske snage. Okružene na tom pravcu, snage NOVJ bile su primorane da vode bitku za spasavanje ranjenika. Bitka je trajala mesec dana, od 15. februara do 15. marta, kada su poslednje jedinice NOVJ prešle na levu obalu Neretve. Glavna operativna grupa se sa ranjenicima probila iz okruženja i izvršila prodor u Hercegovinu i Crnu Goru, razbivši pritom znatne četničke snage, koje su brojale oko 26.000 četnika[1]. Razbijanjem četnika na Neretvi, počelo je osipanje njihovih jedinica na ovoj teritoriji.

Poraz četnika na Neretvi i ne uspeh uništenja jedinica Vrhovnog štaba, imalo je za posledicu dalje jačanje Narodnooslobodilačkog pokreta i stvaranje nove velike teritorije u Crnoj Gori, Hercegovini, Sandžaku i istočnoj Bosni. Takođe bitkom na Neretvi, olakšana je situacija za jedinice Prvog hrvatskog, a posebno Prvog bosanskog korpusa, jer su glavne snage neprijatelja bile angažovane prema Neretvi. Jedinice Prvog bosanskog i Prvog hrvatskog korpusa uspele su za kratko vreme da povrate svoje izgubljene teritorije, koje su držali pre ofanzive.

Neuspehom Operacija Vajs 1 i 2, nije samo propao plan namačke Vrhovne komande o uništenju glavnine snaga NOVJ, več im je prodor tih snaga na istok stvorio nove probleme i opasnosti. Posebnu opasnost za Nemce predstavljalo je približavanje Glavne operativne grupe NOVJ Srbiji i mogućnost snažnijeg rasplamsavanja borbe u tom delu zemlje, čime bi znatno porastao značaj jugoslovenskog ratišta u međusavezničkom okviru. I dalje strahujući od mogućnosti invazije saveznika na Balkan, Nemci su shvatili da u novonastaloj situaciji NOVJ predstavlja neposrednu opasnost za njihove planove na Balkanu, a naročito Glavnina snaga NOVJ, koja bi, eventualino, svojim prodorom ka dolini južne Morave i Vardara mogla da ozbiljno ugrozi veze sa njihovim snagama u Grčkoj.

Zbog toga nemačka Vrhovna komanda je preduzela novu ofanzivu protiv snaga NOVJ u Hercegovini, Crnoj Gori i Sandžaku, radi njihovog uništenja. Ofanziva je počela 15. maja i trajala je do 15. juna 1943. godine. U ovoj ofanzivi učestvovalo je 5 nemačkih i 3 italijanske divizije, 2 bugarska puka i 1 ustaška brdska brigada - ukupno 127.000 vojnika, protiv 19.700 partizana, među kojima oko 4.000 ranjenika[1]. U toj najtežoj i najdramatičnijoj bitci tokom NOB-a, grupa od pet divizija i dve samostalne brigade sa Vrhovnim štabom, zbijena na malom i teškom terenu, iznurena neprekidnim borbama, marševima i glađu, morala je uz izvanredne napore i žrtve (poginula je 1/3 boraca) da probije nekoliko neprijateljskih obruča. Vrhovni štab je stalno bio na težištu borbi, a Vrhovni komandant Josip Broz Tito (koji je ranjen 9. juna) je neposredno uticao na dejstva jedinica.

Za vreme Četvrte i Pete neprijateljske ofanzive, snage NOVJ na drugim područijima se po direktivi Vrhovnog štaba NOV i POJ, pojačale borbena dejstva. Tako su u Sloveniji uporedo sa pojačanom vojnom i političkom aktivnošću protiv Bele garde, partizanske snage napadale su i rušile železničku pruge i okupatorske snage duž njih. NOP je zahvatio i Korušku, a u Slovenačkom primorju je znatno jačao. Posle neprijateljske ofanzive u Slavoniji marta 1943. godine (tkz. Psinjsko-papučka operacija), jedinice NOVJ proširile su slobodnu teritoriju u Slavoniji, Moslavini i Podravini, a posle obrazovanja Prvog slavonskog korpusa, maja 1943. oslobodile su i veći deo Požeške kotline. Diverzantskim akcijama na pruzi Beograd-Zagreb, u velikoj meri je ometan saobraćaj.

Prvi hrvatski korpus je ponovo oslobodio veći deo Like, Korduna i Banije. U isto vreme u Istri su stvorena mnoga uporišta NOP-a. U zapadnoj Bosni Prvi bosanski korpus je oslobodio veći deo teritorije koju je držao, pre Četvrte neprijateljske ofantive i kontrolisao je veći deo srednje Bosne. Kada je maja 1943. Prvi bosanski korpus podeljen na dva korpusa, novi Prvi bosanski korpus (od oktobra Treći bosanski korpus) je upućen u istočnu Bosnu gde je proširio slobodnu teritoriju, a Drugi bosanski korpus (od oktobra Peti bosanski korpus) je nastavio dejstva u zapadnoj i srednjoj Bosni. Od jula 1943. u istočnoj Bosni je dejstvovala i 16. vojvođanska divizija.


Grupa partizanskih boraca na Šarplanini, 1943. godine

U istočnoj Srbiji je dejstvovao Timočki i Požarevački, a u zapadnoj Srbiji i Šumadiji obnovljeni su partizanski odredi: Šumadijski, Valjevski, Kosmajski i Čačanski, koji su pojačali aktivnost na rušenju komunikacija i u borbi protiv nemačkih, bugarskih i kvinsliških jedinica. U južnoj Srbiji došlo je do jačanja oružane borbe i stvaranja slobodne teritorije na područiju Toplice, Jablanice i u Crnoj Travi. U Sremu su partizanske snage znatno brojno porasle, a jedan deo je prebače u istočnu Bosnu, dok je drugi dejstvovao u Sremu i naročito diverzantskim akcijama ometao saobraćaj. Bila su pojačana dejstva na Kosovu i u Sandžaku. U Makedoniji je posle, stvaranja KP Makedonije, marta 1943. godine, došlo do snažnijeg poleta oružane borbe, naročito u njenom istočnom delu. Radi uspešnijeg dejstva NOP-a, teritorija Makedonije je podeljena na pet operativnih zona, a formirana su i tri nova partizanska odreda i stvorene prve slobodne teritorije u Tikvešu, Debracima i Prespi.

Uporedo sa pokušajima da unište Glavninu snaga NOVJ, okupatori su izveli i niz manjih operacija protiv partizana na ostrvima i u obalskom područiju. Uprkos tome prva polovina 1943. je bila period najuspešnijih dejstava mornaričkih jedinica NOVJ, za vrme italijanske okupacije. U Podgori je 23. januara formiran Odred ratne mornarice južne Dalmacije, u čijem je sastavu bila flota od 2 naoružana ribarska broda. Pored uspešnih akcija u Hvarskom i Neretvanskom kanalu, dejstva na moru su preneta dalje na sever u Velebitski kanal. Iako su Italijani u to vreme imali jaku flotu, partizanske sange su uspele da izvrše napad na 103 broda i čamaca; od čega su uspeli da zaplene 37 brodova.[1]

Razmera operacija u Jugoslaviji i snažno narastanje NOP-a, s kraja zime 1942. i u početku 1943. godine znatno su ojačali međunarodnu poziciju NOP-a. U vezi s tim Britanci su poslali, aprila 1943, svoje prve predstavnike na slobodnu teritoriju, a u maju i svoju vojnu misiju u Vrhovni štab NOV i POJ.

 

[kiseli1]

“Равногорски покрет” “најодлучније протестује” што комунистичка партија
чини, “безуспешан покушај узурпирања народних права и прејудицирања народне
воље”.
Добро! Ко је и шта је “равногорски покрет”? Када је поникао “равногорски
покрет”?
“Равногорски покрет” поникао је за време рата. Нико живи и никад у
Југославији није ни чуо, камо ли што ближе знао о некаквом – “равногорском
покрету”. “Равногорски покрет” никао је као печурке у нашим брдима и планинама,
склопљен је на брзу руку од незнатних бродоломних снага наше војске и по које
старе партијске олупине. Он не представља и не оличава ниједну стару политичку
партију и ниједан покрет. Изузима се “газда Живко” који је водио социјалистичку
странку. Сви су остали претежно политички скоројевићи или политички
бескућници. Сам вођ “равногорског покрета”, Дража Михаиловић, потпуно је, као
политичка личност и челник “равногорског покрета”, нов човек. И њега је, као и цео
“равногорски покрет”, избацио на површину наш бродолом. Истина “равногорски
покрет” тврди да је он једини легитимни и аутентични представник “југословенских
демократских народа”, али која странка у свету није за себе то исто тврдила? И
сам конгрес “равногорског покрета” сведочи својом првином да је покрет
послератна роба, чедо наше анархије, странка – падобранац, покретсамозванац.
“Равногорски покрет” је потпуна политичка новина, покрет без традиција. Просто
речено, тиква без корена. Ето тај и такав покрет, који је на брзу руку, хитро у лету,
појахао народну кобилу уображава да једино он не узурпира народна права и
једино он не прејудицира народну вољу. Ето та послератна печурка, тај лишај на
посеченом народном стаблу, тај равногорски покрет (поникао тек на Равној Гори!)
сматра себе за сувереног представника народа и државе. Каква бесмислица! Какво
уображење! Каква узурпација! Ми не знамо ни за једну правну, политичку и
моралну логику из које би “равногорски покрет” извукао ма и један објективни
разлог за оправдање својих неразумљивих претензија. Зато сви његови закључци
и постулати имају мање вредности од устава Лажног Цара Шћепана Малог. Своју
сувереност црпе “равногорски покрет” из својих жеља и уобразиље. Али машта
појединаца или група не може бити – закон и уставни поредак једног народа.
Сматрамо да можемо и морамо извести неизбежан закључак:
Јесте, комунистичка партија је чиста узурпација народних права и
прејудикација народне воље, али је исто то и у истој мери и – “равногорски покрет”.
“Ругао се котао лонцу: широка му уста”.

ДИМИТРИЈЕ НАЈДАНОВИЋ,РАВНА ГОРА,Заблуде и самоуништење

 

[Koča]

zasto ne ostavljate linkove ka onom sto ovde postavite

A najsmešnije od svega gore je ovo famozno ''Z''...pa cuj ''Zaklati''...eee, komunjare...Pa Draza je preko Radio Londona, od 25. 05. do 16. 09. 1942, objavio 75 imena samo u Srbiji koje treba staviti pod ''Z'', a na tom spisku nema nikoga sem okupatorovih saradnika u Srbiji, među kojima se nalaze Nedić, ministar Aćimović, dr Velmar Janković, Pećančeve vojvode i skoro svi ministri Nedićeve vlade pod okupacijom.

Kiseli komunjarska propaganda sama sebe zakopava...Pa na koga se odnosilo to ''Z'' pitam ja tebe...Nabroj mi ko je to stradao od tog famoznog ''Z''? i videćeš koliko je komunjarska propaganda trula i koliko spominjanje tog ''Z'' nikako ne ide u prilog vašim lažima jer ste iste one koje je Draža stavljao pod Z izjednačavali sa Dražom...ODGOVORI...hehehe...eto koliko ste plitki...zato kiseli opet u misju rupu...hehe

šta bi sa Kruševcem...prvo ga oslobodiše Rusi, pa četnici...pa beše 14. ili 16...možda 19.hahhahaha...e kiseli...

 

[Koča]

ДИМИТРИЈЕ НАЈДАНОВИЋ,РАВНА ГОРА,Заблуде и самоуништење

Najdovic kao i ti ima obraz kao djon, ali to je tvoje pravo društvo...

Evo odgovora, onima koje iskreno zanima sve ovo, na ovu splačinu koju postavlja, ko ce drugi nego kiseli...

U ratu, a ponajviše ako je on poprpimio oblike građanskog, propaganda je po pravilu najbolja hrana. Ovo posebno treba reći za one koji su od tog rata videli samo korist. Kratko i jasno, da prežive pod nečijom zaštitom-konkretno nemačkom.
Lako je pisati pamflete i kritike zavaljen u udobnu fotelju, okružen poslugom, a pred vratima i stražarom, koji ti bdi dvadeset četiri časa. Lako je razmišljati u zatvorenoj prostoriji, zatvorenih prozora i spušenih roletni, ali mnogo je teško pisati kritiku ako si napolju i ako vidiš šta se događa.

Ljotićevski mislilac, Dimitrije Najdanović je svoj politički pamflet protiv Ravnogorskog pokreta pisao isto onako kao što su pisali i komunisti posle rata: zamišljanjem. Nije ni čudo, jer im se ciljevi u mnogome poklapaju. Za njih je važio pre rata isti princip : bili su zabranjeni.

Izgleda da je masovnost Svetosavskog kongresa u selu Ba, Najdanoviću dodatno bola oči pa je rešio malo da se poigra istinom, pišuću onako kako je on zamislio, a ne onako kako je zaista. Razume se, da je saznao šta se sprema, poslao bi odmah kamione i kamione Nemaca da provale tamo i pohvataju „manjinu“, kako je on navodi.
Pa ipak, i to nije prošlo bez posledica, jer su Nemci u Beogradu pohvatali veći broj delegata, jedan broj otrpemili u Mauthauzen, a drugi malo dalje od Banjičkog logora-u Jajincima. To Najdanović ne piše, a nema ni potrebe, jer ovo je samo kritički osvrt na ravnogorce kakvi su bili.
Pošto nije ni znao da će se kongres održati i dobio je samo rezultate kongresa, počeo je svoju priču. Da je vidimo.

Najdanović konkretno iznosi bujicu nekritičkih ocena i neproverenih podataka. Napadajući ravnogorce, on kaže kako „nema ni jednog čoveka koji će danas nešto reći lepo o četnicima“ (str. 23). A da li je on to proverio pa tako piše?
Pošto je ovaj pamflet pisan verovatno posle Svetosavskog kogresa, da vidimo kako Nemci misle o tome kako narod „ne podržava ravnogorce“. U izveštaju nemačkog ss majora Karla Krausa, onog istog koji će pred komunistima izjaviti da su Nemci želeli sporazum sa Dražom, ali da on takav sporazum sa njima nije želeo, kaže se:

„Mihailovićeva organizacija danas je jedan stvarni faktor o odlučivanju sudbine srpskog naroda. Nije važno šta se misli u Beogradu, već je važno šta se misli u unutrašnjosti, u najširim narodnim slojevima....“

Ovo je pisano 10. junuara 1944, dakle pre Svetosavskog kongresa.

Najdanović ponavlja poznatu ljotićevsku floskulu da se ravnogorci ne bore protiv komunista, da ravnogorski teror neumitno dovodi do komunističkog jačanja, itd.
Vrlo zanimljivo gledište, ali da vidimo i to.
U nemogućnosti da kaže kako to zapravo ljotićevci samo rečju, a ne i konkretnom akcijom suzbijaju komunizam, Najdanović sve okreće naglavačke. Jer, baš u to vreme kada on piše, događaju se silni porazi komunista od ravnogoraca. Ali kada čovek gleda preko spuštene roletne, toliko i vidi.
Evo nekih primera koji ne idu njemu u prilog. Recimo, u julskoj operaciji 1944. u Toplici i Jablanici četnici su ubili komunista koliko ljotićevci nisu ubili za vreme čitavog rata!
A ovo je slika i prilika ljotićevaca:

POLOŽAJ

24.jun 1943
Slobodne Šume i Planine
Gorski štab (vrlo loše čitljivo-prim AD)

23.juna 1944 godine ubijen je u Beogradu kurir naše organizacije Mihailo Marković, kazandžija iz Knjaževca, Ubio ga je ljotićevac-kaplar Vojislav po nalogu pukovnika Grujića.
Dokumenta pokojnika su zaplenjena. Dobrovoljci i Gestapo sprovode istragu. I ovom prilikom skrećem pažnju svima da se u Beograd manje upućuju kuriri i da kuriri budu obazrivi.
Srpski Državnu Stražu potpuno smo izbušili.
Na slučaj invazije Balkana Nemci imaju nameru da pohvataju veliki broj taoca, a isto tako da razoružaju Srpsku Državnu Stražu i Graničnu stražu. Vodite računa o ovome, Neka se naši ljudi čuvaju da ne budu hvatani za taoce, a S.D.S i Graničnu stražu prihvatiti čim bude opasnost od razoružavanja.


Komandant, major
Gorski Štab br (slabo
čitljivo, verovatno neko iz Knjaževačkog korpusa-prim AD)
(IaN, mf.6, br.577)

Svaki dokument ide protiv Najdanovićevih konstatacija, pa nećemo se više zamarati njima.

Svojom demagogijom, svojstveno ljotićevskim vaspitačima, on zaobilazi suštinu stvari i vrti se u krug. Pošto se nekritički osvrće prema svom pisanju, ne vidi da se zatvorio u lavirintu, da protiureči samom sebi i da se jednostavno gubi u moru koještarija. Tako mu je priča jednom rečju jedan neistiniti pozorišni komad, jer ga, kao uostalom i sve ljotićevce, dokumenta obaraju i ne idu mu u prilog.
Ali, iako dokumenta ne idu u prilog, zašto malo ne pričati koještarije. Narod voli filozofske priče, naročito od ljotićevaca, a u istinu beži od njih kao Đavo od krsta tada.

Kada Najdanović proziva ravnogorce „parazitima“ neumitno se postavlja pitanje šta su oni? Po njegovoj definiciji, insekti koji žive na tuđ račun. Pa da li ravnogorci ili ljotićevci žive na tuđ račun? Pitanje za njega i njegove simptaizere i čitaoce.

Najdanović se hrani nezasito kritikama o engleskoj lažnoj najavi invazije u Jugoslaviji (str. 24). Demagogu ne treba drugo. Dovoljno je da se ne obistini ono što je on priželjkivao i eto materijala za pisanje. Isti je to slučaj i sa njegovim učiteljom Dimitrijem Ljotićem. Pošto je i on trefnuo da će u slučaju nepotpisivanja Trojnog pakta Jugoslavija biti raskomadana, posle se hvalio kako je on sve to predvideo. U istinu, trefnuo je kao zadrti nemački saveznik da će se to dogoditi i dogodilo se. Što Ljotić nije rekao za čiji račun je to trefnuo i što je odbio mesto u vladi generala Ilića, to nikom ništa. Trebao je da se odrekne veličanja Nemaca i da podesi svoj stav prema saveznicima. Ali, on to nije mogao da prihvati i tako nije ušao u vladu. Čudno da to Najdanović ne spominje, a bio je urednik ljotićevskog glasila „Naša Borba“. No, pošto je ovo pamflet protiv ravnogoraca, nema potrebe doticati se ljotićevaca. Ali, ako se napravi malo paralela, dobija se izvrnuta slika. No i to je politika. Nekada se i trefne i pogodi, a promašaj postaje pogodak. Za demagoge i filozofe boljeg materijala nema. Zna odlično Najdanović kako bi on i čitava njegova skupina prošli da su se kojim slučajem saveznici iskrcali i rat bio skraćen za dve godine.

Pošto toga nije bilo, pa je odahnuo, on kaže da su ravnogorci žigosali Milana Nedića i proglasili primirje sa Nemcima (str. 24). Najdanović očigledno sada gleda da uvuče i ravnogorce u svoju prljavu rabotu i da ih usmeri na put kojim su ljotićevci krenuli još u jesen 1941. godine. Sledeći tu njegovu logiku, ravnogorci su krivi što nisu prihvatili ljotićevsku ruku pomirenja. A šta je ta ista ljotićevska ruka radila i pre tih primirja, njega to ne zanima i to vešto zaobilazi. Šta će tek raditi u Beogradu letnjih meseci iste godine kada piše, ni toga se ne tiče.

U svom pamfletu piše o „nekoliko iznenađenja“. Čime se on to iznenađuje?
Nismo vidovnjaci, ali znamo da čitamo dokumenta. Po njima, ne iznenađuje se on ravnogorskim nekritikama, već ravnogorskom popularnošću u narodu, a što doslovno slikaju i nemački izveštaji, koji su preživeli čišćenje.
Drugim rečima, ako ti narod okrene leđa i podržava te 1%, najbolji lek je malo ga demagoški zamajavati i pričati mu priče iz 1001 noći. To može da upali, ali u mislima, a u njima je i živeo i pisao Najdanović. Narod tako nije mislio kako on pokušava da prikaže.

Svojim nakaradnim pričama o potopu engleskog broda i ismejavanju saveznika (str. 27), Najdanović zapravo pokazuje da je bolje vezati se za Hitlera i da je to pravi put. Učitelj treba da uči svoju decu kako da idu pravim putem, a ne da skrenu sa njega. Za konforniste koje štite kordoni švapskih esesovaca i pride abverovci do konačnog raskida sa Gestapom, ovo je zaista pravi put, ali narod tim putem ne ide. Najdanović mu ga slika i pokazuje kao pravi umetnik.

Najdanović kao kiša obilazi nesreću aprilskog rata (str.32). Po njemu, mnogo je faktora presudilo slomu. Ovde je mogao da se nadoveže na Ljotićeve vizije i pre rata da će sve biti opšta propast. Međutim, gde su ljotićevci bili u vreme aprilskog rata, to se njega takođe ne tiče.

Kao i sva ljotićevska propaganda, njegova usta su puna kritika na račun Jevreja. Koristi i izraz „Judointernacionalna Jugoslavija“. Ali, pošto su ih na zboraškim predavnjaima tako učili i tako punili glavu, ovo nije bez čuđenja. Glavno je bilo uništiti Jevreje koji, u saradnji sa komunistima, imaju odgovornost za početak velikog rata. Tako je pisao Ljotić pre rata, a Najdanović ga je svakako sledio.
Da li bi se ovakvim tipovima glava ohladila da su kojim slučajem potamanili sve Jevreje na ovoj zemaljskoj kugli i napravili još koju kristalnu noć? Ostali bi onda komunisti, kao drugi deo skupine koja je izazvala ratni konflikt. A šta sa njima? Zašto Najdanović ovako voli da drži lekcije i pridike, a njegovi ljotićevci ne suzbijaju komunizam u Srbiji, koji u to vreme lagano buja? Ko suzbija komunizam? Najdanović preko svoje propagande ga svakako suzbija u mašti, ali to niko i ne gleda i ne vrednuje. Komunizam po dokumentima suzbijaju baš ti ravnogorci, koje ovaj optužuje da praktično otvaraju put komunizmu.

 

[Halix]

Užička republika je naziv prve oslobođene teritorije u Evropi okupiranoj od strane nacista. To je bila prosocijalistička država u zapadnoj Srbiji i, delimično, istočnoj Bosni pod vlašću jugoslovenskih partizana, stvorena u toku 1941. godine za vreme Drugog svetskog rata. U suštini, jedina veza Užičke Republike sa državnošću je bila organizovana vlast na privremeno oslobođenoj teritoriji. Užička Republika nije imala stalne granice, već su se one menjale gotovo svakodnevno sa svakom ofanzivom partizana na jednoj i okupatora na drugoj strani, a otprilike su zauzimale područje od reka Drine na zapadu Zapadne Morave na istoku i od reka Skrapeža na severu do Uvca na jugu. Država je trajala 73 dana, a potom je pala y ruke Vermahta, dok su se partizani povukli ka Sandžaku.

Prilikom povlačenja preko Zlatibora, u novembru i decembru 1941. godine, pratile su ih nemačke jedinice, koje su tada, čineći užasan zločin nad ranjenicima i zlatiborskim civilnim stanovništvom, streljale osam boraca Druge čačanske partizanske čete, pet boraca Šeste ibarske partizanske čete, osamnaest boraca Tamnavskog partizanskog bataljona, kao i 41 civilna meštanina Zlatibora. U partizanskoj bolnici koja se nalazila na Zlatiboru Nemci su streljali sedamnaest ranjenika, boraca Užičkog NOP odreda, šest civila iz užičkog kraja, četrnaest ranjenika iz Čačanskog NOP odreda i jednog civila iz čačanskog kraja, jednog ranjenika iz Posavskog NOP odreda, tri ranjenika iz Valjevskog NOP odreda, po jednog ranjenika iz Kopaoničkog i Mačvanskog NOP odreda, dva ranjenika iz Šumadijskog NOP odreda, dva iz Kosmajskog NOP odreda, jednog iz Kragujevačkog NOP odreda i četvoricu drugih boraca ranjenika.

 

[Koča]

Nekritička ocena je i ona da se tobože Draža uvalio u internacionalnu spletku (str. 33). Najdanović to dokazuje da se utopio sa raznim judeomasonerijskim grupama, koje se pokazuju kao demokrate i da praktično oni rukovode njime, kao marionetom.
Ume li Najdanović nešto drugo da kaže ili priloži u prilog ove svoje lažne konstatcije ili da samo ponavlja otrcanu ljotićevsku frazu, koja je kompletno produkt Gebelsove propagande. Ljotić je već pokušao ovom formulom, da Jevreji finansiraju Dražu i njegov pokret. Dobio je odgovor kakav dolikuje „Njega ne treba ubijati, nego mu udariti sto po turu. Samo ga batine mogu izlečiti“. Četnička batina je , iako je Najdanović predstavlja kao nasilničko sredstvo, jedan koristan lek da se usijana glava opameti. Jer, udara se po nogama i malo više, pa ti sva pamet odmah odozdo dođe u glavu. Ljotić je stasao za jednu takvu pedagošku meru još odavno, ali na njegovu sreću nije se našao u toj poziciji.

„Eminentni“ srpski mislilac, kao što ga najavljuje izdavač u uvodnom delu kaže kako je ravnogorski pokret vremenom postao teroristička organizacija (str.3Cool.
Ovo bi izgledalo kao kada bi Francuzi za njihov pokret otpora rekli da je teroristički. To čak i kvisling Paten nije izjavio, ali od srpskih janičara ne može se drugo očekivati. Jer, ko nije uz nas, taj je protiv nas. Čemu se Najdanović nada?
Najdanović malo okreće pojmove. On kaže kako narod ravnogorce zove janičarima, a zapravo narod je tako zvao ljotićevce. Zašto?
Zna se šta su bili janičari. Turci su odvodili Srbe i obučavali ih da služe za njihove vojne potrebe. Tako su i ljotićevci po selima zbirali Srbe, odvodili ih po njihovim kasarnama i prevaspitavali da služe Nemcima i njihovim interesima. Šta je to? Kompletno janičarstvo.

Najdanović prepričava komunističku propagandu, pa po tome i nije daleko od njihovih pisanja. Posle aprilskog rata se po njemu rasula jugoslovenska vojska i šaku ljudi je okupio neko i prozvao se za vođu novog pokreta otpora. Najdanović ima dve velike greške. Nije šaka ljudi, već veliki broj bivših oficira, podoficira i redova. I nije se taj što ih je okupio samoproglasio za vođu već ga je legitimna institucija za to proglasila. Ona postoji, jer je izvršena samo delimična kapitulacija gde je vlada nastavila svoj rad van zemlje. Međutim, Najdanoviću smeta što je tako bilo. Kratko i jasno.
On sada pokušava da nipodaštava tu činjenicu, da je obori i da se tobože kaže kako nema nikog ko je legitiman, sem možda njih-ljotićevaca. Držeći pridiku o ravnogorskom terorizmu, on zaboravlja da nemačka dokumenta od juna 1943. okreću ploču po tom pitanju. Od tada se može u vrlo malom broju slučaja naći izraz „bande DM“. Koristi se Mihailovićeva organizacija, a nije redak i pojam Jugoslovanska vojska Ravne Gore i JVuO. Razumljivo je da Nemci stavljaju bande DM, kada im ovi nešto gadno napakoste-to više za propagandu. A, ljotićevci, koji ne čitaju dokumenta već filozofiraju, uzimaju sve zdravo za gotovo, pa čak koriste i termin „teroristička“. Taj termin čak i Nemci, ni u jednom svom dokumentu koji postoji ne navode za ravnogorce.
Ovde se postavlja pitanje.“ Ko će da vrednuje kakva je Dražina vojska bila?“ Nemci, koji se stalno sudaraju s njom ili demagozi ljotićevci, koji hoće da se prikažu jedinim legitimnim organima?

Uopšte, i čitav pamflet Najdanovića teži ka tom cilju-omalovažavanju četnika.

-Ljotićevcima ravnogorci smetaju zato što imaju popularnost u narodu.
-Ljotićevcima ravnogorci smetaju zato što ih podržava 95% srpskog naroda.
-Ljotićevcima ravnogorci smetaju, jer se ovi jedini bore protiv komunista, a ovi samo filozofiraju.
-Ljotićevcima ravnogorci smetaju, jer su okupili više partija, sazvali jedan narodni-demokratski kongres i izglasali rezoluciju.

Kada govori o „ravnogorskim terorima po selima“ (prve stranice), Najdanović piše kao da je on bio u selu i čuo te priče. A u istinu, ljotićevci nisu ni mrdali po selima sami. Kada ih prate Nemci i Bugari, to je već nešto drugo. U takvim bestidnim hajkama na seljake, koji pružaju utočište četnicima, posle silnih tortura, ljotićevci koriste te iskaze koji njima očigledno idu u prilog, jer od sto uhvaćenih, jedan će pričati i što nije tačno samo da bi spasio sopstvenu kožu.
Tako Najdanović jedan primer umnožava na hiljadu i jedan. A i za taj jedan primer on nema dokaza nego trefi i cilja, pa šta pogodi.
Uostalom, tako se i pisala ljotićevska verzija o ravnogorcima-nedokumentovano i nekritički.

Njegova priča se nastavlja kada Stevana Moljevića prikazuje kao masona. Po nekada se treba zapitati da li su ljotićevci učili nešto drugo osim masona, masonerije, judomasonerije i slično. Pošto znamo ko je po njihovoj teoriji kriv za početak najvećeg svetskog konflikta, pitamo se, a ko je još. Jer, takva propaganda ne zna za reč „stani“, „razmisli“ i sl. Čoveka koji je rođen u Banja Luci, koji beži ispred ustaškog noža nazvati masonom? Ovde Najdanović cilja na Srpski kulturni klub. To je sigurno. Verovatno je i on masonski, jer pominje u tom kontekstu i Dragušu Vasića. Znači i dr Andrić, Slobodan Jovanović, Slobodan Drašković, Vojislav Vujanac, Nikola Stojanović i drugi su masoni.
Dalje. On ubistvo Kralja Aleksandra ceni kao ubistvo dvojice masona?
Da li on ima dokaza da je Vlada Černozemski Gerin bio mason?
Najlakše je lupnuti nešto i ostati živ. Po definiciji imaginacije, proglasiti Mau Ce Tunga za krivca Prvog svetskog rata nije greška.

Najdanović dosta pominje takozvane ravnogorske prisilne mobilizacije, koje dovode seljake u težak položaj da trpe sve to. (str.5) Uzmimo u obzir da Najdanović nema ni elementarnih znanja o tome šta je Ravnogorski pokret, a šta JV, i zapitajmo se da li Najdanović izjednačava vojsku i politiku kako bi preko političara kritikovao i starešine i borce ili se samo pravi neuk?
Prisilne mobilizacije ne postoje kada je legitimna vojska u pitanju. Zna se kako je mobilizacija propisana. Zakonom Vojske Kraljevine Jugoslavije. To Najdanović odlično zna, ali...
Najdanović kaže kako ravnogorci narodu treba samo da daju puške, pa da će ih ovi odmah očistiti, ili kako on to kaže: likvidirati (str.5)
Ima li uopšte smisla odgovoriti na ovo? Narod čuva puške i sa puškama ide u legitimnu vojsku. Ljotićevci sa tuđim puškama idu po selima i oduzimaju narodu te iste puške, a Nemci obično takve ubijaju bez ikakvih suđenja, jer su zatečeni sa oružjem. To su pobunjenici i ne podležu ženevskoj konvenciji. Takav je nemački sud bio tada.
Kakva ironija?
Najdanović se dosta ustremio na odluke Baškog kongresa kako će se zločincima posle rata suditi? Ne muči to njega za džabe. Zna odlično da u tu kategoriju ulaze i oni za koje i piše ovaj propagandni pamflet.

Najdanović kritikuje ravnogorce što nisu na kongresu usvojili odluku o objedinjavanju svih nacionalnih snaga.
Da li se Najdanović pravi neuk ili neupućen, to se ne može otkriti, ali je fakat da je Mihailović nudio takav vid saradnje onoga trenutka kada su komunisti počeli da primaju ustaše u svojim redovima. Ako ovi mogu ustaše, zašto mi ne možemo ljotićevce. Bilo je to u vreme drugog savezničkog blefa-iskrcavanja na Jadranu, u jesen 1943. godine. Kako su ljotićevci vratili na taj apel?
Konkretno, u nekim gradovima su preko noći izlepili plakate „Smrt Draži Mihailoviću!“ Pre toga su malo očistili i nelojalne nedićevce, zajahali na njihove položaje kao kompletni vazali i sada Najdanović traži neko ujedinjenje nacionalnih snaga?
Dok je pisao ovaj pamflet, on svakako zna ko je učestvovao u poduhvatu „Hajka“. Jednom širem poduhvatu, koji je koštao mnogo ravnogorskih glava. A učestvovali su ljotićevci sa svojim gospodarima. O kakvom on ujedinjenje misli i koga kritikuje?

Kada govori o „bolesnoj demokratiji“, Najdanović izgleda upućuje čitaoca da su sve te političke partije obolele, a da je verovatno Zbor najzdravija.
Kaže kako ravnogorci narodu umesto blagostanja nude haos, anarhiju i još srpskih glava. Ako se može ravnogorski pokret proglasiti kao jedan demokratski pokret, to svakako ne može da stoji za ljotićevce. Po njihovom učitelju, Ljotiću, demokratija je trula, jer su se u nju uvukle masonske grupe koje je rasturaju i razjedaju.
Pre rata, Ljotić je zagovarao „stalešku državu“. Možda je ovo bio razlog što su pokušali da ga oteraju u duševnu bolnicu. Sam kaže kako ga je Bog spasio da ne ode tamo, jer je video svu njegovu snagu.

Koristeći termin „lažna demokratija“ (str. 9), Najdanović izgleda želi reći kako je sva ta demokratija zastranila pod udarcima velikog rata.

Da Najdanović ne poznaje suštinu stvari dovoljno pokazuje kritika što Draža nije napustio Srbiju, otišao u Bosnu i tamo suzbijao ustaška divljanja.
Ovo Najdanovića ne muči tek onako. Zna on da su ravnogorci privukli narod uza se, a da su ljotićevci po tom pitanju ostali praznih rukava. U slučaju da je ispunilo ono na šta se žali, svakako bi ljotićevci upregli narod u svoja kola, a gde bi ta kola na kraju otišla, to niko i ne može da pretpostavi. Pored toga, ako on kritikuje Dražu što nije prešao Drinu, zašto ne postavi sebi pitanje: „A zašto Ljotićevci nisu prešli Drinu i otišli da brane narod?“ Pa oni se prozivaju za Jugoslovene, slave 1. decembar 1918. i u čemu je onda problem? Nedićevci su mogli da održavaju red i mir, kao što su ga održavali. Ljotićevci su samo stvarali nemir. Ali, zbog trulosti demokratskih načela u koje je srpski narod dugo verovao treba da ostanu vaspitači i da mu izbiju iz glave te zablude i te bubice. Ako neće milom, onda će i silom.

 

[Koča]

Najdanović, citirajući nekoliko odluka Baškog kongresa, dotiče tačku po tačku. Naravno, na svaku ima zamerku, ali pogledajmo onu koja se tiče KPJ i prtizana.
Najdanović uporno povezuje nužnost saradnje iz 1941. godine, kao saradnju 100% iskrenu između komunista i četnika. Ali, kada već kaže kako je „pukla tikva“ i počeo građanski rat, zašto ne kaže šta su ljotićevci, vatreni protivnici komunista učinili da isteraju komuniste iz Srbije. Nisu učinili ništa, jer su Nemci sačekali da se istroše i četnici i komunisti i da ih skupa poraze, prve delimično, a druge kompletno.
Tako da ova njegova primedba ne stoji.

Žalosna je Najdanovićeva konstatacija da su četnici svojim terorom praktično otvorili put komunistima. Gde je dokaz za to?
Što nisu ljotićevci napadali i napadali komuniste, kao četnici?
Šta Najdanović filozofira?
On koristi očigledno spoljnopolitičku situaciju koja ide komunistima na ruku (saveznici ih snabdevaju, bacaju im oružje, opremu, itd), da bi okrivio ravnogorce za takav položaj u kome se nalazi Srbija. To je u neku ruku nepošteno, ali kao što rekoh, demagozima ne treba mnogo da počnu da pišu. Dovoljno je da se poklope kockice i da kažu: tačno je tako kako smo govorili da će biti.
A zašto je tako, to se nas ne tiče. Bitno da je tako. Kakvu bi ljotićevski demagozi pesmu pevali u slučajuda nije bilo tako. Kratku i jasnu: „Bež`te, bež`te ljotićevci“.


Na kraju, on sumira osam iznenađenja, na kojima se i bazira njegova kritika. Šta Najdanović zaključuje?
Zaključuje da je ravnogorstvo veliki promašaj. Po čemu? Ni po čemu, a po njemu, jer tako kažem ja.


I naravno, da ne misle ljudi kako priča u prazno, on stavlja i jedan dokument iz Podgorine o teroru ravnogoraca. Radi se o četničkom dokumentu, kojeg su ljotićevci verovatno zarobili u svojoj akciji na one s kim žele da se ujedine i stvore nacionalni blok otpora.
Mi iz tog dokumenta trebamo da zaključimo da su ravnogorci u Podgorini bili „loši momci“, pa kada su oni loši, loši su i oni u Pocerini, u Šumadiji, u Južnoj Srbiji, itd.
Besmislica!

Zaključak

Najdanović ima zaključak, ali zbog takvog koncepta pisanja, njegov tekst žudi za replikom, jer svaki politički pamflet, koji je lažan, ne potkrepljen činjenicama, dokumentima, slabo i površno obrađen, traži odgovor.
Ovo je politički pamflet de fakto de jure. Sličan onim ljotićevskim pre rata, što ih je možda i stajalo onakvog katastrofalnog rezultata na izborima.
Narod ih nije ni slušao, a oni su mitingovali i pričali. Papir sve trpi.
Čak i kada se piše neki politički pamflet da se protivnik ocrni, treba imati granicu i odvojiti-može ovo, a ne može ono. Kod ovakvih ljudi to se i ne postavlja, jer ljudi gledaju svet preko spuštene roletne i naravno ne vide šta se događa napolju.

I još nešto za kraj. Primećujem da većina forumaša, koji brane lik i delo Dimitrija Ljotića prepričavaju baš Najdanovićevu propagandu i slede je. Tek sam video posle pročitanog dela gde je ležao zec.
Ne valja im. Nije dobra i podložna je kritikama za jedno 200 kucanih strana. Ja sam dao samo neke delove i to one najvažnije.

Aleksandar Dincic